Предавања епископа Атанасија Јевтића

[мирођија]

 

[Trifke]

1 hour ago, мирођија рече

 

Nije sto ja volim ovog coveka, nego licno mislim da kada ovaj covek umre crkva nece imati nekoga ko ce kao on da spusti nebo na zemlju. Kada on govori to razume i onaj bez ikakve skole i onaj sa doktoratom. Jos vise sve sto govori to je prozivljeno. Pravi i on greske ali ja neznam u crkvi vladiku koji je spreman da ih otvoreno prizna i da zatrazi oprostaj za njih cak i pred onima koji su daleko ispod njega i po cinu i po znanju i po iskustvu. 

Poslusajte samo kako je jednostavno objasnio pojam duse i kako je jednostavno ukazao na moguce devijacije. Nije zaboravio ni da izvuce nekoliko vaznih poruka za samo 5 minuta. Licno smatram da mi je velika cast sto sam upoznao tog coveka. 

[JESSY]

“... Говоре незналице да Срби имају култ мртвих. Није тачно! Култ живих – ми идемо на гробље јер верујемо да су они живи! И зато их помињемо...
И кад дођем на скупове, као што је било у Сава центру поводом (годишњице) бомбардовања, па кажу минут ћутања. - А зашто минут ћутања?! Коме, мраку?! И видели сте да на телевизијским екранима кад неко њихов умре, минут мрак на телевизији. - Па не иду они у мрак, они су живи!...
... Пример, једном мом пријатељу са Дурмитора умро је млад отац, и сахранили су га у Новом гробљу у Београду тамо где су нови гробови, дубоко. И ишао је неколико месеци сваке суботе на гробље, ишао сам и ја али не увек. И он каже, да је сваког дана ту један човек, јер је гроб крај гроба његовог оца – Лазар студент рударства – има на мермерном равном гробу оне чекиће – знакове рударства.
И једног дана ја кажем: Бошко, ја ћу да поменем. - Помени Господе покојног Илију и Лазара студента рударства. Кад сам завршио, прилази ми човек до тада мени непознат и грли ме: Хвала вам оче! Хвала вам оче! Знаш оче, ја сам учио друкчије... Не верујем... Али ја не могу да прихватим да ја мога Лазара нећу видети. - Ја га загрлим па кажем: Мој пријатељу, твој проблем је врло прост! Пусти луду главу коју су ти напунили којечиме, држи се срца, срце ти добро вели, видећеш га сигурно.
Ето осећања, нормалог осећања – он је жив! А не култ мртвих, сачувај Боже! Српски народ је итекако везан: „Гробови наши бориће се с вама“ - светли гробови наших песника и и и...
Према томе, осећамо ту заједницу, то зовемо небеска Црква, ту су анђели, арханђели и ту су наши мили и драги и живи су. Каква ће радост бити кад се сусретнемо итд. Царство небеско ће бити сусрет свих са свима. Како ће то бити остварено? Ја верујем, на модеран начин да кажем, један козмички екран у коме ће се сви видети са свима, и то ће бити у исто време и Страшни Суд. Кад се сусретнемо нема више режије, нема лажи, нема лицемерја... ЛИЦЕМ У ЛИЦЕ...“

- Владика Атанасије Јевтић

[JESSY]

Заједништвом обнављамо себе

Живи хришћански живот са свим његовим неизмерним и неизбројивим димензијама и размерама је пулсирање Духа Светога у телу Христовом, а ми смо чланови тога Тела. Заједништво у животу Цркве, у животу хришћана препознаје и све остало. Неко је молитвеник, неко је проповедник, неко је милостив, а неко је лењ, али има наде, знате, има много примера код светитеља који су за поштовање, али нису за подражавање. Саборовање са свима светима, то је православље, а не сад ће овај истаћи овај или онај пример. Почећемо да истичемо и хвалимо поједине светитеље, као што се протестанти гађају цитатима из Светог писма. Данас имамо да једни друге оптужујуемо пре него што смо ишта схватили. Где је ту Дух расуђивања, Дух проверавања, Дух извежбаних чула дугим подвизима?

Хвала Богу, није тако како неки представљају, сви неспоразуми су спорадичне појаве, одувек је тако било, живот Цркве је динамичан и не можемо га укалупити. Код нас је живнуо црквени живот, и то је важно. Сетите се Богомољачког покрета, који је Богом дан, због учмалости, због свештеника који су се бавили политиком. Знамо да је велики митрополит Михаило прогањао свештенике који су били из неке друге странке. Било је много таквих примера. У нашим крајинама свештеници су били више народни трибуни него што су се бавили пастирским радом. Мало је литургијског рада. И дао је Бог владику Николаја да мудро, саборски, задржи Богомољачки покрет да не оде изван Цркве. Верско буђење народа није било довољно. Данас се обнавља нормални црквени парохијски живот, литургијски живот. Али то што хоћемо обнову, није никаква гаранција, јер морамо знати чиме да обновимо и себе и литургијски живот. Оним што је срж Литургије, вером, покајањем, смирењем, љубављу, заједништвом. Пре свега заједништвом.

Заједница је мера свега. Сетите се примера светог Симеона Столпника који је, и поред усамљеничког подвига на стубу, пошао да сиђе на позив околних отаца подвижника. Заједница вере, заједница Цркве, заједница Духа Светог. Не заборавите да је заједница идентична реч са речју причешће. Немојмо да сужавамо себе, немојмо да лишавамо себе извора живота, немојмо да искључујемо све нас који смо позвани у Живот вечни, за богату трпезу Царства. Само ко буде себичњак, ко буде издвојен, неће имати рухо свадбено, а то је благодат Духа Светога. Себичњак ће бити искључен из тога.

Не треба да заборавимо да је мерило нашег односа према околном свету јеванђељска вера, јеванђељска љубав, јеванђељско покајање, јеванђељске сузе, јеванђељска туга, али и јеванђељска радост, јеванђељска нада. Треба избегавати фатализам и разне страхове. Православље не доноси само неко мрачњаштво и страхове. Не треба ширити дефетизам. Живимо хришћанским животом, будимо широка срца, не будимо искључиви, не треба инсистирати на затворености, искључивости, на себичности. Сетите се како каже апостол Павле, није вама тешко међу нама, него вам је тесно у срцу вашем.

И срце људско уме да буде мало, ситно, да зазире, што ће рећи апостол, ако нам и срце наше зазире, Господ је већи од срдаца наших. То је велика реч. Људско срце није несумњиви, непогрешиви знак проверавања. Ум људски није непогрешиви знак проверавања. Само је Господње срце, само је Господњи ум. А то је Дух Свети у нама.

Крст носити нама је суђено. Немојмо само да кукамо, јесте, тешко нам је, али није српски кукати. Знамо да крст води у радост, у васкрсење, кроз крст просијава, прозрачује радост васкрса. Иначе, све је безизлаз. Човек је склон томе да се уљуљкује, да се затвара, да сам себе једе, као да нигде нема излаза. Грех је пред Богом живим затварати се у себе. Грех је истицати да је било шта веће од Бога, свети Антоније је говорио, простри грехе своје пред собом, али преко греха гледај Бога. Кад мислим да су моји греси највећи, ја хулим на Бога, не могу греси бити већи од Бога. Спасава ли Бог од греха? Има ли греха од којег Бог не може да спасе? Кад тако мислим, онда хулим на Бога. Живимо са смирењем, са љубављу, са поверењем у Бога, не са подозревањем. Подозревање је демонско расположење, то је егоистичко расположење. Не можемо рећи, ја сам мерило и то не одговара мојим мерама. Отворимо наша срца, раширимо срца, молимо се Богу пре свега, молимо се Господу да нам помогне да се ослободимо свих окова и тамница, идеолошких, догматских, моралистичких, али не од морала. Треба разликовати морал од морализма. Треба се ослобођати и пијетизма, ту се људи праве побожни али су врло подозриви. Рационалисти не трпе другога, све хоће да провере.

Хришћански живот, живот у Христу осолобађа. То су написали и велики Никола Кавасила и свети Јован Кронштатски. И апостол Павле говори, мој живот у Христу. Он је живот наш и васкрсење, радост и спасење, ништа друго и ништа мање. Амин.

https://grigorijepalama.wordpress.com/2017/10/28/владика-атанасије-јевтић-хришћански/