Да ли су интелектуалци лоши хришћани...?

[JESSY]

...доста људи мисли тако...шта ви мислите...?

 

...ево шта је рекао на ту тему архимандрит Рафаил Карелин - одломак из његове књиге

 Црква и интелигенција

 

Постоји велики број интелектуалаца, који себе сматрају православним. Они воле да читају богословску литературу, укључујући мистичка и аскетска дела, и могу да разговарају о исихазму (XIV- мистичко учење у Православљу), као и да дискутују о црквеним питањима, а истовремено настављају да живе тако, као што су и живели пре свог обраћења у хришћанство.

Они сматрају, да се хришћаство може спознати једино интелектуалним путем, усвојити као филозофски систем, доживети, како се доживљавају књижевна дела, и то је довољно. Избегавају да посећују цркве и испуњавају обреде, јер себе сматрају чистим спиритуалистима, који су способни да постигу дубину вере. Уопштено говорећи, они се оцрковљавају, седећи у мекој фотељи за писаћим столом, и замењују црквене Тајне разговорима о религији у уском кругу пријатеља, где свако себе сматра теургом* (чуварем култа) и труди се да заблиста пред другима својим знањем.

Недељу они не проводе у цркви, већ код куће, најчешће у сујети, јер према неком чудном стицају околности најважније послове остваљају управо за недељу. У разговорима они не поричу значај цркве, чак могу да наведу и солидне светоотачке цитате о њеној неопходности, али на питање, када су били у цркви, они одговарају: "Ја идем тамо, где ме не знају" - као да њихова појава може да изазове овацију, или пак кажу: "Нисам имао времена, јер пишем апологију у заштиту Цркве, а такође се бавим и делима милосрђа, испуњавајући Јеванђеље на делу, али ћу обавезно почети да посећујем цркву". У време, када је у Цркви у току Литургија, они мирно спавају у кревету, а за време свеноћне службе "бдију" поред телевизора или имају вишечасовне разговоре са пријатељима. Тим људима чак ни не долази у главу, да су они у внутрини чудаци Православља. Они личе на људе, који стоје испред врата куће и расправљају о томе шта се налази у кући, која за њих представља затворени замак. Тек кроз укључење у живот Цркве и очишћење своје душе од страсти напором воље, открива се и шири могућност духовог познања. Без благодати, која се добија кроз црквене Тајне и молитву, читање духовних књига личи на трчање за сенкама истине. Вера је - заједица и општење, у њој човек добија истинско духовно знање подвигом воље и сједињењем душе са Божанском Светлошћу, која мења и преображава самог човека.

О чему говори интелектуалац, који је био у цркви? О иконама, које је тамо видео: например, о томе, којој иконописачкој школи припадају иконе које су му се посебно свиделе; о песмама, које је слушао у време Богослужења, па чак и о бојама црквених зидова после последње рестаурације, изражавајући притом сажаљење, да савремени свештенослужитељи имају пригушен осећај за естетику, те су цркву споља офарбали у ружну роза боју и томе слично. Интелектиалци могу да се предају лирици и да говоре, како људима помаже вера, и да уверавају да су и сами видели како лица неких људи постају спокојна, мирна после молитве и тако даље. Али то је круг спољних утисака. Такви људи су скоро увек дистанцирани од Цркве: остајући поклоници Цркве, они у исто време гледају на Цркву са стране. Неки од њих са префињеном природом, као Фјодор Достојевски*, схватали су да они нису органски сливени са Црквом, и да је њихово лично хришћанство површно и штетно; да негирати атеизам и постати хришћанин у свом животу - није једно те исто. Веома је карактеристично, да је Достојевски налазио излаз у визионарењу.

Он је писао, да је дуго посматрао Христов Лик са трновим венцем, затим Га је замишљао пред собом и трудио се да Га што дуже задржи у својој свести. Значи Христово место није било у срцу, већ у мислима. Свети оци су забрањивали чулне представе духовног света, једозначно сматрајући, да је то у најбољем случају, сурогат религиозног опита, сан уместо реалности, а у најгорем - пут ка прелести: религиозној лажи, гордости и прелести.

 

http://manastirglogovac.blogspot.com/2014/03/blog-post_2.html

 

[Oglo]

Kakva je ovo propaganda

[JESSY]

  On 3. 3. 2014. at 22:34, Oglo рече

Kakva je ovo propaganda

a sto, Ogi...? :.mislise.

[Лидија Миленковић]

Мислим да то нема везе са интелектом.

[Ненад Р.]

Све зависи од самог човека и ништа нетреба генерално да се посматра.

[JESSY]

...ne treba generalizovati stvari....to je samo jedna strana gledista....srce je to koje odlucuje....

[Oglo]

  On 3. 3. 2014. at 22:46, Лидија Миленковић рече

Мислим да то нема везе са интелектом.

 

Baš tako Lidija.

Druga stvar, Hrišćanstvo je religija afirmiteta, nije religija negiranja. Ukazuje na konkretnu ličnost. I to ličnost koja je u svima nama. Ne može se reći da druga ličnost nije dobra. Bez ukoliko se ne misli da bilo kakav položaj u društvu ili crkvi određuje tu ličnost.

Još nešto, nikada gledanje u tuđi tanjir nije dobra donijelo, jedino da se vidi imaju li dovoljno. Hristos je ukazao na sebe u centru, tu gdje su dvoje troje u ime moje, kao i gdje je truplo tamo će biti ptice. Hrišćanstvo daje a ne prima.

[Иван Ивковић]

  On 3. 3. 2014. at 22:00, JESSY рече

...доста људи мисли тако...шта ви мислите...?

Надам се да је овај одломак само несрећно извучен из контекста. Ако пак осликава његов став мени је просто болно гледати такву једностраност. Оваквим генерализовањем чини се промашај. Нити су сви интелектуалци лоши хришћани нити су сви прости људи добри хришћани. Архимандрит Р.К. овде само описује једну патолошку појаву (у низу многих) која се никако не би смела посматрати као правило.

[RYLAH]

Погрешна логика потпуно.

 

Има милијарду оваквих ликова, није ово везано за било коју групу, па ни за интелектуалце (прво је питање шта су за аутора текста интелектуалци).

 

 

Иначе сам се од почетног одушевљења све више и више разочаравао аутором текста због многих његових ставова. Не капирам чему ово подилажење већини, и то на "распни га" начин.

 

Такође, ако овако посматра Достојевског како га описује у тексту, нисам баш сигуран да је до краја разумео Достојевског, посебно неке од ствари које је Достојевски провлачио кроз своје романе.

[Александар Милојков]

  On 3. 3. 2014. at 22:00, JESSY рече

Они сматрају, да се хришћаство може спознати једино интелектуалним путем, усвојити као филозофски систем, доживети, како се доживљавају књижевна дела, и то је довољно.

 

То је крајност, која не ваља. Али то не значи да интелектуалци, по дифолту, нису и не могу да буду добри хришћани. Такође, то никако не значи да су необразовани, по дифолту, добри хришћани. На ту тему сам написао један текст у Православном мисионару:

 

Ученост и јеванђелска простота

 

 

„Ја сматрам да сваки који има ум, признаје ученост за највеће наше благо.“

                                                                                                Свети Григорије Богослов

 

 

            Христос је своју мисију започео позивањем својих будућих ученика, апостола. Они су били прости Галилејци, рибари и обичан свет без неког нарочитог образовања. Са друге стране, свет у којем је Христос започео мисију спасења није био наиван и прост. Било је то време које је прожимала богата грчко-римска култура. Образовање, уметност и философија нису мањкали. Ипак, Христос не бира надарене и извежбане мудраце већ просте рибаре. За науку коју Он доноси каже: „Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима.“ (Мт 11,25).

            Ово супротстављање знања и мудрости јеванђелској науци налазимо и непосредно након Христа, у првим временима постојања Цркве. Апостол Павле ће јасно упозоравати хришћане: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу.“ (Кол 2, 8). И неки од раних отаца и учитеља Цркве ће ово поновити на сличан начин. Тако, у другом веку западни хришћански учитељ Тертулијан ће рећи: „Шта има Атина са Јерусалимом, Академија са Црквом?“, алудирајући на супротстављеност Јеванђеља (Јерусалим, Црква) и философије (Атина, Платонова Академија).

Поставља се питање: чему ово супротстављањање јеванђелског учења и световне мудрости? Питање је важно и у наше време јер, чини се, да се наведене Христове и апостолске речи злоупотребљавају. Тим речима често се даје значење гносимахије, а хришћанство се показује као духовност која не иде заједно са интелектуалном активношћу. У екстремним случајевима, свака интелектуалност и образованост тумаче се као гордост и грех. Но, да ли је то смисао Христових и апостолових речи? Да, Христос јесте изабрао просте и, можемо рећи, углавном необразоване ученике. Међутим, да ли је формална необразованост неопходан услов за јевнђелску простоту? Да ли је хришћанима грех учити световне науке? Да ли и апостол Павле исто то мисли? Како? Па он, апостол Павле, није био необразован. Напротив. И не само апостол Павле. Даља историја хришћанства сведочи да поменуте Христове речи нису усмерене против образованости и интелектуалности као таквих. Размотримо ближе постављена питања.

Не, необразованост није conditio sine qua non јеванђелске простоте коју Христос благосиља у својој Беседи на гори (Мт 5, 3). Христос јесте изабрао неуке, али, не заборавимо, они си били поучени. Дар Духа Светога повукао је са собом знање и умеће: „И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују.“ (Дап 2, 4). Сам апостол Павле, тај неустрашиви Христоносац, итекако је умео да ступи у дијалог са ученим грчким философима. Гле, одведоше га у храм своје мудристи древни Грци: „А Павле ставши насред Ареопага рече: Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни.“ (Дап 17, 22). Заиста, мудри Грци не би губили време са незнавеном скитницом. Али, апостол Павле није то био. Са њим је кренуло крштење грчке мудрости и образовања. Грчка, колевка европске цивилизације и учености, земља чувеног Платона и Аристотела, данас је хришћанска земља, плод јеванђелског семена које је апостол Павле посејао – тај учени и храбри Христоносац.

Христос није одбацио образовање већ црв и трулеж коју су људи везали за ученост и знање. Христос је као ипостас Мудрост Очева, па како онда може грдити нешто што му је сродно и иконично? Али, мудрост људска је доживела расцеп, одвојила се од свог Архетипа. Отуда апостол Павле не упозорава против мудрости већ против мудрости „по човеку“. Она није погрешна зато што је људска, јер све људско је дар од Бога. Погрешна је и за хришћане непожељна јер је сама и самодовољна, јер лажно обоготворује човека и његов разум. Тако сама и самодовољна мудрост „по човеку“ води закључку – „нема Бога“. Самодовољна мудрост „по човеку“ је самоубица јер води у своју супротност, у безумље: „Рече безумник у срцу свом: Нема Бога...“ (Пс 14, 1). Зашто се онда чудимо што се у XX веку појавио нацизам, што су се појавили концентрациони логори за истребљење људи? Шта смо пре тога изговорили? Изговорили смо: „Бог је мртав!“ А онда смо, тако сами након „смрти Бога“, убедили себе да је линија напретка људске рациоанлне свести линеарна, да смо све мудрији, све бољи. А онда су се наши дијаграми срушили. Након Холокауста ништа више од наше мудрости, па ни песништво, није имало смисла. То је то знање „по човеку“, лажнообожујућа мудрост, која води у надутост и гордост. Гордост је корен сваког греха и страдања јер представља корак ка осамљењу човека, његово одвајање од Бога и извора живота. Мудрости људској је фалио Друг, Родитељ, Архетип. Против те осамљене и усмрћене мудрости устаје Христос. Не да поништи људски интелект већ да га уведе у његову природну заједницу са Архетипом. И то је јеванђелска простота. Ненадимање. Одуство гордости. Свест да је уму као икони потребан Бог као Архетип, као очима светлост.

Други разлог зашто је Бог одлучио да „посрами мудре“ (1Кор 1, 27) и учене, јесте да покаже силу и истинитост Јеванђеља. Не би било велико чудо да су учени људи донели свету идеју која га је преобразила, натеравши га да остави оно што је раније био. Не би било чудно да су учени дошли међу неуке и загосподарили њима својим знањем. Не би било чудо да су учени неукима постали вође, поразивши њихово незнање и тупост својим знањем и мудрошћу. Али, јесте чудо да су неуки галилејски рибари преобразили учени грчко-римски свет. Јесте чудо да су неуки посејали семе које је победило и преобразило мудре и њихово знање. Јесте чудо да су одолели и мачу и мудрости „по човеку“. Јесте и чудо да су ту грчко-римску мудрост крстили и охристовили.

Против осамљене мудрости која порађа гордост и ради чуда за сведочанство свету, Христос изабира неуке као своје прве ученике. Али, Христос није благосиљао неукост и незнање као такво. Доказ су многи потоњи оци и учитељи Цркве. Они су итекако зналачки користили „световну науку“ у сведочењу самог Јеванђеља. Пун их је црквени календар – од апостолских ученика до савремених светитеља. Од Светог апостола Павла до Светог Порфирија Кавсокаливита. Овај други, старац Порфирије, живео је до пред крај XX века. Описмењавао се кроз богослужбене књиге. Али, итекако је касније волео да чита све, од механике до медицине. Јако је ценио науку и био способан да о њој дискутује са стручним људима, лекарима и научницима. Свети Јустин Мученик и Философ, у другом веку, никада није скидао свој философски огртач, чак ни онда када је постао хришћанин и мученички пострадао за своју веру. Треба ли помињати за хришћанско богословље „златни“ четврти век? Чувене кападокијске оце: Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Григорија Ниског? Василије и Григорије Богослов су били школски другови. Заједно су прошли све фазе ондашњег световног образовања, од Кесарије Кападокијске до Атине. Григорије Богослов ће у Надгробној беседи Василију Великом о свом искуству образовања рећи следеће: „Ми (он и Свети Василије) знали смо само за два пута: један – то је први и најпревасходнији, водио је ка нашим свештеним храмовима и ка тамошњим учитељима; други – је друговажни и једнаког достојанства са првим, водио нас је до учитеља световних наука.“ Како ове речи Светитеља подсећају на оне јеванђелске, Христове! На две заповести о окијма висе сав Закон и пророци (Мт 22, 40). Прва и највећа: љуби Господа Бога свога. Друга, иако друга, иста је као и ова: љуби ближњег свога. Гле, тако и Свети Григорије ставља богословље спрам световних наука. Прво је нејпревасходније, најважније. Друго је друговажно, али ипак једнаког достојанства са првим. У њима се крије тајна живота, тајна крстообразног постојања. Љубав према Богу не одваја се од љубави према ближњем и творевини Божијој. Љубав према створеном никада се не осамљује и не осамодовољује, бивајући неодвојива од љубави према Богу. И то је јеванђелска простота. Ту не постоји надимање нити знањем нити вером.

Наведене речо Светог Григорија изражавају суштину онога што смо желели рећи у писању изнад. Хришћанство не одбацује људску мудрост и образованост већ не прихвата њену по себи довољност. Интелект и образовање не вреде човеку без Богопознања. Даље, речи Светог Григорија су као савет и поука значајне поготово у наше време. Чини се да нас притискају, везано за ово питање, два проблема. Један је голи интелектуализам, лишен побожности а други је хула на образованост и гносимахија. О првом проблему већ је довољно у овом писању речено. Други проблем, гносимахија, није ништа мањи ни наивнији. По том становишту, знање је излишно, увек и само значи гордост, неспојиво је са духовношћу. Многи хришћани ће данас узимати са резервом очинске савете духовника уколико је овај образован. Стављен је знак једнакости између необразованости и јеванђелске простоте – и са тим циљем цитирају се горе наведене речи Христове и оне апостола Павла. Многи не знају да је овакав дух потпуно стран православном предању, како то показује Свети Григорије као пример. Исти Светитељ о учености још каже: „Ја сматрам да сваки који има ум, признаје ученост за највеће наше благо. И не само ову најблагороднију и нашу (ученост), која у ништа ставља префињеност и раскош у речима, имајући (за свој предмет) једино спасење и красоту умосагледатељног (мисли на богословље), него и спољашњу ученост (мисли на световне науке), које се многи хришћани по неукости гнушају као безнадежне, опасне, оне која удаљује од Бога...“ Ученост, највеће наше благо. Ове речи Светитеља треба да буду темељ на којем ће хришћанин да започне свако своје размишљање о односу према науци, философији, уметности и свега другог позитивног где човек познаје свет, творевину Божију. „Неки се гнушају“, каже Светитељ. И у његовом времену, а и у нашем је тако. Зашто? Јер је тако лакше. Ушушкати се у свој пијетизам, слушати свој „осећај“ као глас Духа Светога. Да, знање уме да се надме и то није добро. Но, још је горе када се надме незнање. Све ово данас, нажалост, постоји у нашој Цркви. Духовништво се често претвара у гуруизам, а један од разлога је и надимање незнања.

О односу према образованости и о узроку гносимахије међу неким хришћанима Свети Григорије Богослов још каже: „(У наукама) ми смо примили људско истраживачку и сагледатељну (страну), али одбацили све оно што води демонима, заблудама и у бездан погибељи; ми смо из њих извукли (оно) корисно за врлине, кроз лошије научивши се бољем, и преобративши њихову немоћ у тврдоћу нашега учења. Зато не треба унижавати ученост, како неки чине, већ је потребно сматрати за глупе и необразоване оне који би, држећи се таквог мишљења, желели да им сви буду слични (т.ј. глупи и необразовани), да би у општој маси била неприметна њихова сопствена (глупост) и да би избегли изобличење и неукост.“ Знање и образованост, критичка мисао – ово саветује Светитељ. Изједначавање надутог незнања са јеванђелском простотом – ово оштро разобличава Светитељ. Но, знању и образованости увек је мера Христос. Имајући ту меру, знање остаје имуно на самоћу и самодовољност, на надимање и гордост. И само тако оно постаје мудрост, „философија по Христу“. Као што и творевина са Христом добија живот, а без Христа, када је самодовољна, остаје трулеж и смрт – тако је и са знањем и ученошћу. Такви мудраци, који су то спознали, јесу „сиромашни духом“ а богати Духом. И то је јеванђелска простота – смирена „философија по Христу“. Наспрам ње стоји гордост, две надутости, од којих је друга гора јер је неприродна – надутост знањем и надутост незнањем и умишљеним надахнућем.

 

 

                                                                                                            Александар Милојков

[Ћириличар]

  On 3. 3. 2014. at 22:46, Лидија Миленковић рече

Мислим да то нема везе са интелектом.

У праву си. Нема везе са интелектом, већ са интелектуалном гордошћу.

[Deki992]

Cim sam video Rafail Karelin,odmah sam prestao da citam.