Операција: "Савезничка сила". Бомбардовање СРЈ 1999. године

[Manolis]

Prokuplje je prvo mesto u Srbiji koje je agresor 24. marta 1999. godine, nešto pre 20 časova bombardovao. Prva žrtva NATO agresije na Srbiju bio je vojnik Boban Nedeljković, koji je stradao kada je agresor sa tri projektila "tomahavk" pogodio i uništio zgradu Centra veze u ovoj kasarni.

[Manolis]

Otvoren spomen-park „Da se ne zaboravi“

 

U znak sećanja na 16 radnika Radio-televizije Srbije (RTS) poginulih u NATO bombardovanju 1999. u Košutnjaku je otvoren spomen-park „Da se ne zaboravi“.

Uz prisustvo kolega i članova porodica poginulih, na platou ispred studija nacionalnog TV servisa zasađeno je 16 stabala piramidalnog graba, po jedno za svakog nastradalog radnika.

„Mislim da će sređivanje ovog spomen-parka doprineti tome da ljudi mogu da dođu ovde da uživaju i odmaraju se u senci ovih divnih sadnica. Mislim da je to možda najbolji način da se produži život i sećanje na naše poginule“, rekao je novinarima Miroslav Medić, brat poginulog Siniše Medića.

Miroslav, koji je takođe zaposlen u RTS-u, dodao je da zločin kakav je bilo bombardovanje te televizije 23. aprila 1999. godine nikad više ne bi smeo da se ponovi.

„Moj brat, sve moje kolege, a i ja, dolazili smo na posao profesionalno obavljajući svoje zadatke. A ono što se tražilo od nekih drugih, koji su bili zaduženi za bezbednost, mislim da oni nisu ispunili svoj zadatak, i to je ono što boli“, rekao je Medić.

Veselin Grozdanić, reditelj u RTS-u kaže da je želja da memorijal ima svoj nastavak uz radio-televizijski dom u Košutnjaku i dodaje da je to kruna ovogodišnje priče. „Hoćemo da ovim spomen-parkom živimo tu priču, da je nikad ne zaboravimo i da se tih ljudi s ponosom sećamo“, kaže Grozdanić.

Podizanje spomen-parka organizovano je u saradnji RTS-a, Sportskog saveza Beograda, „Zelenila Beograd“, Šumarskog fakulteta i kompanije „Agro Arm“ Đorđa Mladenovića.

Jednu mladicu u spomen-parku zasadio je i osnivač NVO „Solidarnost za Kosovo“ Arno Gujon, Francuz iz Grenobla koji danas živi u Beogradu i čija organizacija četiri puta godišnje šalje konvoj humanitarne pomoći Srbima na Kosovu.

Vršilac dužnosti direktora „Zelenila Beograd“ Vladimir Bogićević izjavio je da nove sadnice simbolizuju novi život i dodao da je „oduševljen idejom“ i da mu je drago što je to preduzeće učestvovalo u njenoj realizaciji.

Šesnaest sadnica posađeno je nedaleko od sportskog terena na Košutnjaku, gde je 2000. godine počeo da se igra Memorijalni turnir u malom fudbalu „Igrajmo za 16″, a od ove godine i turniri u stonom tenisu i kuglanju.

Vazdušni napadi na SRJ počeli su 24. marta 1999. godine i trajali su 11 nedelja. U njima je, prema raznim procenama, poginulo između 1.200 i 2.500 ljudi.

Akcija NATO-a, koju su Vlada SRJ ali i brojni pravni stručnjaci nazvali agresijom, usledila je nakon neuspešnih pregovora o rešenju krize na Kosovu u Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. godine.

U bombardovanju, koje je trajalo 78 dana, teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture…

Ideja koju su pokrenuli članovi Organizacionog odbora Memorijalnog turnira u malom fudbalu “Igrajmo za 16” na čelu sa predsednikom Veselinom Grozdanićem i Svetozarom Stankovićem iz Sportskog saveza Beograda da se odmah pored prostora na kome je 2000. odigran prvi turnir u malom fudbalu izgradi park, konačno je realizovana.

Do realizacije ne bi došlo da nije bilo prijatelja RTS-a sa Šumarskog Fakulteta koji su i projektovali ovaj Spomen park. Pejzažne arhitekte Dragana Skočajić i Aleksandar Bobić idejno su realizovali ovaj memorijalni kompleks u kojem se nalazi 16 stabala graba. Stabla su posađena u grupnoj formi, dok je oko njih zasađeno i devet stabala tužnog duda.

Veliku podršku u sadnji dalo je Javno komunalno preduzeće Zelenilo Beograda, čiji su radnici, uz pomoć studenata sa Šumarskog fakulteta, i zasadili većinu stabala u spomen parku.

Sadnice za spomen park u Košutnjaku darivao je Agroarm Đorđa Mladenovića, a u sadnji su pored predstavnika porodica naših nastradalih radnika, učestvovale i mnogobrojne kolege, kao i pobednici RTS-ovog dela turnira Igrajmo za 16 iz ekipe Obezbeđenja.

Specijalni gost današnje svečanosti sađenja drveća bio je Arno Gujon, mladi Francuz koji je svojevremeno tokom bombardovanja 1999. u školi na času istorije branio ideju da RTS, kao medijska kuća, nikako nije mogao da bude legitiman vojni cilj, kako je to njegov profesor objašnjavao učenicima i zbog čega je bio oštro kritikovan. Gujon danas živi u Srbiji i pomaže deci sa Kosova. Odlukom Organizacionog odbora turnira, Gujon će tokom finala 15. Jubilarnog Memorijala u nedelju 13. aprila uručiti prestižan Trofej za fer plej.

 

http://www.igrajmoza16.rs/vesti/2014/spomen-park-da-se-ne-zaboravi/

[ПиП]

Илустрација која говори више од хиљаду речи

 

 

 

[Manolis]

[Manolis]

 

[DYNABLASTER]

Povodom

 

Petnaest godina posle agresije NATO pakta (24. mart 1999.-24. mart 2014)

 

Ubijanje još traje

 

Ujedinjene nacije su još tokom bombardovanja Jugoslavije naložile izradu stručnog nalaza o ekološkim posledicama. Po izveštaju prve misije koja je istraživala bombardovana područja, posledice po stanovništvo su stravične. Taj izveštaj je sakriven, a onda je oformljena druga komisija koja je "došla" do nešto po NATO povoljnijih rezultata, koji su takođe naknadno cenzurisani i doterivani.

 

Igor Milanović

 

U maju 1999. godine Ujedinjene nacije, po nalogu Klausa Topfera, generalnog sekretara UNEP-a (Program Ujedinjenih nacija za čovekovu okolinu), u celini su sakrile od javnosti šokantan izveštaj o ekološkim posledicama bombardovanja SR Jugoslavije, koji je izradio Senegalac Bakari Kante, šef prve misije UNEP-a.

Robert Parsons, nezavisni američki novinar sa boravištem u Ženevi, uspeo je da dobije ovaj izveštaj od svog izvora u UNEP-u i 17. juna 1999. objavio je njegove delove u ženevskom dnevniku "Kurije" (Le Courrier) pod naslovom "Skriven alarmantni izveštaj o posledicama bombardovanja Jugoslavije: Otrovi koje UN neće da vide".

Posle 12 dana boravka u Jugoslaviji u maju 1999, gde je bio sa misijama drugih agencija iz sistema UN, Kante je UNEP-u podneo izveštaj koji govori o ekološkom užasu: atmosfera i tlo u bivšoj SR Jugoslaviji trajno su zagađeni otrovnim materijama zbog bombardovanja industrijsko-hemijskih kompleksa i zbog upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom.

Izveštaj je kategoričan u oceni da će naredne generacije koje žive na bombardovanom tlu patiti od kancerogenih oboljenja, leukemije...U njemu piše da su zbog bombardovanja prirodu u SR Jugoslaviji zagadile otrovne supstance među kojima su najopasniji polihlorobifenili (PCB), visokokancerogeni i odgovorni za imunološke bolesti. A, jedan litar PCB-a dovoljan da se zagadi milijarda litara vode!

Dodaje se da je bombardovanje brojnih fabrika u kojima su upotrebljavani teški metali izazvalo, između ostalog, i širenje kadmijuma i metilizovane žive (najotrovniji oblik žive). Reč je o metalima koji ostaju otrovni čak i ako se raznesu na prostoru od više hiljada kilometara. Rezultat: zatrovan je i Dunav.

U osmom poglavlju skrivenog izveštaja govori se o zagađenju koje je prouzrokovala upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom. Upotrebljena je municija kalibra 30 milimetara, ispaljivana je uglavnom iz aviona tipa "A-10″, kao i krstarećih raketa "Tomahavk". Ove rakete mogu da probiju čelik debeo 57 mm. Njihovo punjenje je radioaktivno i smatra se da sadrže uranijum 238, čija radijacija iznosi oko 3,4 Mbq.

Kante navodi: "Prilikom upotrebe (eksplozije) oružja sa osiromašenim uranijumom nastaje uranijumski oksid (U308 i UO2) kao i, između ostalog, veoma reaktivni gasovi radijum i radon. Oksidne čestice su širine između 0,5 i 5 mikrona i vetar može da ih raznosi na udaljenost od više stotina kilometara. To praktično znači da zagađenje ide od Jugoslavije ka Mađarskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Bosni, ali i ka Albaniji, Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji i Grčkoj".

Kante upozorava: "Vreme poluraspada osiromašenog uranijuma je 4,5 milijardi godina".

"Na Balkanu bi mogli da budu u opasnosti kako stanovništvo tako i priroda. Ako zagađenje pređe jugoslovensku granicu ono bi moglo da pogodi i druge zemlje u regionu. To takođe može da zakomplikuje tragičnu situaciju izbeglica u nekim susednim zemljama", piše u Kanteovom izveštaju.

"Naselja su najteže pogođena na Kosovu", ističe se u izveštaju.  Kante je upozoravao: "Bombardovanje NATO-a dogodilo se u vreme setve poljoprivrednih kultura od životnog značaja za stanovništvo - kukuruza, suncokreta, soje, šećera, šećerne repe i povrća. Bačeni osiromašeni uranijum uticao je na kvalitet vazduha, tla, vode, što je imalo, kako dugoročno tako i kratkoročno negativne posledice po lanac ishrane".

Parsons u svom članku piše: "Dok je NATO na sve strane trubio o svojoj 'humanitarnoj intervenciji' izveštaj o kome reč govorio je o ekološkoj katastrofi bez presedana u evropskoj istoriji".

Istovremeno, on podseća da su u maju 1999. godine predstavnici različitih organizacija UN, među kojima i UNEP, otišli u misiju u Jugoslaviju i da je nakon toga svaka agencija ostalima trebalo da pošalje svoj izveštaj.

Zatim se dogodilo nešto neobično - o izveštaju misije UNEP-a niko nije govorio. Čim je predat on je klasifikovan kao strogo poverljiv i sklonjen od javnosti. Nijedna od humanitarnih organizacija u Ženevi nije bila u toku događaja, pa čak ni zaposleni u sedištu UNEP-a.

Pošto su pročitale članak u ženevskim novinama, agencije koje su učestvovale u misiji u Jugoslaviji obraćaju se Parsonsu, tražeći da im pošalje čitav Kanteov izveštaj, jer su od UNEP-a dobile nepotpun tekst. Zatim je u junu 1999. organizovana konferencija za štampu na kojoj je Parsons pitao Topfera, zašto je Kanteov izveštaj sklonjen od javnosti.

Topfer je odgovorio da je izveštaj objavljen i da ništa nije sakriveno od javnosti. Parsons je na to rekao da je izveštaj objavljen zato što sam ga je on objavio. "Da, i u čemu je problem?", pitao je Topfer. Odgovoreno mu je kako je svojim postupkom lišio druge agencije izveštaja Bakari Kantea, iako je mandat misije UNEP-a u Jugoslaviji zahtevao da se taj tekst svima pošalje.

Topfer je na to odgovorio da su sve agencije dobile kopiju izveštaja. "Pa naravno da su ga dobile kad sam im ga ja poslao!", uzvratio je novinar, na šta je Topfer hladno ponovio: "Pa dobro, dobili su izveštaj - u čemu je problem?".

Sećajući se ove neslavne epizode iz istorije Ujedinjenih nacija, Parsons podvlači da je konferencija za štampu trajala skoro sat vremena i da je Topfer napustio salu mokar od znoja.

Parsonsov tekst objavljen u ženevskom "Kurijeu" očigledno je iznervirao Klausa Topfera. Izveštaj Bakari Kantea u celini je cenzurisan i nikada se nije pojavio na zvaničnoj internet prezentaciji UN!

UNEP je zatim u jesen 1999. godine osnovao Balkansku radnu grupu - BTF (Balkans Task Force) čiji je zadatak bio da izradi "definitivni izveštaj" o ekološkim posledicama bombardovanja. Na čelo ove grupe imenovan je Peka Havisto, bivši finski ministar ekologije. Robert Parsons kaže da su i u slučaju ovog drugog izveštaja radile cenzorske makaze: njega je prepravljao Robert Bise, portparol i desna ruka Klausa Topfera.

Kada je 8. oktobra 1999. Parsons došao u palatu UN u Ženevi kako bi dobio kopiju izveštaja Balkanske radne grupe pre objavljivanja, lično ga je u hodniku dočekao Robert Bise i zabranio mu svaki kontakt sa ekipom Peka Havista.

Napisan u stilu "da, ali…", ovaj zvanični izveštaj UNEP-a sadrži sasvim suprotne zaključke od onih koji se mogu pročitati u zabranjenom Kanteovom izveštaju.

"Naši nalazi govore da sukob na Kosovu nije izazvao ekološku katastrofu koja je pogodila oblast Balkana. Ipak, detektovano zagađenje je na nekim odredištima ozbiljno i moglo bi da ugrozi ljudsko zdravlje", piše u ovom ulepšanom i za potrebe NATO-a prilagođenom izveštaju. Navode se zatim Pančevo, Kragujevac, Novi Sad i Bor kao mesta u kojima je utvrđeno zagađenje zbog bombradovanja, ali se naglašava da je deo tog zagađenja nastao "pre bombardovanja" zbog dugoročnih propusta u skladištenju opasnih otpadaka.

 Vrhunac konfuzije je preporuka da treba onemogućiti prilaz kontaminiranim mestima posle koje se navodi da kontaminirana mesta nisu mogla da budu identifikovana!

Misija UNEP-a nije sa terena donela nijedan uzorak tla ili prašine sa tenkova JNA na kojima su se sudeći prema fotografijama zapadnih agencija deca slobodno igrala.

Kad je došao na čelo Balkanske radne grupe (Balkan Task Force  - BTF), Peka Havisto je doveo još dva Finca - Henrika Slotea i Pasia Rinea. Dok su oni želeli da objave istinu, NATO je hteo da je sakrije.

Havisto i njegovi saradnici razmišljali su, po Parsonsovim rečima, na sledeći način: "Ukoliko pokušamo da uradimo posao kako treba, bićemo smenjeni i istraživanje će biti zaustavljeno. Bolje je da uradimo nešto, da otkrijemo bar deo istine". 

Zahvaljujući takvom načinu rada Havistove ekipe, upravo je Balkanska radna grupa u okviru UNEP-a bila ta koja je 16. februara 2001. uzbunila svetsku javnost objavivši da je na Kosovo bačen "prljavi" uranijum. Tada je saopšteno da je analiza 340 uzoraka tla i vode pokazala prisustvo transuranijumskih elemenata kao U-236 i tragove plutonijuma i fisionog procesa. Prisustvo plutonijuma potvrdile su dve laboratorije - Švedski institut za radiološku zaštitu i Švajcarska laboratorija AC-Speitz.

Ne mogavši da porekne prisustvo visokotoksičnog plutonijuma, Klaus Topfer pokušao je da umiri javnost dobivši naučno pokriće od švajcarske laboratorije AC -Speitz. "Prema oceni švajcarske laboratorije ovi najnoviji nalazi o sastavu osiromašenog uranijuma predstavljaju nebitne promene kad je reč o proceni radiološke situacije i ne treba da budu razlog za uzbunjivanje", napisao je Topfer u zvaničnom saopštenju UNEP-a od 16. februara 2000. godine.

 

 

A 1.

 

Ćutanje plaćeno švajcarskim francima

 

Prvobitnoj verziji izveštaja koji je podnela Balkanska radna grupa (BTF) "odsečeno" je 70 stranica od 72 stranice koliko je prvobitno imalo poslednje poglavlje. Taj deo objavljen je naknadno na internetu, ali je trebalo znati pronaći ga...

Robert Parsons je tvrdio u medijima i da su se u februaru 2000. godine nabavljeni podaci holandske vlade u glavnim crtama podudarali sa podacima američke nevladine organizacije MTP (Military Toxic Project). MTP je u januaru 2000. godine tražio od vlade SAD da skine oznaku tajnosti sa dosijea o upotrebi osiromašenog uranijuma na Kosovu i dobio dosije 30. januara 2000. godine. Na osnovu njega, ova nevladina organizacija je izračunala da je na Kosovo bačeno 9,45 tona nuklearnog otpada.

Parsons je tvrdio i da mu je jedan neposredno upućeni diplomatski izvor preneo da je u julu 1999. grupa švajcarskih naučnika došla do još dramatičnijih zaključaka o posledicama bombardovanja.  Njihovo istraživanje bilo je deo aktivnosti diplomatske grupe FOCUS koju su činili Švajcarska, Austrija, Rusija i Grčka. "Pošto je Švajcarska bila ta koja je pokrivala sve troškove, ostali članovi grupe su morali da ćute", naveo je Parsons.

 

 

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=306&cl=17

[Млађони]

@@Срђан Шијакињић,

 

Укратко само, да не офтопикујемо:

 

Судија је лик који из неког разлога вазда понавља најгору немачку и аустроугарску пропаганду, како ону из Првог, тако и ону из Другог светског рата. Ни за једну своју тврдњу никада није изнео било какав доказ, за то што у овој земљи нема било ког историчара који се са њим слаже (били они наклоњенији западу или истоку, нема везе) каже да су то све будале у суштини, а када му укажеш на све то и позовеш се на еминентне и светски признате ауторе, крене да вређа саговорнике. Не причам ово да бих причао о њему, него о ономе што је он износио као егзактне историјске податке, а потпуне су глупости, засноване на најцрњим пропагандним измишљотинама оних са којима смо ратовали. Значи, имаш све историчаре на једној страни, а анонимног Интернет коментатора на другој страни То што су неки поверовали у те ствари, изнете на тај начин, без иједног доказа или референце или било чега кредибилног, више говори о њима.

 

Igrom sluchaja sam upoznao sudiju, i znam ljude koji ga znaju - lik je provereno istorichar. Uz to sam pitao par istorichara poznanika, medju kojima i moj brat, svi su mi potvrdili vecinu onoga sto je on pricao. I pricu o finasriranju crne ruke, i onu podrsku bugarske u nekom od sukoba, itd.

 

Meni je lichno dosta da vidim namere tadasnje Rusije u obaranju naseg "sretenjskog ustava" i prici o tome "kako mnogo lici na francuski" .... da su oni bili jasno veoma protiv toga da se mi bilo kako okrenemo zapadu iako nam je to bilo u interesu. IStu stvar su nam uradili i za zastavom, jer je nasa trebala da lici na francusku, a onda su to Rusi (opet) zabranili, pa smo iskoristili prevrnutu Rusku. 

To mi nije rekao Sudija, to nas uce na istoriji prava. 

 

 

[Manolis]

Pančevo 1999.

 

[Number15648]

 ПОКЛОН ЧИТАОЦИМА: Преузмите број Двери о НАТО геноциду!

Објављено 24 март 2014

Преузмите, читајте и ширите темат број Двери о НАТО геноциду над српским народом! Данас, када обележавамо 15 година од почетка злочиначког НАТО бомбардовања, доносимо, у .pdf формату, темат број часописа "Двери српске" о НАТО геноциду у пдф формату. Први пут на једном месту бомбардовање свих српских земаља: од Републике Српске, до Србије.

Преузмите, читајте и делите: српске жртве не смеју бити заборављене!

 

У броју "НАТО геноцид над српским народом" читајте о:

• историји НАТО савеза;

• бомбардовање Републике Српске 1995;

• бомбардовању СРЈ;

• еколошкој катастрофи на Балкану и у Евопи;

• осиромашеном уранијуму;

• односу Србије и НАТО;

• хуманистичком секуларизму - идеолошка позадина, духовна и интелектуална бомбардовања Србије

 

ТЕМАТ БРОЈ ДВЕРИ ПРЕУЗМИТЕ ОВДЕ/DOWNLOAD
 
 
  ПОКЛОН ЧИТАОЦИМА: Преузмите број Двери о НАТО геноциду!

[Manolis]

1999 – Сасвим лично

 

Сећање на дане од којих је прошло 15 година а који су и даље тако живи у памћењу многих.

 

Мало је тренутака које време на замагли или потпуно избрише из сећања. Ипак, потпуно јасно се сећам вечери од које се данас навршава тачно 15 година.

 

Негде са првим мраком, Бранко и ја смо са торбама на рамену стајали у дворишту испред моје куће. Упорно смо убеђивали моју мајку да нас пусти на тренинг. Три дана касније требло је да почне завршни турнир првенства СР Југославије у кошарци за кадете. Моји пријатељи и ја смо живели за тај дан. Сви наши снови, дечачка маштања, године тренинга, срећа коју су доносле победе, туга после пораза којих те године скоро да и није било, све се то скупило у тих неколико дана.

 

Били смо већ довољно одрасли да чујемо и разумемо приче о рату који се спрема. Плашили смо се, иако то једни другима нисмо признавали. Неколико дана наши раније су обукли униформе и отишли са обећањем да ће се јавити кад стигну. Сећам се свог стида када сам се пред друговима заплакао у дворишту испред школе. Нисам желео да признам да плачем јер је ми је отац управо отишао са војском. Било ме је срамота, знао сам да су исто учинили очеви већине деце из разреда, чак и браћа њих неколицине, једва неколико година старији од нас. Па ипак, неколико суза је само кренуло а ја сам лагао да сам тужан јер су управо стигле вести да је погинуо Небо из Монтенигерса, моје тада омиљене музичке групе.

 

Међутим, те вечери у дворишту испред куће, све је било заборављено. У нашим мислима је био само тај последњи тренинг пред одлазак на турнир у Бечеј. Мајка је стајала ћутећи и пушила. Тих дана је покушавала да остави цигаре али после разговора са родбином из Подгорице прсти су јој сами нашли пут до упљача. Бранко и ја смо је убеђивали да неће бити рата, да смо на прагу 21. века и да нико неће бомбардовати државу у Европи. Да је то само претња, да ће се све решити… Тада су се зачуле сирене.

 

Неколико минута смо ћутке стајали. Бранко је без речи отишао назад према својој кући. Светла су се полако гасила, Ужице је тонуло у мрак. Почело је замрачење. Сирене су завијале и иако сам их чуо раније, неколико пута када је проверевана њихова исправност, звук који се тада простирао кроз таму је био другачији, злокобан, језив. Те ноћи смо легли обучени. Нисмо заспали. Потмуло брујање авина високо на небу повремено су прекидале десетак километара удаљене експлозије на Пониквама.

 

Почео је рат. Стигле су и прве вести о погинулима. Али, осим сталних сирена, таме која је ноћу обавијала град и повременог брујања авиона негде високо на небу, рат ми се није чинио страшан. Отац се јавио три дана касније. Кратко је рекао да је жив. Чули смо се и са дедом. Подгорица је бомбародвана али су сви били добро. Живот је почео да се нормализује. Заиста, та реч данас нестварно звучи за дане рата, али било је тако.

 

Прошао је скоро читав месец. Многи су побегли из града, склонили се на село. Други су панично трчали у подруме чим би се огласиле сирене. Тамо су спавали, јели… живели. Међутим, скоро стална ваздушна опасност је за већину постала навика, ствар рутине, још један додатак животу који већ годинама није био лак. Ужице је у било поштеђено масовне смрти, рушевина у срцу града, рупа од гелера и немих скупова на градском гробљу.

 

Ноћ 22. априла је била необично мирна. Изненада, пробудило ме је брујање авиона. Чуо сам га сваке ноћи а опет, чинило ми се као да је некако другачије, за нијансу бучније, као да круже баш нам мојим градом, над кровом моје куће. Тада се зачуо звиждук. Трајао је само неколико тренутака али је у њих била смештена читава вечност. Не могу да опишем тај звук, не верујем да ико може. Нажалост, већина вас који ово читате одлично га се сећа. Тада сам, први пут у свом 14 година дугом животу, помислио да ћу умрети.

 

Стајао сам у довратку иако сам се са друштвом често шалио на рачун таквих савета. Као да довратак или кухињски сто може да нас заштити од бомбе. Па ипак, нехотице сам дотрчао испод њега, заборављајући на мајку и бабу које су спавале неколико метара даље, заборављајући на све. Мислио сам да ћу умрети и кроз главу ми је у истом тренутку пролазила молитва, разочарење што ми се живот тако брзо завршава, бес, страх… и још хиљаду других осећаја које не умем ни да именујем. Потом је одјекнула експлозија.

 

Из правца градског трга, можда километар далеко од наше куће, подизао се дим. Нисам знао шта је погођено. Није ме било брига. Нисам ни помишљао на то да је можда страдао неко од мојих пријатеља, рођака, суграђана. Стајао сам у довратку у захваљивао богу што сам жив. Ништа друго ме није било брига…

 

До краја рата сам још три пута чуо исти звук бомбе која се проближава. Сва три пута је све било исто.

Рат је оконан после 78 дана. Неколико дана касније отац се вратио кући. Живот није био лак, а опет, није био ни претодних девет година. Родитељи су се трудили да ми, деца, то што мање осетимо. И заиста, за мене се све брзо вратило у нормалу. Био је распуст, топло лето, сви моји пријатељи су опет били ту.

 

О рату нисмо причали пуно. Нисам ни размишљао о њему. Када јесам, обично бих се сетио дружења, кошарке, девојке која ми се допала, дечијих несташлика којих је било више него икад јер су нам очеви били далеко од домова…  Ретко, сасвим ретко, сетио бих се онох звиждука, сетио бих се себе како стојим у довратку и молим се да бомба погоди нечију другу кућу, било чију само не нашу. Брзо бих се отресао таквих мисли, сместио их негде дубоко и покушао да заборавим. Било ме је стид.

 

Прошле су године пре него што сам поново у мисли призвао ова сећања. Данас их се више не стидим. Боле ме али не желим ни да их заборавим. Тих 78 дана нико од нас не сме да заборави. Нити сме да се стиди због страха и суза. Били смо деца.

 

Ми, рођени осамдесет и неке, као и касније генерације, нисмо криви за ове дане. Нисмо их ни са чим заслужили. Морали смо да их преживимо и они су нас обликовали, изменили, хтели ми то или не.

Са 14 година сам размишљао о смрти. Плашио се. Молио да уместо мене узме неког другог. Стидео се сам себе. То нису нормалне успомене једног детета. Не смеју да буду. На срећу, њих не деле наши вршњаци из Париза, Берлина, Лондона или Њујорка. На жалост, деле их многи други, широм света. Неких их и данас стичу. Много је оних који гину.

 

Морамо се сећати 1999. Памтимо, јер нас памћење људима чини. Памтимо, не да би мрзели, не да би тражили освету, већ да би знали ко смо. Ово сећање мора бити заједнички белег наших генерација, подсећање да не смемо дозволити да се тако нешто понови. На нама је да обликујемо свет у коме живимо, а ко ће боље од нас знати какав тај свет не сме да буде. Памтимо, да би били бољи људи.

 

Петар Ристановић

Петар Ристановић је студент докторских студија историје на Филозофском факултету у Београду. На овом факултету је завршио основне и мастер академске студије. Бави се грађанским ратом у Србији 1941–1945. и историјом Срба у Југославији. Запослен је на пројекту „Mатеријална и духовна култура Косова и Метохије” на Институту за српску културу. Објавио је више научних радова. Хонорарно је писао за више интернет и штампаних часописа.

 

http://akademskikrug.rs/1999-sasvim-licno/?fb_action_ids=10202991348451981&fb_action_types=og.likes&fb_source=other_multiline&action_object_map=%5B601850753239737%5D&action_type_map=%5B%22og.likes%22%5D&action_ref_map=%5B%5D

[GeniusAtWork]

 

Па мислим ствааааарно...

 

Ово као да је ругање жртвама...

 

...a sadašnji gospodar Srbije je u to vreme bio ministar za informacije. Verovatno direktno odgovoran za pogibiju onih jadnika u RTS-u, jer je odbio da evakuiše zgradu i pored dojava da će biti bombardovana.

 

Fali nam samo Šešelj, treba da mu daju neko ministarsko mesto kad dođe iz Haga, pa da lepo upotpunimo doživljaj.

[Manolis]

[Manolis]

:P

 

[Manolis]

[Manolis]