Protiv stigmatizacije neuropsihijatrijskih oboljenja

[Volim_Sina_Bozjeg]

Претпоставља се да свака пета особа има поремећај личности, који, ако се не лечи, може довести до убиства.

 

Koliko ovde imamo ubica, koji moraju biti vezani direktno na lekove u našoj državi? 

[Danijela]

To možda ti tako čitaš, naravno da dajem na znanje da su njegove tvrdnje kako ti kažeš bazirane na pretpostavkama, šta tu ima sporno? Nisam ja to izmislio?

Ali davati konkretna rešenja, ideje i praviti stručni pristup problemu bazirano na pretpostavkama nije baš validno, tako da ne vidim problem ako kažem, da je ovo samo jedna vrsta samoreklame. 

E sad pozivati se na stručnost a sam tekst je pisan, prosto i uopšteno onako za jedan novinarski intervju uz kafu, takođe nije ne baš neki argument, pred kojim niko ne bi imao prava na komentar, zbog svoje nestručnosti.

 

Što se tiče onog dela gde sam pominjao naduvane cifre, ja i dalje stojim iza toga, jer zvanične brojke su drugačije i namerno nisu navedene iz kojih razloga zaista ne znam ali mi je palo u oči, da brojeve pretpostavki dobro poznaje a zvanične podatke iz njegove specijalnosti jock.

 

Pa eto opet mog objašnjenja za moj komentar.

 

U redu je davati na znanje al moras da imas dokaze da potvrdis to davanje na znanje, zar ne?

 

Na koncu, on je covek doktor sa iskustvom na terenu i sa ljudima a ti i ja smo neko ko ima povrsna (dobro, ja mozda ali ne i ti) interesovanja i saznanja vezana za tu oblast.

[Баба]

 

Cela nacija na bensedinu ili Stigmatizacija neuropsihijatrijskih oboljenja

Objavljeno 20/07/2015 u 20:15

 

Prošlo je gotovo dvadeset godina kako je američka književnica napisala roman "Cela nacija na prozaku", po kom je snimljen i film. U Srbiji takva knjiga još nije napisana, a film teško da će ikad biti snimljen, jer je filmska industrija u našoj zemlji u krizi. Ali niko još nije napisao roman o tome da je cela nacija u državi Srbiji na Bensedinu – bez uvrede!

 

No, da nije tragično, bilo bi idilično. Psihijatri koji se bave profesijom, koja je za mnoge ljude predmet podsmevanja, mogu da ispune čitave biblioteke svojim dosijeima, odnosno izveštajima o bolestima zavinosti od Bensedina, Lexilijuma ili Xanaxa. Manje-više, reč je o jednoj te istoj kategoriji lekova, koju su doktori opšte prakse pacijentima prepisivali kao šećernu vodicu, početkom devedesetih, kad je ova naša beskonačna kriza i počela, a docnije su se ovi lekovi mogli kupiti po apotekama i bez recepta.

Grupa lekova iz kategorije bensedina, bromazepama, davana je za smirenje starijim osobama, ali i mlađim ljudima, i delovala je kao šarena pilula za laganiji san i trenutni spokoj od sivo-plavičaste svakodnevnice, koja i nije obećavala bog zna šta. Ali bilo je to smirenje za neurovegatativni sistem, kakvo-takvo. Pojava konzumiranja ovih lekova postala je masovna, kao i  konzumacije piva, a naročito je bila i ostala popularna u ženskoj populaciji.

 

Problem je "samo" u jednom – što je mala doza od koje se počinjalo, 1,5mg, rasla do 6mg, a onda je od strane korisnika indvidualno rasla i na šaku pilula. Kako je socio-ekonomska kriza evoluirala, rasla je i potražnja za ovim lekovima, koji su postali veoma cenjena roba na farmaceutskom tržištu.

Krajem prve decenije XXI veka, naše vlasti su se dosetile da prodaju ovog leka stave pod kontrolu, tako da je od 2008. godine bilo moguće dobiti Bensedin jedino na recept. Ali, kao i čuvena Zozovača, ovaj lek je našao svoje puteve do potrošača, preko kartonskih kutija na pijaci ili buvljaku. Našao bi se i  neki poverljivi apotekar, koji bi ovu "medicinu" (kako se to u našem narodu kaže), izdao bez recepta – kraće rečeno, prodao.

 

 

Javna je tajna da narkomani obijaju apoteke da bi došli do jakih lekova iz grupe psiho–aktivnih supstanci, ali se nigde javno ne govori o tome koliko su agresivne osobe, koje od savesnog apotekara potraže bensedin, a da za njega nemaju recept. Takođe, prećutna je tajna da populacija iz dobrostojećih ekonomskih slojeva poseže za ovim lekom bez pardona. Za takve lekove uvek se nađe neka brižna duša da ih prepiše, da bi se smirili „zli duhovi“ nesrećnog pacijenta. Da ne zaboravimo, oni imućniji plaćaju psihoterapeuta oko 5.000 dinara za terapiju i usput dobijaju recept za lek protiv depresije, od onih slabijih, do jačih. Poznato je da je najteže zakazati kod privatnog psihoterapeuta u večernjim časovima, jer je tad menadžerska elita u poseti, uplašena za svoju egzistenciju. Siromašniji narod je upućen na državnog lekara ili, kao što rekosmo, na pijacu.

 

Kakve su posledice tih čarobnih pilula, koje su opčinile mnoge potrošače u običnom svetu, koji se (tobož) kloni narko sredstava?

Težak oblik zavisnosti, koji se stvara vrlo brzo i nije ni malo naivan. Vremenski period smirenja anksioznosti pilule je sve kraći i kraći, a buđenje iz tako sigurnog sna je jedna vrsta mamurluka, koji traje od jednog do nekoliko časova! Stvarnost onda izgleda mnogo više deformisana, nego što to jeste, kao i predmeti i ljudi u bližoj okolini. U suštini, kao i kod uzimanja halucinogenih supstanci, hemija u mozgu se menja i čovek više nije u stanju da se ponaša, jednostavno rečeno – normalno. Psihoaktivne supstance deluju kao konceptualna umetnost ili Munkov „Krik“. Stvaraju oblik prirodne (neuro–vegetativne) zavisnosti i period između uzimanja pilula postaje sve kraći, a da zavisnik nije svestan toga – jednostavno mu ruka poteže za njom.

 

Posledice su: povećanje ili smanjenje telesne težine, anoreksija ili bulimija, nagle promene raspoloženja, od manijačnog, do totalno depresivnog, usporena ili ubrzana motorika – u zavisnosti od količine uzetog leka, povećanje agresivnosti – što često dovodi do veoma konfliktnih situacija, sklonost ka suicidu… Ali, u celoj priči najgore je to što se menja struktura ličnosti.

 

U Beogradu postoji nekoliko centara za odvikavanje od ovih lekova. Jedan od njih je "Palmotićeva", a drugi je "Dnevna bolnica za psihijatrijske bolesti" u K.C.S. Pacijenti dolaze i iz unutrašnjosti, a lečenje traje do 6 bolničkih nedelja. Većina zavisnika oseća se povređeno, skršeno, prevareno, neki od njih su agresivni, a neki su potpuno slomljeni. U toku procesa odvikavanja, daju im se (opet) druge psiho–aktivne supstance, koje sada pomažu pacijentu da lakše prebrodi krizu. Međutim suština je da se tu krug zavinosti ne zatvara. Postoji još jedna skrivena poenta – naglo prekidanje uzimanja lekova iz porodice bromazepama može izazvati epi-šok, a kod starijih osoba (preko 40), trajnu eplipesiju – ovo piše sitnim slovima u uputstvu za uzimanje leka (kao kod ugovora za sklapanje sa nekom telekomunikacionom kompanijom mobilne telefonije).

 

Šta nas je dovde dovelo – kriza devedesetih, ratovi, inflacije, naivnost lekara, nekontrolisana farmaceutska industrija ili nešto sasvim treće? Isto kao i porast alkoholizma, koji, pak, nije pod nekom kontrolom zakona. Činjenica je da se sve može kupiti na pijaci, da je sve postalo roba, ma koliko ona bila opasna. Da li je moguće osloniti se na pacijenta, kad mu se prepisuje ovaj lek, da neće posegnuti za još većom dozom ovog leka? Lično, mislimo da nije.

 

Ovu priču možemo da zaključimo tako što ćemo da se zapitamo – Zašto postoji stigmatizacija kad je reč o duševnoj higijeni i kod prvih znakova anksioznosti ljudi se ne obraćaju psihijatrima, već posežu za veštačkim pomagalima, kao što su alkohol ili bensedin?

 

 

Neki od odgovora su da je situacija takva zato što je našem narodu obraćanje psihijatru potcenjeno, smatra se sramotnim, a problemi se često guraju pod tepih. U Srbiji su osobe, koje su obolele od različitih tipova neurospihijatrijskih oboljenja, poznatijih kao duševne bolesti, marginalizovana društvena grupa, i na njih se gleda kao na čudo neviđeno. Oboleli od POSTRAUMATKOG STRESA ili poremećaja stečenih u ratovima devedesetih – ne postoje! Ljudi oboleli od različitih tipova schizoafektivnog poremećaja – ne postoje! Osobe koje šetaju ulicom, a boluju od manijačno-depresivne psihoze – ne postoje!

 

Depresija se ne leči na vreme, a onda pušta korenje i postaje teški psihijatrijski poremećaj, i tako u nedogled. U našoj kulturi i sociološkoj tradiciji sve je to stigmatizovano, jednako kao i deca sa posebnim potrebama. Pa kad se dogodi neka tragedija u kojoj otac poubija celu porodicu ili neki manijak obljubi dete, svi se iščuđavaju i pitaju: "Kako je to moglo da se dogodi u našem malom gradu?" Jednostavno, kultura održavanja mentalne higijene nije razvijena, jer se smatra sramotnom i onda se poseže za poštapalicama, koje su tobož nevidljive, ali sa nesagledivim posledicama po zdravlje, vlastitu porodicu i okolinu.

 

Ostaje pitanje zašto se pravimo slepi i gluvi na sve to, kada su to realni zdravstveni problemi, kao i svi ostali! Nije sramota biti depresivan ili se za pomoć obratiti specijalisti/psihijatru, koji će nam prepisati odgovarajuće lekove.

Da li je ovo dobar pokušaj da objasnimo jedan maligni problem, koji je prisutan u našem društvu, kao što je Bensedin, a o kom se ćuti? Ne znamo, ali smo barem pokušali da ovim tekstom na taj problem skrenemo pažnju!

 

Autor: Anja Weber

 

http://novinenovosadske.rs/cela-nacija-na-besedinu-ili-stigmatizacija-neuropsihijatrijskih-oboljenja-2/

[Џуманџи]

Zasto? Zato sto "ce proci" ni od cega. Zato sto ljudi ne znaju da ne lece svi lekovi, ovi su od onih koji ublazavaju posledice problema i to na kratke staze. A kad jedva prezivljavas i izdrzavas familiju, onda ti svakako tako nesto treba ("samo jednu do popodne" zbog stresa na poslu, kasnije 2 zbog problema u kuci, itd, itd.).

[Дуња]

https://youtu.be/OEwMA4u1xNg?t=3m28s

 

https://youtu.be/x8w8xQ7YMQY?t=2m30s

[Баба]

Obraćanje psihijatru ima izvesne negativne posledice, a to znači biti u evidenciji i gubitak određenih građanskih prava, poput onog na posedovanje oružja.

Osim toga, mogućnosti za zloupotrebu su ogromne - čak iako ta evidencija ne procuri jer je čika psihijatar podmitljiv, postoji previše načina na koji privatnost može da bude ugrožena.

 

 

Много је више на интернету па су ту сви и нико се не плаши.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Чудне су стварности а још при том, не верујем у неизлечиве болести.

 

Стигматизација корисника психијатријских услуга. је кец на десет за фармацеутске куће. (остајеш у свету лекова, јер околина те ионако не прихвата)

 

Узимање лекова, које стварају зависност и које при том преписују сами лекари.

 

Па шта је онда канабис уље?

[Дијана.]

Стигматизација додатно отежава проблем јер човјек се не може опоравити ако није прихваћен од породице и средине у којој живи. Нпр. има акутних психоза (привремених) које настају као реакција на трауму, а могу се искомпликовати ако човјек буде одбачен као непоправљиво болестан. Нарочито је то одбацивање опасно код адолесцената. Ресоцијализација је важан дио опоравка. Код нас је 'срамота' отићи не само психијатру, него и психологу, па се о проблемима не разговара на вријеме. Проблем је и недовољна доступност услуге психотерапије, осим приватно, што је недоступно већини. За већину поремећаја потребна је психотерапија, а лијекови би требало да су допуна, а не тежиште лијечења. Наравно не говорим против употребе лијекова, нарочито код хроничних психоза.   

[Дијана.]

Па психолози, социјални радници и психијатри имају своју професионалну етику - забрањено је одавати било шта што се сазна у раду с клијентом, осим кад је нечија безбједност угрожена или сам живот (убиство, самоубиство). Друго је злоупотреба те обавезе од стране професионалног лица. А нпр. дозвола за ношење оружја треба да има као услов психичку стабилност, тако да је то 'одавање' оправдано.

Него, друго је проблем: зашто је толико срамота разговарати са психологом, да би се човјек желио сакрити, бити анониман? Јер то је напросто немогуће, нарочито кад се обраћа у неку јавну институцију. Ту се човјек само-етикетира, а наравно, потпомогнуто примитивизмом етикетирања од стране других. Психолог има у свакој школи, било би добро да многа дјеца и породице то искористе, а не да ријетко ко користи његове услуге. Треба (не)култура да нам се мијења, не начин како се пружају услуге.

[Sanja Т.]

Kada bi to moglo da se izvede anonimno, da psiholog zna samo nadimak pacijenta i da ne ostaju nikakvi pisani tragovi, verujem da bi broj onih koji traže pomoć skočio bar duplo.

...i da prodju kroz tajne hodnike,koje niko drugi ne koristi...ili bar da postanu nevidljivi... 

[Adelaida]

Ja nisam na bensendinu....

 

Ziveo Ksalol !!!!!  :0102_laugh:

[ВИЛМА]

Joj,bre, toliko forsiraš taj imidž sebe kao jakog da to već ozbiljno počinje da liči da imaš neki kompleks...

[Кратос]

Nikada u životu nisam popio sedativ. Za mene samo neČural - čaj od valerijane, ili popijem reaktor pa u teretanu do iznemoglosti. Garant prolazi stres.

Popiješ pivce neko,vitamin b opuštajuće deluje samo načural bajo moj može i rakijica.

[Дијана.]

Jeste, opravdano je, ali ja recimo neću da rizikujem da mi upadne interventna u stan da mi zapleni oružje zato što sam rekao psihologu nešto na osnovu čega je on zaključio da imam depresiju

Не брини, ове наше банана-државе уопште нису ефикасне у заштити ни код већих опасности по безбједност, и вјерујем да претјерујеш, да би само психијатар имао обавезу да то пријави, не и психолог... 

[Sanja Т.]

Jeste, opravdano je, ali ja recimo neću da rizikujem da mi upadne interventna u stan da mi zapleni oružje zato što sam rekao psihologu nešto na osnovu čega je on zaključio da imam depresiju. Zato ću to zadržati za sebe, a verujem da i svi ostali tako misle.

 

Zato što je to javna institucija, zato što je nemoguće sačuvati anonimnost, a još je teže verovati da će neko poštovati obavezu da čuva tajnu ili olako naći izgovor da je ne sačuva, zato ljudi sve zadržavaju za sebe.

Било би боље за човека самог , а и за друштво да не мисле тако. Боље да остане без оружја, него да га искористи како не треба, такође из погрешних уверења.Психолог ( психијатар ) најчешће нема,тамо неко, своје  мишљење... мора мало да се има поверења...али онда би смо већ морали и себи да признамо понешто,зар не? Поготово кад човек хоће да истрпи без лекова ("јер је јак и може, а и шта знају лекари, од њих ће само да ми буде горе" ), а сви около примећују да му је потребна помоћ, само он мисли да га сви мрзе и у свему види чин лоше воље усмерен ка њему лично.......