Protiv stigmatizacije neuropsihijatrijskih oboljenja

[Volim_Sina_Bozjeg]

Kaže se da bolesni trebaju Lekara.

 

Kad naidju nevolje Bog ti pruža pomoć toliko da si potpuno svestan Njegovog prisustva.

 

I gle čuda i kad ti bude bolje i ojačaš On iz Ljubavi Njegove svete ne želi više nikad da ode od tebe ako si ga primio čistog srca. (osečaš konstantno prisustvo onoga koji ti je pomogao)

 

Dakle moju bolest je dopustio Bog jer postoji opasnost da bi mogao zapasti u još veće nevolje no što je naša bolest. ( u mom slučaju čak i vrlo logično naprimer)

[Volim_Sina_Bozjeg]

Najvažnije kod psihičkih bolesti je da pacijent nikad nema osećaj da je napušten i stigmatizovan.

 

Postoji udruženje koje se zove duša ali je nevolja u tome što mali broj pacijenata prihvata bolest i bori se za neku vrstu svog mesta u društvu koji ima previše predrasuda , naprimer jedna od predrasuda je to da su pacijenti sami krivi za svoje stanje. Udruženje nikako da zaživi , kako bi te ljude približilo zajednici koja bi ih takve prihvatila.

 

Obično o bolesti govore u javnosti samo psihijatri , samih pacijenata je u javnosti gotovo i da nema ali sa druge strane kad se desi neki zločin svi mediji na velika zvona objavljuju da je počinilac psihijatrijski slučaj i otvaraju pitanje odgovornosti.

 

Procentualno psihički oboleli ljudi prave daleko manje zločina od "normalnih".

 

Depresija je bolest kao i svaka druga bolest ponekad je možda i izazvana ali nije pravilo.

[Danijela]

Udruženja psihijatrijskih korisnika "Duša" (FOTO)

 

Postoji li život psihijatrijskih bolesnika i nakon bolnice? (FOTO)

 

Ekipa Telegrafa boravila je sa članovima Udruženja psihijatrijskih korisnika "Duša" posmatrajući kako se uspešno vraćaju u društvo, aktivno učestvujući u glumačkim, likovnim, literarnim i psiho-edukativnim radionicama

 

 

 

ivot bez prijatelja i podrške u stalnom preispitivanju… Vrte se u začaranom krugu… Naposletku – samoizolacija! Da život korisnika psihijatrijskih usluga ne mora da izgleda poput ove rečenice i da postoji mesto na kojem ih neko konačno pita kako im je, ne konstatujući “ad hoc” šta im je, dokazuje Udruženje korisnika psihijatrijskih usluga “Duša”.

 

U njihove prostorije u Višegradskoj uputili smo se jednog kišnog dana. Napolju sumorno, a unutra – toplo, sigurno,lepo…

U prijatnom ambijentu uz toplu kafu dočekuje nas nekoliko članova. S osmehom na licu potvrđuju da im se život iz korena promenio otkad su zajedno. Nekima od njih zahvaljujući učešću u brojnim aktivnostima Udruženja, a uz redovno uzimanje propisanih lekova i redovnih odlazaka na kontrolu smanjena je doza lekova koje piju. To je, kažu, prvi tračak svetlosti na izlasku iz tunela u kojem se svako od njih nalazio.

 

 

- Čovek je socijalno biće i jedna od najvažnijih stavki u oporavku korisnika psihijatrijskih usluga upravo je druženje i boravak sa ljudima koje “muči ista muka” – počinje priču sa nama predsednica Udruženja Vesna Avramović. U grupama samopomoći, svakog petka od 16 do 17.30 časova članovi lakše prolaze krizne trenutke razgovarajući o onome što ih boli. Na Vesnine reči nadovezuje se potpredsednik “Duše” Slobodan Lazić:

- Mnogi od nas kada su stigli nisu bili u stanju da progovore nijednu reč. Toliko nam je bilo teško… A, onda je neverovatnom dinamikom sve oko nas počelo da se menja. Znate li koliko samo znači kada vam za početak, psiholog Jovana Bešević razjasni pojmove koji stoje na otpusnoj listi ili izveštaju sa kontrole. Mnogi ne razumeju delove onoga što je tamo napisano.

Saznajemo i da je značajan broj članova (u Udruženju ih je trenutno više od 60) za kratko vreme pronašao svoju pasiju među brojnim aktivnostima Udruženja, čiji je glavni cilj – resocijalizacija i osnaživanje.

 

 

-Isključivo od ličnog afiniteta zavisi da li će se neko uključiti u aktivnosti glumačke, likovne, literarne ili psiho-edukativne radionice, pohađati školu jezika ili kompjutera, ići na psihodramu ili sportski dan na Adu i igrati stoni-tenis… Jedna od uloga Udruženja je da još uvek ranjive ljude, po izlasku iz bolnice implementira u društvo fokusirajući se pre svega na osmišljavanje njihovog slobodnog vremena. U tom smislu se organizuju brojne posete institucijama kulture (pozorištima, bioskopima, galerijama, muzejima).

- Ovde nema potcenjivanja i osuđivanja. Osećam se zaštićeno i sigurno – priča nam jedan od članova koji je u Udruženju od aprila 2010. i dodaje – Otkad sam ovde, nisam više sam na svetu! Nisam “šetajuća dijagnoza”. Drugi me konačno gledaju kao individuu sa svojim razmišljanjima i osećanjima. Mnoga prijateljstva su među ovim zidovima stvorena. Među članovima Udruženja je više korisnika nego korisnica. Bilo bi više i ljubavi da nam ne fali žena! Evo, apelujem ovim putem da pozovete žene da nam se pridruže – šali se Petar sa toplim osmehom na licu.

 

 

Likovne radionice se održavaju dva puta nedeljno u saradnji sa Udruženjem “Prostor” koje vode slikarke Mina Aleksić i Marija Kućan.

Od još jednog člana, A.M. koji je redovan na sastancima Udruženja saznajemo da je Petar pravi ljubitelj glumačke radionice.

- Otkad smo uspostavili saradnju sa sjajnim francuskim profesionalnim glumcem Rišarom Groloom, ne prestajemo da nižemo uspehe sa svojim predstavama – priča ponosno Petar i dodaje – U okviru Bitef “Polifonije” nastupali smo u UK “Parobrod”, izvodili predstave u Centru za kulturnu dekontaminaciju… Poslednju predstavu “Na treći pogled… Višnjik” izvodili smo, 9. oktobra (uoči Svetskog dana mentalnog zdravlja) u CZKD-u, a 14. oktobra u psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici kod Niša gde su nas uprava, osoblje bolnice i trenutno hospitalizovani korisnici sjajno dočekali.

 

 

Na repertoaru članova “Duše”, saznajemo, našle su se i predstave “Uz Hamleta”, “Gde je duši telo”, ali i “Otelo, zločin i predrasude” u kojem su učestvovala i Udruženja “Novi svet” i “As”.

U okviru glumačke radionice “fizičkog teatra” zajedno sa grupom “Hajde da” i profesionalnim plesačima Bitef Dance Company pod rukovodstvom sjajnog koreografa i kostimografa Borisa Čakširana izveli su u decembru prošle godine predstavu “Susret” u kulturnom centru “Rex” u okviru festivala “Off Frame”. Priznaju nam pomalo šaljivo da je uz sve lekove bilo komplikovano zapamtiti koreografiju iz puno celina, ali i da je nakon premijere zadovoljstvo bilo neprocenjivo!

Strpljenje i dobronamernost voditelja radionica Borisa Čakširana i Marka Pejovića kao i profesionalnih umetnika pomoglo je da uspešno izađu na kraj sa zadacima. U septembru ove godine u Bitef teatru održali su i predstavu “Pravo na umetnost”. Sa onima sa kojima su radili, dodaju, i nakon završenih radionica nastavili su da se druže.

 

 

Među glumačkim radionicama, prema rečima člana A.P. značajno mesto zauzimaju radionice i u “Aps Art-u”.

- Nakon vežbi disanja i pokreta sa rediteljkom, koja vodi ovu radionicu postavljamo se u situacije iz života u kojima smo pretrpeli neki stres. U toj komunikaciji podstiče nas da izrazimo šta nam je smetalo u nekom trenutku, šta smo osetili, šta nas je bolelo… Jednom rečju – da izrazimo emociju! – objašnjava nam ovaj redovni član Udruženja.

Zahvaljujući podršci organizacije IAN (Inernational Aid Network) članovi su pohađali školu engleskog jezika, kao i školu kompjutera (nakon koje su posle položenih ispita dobijali diplome), a jednom u dve nedelje pohađaju i literarnu sekciju… Posebno su, kažu, ponosni na učešće u čuvenom “Pesničenju”.

 

 

 

Trenutno su svi zaokupljeni projektom koji podržava Fondacija “Trag”, a u okviru kojeg su već održali akciju “živa biblioteka”. Naime, nekoliko članova “Duše” bili su “živa knjiga”, spremni da podele svoje životne probleme i priče sa zainteresovanim građanima u Domu Omladine. Za Svetski dan mentalnog zdravlja imali su još jednu aktivnost a to je štand na Trgu Nikole Pašića gde su delili promotivni materijal Udruženja, radili ankete sa prolaznicima i razgovarali sa svima koji su bili zainteresovani za oblast mentalnog zdravlja.

- Na sva pitanja sam odgovarao, osim na jedno: Koja mi je dijagnoza? – priča nam jedan od članova koji je želeo da ostane anoniman i dodaje da je u okviru pomenutog projekta zajedno sa ostalim članovima držao predavanja po ovdašnjim srednjim školama deleći sa školarcima svoju ličnu priču, a sve u cilju dizanja opšte svesti i destigmatizacije kada je u pitanju tema mentalnog zdravlja.

Posećenost je, kažu, u svim školama bila velika, a takva će nadaju se biti i u psihijatrijskim bolnicama, koje u okviru pomenutog projekta planiraju da posete. Cilj je da predstave Udruženje hospitalizovanim pacijentima i ohrabre ih da im se pridruže.

 

 

Članovi Udruženja su i ranije držali predavanja u bolnicama kao i na fakultetima (Filozofskom, Fakultetu političkih nauka, Univerzitetu Singidunum), a svesrdnu pomoć u svim dosadašnjim akcijama pružali su im volonteri (studenti psihologije i diplomirani psiholozi).

- Otkad sam ovde vratila mi se volja za životom! Moja pokojna majka je imala običaj kada mi je teško da mi kaže:”Trgni se”! Kada sam nju izgubio, činilo mi se da sam izgubio svu podršku. A, onda sam je ponovo pronašao u “Duši”.

Ima li boljih reči od ovih da nas isprate iz Višegradske 23?

 

 

Još fotografija na donjem linku:

http://www.telegraf.rs/vesti/878718-tema-telegrafa-postoji-li-zivot-psihijatrijskih-bolesnika-i-nakon-bolnice-foto

[DankaM]

Šmrc, kad se samo setim kad je sve počinjalo... Eh, mladalački entuzijazam

[Danijela]

Važno je da još uvek traje.

[DankaM]

Evo izveštaja o još jednom projektu u kojem je učestvovala, pored Udruženja korisnika "Videa", i "Duša":

 

Izložba fotografija korisnika psihijatrijskih ustanova

 

Umetnička dijagnoza F20.13

 

Radovi su vizuelno sirovi kao kod predstavnika Brut arta, recimo Ilije Bosilja, i poseduju dečiji šarm holandskog umetnika i pesnika Karla Apela

 

Autor: Aleksandra Ćuk

 

Fotografije osoba sa mentalnim poremećajima na izložbi „F20.13“ u Galeriji Narodne banke Srbije ne razlikuju se mnogo od bilo koje druge postavke fotografskih radova u smislu njihovog kvaliteta. Nisu ni antologijski, niti „bolesni“ kako bi se možda moglo pomisliti u ovoj zatucanoj sredini. Prevashodno su zanimljivi i vrlo raznoliki, kako u žanrovskom tako i u tematskom smislu.

 

Vizuelno sirovi i začudni kao kod predstavnika Brut arta, recimo Ilije Bosilja, ili poseduju dečiji šarm holandskog umetnika i pesnika Karla Apela. Samo naziv izložbe „F20.13“, koji aludira na medicinsku šifru dijagnoze mentalnog poremećaja, i informacija da su autori članovi udruženja korisnika psihijatrijskih „Duša“ i „Videa“, to jest bivši štićenici bolnice „Dr Laza Lazarević“ u Padinskoj Skeli i „Dragiša Mišović“, mogu da vas navedu na tumačenja opterećena predrasudama, umesto da vam otvore oko za drugačiji pogled na svet, osoben, koliko je i unutrašnja kamera svakog čoveka.

 

Ceo projekat nastao je zahvaljujući foto-radionici čiji je inicijator i vođa bila umetnica Stefana Savić. Dok je radila kao foto-reporter u listu Danas, ona se po zadatku zajedno sa novinarom Dragoljubom Petrovićem zadesila u „Padinjaku“, kako se u žargonu naziva bolnica „Dr Laza Lazarević“. Emocionalni grč koji ju je zarobio kad se tamo zatekla, užasna nelagoda i jak utisak o sumornim uslovima u kojima borave pacijenti bili su strašni i neponovljivi, priča Stefana.

- Do „Padinjaka“ se ne stiže lako. Ali kad jednom do njega dođete, pa i slučajno, postoje samo dva puta - da se tamo više nikada ne vratite, a drugi da pomognete. Ja sam se odlučila za ovaj drugi.

 

Stefana objašnjava da je radionica trajala tri meseca tokom 2012. i 2013. godine, pa se onaj naslov izložbe može i drugačije čitati. Trinaest polaznika članova udruženja „Duša“ i „Videa“ samostalno su se prijavili za učešće u projektu i gotovo svima je fotografija bila novi i praktično neisproban medijum. Posle pet predavanja na kojima su dobili osnovne informacije o fotografiji i korišćenju opreme bili su prepušteni sami sebi i svojoj kreativnoj intuiciji. U izboru motiva, trenutka, atmosfere i svega ostalog što čini fotografiju, mogli su sami da odlučuju. Niko od predavača ih nije zamarao kako na brzaka da skroje dobru fotografiju.

 

„Upravo obrnuto - ideja je bila da polaznici u dugotrajnom i teškom procesu egzorciranja svojih psihičkih problema nas pouče, da nam dočaraju svoju tačku gledišta...“ navodi Goran Gocić, pisac i autor teksta u katalogu izložbe.

Opšte je poznato da stvaralaštvo ima isceliteljsko dejstvo, a Stefana kaže da je njoj tokom procesa rada najvažniji momenat bio interakcija, te da je u komunikaciji i druženju sa polaznicima i sama dobila svoje parče „terapije“. Razmenu koja znači.

Dogovarali su se kako svakom od njih ponaosob odgovara da radi.

 

Marina ima dva posla i teško može da odvoji vreme za fotografiju iako bi se njome rado bavila, pa je snimke pravila u gradskom prevozu, kroz prozor, odakle je nastala zanimljiva fotografija u kojoj se meša refleksija lica putnika iz autobusa s gradskim prizorom spolja. Sanja je želela da slika portrete, ali je teško nalazila ljude, koji, kada bi im objasnila o čemu se radi, prema njenim rečima „nisu želeli da se nađu na izložbi sa ludacima“. Milesa mnogo voli svoj kraj, pa je uglavnom to fotografisala, Slobodan ima dara za estetiku nesavršenog kadra - apstrahuje sve detalje, da bi slikao svoju mačku, Tanja voli ulične fotografije, Milan lirske prizore gradskih pejzaža, Vesna da slika ljude u pozama i pokretu i tako dalje.

Neki od autora zbog problema koje imaju sede po ceo dan u kući, izolovani i usamljeni, pa im je ova radionica pomogla, utoliko da izađu napolje i socijalizuju se, pa čak iako postoje dve filmične fotografije pogleda kroz prozor.

 

Da bi radionica zaživela u svom finalnom obliku - izložbi, Stefana je morala ogroman materijal, koji je dobila od autora, da prekopa, istraži i iz njega napravi serije, to jest izvrši selekciju. Ona je praktično kustoskinja izložbe, a u radionici su joj, kako napominje, mnogo pomogli psihološkinja Maša Božović, predavači Vesna Mićović, Mihailo Vasiljević, dizajnerka Šejma Prodanović, a pored njih, zahvalnost, kako kaže, duguje i profesoru Aleksandru Dimitrijeviću, profesoru Ljubomiru Eriću, piscu Goranu Gociću i Ministarstvu kulture i informisanja.

 

„Svi kao iz Laze da smo pobegli“

Možda nije pristojno izdvajati najbolje radove, ali recimo da su neki od jačih oni koje je napravio Peđa. On, kao i mnogi, verovatno voli da čita literaturu po gradskim zidovima, pa je tako na jednom ižvrljanom i prljavom betonskom primerku ulovio stensil s tekstom „Ne može da stane. Neće da stane“, a zatim na gomili prozorskih okana, koja su naslonjena na tom istom zidu fotografisao vlastiti odraz. Iza njega, u pozadini, promiče figura koja se udaljava, približava ili prati i, to bi sve zajedno, kontekstualno, moglo da se čita kao autoironijski pristup samom sebi. Tim pre što je na drugoj fotografiji zabeležio stensil u vidu amblema koji prati tekst „Svi kao iz Laze da smo pobegli“.

 

Izvor: http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/umetnicka_dijagnoza_f2013.14.html?news_id=277342

[DankaM]

Važno je da još uvek traje.

 

Da, neki divni (i meni dragi ) ljudi ulažu vreme i energiju u to...

[Danijela]

Bog da im da snage da istraju u ovom divnom i teškom poduhvatu.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Лако је рећи овако или онако.То је велика борба и свакако је успјешнија уз молитву али и љекари су од Бога па стога не треба изоставити стручно лијечење и надзор.

Слажем се, само би да додам, да је јако битно и то врло јако битно, да се оно уже окружење депресивног човека ангажује у свим правцима.

 

Ту подразумевам ама баш све фронтове, од духовника, тј. свештеника, преко лекара специјалисте, до упознавања и едукације од људи који су кроз тај пакао већ прошли.

 

Била је једна дивна идеја, да се направи удружење психијатријских корисника и њихових породица, међутим све је препуштено самим тим људима, без икакве стручне помоћи, тако да се сад то удружење налази у некој врсти мировања иако није ни добрано почело са радом.

 

Премало савета, стигматизација и бежи бриго моја код другог, уништава здравље људи, који из разноразних разлога себи не могу сами помоћи.

 

Врло је битан Литургијски живот јер буди наду, појачава веру а самим тим и сигурност тих људи, што јесте циљ.

[Danijela]

И психијатри на муци

Било би добро када би били уведени прегледи за рано откривање менталних поремећаја и проблема. Међутим, посебно забрињава то што починиоци тешких злочина углавном користе хладно оружје које постоји у свакој кући. То значи да се та популација људи великим делом регрутује из прилично просечног животног миљеа

 

 

Проф. др Милан Милић предлаже увођење прегледа за рано откривање менталних поремећаја и проблема

 

Мада се чине као сцене из хорор филма, трагедије којих су у последње време пуне новине, нажалост, постале су сурова стварност у Србији! Не тако давно, о свирепости се код нас писало углавном у контексту криминалних обрачуна, а ружним вестима нису почињали дневници у пола осам као сада. Гледаоци имају утисак да ће, ако тог дана постоји макар једно убиство, саобраћајна несрећа или погибија у Никарагви, та ружна вест бити прочитана одмах пошто се одврти шпица информативне емисије. Како у таквом окружењу остати нормалан?

 

Нажалост, злочинци су постали суровији, а извештачи из жуте штампе „жедни” ужасних догађаја, па се данима баве описом гнусних података и детаљисањем од кога се многима диже коса на глави. „Силовао, па удавио малолетницу, на смрт претукао жену и пуцао себи у главу, син избо ножем оца, брат – брата, пролазник мачетом искасапио возача, унука славног глумца убила мајку и бабу…” И не само то, стручњаци машу подацима о порасту криминала, насртању на старе и беспомоћне људе усред дана, злостављања у породици, чедоморства, убиства, самоубиства.

Како опстати у поплави ружних догађаја – разговарамо са професором др Миланом Милићем, психијатром и психотерапеутом у Клиници за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић” у Београду.

 

Откуд тај талас лудила код нас?

 

– То је велики проблем, али у свим земљама, не само у нашој. Статистика показују да све земље у транзицији неминовно прате повећан број убистава и самоубистава, зато што се цео систем колеба, нестабилан је, доноси много стреса... Нама је то чудно, јер смо у претходном социолошком систему живели мало издвојени од тог другог света. Али, кроз све то су прошле и неупоредиво развијеније земље, као што су Шведска, Данска, Америка... Сада ми пратимо тај тренд, само што код нас транзиција превише траје, а изгледа и да је то процес у којем ћемо још дуго живети.

 

Како такво стање утиче на понашање људи?

 

– У ситуацијама када је егзистенција превише угроженa, живот губи вредност коју иначе има у нормалним околностима. Обезвређивање живота, с једне, и исцрпљеност борбом за тај исти живот, с друге стране, резултира кумулацијом негативног набоја који негде мора да се излије. Кад је човек незадовољан својим животом, крив му је цео свет, али обично се „копља сломе” на онима који су му најближи, на члановима породице, пријатељима или комшијама. То су показали учестали примери који су се у последње време догађали.

 

Да ли су починиоци психички лабилне личности?

 

– Највећи број убистава чине девијантне личности, антисоцијалне особе или психопатски карактери. Такви људи рођени су са одсуством могућности да прихвате опште моралне категорије, тако да немају грижу савести. Један део починилаца свакако су и душевни болесници који не могу да контролишу своју агресивност због општег душевног растројства. Случај жене која је недавно убила мајку и бабу указује и да истовремено узимање алкохола и психоактивних супстанци повећава ризик од насилних аката, јер доводи до ограничене урачунљивости. Али, и психички нормалан човек који због неке тешке више не успева да влада собом, може почети да „попушта”, а догађа се и да пукне. Неко ће да пукне тако што ће постати анксиозан, упашће у депресију или ће покушати суицид, а неко ће бес усмерити ка другоме.

 

Можемо ли онда рећи да је крива људска природа, а не сам човек?

 

– Ми јесмо агресивна бића. Свако тај потенцијал има урођен у себи да би се бранио и да би опстао у разним ситуацијама. Али, ми не учимо себе како да изађемо на крај са том биолошком опремом. Сетимо се агресивности само када се догоде такви ексцеси. Онда се бавимо последицама, а не узроком.

 

Значи ли то да смо сви на неки начин потенцијалне убице?

 

– Теоријски о томе може да се размишља у некој хипотетичној ситуацији где нам је живот или живот наших ближњих угрожен. Нисам сигуран да већина у самоодбрани не би посегнула за таквим екстремним понашањем. Али, не бих рекао да баш сви људи могу да постану убице у неким нормалним околностима. Међутим, мене посебно забрињава то што починиоци тешких злочина углавном користе хладно оружје које је доступно свима, јер га има у свакој кући. То значи да се та популација људи великим делом регрутује из прилично просечног животног миљеа.

 

Да ли злочинци „до јуче мирни тихи људи” смишљено и хладнокрвно убијају жртву?

 

– Полазим од претпоставке да неко ко са собом носи мачету није баш стабилна личност која нема насилништво као идеју, а тај човек му се, на његову несрећу, просто нашао на путу као сметња коју је требало уклонити. Интензитет тог нарцистичког беса зависи од тога колико му та „препрека” смета. Пошто такве особе немају морал, односно не виде јасно тог човека којег повређују, као личност и као биће од крви и меса, са њим не могу ни да емпатишу. Они се према жртви односе слично као дете према столици коју шутира. То је просто опредмећивање човека.

 

Да ли особе са психичким проблемима могу адекватно да се лече у Србији?

 

– Шта да вам кажем, мислим да је у Србији најтеже бити психијатар. Немамо довољно могућности да у државном здравству понудимо адекватну психотерапијску и саветодавну услугу за онај број клијената којима је то потребно. Људи су у праву кад кажу да се посета специјалисти за болести душе најчешће завршава тако што дођу, испричају шта их мучи и добију лек као терапију. Али, већ и сам чин да је неко затражио помоћ може да буде добар почетак. Јер, ко хоће да реши свој проблем, неће се на томе задржати. Не мора обавезно да се обрати психијатру. Добро је дошла и помоћ пријатеља. Нажалост, не знам да ли се развило неповерење међу људима или су сви пуни проблема, више нико никог не може да слуша. На Западу су од тога направили бизнис. Време је тамо скупо, свако има своја посла и онда плате психотерапеуту да их слуша. Можда и ми идемо ка томе. Али, многи немају довољно добар увид када би требало да се обрате за помоћ. Зато сматрам да би било добро када бисмо увели превентивне прегледе и скрининг за рано откривање менталних поремећаја или проблема (када човек осети да постаје раздражљив и нервозан и то траје довољно дуго), исто као и за карциноме дебелог црева, за болести дојки или женског гениталног тракта.

 

Како остати нормалан?

 

– Нормалност се, као категорија, мења с временом. Ми немамо избора него да се прилагођавамо овом свету таквом какав је. Напољу морамо да пратимо куда иде друштво и прихватамо оно шта диктира цивилизација. Али, прави пут је очување неких критеријума или неке нормалности унутар себе. Треба неговати менталну хигијену, коју бих ја увео као обавезан предмет у школи, како би људи научили да размишљају квалитетно и о себи, и о другима, али и да решавају конфликте на примерен начин. Како ће то спојити кроз време, не знам.

 

Шта је најбоље урадити када се нађемо лицем у лице са особом која евидентно нема контролу над собом?

 

– За сукоб је увек потребно да постоји и други. Ми смо сви превише наелектрисани и пуни незадовољстава, па у неким ситуацијама склони да побеснимо потпуно неадекватно. То у психологији зовемо „померени афекат”. Да је тај човек који се испаркиравао био довољно критичан и рационалан да покуша да делује умирујуће на оног са друге стране, са мачетом, можда је могао да избегне несрећу. Очигледно није. Верујем да је на агресију реаговао агресијом, а она увек завршава у деструктивности. Сви агресивци баш и очекују доливање уља на ватру. У супротном, одузимамо им њихово погонско гориво. Они се тада зауставе, јер их збуни мирна реакција. Ако то не помогне, онда једноставно треба побећи! Односно, склонити се из те ситуације, и не терати до балчака, јер ето, неко настрада!

 

Може ли нам вера у Бога помоћи да постанемо мирољубивији?

 

– Пошто у Србији има много људи који се дефинишу као верујући, волео бих да мало помније читају Библију. Јер, сви ми врло лако судимо другима! Морамо научити да будемо критични и према себи. Свака велика вера шаље исте поруке: љубав, разумевање, толеранцију, уважавање другог... Па, хајде, будимо заиста верници. Није довољно ићи у цркву и уздржавати се од масне хране. Хришћанство је много више од тога. Да има онолико хришћана колико их слави верске празнике, ми бисмо имали много мање оваквих проблема.

 

----------------------------------------------------------------------

 

Млади би пречицом до циља

 

Запањујуће је одакле толико агресије код омладине.

– Вршњачко насиље је предимензионирано у нашој средини у односу на нека ранија времена. Претпостављам да је то зато што млади у том периоду још траже свој идентитет. А, како сад изгледа наше друштво? Мало уложити – много добити. Они усвајају тај модел. Како ће то постићи него пречицама, укључујући и насиље. Лош допринос, наравно, даје и интернет. Пошто сам склон да будем рестриктиван, укинуо бих све друштвене мреже. Законом бих их забранио, јер мислим да одсуство директног контакта у том виртуелном свету такође доводи до праве отуђености. То може да постане врло опасна навика да опредмећујемо људе и самим тим та релација постаје бездушна.

 

----------------------------------------------------------------------

 

Лоше вести су привлачније

 

Која је сврха вести црне хронике, које се објављују у ударним терминима?

 

– Мој утисак је да нема довољно добрих вести, да су чак и оне лоше потрошене, јер смо се условно речено навикли на то у нашем друштву да се смањују плате, да ова или она фабрика не ради, да је неко нешто покрао... Сад једино остаје то, што ће увек произвести пажњу – насиље. Штетност тога је поприлична. Код неких људи производи паничну ситуацију, а другима даје лош пример. То поготово може да заведе млађе особе и адолесценте који још имају неке дилеме. Зашто неко креће путем криминала? Ако неће бити најбољи међу најбољима, биће најгори међу најгорима. То су све лоше ствари и наравно да би их требало цензурисати. О томе треба да се говори једино у емисијама црне хронике, и то без сувишних детаља и без емотивног укључивања породице. Не знам зашто тај вид информисања не заживи већ једном. Ми увек можемо да угасимо телевизор или да престанемо да читамо новине. Али, не ваља што нас по дефиницији то привлачи. На ту „карту” медији и играју: Гађати човека тамо где не може да се одупре! Они не рачунају на нашу свесну процену целе те ситуације и наш критички суд. То је целокупна машинерија која влада свуда у свету, не од јуче. Американци су у затворима о томе како су касапили људе и били серијске убице писали бестселере.

 

----------------------------------------------------------------------

 

Психопате слободно шетају градом

 

У последње две и по деценије ментално здравље становника Србије прилично је нарушено. Број болесних се не зна тачно, процењује се да их је око 400.000, а болнички капацитет у психијатријским установама је тек нешто више од 4.000 кревета. Претпоставља се да свака пета особа има поремећај личности, који, ако се не лечи, може довести до убиства. Међу њима је поприлично психопата (особа без осећаја одговорности), али такође се не може утврдити тачан број, јер многи никада не затраже помоћ. Они заправо и немају проблем сами са собом, већ друштво. Као извршиоци неког преступа пре ће се наћи у затвору, него у душевној болници.

 

 

Дана Станковић

објављено: 16.03.2015.

 

http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/I-psihijatri-na-muci.sr.html

[Bokisha]

што рече неко скоро на некој сличној теми деведесете ,,дошле по наплату"....све што се издешавало и практично нешто што још увек траје,начин сагледавања и ,,ношење" са истим догађајима у недовољној или без вере и уздања у Бога...много тога се обрнуло а вероватно и на погрешан начин борило против у задњих 25-26 година... а  много последица и трагова бар у мени блиском па и у најближем окружењу ...мени је требало да схватим дуго да су та дешевања Божије допуштење и да разлог постоји иако несхватљив нашем малом уму...а и није ли то све потврда давно најављеног ,,последњег времена" ?

[Volim_Sina_Bozjeg]

Претпоставља се да свака пета особа има поремећај личности, који, ако се не лечи, може довести до убиства.

 

Čovek je običan diletant, koji se poigrava i manipuliše sa podacima,koji nemaju nikakvu realnu vrednost.

 

Ne znam gde je sada ali  znam da je bio načelnik jednog zatvorenog odelenja M a posle toga načelnik u Kovinu.

 

Tekst nema težinu koji se očekuje od jednog specijaliste, sve je uopšteno i opšte poznato, osim njegovih "ideja", koje potkrepljuje naduvanim brojevima.

 

Sklonost samoreklami i "stručnosti" su zadivljujući.

[Danijela]

Zalepi, ti, čoveku, etiketu bez ikakvih dokaza o istim tim podacima

[Volim_Sina_Bozjeg]

Zalepi, ti, čoveku, etiketu bez ikakvih dokaza o istim tim podacima

Jesam.

 

naravno da ne treba da dokazujem nešto, što je i sam provukao, da je to samo pretpostavka a u daljem delu teksta piše kao da je ta pretpostavka činjenica, čak daje u zalog svoju stručnost i autoritet i lobira za njegove "ideje".

 

Nikakvog smisla zar ne?

[Danijela]

Iz tvog prethodnog posta, se stiče utisak da imaš podatke koje potiru njegov tvrdnje, ma kakve bile.