Владимир Петковић: Све што треба да знате о Украјини

[коЖељ њацИ]

Владимир Петковић: Све што треба да знате о Украјини

 

 

Не знам колико је нашим грађанима, будући измученим од свега, јасно шта се то заправо дешава у Украјини - земљи која је не само близу него и у којој живи становништо искуствено веома слично нама на просторима бивше Југославије. Можда се, онима међу нама који већ немо посматрају и ситуацију у властитој земљи, чини претераним интересовање за Украјину. Али ни најмање није тако...

 

ОСНОВНЕ ЧИЊЕЊНИЦЕ

Украјина је пре свега територијално највећа европска земља. А апсолутно прва у свету по количини обрадиве земље високог квалитета.
Поређења ради, и Русија и САД са свом својом величином имају отприлике сличну количину високообрадивих ораница. Кина, нпр. са својих 1,3 милијарде становника нема ни једу петину такве земље! Осим тога, на истоку Украјине је смештен један од највећих индустријских реона у свету, тзв. Донбас (Донски индустријски басен). То је био центар војне индустрије, металургије и машиноградње бившег СССР-а. Са Донбасом се у свету може поредити само Рурска област у Немачкој и индустријска област Токио-Јокохама у Јапану.
У стратешком и геополитичком смислу, Украјина се налази у тзв. "срцу геостратешког центра света". Осим ове географске истине, битно је напоменути да Русија са наклоњеном Украјином представља светску суперсилу. Без ње - Еуроазијску регионалну силу. Европа са Украјином има за трећину увећане природне ресурсе. Без ње је много зависнија од увоза. Кроз Украјину пролазе сви најважнији нафтоводи и гасоводи из Русије ка европским земљама, па и нама. Ко господари кримском луком Севастопољ, а тренутно је то руска морнарица, господари црноморским и каспијским басеном. А тај басен је уз Персијски залив највећи произвођач нафте у свету. Украјинци, иако их паушално можемо доживети једном нацијом, нису то. Али нису ни разнородни као нпр. ми у бившој Југославији. Пре него се објасни природа њиховог идентитета важно је напоменути неколико чињеница...
Украјинци живе катастрофално лоше. За просечног грађанина Србије можда звучи невероватно, али они статистички живе три пута лошије од нас?! Са свим богатствима које поседују. Тајкунизација земље је далеко драматичнија него код нас, те и и социјалне разлике неупоредиво израженије. Ипак, наслеђено из совјетског периода, систем социјалне заштите, образовања и медицинске неге је на завидном нивоу.
Украјинци су најобразованији народ Европе. Сиромаштво је свеопште, а будућност нације неизвесна због енормног пада броја становника због малог природног прираштаја. Још драматичније него у Србији, већина руралних подручја су испражњена од становништва, а преко 85% становника живи у градовима.

ВЕРСКИ ИДЕНТИТЕТ

Он заправо ствара срж украјинских подела и нерећа. Важно је напоменути да је на територији Украјине настала Русија, под именом Кијевска Рус, а њен кнез Владимир је примио православно хришћанство што је затим постала окосница руског идентитета.Тек вековима касније, седиште Русије се сели у Новогород, па у Москву, па у Санкт Петерсбург, те поново у Москву. Православље је дакле, дубоко укорењено у Украјини већ хиљаду година. Током векова, кроз освајања Монгола, католичке Пољске, Литваније и Шведске, те касније Аустрије, један део Украјинаца је био изван граница Царске Русије. Ради се, наравно о крајњем западу земље.
Последично, један број Украјинаца је био принуђен да прихвати унију са Папом у Риму, те је створена тзв. Гркокатоличка или Унијатска Црква, која има православне обреде, а признаје Папу као врховног поглавара свих хришћана. Међу Украјинцима правих римокатолика нема. То је једна од заблуда. Е, сада на један мали тренутак треба међу овим Унијатима разликовати две групе; мању која себе назива Русинима или Рутенима, који живе у карпатским областима, а има их и код нас у Војводини, те много већег броја који се сматрају Украјинцима. Ови други живе у читавој Галицији са седиштем у Лавову, иначе центром украјинског национализма. Свеукупно, ових гркокатолика међу украјинцима има свега око 4 милиона или око 8%.
Када је ствар међу православним становништвом, ситуација је далеко замршенија. Но да за сада говоримо само о оном делу становништва које себе сматра Украјинцима. Међу њима има три скупине:

Прва скупина представља вернике Украјинске православне цркве која је део Москвовске патријаршије (дакле Руске Православне Цркве). Ова црква је најстарија и поседује већину верских објеката у земљи и то широм земље. То је једина призната православна црква. Њених верника има око 9 милиона,само међу Украјинцима. Богослужбени језик је руски и старословенски.

Другу групу представља непризната Украјинска Православна црква Кијевске Патријаршије, настала 1995. након распада СССР-а и проглашења независности Украјине. Она има око 17 милиона верника углавном у Западном и централном делу земље. Богослужбени језик је Украјински.

Трећи део представља Аутокефална Украјинска Православна Црква на западу земље, такође непризната, настала као одговор на комунистичку револуцију 1919. Њених је верника око 4 милиона.

Овде је наравно, битно споменути и око 9 милиона етничких Руса који у сви верници Москвовске патријаршије.
Мањи део Украјинског становништав су јеверејске, римокатоличке (Пољаци) и протестантске (Словаци и Мађари) религије. Потоји и мањи број муслимана.

НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

Не мање од верског, замршеност постоји и у националном идентитету. За почетак, треба рећи да се украјинска нација стварала нераскидиво са руском. Реч украјинац, као што можете и претпотавити, у руском језику представља некога ко живи у крају Империје. Еквивалентно нашем појму "Крајишник". Такође, до комунистичке револуције 1917, руски народ се делио на три групације; Великорусе (данашње Русе), Малорусе (данашње Украјинце) и Белорусе који и данас користе тај назив. Током периода СССР усвојен је термин Украјинац, који добија статус равноправне нације. Украјински језик почиње тада да се кодификује, мада су постојали и ранији покушаји украјинских националиста.

 

ГЕНОЦИД НАД УКРАЈИНЦИМА У ВРЕМЕ СТАЉИНА

Овде, тек почињу тешко разумљиви догађаји. Формално, у време СССР-а Украјинци су добили више него икада. Истовремено, у реалности, Стаљинов режим је над њима извршио највећи геноцид у историји Европе. Необавештени уобичајно мисле да је најмасовнији такав злочин извршен над јеврејима у Холокаусту током нацистичке Немачке, када је их убијено 6 милиона. Међутим, током провођења колективизације села, совјетски режим је током 1932-1933 вешташки изазвао глад међу сељацима Украјине и Поволожја, насилно им одузимајући сву храну. У те две године умрло је преко 7.3 милиона Украјинаца (поређења ради, Србија у данашњим границама је тада имала 5.8 милиона становника). Тај геноцид назван је ГЛАДОМОР и као геноцид је окарактерисан у Украјинском парламенту, Савету Европе и у Уједињеним нацијама. Спроводиле су га Украјинске совјетске власти под патронатом комунистичке Москве.
Највећи, апсурд је да је Гладомором искључиво погођено становништво централне и источне Украјине, а да данашњи националистички настројен запад Украјине није погођен. Он је тада био у саставу Пољске и Чехословачке, а не СССР-а. Гладомор је дубоко укорењен у свест Украјинаца као и нацистичка окупација која је однела око 7 милиона живота, укључујући ту и милион и по Јевреја.

МЕЂУТИМ...

Истовремено са геноцидом, тече дерусификација Украјине. Насилно измештање сељака у градове, створиће од њих, уместо руских духовних центара - украјинске. Типичан пример је Кијев. У њему је у време царске Русије било 69% Руса, 32% Јевреја који су говорили руски, и занемарљив број Украјинаца. У време Стаљина, Украјинци постају већина.

ПЕРИОД ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Преживевши Гладомор и остале репресалије, многи Украјинци су Хитлерове трупе дочекали као олободиоце. Стаљин касније неће пропустити прилику да се освети за то. Какогод, у овом периоду створена је моћна пронацистичка "Влада" Украјине, која је осим мржње према Русима и СССР-у још већу нетолеранцију показивала према домаћим Јеврејима. Тако је можда и већи број њих страдао од украјинских комшија него од нацистичке руке. Познато је да украјински Јевреји нису страдали у логорима него у масовним егзекуцијама које су спроводили Немци и Украјински колаборационисти. Типичан пример је Бабиј Јар, поред Кијева када су за два дана пострељани сви кијевски Јевреји. Њих око 35.000. Истовремено, велики број помоћног особља у нацистичким
логорима смрти били су Украјинци. Не треба посебно напомињати, да се у свим овим догађајима предоминантно ради о западним Украјинцима. Ипак, огромна већина Украјинског становништва, трпела је под нацизмом и заједно са осталим народима СССР-а учествовала у сламању Хитлерове Немачке.

 

НАКОН ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Опустошена, десеткована и помало кажњавана због пронацистичких делова друштва, Украјина је кроз освајања СССР-а, увећана за свој западни део. Истовремено, 1960 јој је мимо сваке логике додељено потпуно руско полуострво Крим. Она је тако, територијално награђена, формирала своје данашње границе. Међутим, будући у саставу суперсиле са доминантном руском културом, науком и свим другим у комунистичком друштву, које нацију није сматрало превише битном, током овог периода створена је нека врста поновне русификације. Пре би се могло рећи совјетизације. Слично американизацији целог света. Тако, су на крају постојања СССР-а сви универзитети, телевизија и јавне установе добровољно користиле скоро искључиво руски језик.
На истоку земље је већ формирани Донски индустријски басен добијао још моћнију форму најзначајнијег центра индустрије у читавом Совјетском савезу. Можда и у свету тог времена. Запад земље је, међутим, стагнирао и до данас остао крајње сиромашан.

НАКОН РАСПАДА СССР-А

Распадом совјетске империје, Украјина је први пут у историји постала независна држава. Нимало хомогена, као што је објашњено, није никакво чудо, што се у периоду транзиције, изродило много супротности. Источни део земље, са разијеном индустријом те јужни, црноморски са лукама и туризмом задржали су виши животни стандард. Централни и западни део земље, изузимајући главни град, живи у крајњој беди. Једном невидљивом линијом издељена, буквално по половини, земља живи два паралелна живота. Русофилски и Украјински. Например, источном граду Доњецку или јужном, Севастопољу, преко 90% становника говори руски, гласа за проруске странке, ослоњено је привредно и образовно на Русију. Насупрот томе, западни град Лавов, престоница некадашње Аустријске Галиције, живи потпуно други живот. Тамо 95% становника подржава украјинске десничаре, говори искључиво украјински језик и сања европски сан.
Главни град Кијев, на несрећу једних, а срећу других, налази се у зони прозападног дела земље, док је главна економска снага и моћ сконцентрисана на истоку. Број становника је подједнак у оба дела, док су политичка опредељења грађана отприлике у размери 55% : 45% у корист проруског дела становништва. И у једном и у другом делу новопечени милијардери одлучују о судбинама маса. Разлика је само у томе што су ови источни милијардери још богатији. Правна држава никада није успостављена а корупција је начин живота. У томе се, једино, два дела земље уопште не разликују.

ЈЕЗИК

Данас, Украјинци чине око 77% становништва а Руси око 18%. Осталих је 5%. Међутим када је реч о матерњем језику, тек 62 посто становника је навело украјински као свој матерњи. 35 одсто њих наводи руски. То је официјелна статистика. Међутим када становнике Украјине питате који језик говоре у кући и на ком језику прате медије, читају књиге, ситуација је обрнута! 67% становника користи руски језик у кући. У јавној комуникацији, у образовању, у медијима руски је предоминантан. Само није службени. У кореспонденцији са државним органима морате користити украјински. Ствари су доведене до апсурда. Два од три украјинска председника и готово сви премијери ни не знају украјински језик?! Чак су им и предизборна обећања била да ће се потрудити да га науче. Лидери националистичког запада, наравно говоре украјински, али да би их сви бирачи разумели често се обраћају на перфектном руском језику... Руски, дакле, јесте универзални језик у Украјини, који сви разумеју и којим се служе. Али је западњацима неприхватљиво, да га неко предложи за други службени језик. Ипак, све је већи број људи који користе украјински језик, а његова употреба се кроз систем образовања значајно промовише, а становници подстичу (понекада и недобровољно) да га користе.

 

ДАНАС

Иако тако дубоко подељена на две половине, све до ове године Украјина је живела у одложеном конфликту. Он је понекада ескалирао, али никада не толико да дође до пуцања јединства земље. То се пре свеха дешавало захваљујући економским интересима олигарха са обе стране. Међутим, када је сада пред Украјинце постављено алтернативно судбинско питање, да ли ће бити у утицајној сфери запада, или обновљене Русије, не постоји тај кохезиони фактор, који би их могао ујединити око ове дилеме. Крупан бизнис и олигархија то свакако нису, а све остале друштвене институције су јасно подељене и искључиве у погледу овог питања. Једни су за једне, други за друге. Свака украјинска власт је до сада одржавала ово стање одложеног конфликта, јер како би која долазила, ниједна није имала снаге да наметне свој утицај у оном другом делу земље. Реално, није ни могла. Клерофашистима из Лавова, на западу, нико на овој планети неће моћи да наметне суживот у заједници са Русијом. Истовремено, становништву југа и истока не пада на памет да буду отргнути од матице Русије. И једни и други, као што видимо, су спремни да то своје опредељење бране до краја. Када се одступи од евроинтеграција експлодира једна половина, а у случају антируског курса, друга половина земље.
Чини се, да ће јединственом, Украјину пре одржати хладне и срачунате главе у Вашингтону и Москви, него усијане у Лавову и Кијеву, или сутра у Харкову. Ипак много цевовода и петродолара пролази са истока на запад, да би се тај пут угрозио.
Али, уколико конфликт у овом интензитету буде дуготрајан, обе спољне силе ће, хтеле-нехтеле, почети искључивим.

 

Извор: Analitika

[Milan Nikolic]

Лупи тачку на крају. И не каже се пит него пут.

[Milan Nikolic]

Ovo treba štampati i podeliti.

[DraganDragan]

ГЕНОЦИД НАД УКРАЈИНЦИМА У ВРЕМЕ СТАЉИНА

Овде, тек почињу тешко разумљиви догађаји. Формално, у време СССР-а Украјинци су добили више него икада. Истовремено, у реалности, Стаљинов режим је над њима извршио највећи геноцид у историји Европе. Необавештени уобичајно мисле да је најмасовнији такав злочин извршен над јеврејима у Холокаусту током нацистичке Немачке, када је их убијено 6 милиона. Међутим, током провођења колективизације села, совјетски режим је током 1932-1933 вешташки изазвао глад међу сељацима Украјине и Поволожја, насилно им одузимајући сву храну. У те две године умрло је преко 7.3 милиона Украјинаца (поређења ради, Србија у данашњим границама је тада имала 5.8 милиона становника). Тај геноцид назван је ГЛАДОМОР и као геноцид је окарактерисан у Украјинском парламенту, Савету Европе и у Уједињеним нацијама. Спроводиле су га Украјинске совјетске власти под патронатом комунистичке Москве.

Највећи, апсурд је да је Гладомором искључиво погођено становништво централне и источне Украјине, а да данашњи националистички настројен запад Украјине није погођен. Он је тада био у саставу Пољске и Чехословачке, а не СССР-а. Гладомор је дубоко укорењен у свест Украјинаца као и нацистичка окупација која је однела око 7 милиона живота, укључујући ту и милион и по Јевреја.

 

Da, kada pitate Ukrajince sta su vam to Rusi tako lose ucinili, zbog cega tolika mrznja, odmah ce vam odgovoriti golodomor. Medjutim, apsurd je da se golodomor desio za vreme Staljinove diktature, a Staljin nije bio Rus, vec Gruzin. Inace, na istoku, koji je bio pogodjen golodomorom,  retko ko prica o tome.

[Дејан-Марковић]

Зоран Милошевић

 

КАКО СУ МАЛОРУСИ ПОСТАЛИ УКРАЈИНЦИ

Прилог проучавању промене националног идентитета Малоруса

Апстракт: Све до 1917. године територија данашње Укра-

јине традиционално је називана Малорусија, а становници Малору-

си. Међутим, деловањем Римокатоличке цркве, Пољске и Аустро-

угарске монархије започет је, као локални пројекат, одвајање Гали-

цијских Руса од Руса који је успешно спроведен. Потом је пројекат

проширен на територију целе Малорусије (Украјине). «Галицијски

идеологију» о постојању посебног Словенског народа Украјинаца

прихватили су бољшевици. Тадашњи украјински политички функци-

онери, Скрипиника и Гунка, декретом, 1922. године забрањују реч

«Малорусија» и званично је замењују речју «Украјина». После тога,

као главни украјинизатор руских области у Украјини јавља се Ни-

кита Хрушчов, а од 1991. године, када Украјина стиче самостал-

ност, и нова власт.

Кључне речи Малорусија, Украјина, Руси, политика, нација,

идентитет

Антируска идеологија која данас прожима Украјину

отвара питање ко су ти Украјинци и каква је њихова про-

шлост, претходна национална идеологија и вредности. Ако

посматрамо проблем из историјске перспективе запазићемо да

су Украјинци (били) део етничке масе Руса, да им је потом

наметнут идентитет Малоруса (као дела руског народа), а за-

тим идентитет Украјинаца. Због тога и чуди ова украјинска

нова идеологија која у праксу доноси мржњу према свом ве-

ћем делу народа, односно народа од кога су потекли.

Ако, дакле, истражујемо саморазумевање житеља Русије

(на териоторији Русије, Белорусије и Украјине) у далека вре-

мена (839-1246) запазићемо да они себе нису доживљавали ни

«Малорусима» ни «Великорусима», ни «Белорусима», ни

«Источним Словенима», па ни «Украјинцима». Сви ови тер-

мини су створени у новије време. Ово је важно знати да руски

Како су Малоруси постали Уукрајинци

304

народ није себе уситњавао (дробио) ни на какве гране. 1 У са-

чуваним старим документима, летописима и другим изворима

који се односе на живот становника старих становника Укра-

јине, запазићемо да нема спомињања никавих Украјинаца, па

и то да нема ни један једини топоним «Украјина». 2

Током XVII века се искристалисало мишљење да је ру-

ски народ троједан (Великоруси, Малоруси и Белоруси), док

је државна власт Московске државе у сва три дела јединствена

и законита, пошто московски кнежеви, а потом и цареви воде

порекло од Александра Невског (Инокентије Гизељ, «Синоп-

сис» из 1674. године). Истовремено у летописима и докумен-

тима (од XIII до XVII века), такође, нема спомињања термина

«Украјина» и «Украјинци». 3

Први «Украјинци» се појављују крајем XVIII и почетком

XIX. Но, пођимо редом.

Настанак појма «Мала Русија»

Мала Русија – овај појам развили су грчки православни

јерарси, када су после монголског освајања руских територија

остале само две слободне области – Галицијско-Вољинскаја и

Владимиро-Суздаљскаја и које су сачувале активни однос са

константинопољском патријаршијом. Појавила се потреба да

се разликују једна Русија од друге, било каквим опредељењем.

Византинци су искористили постојеће географске термине:

држава мала или велика у зависности од старости. Сагласно

томе Малом Русијом су назвали исконске руске земље, а Ве-

ликом су назвали територије колонизоване насељавањем из

државе-мајке. Тако је 1347. године византијски император,

1 Историја Јужне Русије (Укајине) од XIV до XVI века показује да је

300 годишње пољско владање донело отровне плодове: појаву уни-

јатства, полонизацију руског језика који се све више претварао у

«мову», истискивање руског образовања и обичаја пољским. Ово су

само неку резултати плана Пољака да денационализују руски народ.

2 Алескей Орлов, Украинская «Матрица». Перезагрузка, стр. 9.

http://russian.kiev.ua/books/orlov/ukrmatrix/ukrmatrix07.shtml

3 Исто, стр. 11.

Зоран Аврамовић

305

Јован Кантакузин, писао литванском кнезу Љбарту Гедимино-

вичу о томе да је руски народ познао Бога и просветио се кр-

штењем и да има једног митрополита – кијевског за целу Ру-

сију, како за Малу, тако и за Велику. 4

Пре овога забележено је 1335. године да је галицијски

кнез Јуриј Болеслав II у Грамати великом магистру немачког

реда Дитриху, од 20. октобра 1335. године, назвао себе кнезом

Мале Русије. Ови појмови, Мала и Велика Русија ушли су у

службену употребу 1361. године када је патријарх утврдио две

митрополије – једну у Великој Русији са центром у Владими-

ру и Кијеву и другу у Малој Русији са центром у Новгороду и

Галицији. Ову терминологију (Велика/ Мала Русија) кори-

шћена је од стране православног свештенства и монаштва (Ру-

са и Грка), а такође и од стране људи који су образовани у

њиховој средини. Посебно често ови називи су почели да се

користе у текстовима православних публициста после Бретске

уније, 1596. године. 5 На основу назива територија Мала Русија

(Малорусија) и становништво су почели називати Малоруси.

Ова терминологија се задржала све до комунистичке Револу-

ције, а потом су револуционарним декретом, 1922. године за-

бранили коришћење имена Малорусија и увели име Украјина.

Како је настао термин «Украјина»

Према Роману Храпчевском, «Украјина» (Крајина) се из-

ворно користила као термин за означавање пограничних, гра-

ничних територија, како у Русији тако и у Пољској. У руским

најстаријим Летописима има око 20 случајева спомињања ре-

4 Роман Храпачевский, Мифи Украинства: Русь, Малая Русь и

Украина, Вестник Юго-Западной Руси, Киев, N o 1, 2006, стр. 3.

5 Руска историографија је почела темељно да разматра проблем

генезе имена Малорусија тек са радом М. А. Максимовича, «Давно

ли Малая Русь стала писаться Малороссиею», Киевский телеграф,

N o 7, 1868. У овом раду Максимович је покушао да оповргне неко-

лико митова које је формулисала пољска историографија тог време-

на: приписивање намета-ња од стране Московске државе имена

«Малорусија» после 1654. године као и поделу руског народа на

Русе, Рутене и Московите, при чему Московити нису имали словен-

ско порекло.

Како су Малоруси постали Уукрајинци

306

чи Украјина, али увек са истим значењем – погранични реон.

Потпуно аналогно се овај термин користи и у пољском јези-

ку. 6

Руси су све до 1569. године сачували своје етничко је-

динство (у очима становника и странаца) без обзира којој др-

жави припадали (Москви, Великом литванском кнежевству

или Пољској, а потом Москви и Речи Пасполити – после 1569.

године). Но од тада из Рима (Римокатоличке цркве) креће по-

литика измене културног и народног идентитета православних

Руса под политичком контролом римокатоличке Речи Паспо-

лите. У овом условима (унијатизације и нереда која је ова по-

литика унела међу православне Русе) у Пољској писменој

традицији све чешће се појављује појам Украјина уместо Ру-

сија. Овај назив није био службени, али се користио од стране

пољског племства и почео је продирати и у привреду.

Почетак овог преласка у коришћењу термина «Украјина»

уместо Русија најбоље се може пратити у делу језуите, вели-

ког римокатоличког мисионара и мрзитеља православља, Ан-

тонија Посевина, који је водио преговоре између Речи Паспо-

лите и Московске државе 1581-1582. године. Посевин зна за

Белу и Црвену Русију потчињену пољском краљу, при чему је

препоручивао да се руском цару оспори титула «све Русије»,

односно да му припада само титула «цар Русије». Истовреме-

но, Посевин је предложио да се упоредо са коришћењем уније

за разбијање верског јединства Руса искористе и друге мере

које би разбијале народно јединство. Идеја Посевина је била

да се у циљу борбе против православне руске државе искори-

сти стварање нових народа чија би идеологија садржавала ло-

јалност према Риму и Пољској. Из овог периода датира и по-

четак полонизације Руса као и руског језика у данашњој Укра-

јини. 7

6 Роман Храпачевский, Мифи Украинства: Русь, Малая Русь и

Украина, стр. 4.

7 Да је иницијатива замене назива «Русија» речју «Украјина» ишла

од Пољака сведочи и папски нунције у Пољској Торес (1622) који је

упутио један Извештај у Рим и да би био јасан претпостављенима

објаснио је ове нове термине који се користе за означавање терито-

рија. По Торесу Русија се дели на четири дела, и то: Црвену Русију

са градовима Лавовом и Перемишљем, којој припада и Волињ; Бела

Зоран Аврамовић

307

Тако је средином XVII века Украјина устаљен термин за

означавање територије Мале Русије. Ова пољска концепција

замене термина Русија – Украји-ном, долази до свог логичног

краја у XIX веку, тј. теорије грофа Тадеја Чацког (1822) и

римског свештеника Ф. Духовског средином XIX века. Први

је термин Украјина протумачио као етнички, тј. да ова реч во-

ди порекло од племена «Укра», а код другог се чак и негирају

словенски корени Великоруса и истиче да су они пореклом од

Финаца и Татара. Литерална подршка овим представама у

Украјини у пољском друштву прве половине XIX века била је

тзв. «поетска украјинска школа», чији је следбеник био и А.

Мицкевич. Утицај ове школе није био велики, али је подржа-

вала политичке претензије пољске аристократије на «изгу-

бљене земље на Истоку». У овоме се и закључује животност

мита о «Украјини».

Како је, дакле, овај пољски термин прихваћен од Руса?

Термин су прво прихватили Козаци који су били под

Пољском и који су комуницирали са Пољацима. Упоредо са

овим и они Козаци (козачке старешине) које су се образовале

у Пољској усвојили су термин Украјина (у комуникацији са

Пољацима), а са православнима, свештенством и представни-

цима државне администрације, увек су користили термин Ру-

сија и Мала Русија. Ово посебно добро илуструје писмо Бог-

дана Хмељицког (завршио пољске језуитске школе) и атамана

Запорожске Сјече, Ивана Сирка (који није имао пољско обра-

зовање). Први је користио термин Украјина, а други «Мала

Русија», «Малоруска украјина», итд.

Но, током XVIII века појам «Украјина» практично неста-

је из употребе у Малорусији и његово коришћење је спора-

дично. Међутим, после укључивања у састав руске империје

Русија се протеже до Риге, престонице Литваније па до московске

границе и у себи укључује градове Полоцк, Оршу, Витебск и Ма-

гиљев; Црна Русија се налази између Литваније и Волинја па до Ки-

јева са градовима Пинском, Новогрудком и Овручем. Роман

Храпачевский, Мифи Украинства: Русь, Малая Русь и Украина, стр.

8-9. Зоран Милошевић, Положај руског језика на постсовјетском

пространству са посебним освртом на Украјину, Радови, Филозоф-

ски факултет, Бања Лука, бр. 9, 2006.

Како су Малоруси постали Уукрајинци

308

десне обале Дњепра, после 1792. године, са свим пољским

власницима земље и племством, који су на овој територији

били и скоро једини образовани слој, укључени су у државну

администрацију и образовни систем Руске империје у Мало-

русији, што доводи ди обнове употребе појма «Украјина». Са

овим је повезана и употреба појма «Украјина» од стране Т. Г.

Шевченка. Он је, наиме, 15 година био у Виљну где је могао

да комуницира само са Пољацима и да изучава пољски језик.

У његовим стиховима се користи појам Украјина, а не Мало-

русија. 8

Назив Малорусија задржао се све до комунистичке Рево-

луције, 1917. године. Наиме, бољшевици, тадашњи украјински

политички функционери, Скрипиника и Гунка, декретом,

1922. године забрањују реч «Малорусија» и званично је заме-

њују речју «Украјина». 9 После тога, као главни украјинизатор

руских области у Украјини јавља се Никита Хрушчов. 10 Укра-

јинизација Малоруса спровођена је у четири наврата.

Прва украјинизација под совјетском влашћу догодила се

после Револуције, 1917. године. У овој фази отпуштени су из

државне службе сви који не знају украјинску мову (језик) и

започета је кампања против руског језика и културе у Украји-

ни. После утврђивања у Русији комунистичког режима и пре-

тварања Малорусије у Украјинску Совјетску Социјалистичку

Републику (УССР) посао украјинизације уздигнут је на др-

жавни ниво и имао је савршено нов размах и димензије. Биле

су створене «тројке за украјинизацију» (по обрасцу тројки

ГПУ која је послала у смрт милионе људи), а такође и хиљаде

«комисија» ове врсте.

Административни терор и насиље донели су своје црне

плодове. У руском граду Марипољу, на пример, 1932. године

8 Роман Храпачевский, Мифи Украинства: Русь, Малая Русь и

Украина, стр. 10.

9 Зоран Милошевић, Нови покушаји Римокатоличке цркве да

потчини православне, Рим не мирује, Зборник радова. Приредили

Протојереј Момир Васиљевић/ др Зоран Милошевић, Бели анђео,

Шабац, 2003. стр. 145- 146.

10 А. Фролов, Пророки и лжепророки западной Руси.

http://www.pravoslavie.ru/archiv/prorokizaprus.html

Зоран Аврамовић

309

у школама није остало ни једно одељење које би учило ђаке на

руском језику. Ова кампања украјинизације Руса трајала је

више од деценије, од средине 20-их до 1937. када су најфана-

тичнији носиоци украјинства, на своје чуђење, проглашени

«непријатељима народа» и упућени у совјетске концлогоре. У

предвечерје Другог светског рата украјинизација није званич-

но одбачена, али је престала да се полаже велика пажња на

ово питање.

Затишје није трајало дуго. Војни успеси Хитлерове арми-

је довело су до тога да је крајем 1942. године скоро сва Мало-

русија потпала под Немачку власт, а то је пробудило најек-

стремније присталице украјинизације Малоруса. Подржани од

Немаца забранили су сву штампу на руском језику и увели

само украјинску. Промени је подвргнута и сфера образовања.

Сва места која су предвиђена за рад са становништвом морала

су бити попуњена са познаваоцима украјинског језика. Лица

која нису познавала украјински језик протерана су. Све ово је

рађено за немачки новац и уз активно учешће немачких

стручњака.

Следећи талас украјинзације догодио се у време Хру-

шчова, али је ово напуштено за време Брежњева, а без држав-

не подршке украјински језик је умирао природном смрћу.

Четврти талас украјинизације Руса у Малорусији дого-

дио се после проглашења самосталности Украјине и њеног

проглашења «демократском» држа-вом, са циљем не само да

Украјина остане без Руса, већ и да ова «нова» нација буде и

снажно антируски пројектована.

Овај пројекат стварања украјинске нације од Малоруса у

руској науци је познат као «галицијски пројекат или идеологи-

ја». Тако је захваљујући «гали-цијској идеологији» у држави

са умирућом економијом, где милиони људи гладује, неретко

набављајући хлеб из градских контејнера и сметлишта, где

младо покољење захвата алкохолизам, наркоманија и крими-

нал,а проституција представља једини начин преживљавања

око половине девојака и младих жена, држава где од турбеко-

лозе и сифилиса изумиру цели региони, држава која нема пара

за лекове да лечи болесне у болницама, држава у којој се више

умире него што се рађа, а самоубиства постају масовна епи-

Како су Малоруси постали Уукрајинци

310

демија, где проневера државног новца, мито, корупција и рас-

продаја национаног богатства представља основни посао др-

жавног апарата, од безличних чиновника до председника др-

жаве – у тој држави са чисто параноичном обузетошћу сви

указују само на један проблем: како да украјински језик по-

стане масовно употребљаван и каквим средствима принудити

49 милиона становника ове земље да забораве матерњи руски

језик и замрзну Русе и православље. Ова политика снажно је

подржана од стране САД, ЕУ и НАТО пакта. Наиме, стратези

САД су мишљења да ако Украјина остане у некој врсти до-

брих односа са Русијом или се уједини са овом великом држа-

вом (и Белорусијом), онда ће ова руска заједница бити по свом

становништву, територији и богатству јача не само од Немач-

ке, већ и од целе западне Европе. Међутим, уколико Украјина

ступи у савез са својим западним суседима (Пољацима, Ли-

тванцима, Румунима...), односно уђе у Европску унију, онда

ће ово бити снажан против тег Русији, која ће се претворити у

средње важну државу. Но, да би се то догодило мора се ста-

новништво Украјине које је по свом етничком пореклу руско,

денационализовати и претворити у нову нацију непријатељски

настројену према Русима, а пријатељски према Пољацима, ЕУ

и САД. 11 Због тога у науци постоји мишљење да је Украјинац

пројектован да ствара туђе империје, а не своју државу.

После наметања појма Украјина почео је рад на иденти-

фикацији становништва са овим појмом, односно наметање

новог идентитета, тачније идеологије и система вредности ко-

ји би разликовао Украјинце од Руса. Поред промовисања уни-

јатства као свеукрајинске вере рађено је и на промовисању по-

себног језика (мове), тако што су у руски језик убациване

пољске речи. У Украјини то су радили представници Грко-

католичке цркве, те је је ова украјинска идеологија добила име

«галицијска идеологије». 12 Међу првим одредницама ове иде-

ологије јесте тврдња да Украјинци нису (Мало)Руси већ наци-

11 А. К. Гливаковский, Самостийная Украина: истоки

предательства, стр. 5.

http:russian.kiev.ua/books/glivakovsky/treason.shtml

12 Види: Зоран Милошевић, «Галицијска идеологија» и политичко-

религиозни процеси у Украјини, Политичка ревија, Београд, бр. 2,

2005, стр.

Зоран Аврамовић

311

ја која нема никакве везе са Русима. Тачније, савремена «га-

лицијска идеологија» полази од следећих тврдњи:

1. Украјинци немају ништа заједничко са Русима, тј.

Малоруси и Руси (Великоруси) су два различита

народа;

2. Кијевска Русија није руска него украјинска држа-

ва;

3. Руска књегиња Олга и руски кнез Владимира или

Јарослав нису руски већ украјински кнежеви.

4. Богдан Хмељицки се определио за Русију само

привремено, док не постигне независну Украјину.

5. Русија је страшна звер коју треба уништити.

6. Православље је никаква религија.

7. Украјина мора раскинути са Русијом и укључити

се у евро-атлантске структуре (Европску Унију и

НАТО).

Формирање овакве идеологије Украјинцима се код ру-

ских научника сматра делом информативно-психолошког ра-

та, који је апсолутно оригиналан и преузет је из стратегије

Римокатоличке цркве, а он води ка стварању од једне нације

нове нације, а да то матична нација не примети. 13 На тај начин

показало се да је промена назива Малорусија у Украјина има-

ло стратегијски циљ, а то је одвајање Малоруса (Украјинаца)

од Руса и, потом, њихово супротстављање.

Литература:

1. Гливаковский, А. К.: Самостийная Украина: истоки

предательства.

http:russian.kiev.ua/books/glivakovsky/treason.shtml

13 Овај пројекат је започео као локални да би се од Русије отела Цр-

вена Русија (Закарпатска Русија) која се налазила више векова под

влашћу Пољске и Аустрије. Алескей Орлов, Украинская «Матри-

ца». Перезагрузка, стр. 5.

Како су Малоруси постали Уукрајинци

312

2. Максимович, М. А.: «Давно ли Малая Русь стала писаться

Малороссиею», Киевский телеграф, Киев, N o 7, 1868.

3. Милошевић, Зоран: Нови покушаји Римокатоличке цркве да

потчини православне, Рим не мирује, Зборник радова.

Приредили  Протојереј  Момир  Васиљевић/  др  Зоран

Милошевић, Бели анђео, Шабац, 2003.

4. Милошевић, Зоран: «Галицијска идеологија» и политичко-

религиозни процеси у Украјини, Политичка ревија, Београд, бр.

2, 2005.

5. Милошевић, Зоран: Нови пут Русије, Русија у поствизантијском

геополитичком и религиозном вртлогу, Завод за уџбенике и на-

ставна средства, Источно Сарајево, 2005.

6. Милошевић, Зоран: Положај руског језика на постсовјетском

пространству са посебним освртом на Украјину, Радови, Фило-

зофски факултет, Бања Лука, бр. 9, 2006.

7. Милошевић, Зоран: Руско питање данас, Институт за политич-

ке студије, Београд, 2006.

8. Милошевић, Зоран: Путинова Политика, Институт за политич-

ке студије, Београд, 2007.

9. Милошевић, Зоран: Социологија масовних комуникација, Завод

за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2007.

10. Орлов, Алескей: Украинская «Матрица». Перезагрузка.

http://russian.kiev.ua/books/orlov/ukrmatrix/ukrmatrix07.shtml

11. Храпачевский, Роман: Мифи Украинства: Русь, Малая Русь и

Украина, Вестник Юго-Западной Руси, Киев, N o 1, 2006.

12. Фролов, А.: Пророки и лжепророки западной Руси.

http://www.pravoslavie.ru/archiv/prorokizaprus.html

Zoran Milošević

HOW DID LITTLE RUSSIANS BECOME UKRAINIANS

(A CONTRIBUTION TO THE ANALYSES OF CHANGE OF

LITTLE RUSSIANS NATIONAL IDENTITY)

Зоран Аврамовић

313

Summary

Up to the 1917, the territory of today’s Ukraine was called

Little Russia, and its inhabitants Little Russians. However, due to

the activities of Roman-catholic church, Poland and Austria- Hun-

gary, separation of Russians from Galicia was launched as a local

project and successfully implemented. Afterwards the project ex-

panded on the territory of entire Little Russia (Ukraine). Galician

ideology about the existing of distinct Slavic Ukrainian people was

accepted by Bolsheviks. Ukrainian Politicians of that time, Skrip-

inika and Gunka, prohibited a word Little Russia by the decree,

and officially replaced it with a word “Ukraine”. Afterwards, the

main follower of this politics was Nikita Khrushchev, and after the

Ukraine’s independence in 1991, a new government.

Key words: Little Russia, Ukraine, Russians, politics, na-

tion, identity

 

 

 

[Guest]

Е хвала много. Треба знати о чему се тачно ради, а нисам мого претпоставити да је све толико много замршено, нарочито што се тиче вјерских подјела.