Šantiću u čast

[JESSY]

Aleksa Šantić je jedan od najpoznatijih pesnika novije srpske lirike.

Rođen je 27. maja 1868.  u Mostaru, u srcu Hercegovine, gde je proveo veći deo svog života. 

Stvarao je na razmeđu dva veka i više nego drugi pesnici svog naraštaja povezivao je idejne i pesničke patnje XIX i XX veka.

U početku je pisao pod uticajem srpskih pesnika Branka Radičevića, Jovana Jovanovića Zmaja i Vojislava Ilića, ali je potom izgradio vlastiti pesnički izraz, karakterističan po elegičnim motivima i rodoljubivim temama. Njegovi stihovi su muzikalni a pesme osećajne, pune ljubavi za nacionalno i socijalno potlačene, s jakim revoltom protiv tiranije. Njegova muza je na razmeđu ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog naroda.

Rodoljubiva poezija je poezija rodne grude i domaćeg ognjišta („Moja otadžbina“). U nekim od svojih najpotresnijih pesama Šantić peva o patnji onih koji zauvek napuštaju domovinu i odlaze u tuđi svet ( „Ostajte ovdje“ , „Hljeb“ ). Šantić naglašava patnju i mučeništvo kao najvažnije momente u istorijskoj sudbini srpskog naroda („Mi znamo sudbu“ ).

Ljubavna poezija mostarskog pesnika razvila se pod jakim uticajem sevdalinke. Ambijent njegovih ljubavnih pesama je ambijent bašta, behara, hamama, šedrvana,… Devojke koje su u njima pojavljuju se okićene đerdanima, bajne su i izazovne ali ipak skrivene lepote. Takva je pesma „Emina“, a duh te pesme je toliko pogođen da je ušla u narod i peva se kao sevdalinka. 

Pripadao je mostarskom krugu oko književnog lista „Zora“, koji je pokrenuo s Jovanom Dučićem i Svetozarom Ćorovićem. U Mostaru je osnovao srpsko pevačko društvo „Gusle“. U vreme Aneksione krize izazvane 1908. austrougarskom okupacijom Bosne i Hercegovine, pobegao je u Italiju, a zatim je bio poslanik u Bosanskom saboru. U Prvom svetskom ratu austrougarske vlasti su ga hapsile kao istaknutog srpskog nacionalistu. 

Ogledao se i u drami i prevodio s nemačkog i češkog. Dela: drame „Hasanaginica“, „U magli“, „Anđelija“, prevod „Lirskog intermeca“ Hajnriha Hajnea.

Aleksa Šantić je umro 2. februara 1924. godine u rodnom Mostaru od tuberkuloze.

 

http://www.krstarica.com/zivot/santicu-u-cast/

[Данче*]

Вечна слава!

 

 

Ostajte ovdje!...Sunce tuđeg neba,
Neće vas grijat kô što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.

Od svoje majke ko će naći bolju?!
A majka vaša zemlja vam je ova;
Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pradjedova.

Za ovu zemlju oni bjehu divi,
Uzori svijetli, što je branit znaše,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vaše.

Kô pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka plače za svojijem čedom.

Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat'te se njojzi u naručju sveta;
Živite zato da možete mrijeti
Na njenom polju gdje vas slava sreta!

Ovdje vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas neće;
Bolji su svoji i krševi goli
No cvijetna polja kud se tuđin kreće.

Ovdje vam svako bratsku ruku steže -
U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krše sve vas, sve vas veže:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta,

Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat kô što ovo grije -
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije...

[Милан Ракић]

Скроман допринос...

 

Алексине песме, које су отпеване...

 

Ванвременски Химзо Половина... Дерт... Сузе... Љубав... И опет дерт...

 

Емина...

 

 

Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу јасмина,
С ибриком у руци стајаше Емина.

Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
Стид је не би било да је код султана!
Па још кад се шеће и плећима креће...
- Ни хоџин ми запис више помоћ неће!...

Ја јој назвах селам. Ал' мога ми дина,
Не шће ни да чује лијепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти ђуле заливати оде;

С грана вјетар духну па низ плећи пусте
Расплете јој оне плетенице густе,
Замириса коса ко зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!

Мало не посрнух, мојега ми дина,
Но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
Нити хаје, алчак, што за њоме црко'!...

[Милан Ракић]

Велики човек, Босанац, брата мостарски и велики поштовалац Шантићевог опуса...

 

И опет дерт... На Шантићеве стихове...

 

 

Кад на младо пољско цв'јеће
Бисер ниже поноћ нијема,
Кроз груди ми жеља л'јеће:
"Што те нема, што те нема?"

Кад ми санак покој даде
И душа се миру спрема,
Кроз срце се гласак краде:
"Што те нема, што те нема?"

Ведри исток кад заруди
У трепету од алема,
И тад душа пјесму буди:
"Што те нема, што те нема?"

И у часу бујне среће
И кад туга уздах спрема,
Моја љубав пјесму креће:
"Што те нема, што те нема"...

[Наташа81]

Вече на шкољу

 

Пучина плава

Спава,

Прохладни пада мрак.

Врх хриди црне

Трне

Задњи румени зрак.

 

И јеца звоно

Боно,

По кршу дршће звук.

С уздахом туге

Дуге

Убоги моли пук.

 

Клече мршаве

Главе

Пред ликом бога свог-

Ишту...Но тамо

Само

Ћути распети Бог...

 

И сан све ближе

Стиже,

Прохладни пада мрак.

Врх хриди црне

Трне

Задњи румени зрак.

 

 

 

Мој омиљени песник

[Милан Ракић]

И опет "Мој брат Алекса",,, Један од највећих пројекта београдске телевизије уочи балканских ратова беше истоимена серија о великом Алекси Шантићу...

 

Сафет Исовић и Шантићева песма "Под бехаром"

 

 

Јахао сам коње, ашиковô, пио
Али нигда нисам 'вако рахат био.
Гле, велико сунце упрло стријеле
На зумбуле плаве и ђуле бијеле,
На гранате смокве покрај шедрвана,
На севлије вите од стољетних дана,
И танке мунаре сред равна Мостара,
Што се сав бијели од росна бехара;
Па кô да би један голем рубин био,
У хиљаду боја трепти шехер цио,
Док Неретва плава о крш се разбија
И сребрни галеб над њоме се вија.

Па још како овдје мирише мелекша,
И зелена трава од памука мекша,
И бијели цвијет трешње и јасмина,
Кô махала куда пролази Емина!
Ах, Емина! Само ту да ми се јави:
Да јој мрсим свилу увојака плави',
Да ижљубим грло и под грлом што је,
Па сан када тихо склопи очи моје,
Да ме маше китом бијела бехара, -
Би ми тада био џенет без карара!

[Милан Ракић]

И опет Алекса и Сафет Исовић...

 

Булбул пјева около Мостара (у оригиналу је "Бехар")

 

 

Булбул пјева
Около Мостара, -
Ходи, драга,
Ево нам бехара!

Ходи мени,
Моје зумбул-цвеће,
Твоја мајка
Карати те неће.

Твоја мајка
Теби рухо спрема,
Што га љепшег
У Мостару нема:

Све од свиле
Кошуље откане,
И душеке
Ђулсом покапане.

За ђевере
И за киту свата
Све чеврме
Од срме и злата.

За јенђије
И за миле куме
Урмашице
И слатке локуме;

И још хрпа
Гурабије саме!
А најљепше
Оставила за ме:

Твоја уста -
Сва од ђула рана,
Твоја њедра
Још немилована.

Твоје грло,
С ког је срце мрло,
Да га гризем
Ноћи у поноћи.

Булбул пјева
Около Мостара, -
Ходи, драга,
Ево нам бехара!

[Данче*]

MOJA OTADŽBINA 

Ne plačem samo s bolom svoga srca

Rad zemlje ove uboge i gole;

Mene sve rane moga roda bole,

I moja duša s njim pati i grca.

Ovdje, u bolu srca istrzana,

Ja nosim kletve svih patnji i muka,

I krv što kapa sa dušmanskih ruka

To je krv moja iz mojijeh rana.

U meni cvile duše miliona -

Moj svaki uzdah, svaka suza bona,

Njihovim bolom vapije i ište.

I svuda gdje je srpska duša koja,

Tamo je meni otadžbina moja,

Moj dom i moje rođeno ognjište.

1908.

ALEKSA ŠANTIĆ

[Милан Ракић]

Велики уметници и музичари... Мостар Севдах Ријунион и Алекса Шантић... Гонџе Ружо!

 

 

Гонџе ружо
У зеленом саду,
Лијепо ли
Миришеш у хладу!

Љепше него
Сав босиљак рани
И зумбули
Росом покапани.

Гонџе ружо
У зеленом саду,
Лијепо ли
Миришеш у хладу!

Али заман!
Ја те нећу брати,
Нити брати
Нити драгој дати;

Моја драга
И не хаје за ме,
Нити хаје
Нити чека на ме.

На срцу ми
Тешки јади стоје,
Јер ја више
Немам драге своје.

Немам драге,
А све мислим на њу,
И кунем је
И ноћу и дању:

Не утекла
Од мога харама
Што је мене
Оставила сама, -

Но бог дао
Па у дерту своме
Заплакала
На мезару моме!

[Данче*]

Pjesma iz serije Moj brat Aleksa.

I opet mi duša sve o tebi sanja
I kida mi srce i za tobom gine.

Što te nema , što te nema , što te nema

Bog zna gdje si sada i da l' živiš jošte!
Ali dragi spomen negdanje milošte
Kao mlado sunce svu mi dušu moju grije

I ja snova cujem zveket tvojih grivna,
Po licu me tice tvoja kosa divna,
Dok mjesec kroz vrbu cisto srebro lije.

Što te nema, što te nema, što te nema

 

[JESSY]

I opet mi duša sve o tebi sanja,

I kida se srce i za tobom gine,

A nevjera tvoja daleko se sklanja,

Kao tamni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni čista, sjajna, vedra,

Iz prizraka tvoga blaženstva me griju,

Pa bih opet tebi panuo na njedra

I gledô ti oči što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi

Još u nebo gleda i života čeka,

I ne misli: nebo da oblake vodi

Iz kojih ce nova zagrmiti jeka…

[Милан Ракић]

"Под јоргованом" илити " Ко т` покида са грла ђердане"... Алекса Шантић, Радмила Димић и Властимир Павловић Царевац...

 

http://www.youtube.com/watch?v=wBSFNYJuKKU

 

"Ко ти шћери, покида ђердане?
Ко ти просу бисер и мерџане?"

"Јутрос рано ја у башту, мати,
Одох прве јорговане брати,

За ђердан ми запе росна грана,
Па се просу испод јоргована..."

"А што су ти мутне очи тако?
Кô да ниси спавала никако?"

"Негдје славуј пјеваше са гране,
Па га слушах све до зоре ране."

"Моја шћери, моја туго, јао,
А ко ти је њедра раскопчао?"

"Не карај ме, не љути се на ме,
Пуце, мајко, попуцале саме..."

[Juanito]

EJ KONJICU... 

Ej konjicu vjerni, ej ti moje krilo,
Gdje je doba ono, gdje su dani oni
Kad je srce puno rahatluka bilo?!

Kao laki vjetar što oblake goni,
Nosio si dugo svoga gospodara
Jutrom i večerom kad se sunce kloni...

Svud sam brao đule i grozde behara,
Mojoj sreći nigdje ravne bilo nije 
Sve od Banje Luke pa čak do Mostara!

Znaš li čase one?... Pozno sunce grije,
Vrhovi munara kao vatra gore,
A svuda iz bašte miris đula vije.

Mi se povraćamo iz lova, iz gore,
A ona na demir-pendžerima stoji
Ljepša od večeri i od sabah-zore...

Na me čeka... Gleda, i časove broji
Kad ću proći... A ja, kad bih blizu bio,
Slao bih joj pozdrav kuburlija svoji'..

A ona s pendžera đul i behar mio
Prosula bi hitro, i kô snijeg na me
Pahuljice meke padale su ti'o

Kao da su sevdah ćutile i same...
O, kako je onda puno sunca bilo!...
A sad?... Svuda mutni oblaci i tame...

Ej konjicu vjerni, ej ti moje krilo!...
 

[Juanito]

Milance, aj sredi ovo, molim te, tapatalk pravi haos.

[Милан Ракић]

Слушати, по могућству, негде над Буном уз хладну лозу... Речи ударају к`о маљем! Свака је к`о Вележ велика!