Како помоћи себи да се превазиђу тешке животне ситуације

[JESSY]

Четврто. Поставите себе на њихово место.

 

Чешће, посебно у ситуацијама сукоба трудите се да поставите себе на њихово место. Без овога је тешко разумети човека и изаћи ван граница свог ограниченог и егоистичног доживљаја.

 .

Пето. Верујте родитељима.

Не одбацујте без размишљања ништа што вам родитељи говоре.

Као прво, они вам не говоре да би вам досађивали, јер брину о вама. Из добре намере се често рађа разуман савет.

Као друго, имају више искуства.

Као треће, инстинкт материнског срца често шапуће тачне мисли.

 .

Шесто. Будите одговорни за себе.

Многа деца користе „политику двоструких стандарда“. Они траже да се о њима брину као о деци, а да им се истовремено омогући независност као одраслима.

То није поштено. Ако желите да будете независни као одрастао човек, преузмите одговорност за себе, између осталог и за материјалну страну заједничког живота. Радите, донесите новац у породицу. Ако не радите то – не покушавајте да стварате слику да се сами издржавате.

[JESSY]

Седмо. Молите се за родитеље.

 

Руслан, дечак из дома ми је причао: „Мајка мог друга је раније пила. Он је почео да је моли да престане, почео је да се моли за њу. Она га је слушала и све мање и мање пила. Међутим, када је престала да пије већ је имала цирозу јетре. Умрла је. Да је раније престала да пије, мој друг не би сада живео у дому“.

То што је мајка по молитви сина престала да пије није неко изузетно чудо. То је уобичајен плод усрдне и неодступне молитве. Молитва је у стању да учини све! Она може оно што не може да се добије ни на један други начин.

 

Пошто је Бог љубав, а молитва представља обраћање Богу, онда је нормално да је у питањима љубави молитва јако важна. Најједноставнију молитву „Господе, благослови моје родитеље“ можеш изговорити много пута током дана, када ти ум није заузет послом или учењем. Ако се речи молитве буду изговарале искрено, са осећањем, ни једна реч такве молитве неће бити узалуд. Свака реч ће повећати љубав између вас.

Наравно, можете се молити и за здравље родитеља, за њихов мир, побољшање ваших односа и друге заиста добре ствари.

Када родитељи умру (смрт не представља прекид нашег конфликта са њима ако он није решен за време живота) једино нам молитва и остаје. Наша молитва за њих је бесцено благо које им је потребније више од свега и због чега ће нам опростити све лоше што је постојало.

Питање је само да ли имамо стрпљења да се молимо за блиску особу стално. То је јасан показатељ колико ми љубимо наше родитеље.

* * * * *

У мери таквог рада на себи биће све лакше и лакше да трпите родитељске недостатке, опраштате им, не „експлодирате“. Ако се ипак то и деси и увредите их – брзо им затражите опроштај, чак ако у нечему и нисте у праву. Пут љубави који сте изабрали захтева да, ради мира, чините све што од вас зависи.

Затим ћете осетити да више волите своје родитеље. Открићете у њима такве особине за које нисте ни веровали да постоје. Ово ће утицати на ваше обраћање њима.

Родитељи ће осетити промене које се у вама дешавају и сами почети да се мењају.

Због ненавикнутости понекада бива страшно тешко да затражимо опроштај. Страшно је учинити први корак. Страшно је поверовати у добре особине људи.

Лакше ћете победити овај страх ако будете одлучили да у прво време не очекујете од родитеља никакве брзе промене. Њима је још теже да се измене него вама и потребно је да прође време. Немојте захтевати ништа од њих, захтевајте само од себе. Када човек захтева само од себе, нико не може да му засмета, нити да га заустави.

Драги моји, пуно среће!

 

аутор: Димитрије Семеник, православни психолог

[Ненад Р.]

Далеко од тога да су они увек у праву , али без обзира на то треба да их много волимо јер Бог и родитељи наши су нам даровали непроценљиво благо , а то је живот . Бог их благословио.

[Grizzly Adams]

Мало је недоречен текст... Хришћански аутори на ову тему углавном не могу да реше привидну дилему између "поштуј родитеље" и чињенице да су неки родитељи заиста лоши људи. И онда имамо дугачке текстове без закључка где се све своди на "ћути и слушај", а останемо без решења за неке стварне проблеме. Ево илустрације из текста изнад: "Родитељи су такви какви јесу, али су твоји. Чак и ако пију и ако су те тукли." Па неће бити баш да је тако...

 

Хришћански одговор, као и на већину питања, није једноставан и не може да се сведе на "ту и ту заповест" већ захтева пажњу и храброст да се сагледају ствари.

 

Пре свега, треба разумети да већина људи има неке емотивне и психичке проблеме, па ето можда и родитељи. Када дете дође у године када може да расуђује о таквим темама (како ко, рецимо други део средње школе) онда треба да размисли. Најбоље је ако има у окружењу емотивну подршку, тј. неку разумну особу која му може помоћи. Ако нема, онда је то веома тешко, али исто се може. Треба да размисли о поступцима својих родитеља - да ли користе силу (не само физичку), моћ, да ли разговарају са тобом или не, да ли те питају шта желиш или намећу своју вољу, служе ли се емотивним уценама итд. Када се идентификују проблеми онда видети како да се реше.

 

За физичко злостављање апсолутно нема толеранције. Одмах у полицију. То је најбоље и за родитеље, јер "не знају шта раде". Физичко насиље не сме да се толерише зато што су "твоји".

[florenntina]

Slazem se sa Grizlijem, ali ne treba zaboraviti da su roditelji svakome izuzetno veliki i vazni autoriteti i da "dete" (narocito ako nema brata ili sestru) cesto ne moze zadovoljiti ovaj "kriterijum hrabrosti koji predlazes ("...захтева пажњу и храброст да се сагледају ствари"). 

 

Zato nije lose obratiti se i nekom strucnom licu za pomoc u prevazilazenje unutrasnjih konflikata koji koce razvoj deteta a predstavljaju u sustini internalizaciju tj. prenosenje izvesnih spoljnih sukoba i odnosa na unutrasnji, mentalni plan koji se tako dozivljavaju kao vlastiti.

[Grizzly Adams]

ne treba zaboraviti da su roditelji svakome izuzetno veliki i vazni autoriteti i da "dete" (narocito ako nema brata ili sestru) cesto ne moze zadovoljiti ovaj "kriterijum hrabrosti koji predlazes ("...захтева пажњу и храброст да се сагледају ствари").

 

Ту сам мислио на ауторе текстова. Бар би они требало да дају квалитетне савете, ако већ пишу о томе.

[florenntina]

Izvini, ja sam mislila da mislis na "dete". Slazem se za komentar o autorima...

[Баба]

Ту сам мислио на ауторе текстова. Бар би они требало да дају квалитетне савете, ако већ пишу о томе.

 

 

Jedno je kad ljudi pišu teoretišući i špekulišući, drugo je kad pišu iz iskustva.

Obično kad teoretišu bez iskustva pošteno se nalupaju gluposti, jer život nije matematika da se sve može predvideti i izračunati i potom definisati.

[Баба]

Мало је недоречен текст... Хришћански аутори на ову тему углавном не могу да реше привидну дилему између "поштуј родитеље" и чињенице да су неки родитељи заиста лоши људи. И онда имамо дугачке текстове без закључка где се све своди на "ћути и слушај", а останемо без решења за неке стварне проблеме.

 

Nemožeš poštovati nekoga ko to ne zaslužuje. Ako su roditelji recimo ogrezli komunistički udbaši a ti crkven čovek šta tu treba kod njih poštovati?

Ali ima jedna stvar koju bez obzira na sve uvek možeš da činiš, čak i u slučaju da si u trajnoj zavadi sa roditeljima - možeš da ih voliš i da se za njih Bogu moliš.

 

 

Хришћански одговор, као и на већину питања, није једноставан и не може да се сведе на "ту и ту заповест" већ захтева пажњу и храброст да се сагледају ствари.

 

Ne samo po pitanju ovog pitanja nego po pitanju svih životnih pitanja. Stvar je u tome što mi dublje pristupamo samo onim stvarima koje nas se direktno tiču, a o ostalima teoretišemo.

[Grizzly Adams]

Па да, и сваки живот је јединствен... Нема једноставног одговора.

 

Али неке ствари треба рећи јасно јер има страшних ствари на овом свету. За физичко насиље апсолутно не може да буде толеранције, нити ту има простора за "поштуј родитеље". Овакав текстови могу да се односе само на "неспоразуме", емотивне проблеме и слично. О томе можемо да разговарамо и филозофирамо. Мада и емотивно насиље може да остави страшне последице... Зло има хиљаду лица.

[JESSY]

Хришћански аутори на ову тему углавном не могу да реше привидну дилему између "поштуј родитеље" и чињенице да су неки родитељи заиста лоши људи.

facenew22222222

[JESSY]

Nemožeš poštovati nekoga ko to ne zaslužuje.  Ali ima jedna stvar koju bez obzira na sve uvek možeš da činiš, čak i u slučaju da si u trajnoj zavadi sa roditeljima - možeš da ih voliš i da se za njih Bogu moliš.

facenew22222222

[Grizzly Adams]

Добро би нам дошла једна књига са практичним примерима из, рецимо, праксе неког психијатра или социјалног радника. Можда нешто слично као "Људи лажи" Скот Пека, само без оних његових претеривања. Ту чак и нису потребни неки мудријашки коментари. Најчешће су ствари јасне и очигледне.

 

За младе је веома добро да прочитају и виде на туђем примеру како људи могу да буду зли и према најближима, па им онда то даје референтни систем да размисле о свом животу и упореде има ли нечег таквог. Јер однос детета и родитеља је најближи однос између две особе на овом свету, а уз то је и максимално "асиметричан" и за дете је изузетно тешко да га објективно и рационално сагледа.

[JESSY]

Када приметимо да се нама, или око нас дешавају лоше ствари, рефлексна  и људска реакција је да узмемо ствари у своје руке. И то не мора да буде лоше. Свако од нас има одговорност да се потруди за сопствену добробит. Међутим, док штитимо себе или наше ближње, нашу имовину, наше световне идеале, оно што понекад заборавимо је да заштитимо нашу веру.

 

Након што доживимо неки бол, губитак или неку тешкоћу, нађемо се пред дилемом – на који начин да се носимо са тим губитком. Са хришћанског становишта, неки од начина борбе у овим ситуацијама су прихватљиви, а неки и нису. Док неки од нас праве грешку сакривајући се и бежећи од проблема, други опет праве грешку тако што приступају проблему на погрешан начин. Ако смо уморни од тога што стално осећамо страх, може се догодити да постанемо дефанзивни или агресивни. Ако нам је доста осећања повређености, може се догодити да постанемо емоционално неосетљиви. Ако нам је доста забринутости, може се догодити да постанемо незаинтересовани или да нам постане свеједно шта ће се догодити. Нажалост, све ово су само привремена, а не трајна решења. Иако на овај начин можемо смањити или елиминисати почетне тешкоће са којима смо се суочили, можемо себи направити нове проблеме који понекад могу бити чак и већи од почетних проблема.

Пре него што учинимо било шта друго, хришћанска вера нас позива да се окренемо Богу. Бог ће нас заштитити, олакшати нам патње и утешити нас, али само ако се окренемо Њему.

Наравно, окренути се Богу значи много више него очитати молитвицу ту и тамо. Окренути се Богу значи имати активан духовни живот у Христу, што укључује стално општење с Њим путем молитве, учешће у црквеним службама, приступање Светим тајнама, послушање хришћанским моралним учењима и уопште, наше обраћење ка Богу, и то не само привремено док чекамо разрешење одређеног проблема, већ стално и срдачно побољшавање наше личности као детета Божијег.

У процесу окретања ка Богу, a нарочито када се суочавамо се тешкоћама, Он нам увек показује шта тачно треба да урадимо. Ако се обратимо Господу за савет пре него што сами покушамо да исконтролишемо лошу ситуацију, Он нам открива шта је наша одговорност у датој ситуацији, а шта Његова, тако да сами можемо закључити да ли су наши заштитнички и предострожни инстинкти добри по нас или су пак контрапродуктивни. Решење за лошу ситуацију у којој се налазимо није увек компликовано, понекад  се једноставно састоји у томе да нпр. да закључамо врата или одемо из несигурног краја града.
Свети Јован Златоусти каже: „Страдање је ту да би нас нечему поучило“. Што нас више патњи и страдања окружује, то имамо више тога да учимо. У истом смислу, Псалмопојац нас учи да је смисао страдања да нас смири како бисмо могли да спознамо и испунимо Господње Заповести (псалм 118, Септаугинта; 119. Јевр.). И што више мислимо да смо способни да сами превазиђемо проблеме, то можемо да очекујемо више страдања како би нам се показало колико нисмо у праву.

Благо човеку који се свагда боји Господа; а ко је тврдоглав, упада у зло. (Приче Соломонове, 28: 14)
У зависности од тога како гледамо на ове ситуације, искуства у несрећним околностима која проживљавамо обично нису нешто лоше. У ствари, она су благослов, мада нам у моментима када се носимо са тешкоћама то сигурно тако не изгледа. Наша вера нас учи да Господ оног кога љуби, онога и кара, и бије сваког сина кога прима (Јевр. 12,6). Када бисмо избегли ово карање, онда не бисмо били синови него копилад, као што се каже у Писму (Јевр. 12,8) Пошто нас је Господ створио са љубављу а не пуким случајем, него са посебном намером, тада Он има власт да нас кара и дисциплинује на било који начин који сматра потребним, надајући се да ћемо се ми променити на боље. Благослов у свему овоме је што нам се даје прилика да ојачамо нашу веру, да се научимо путевима Господњим и ономе што Он очекује од нас и да се у овом процесу што више приближимо Њему.

 

Када се нађемо у проблемима, ми не смемо заборавити да смо деца Божија и да нам је обећано наследство које се умом не може појмити. Ми не смемо урадити ништа што би нас удаљило од оне радости коју је Господ припремио онима који Га воле. Ми морамо питати Господа шта је то што Он жели да научимо из било које тешкоће која се догађа по Његовом допуштењу, те да Га замолимо за Његову помоћ да у томе и успемо. Ако усвојимо  и применимо ову стратегију, резултати ће бити много бољи од било чега што сами смислимо као решење. Уздање у Господа уместо у сопствене снаге, свакако ће се показати кориснијим, не само овде и сада, него и у вечности.

 

Аутор: Емилија Бачић-Тулевски

 

http://www.pravoslavniroditelj.org/uzaludnost-resavanja-problema-bez-bozije-pomoci/

[Ненад Р.]

О томе се говори и у овом видеу.

 

Човек када је у невољи показује своје право лице . 

Сваку невољу треба примити усправне главе и гледати је " у очи  " , а никако бежати од ње .