Патријарх српски Господин Иринеј

[ratko]

Istoga dana kada su kralj Petar i njegova pratnja aprila 1941. godine pobjegli iz Ostroga put Nikšića, u Gornji ostroški manastir je došla njegova svetost, patrijarh srpski Gavrilo Dožić sa ličnim sekretarom, sinovcem Dušanom Dožićem i pratiocem Milutinom Popovićem. On je koji dan prije toga stigao iz Beograda u Donji ostroški manastir.

„Idite vi, đeco”

„Ostao je ovdje i na konak - sjećao se svojevremeno iguman Serafim Kašić - a sjutradan je vazdan šetao ovim platoom ispred manastira, zagledan niz Bjelopavlićku dolinu kao da nekoga čeka. Šeta uglavnom sam, ćutke, smrknuta lica i tek gdjekad nas ponešto upita. U suton pred manastir rupiše tri mlada oficira u pilotskim uniformama. Smjerno stupiše pred patrijarha, vojnički salutiraše i onda mu jedan saopšti:

- Vaša svetosti, njegovo veličanstvo kralj je odlučio da se pred naletom osvajačkih hordi skloni i sa vladom privremeno ode iz otadžbine, pa vas poziva i moli da krenete za njim, avion vas čeka u Nikšiću...

Patrijarh za trenutak zastade začuđen, a onda odlučno odgovori:

- Idite vi, đeco, i srećan vam put! I pozdravite milostivoga kralja našega i zafalite mu na brizi i pažnji. I kažite mu da ja ne mogu ostaviti svoj narod na milost i nemilost nemilosrdnicima, da je pastiru mjesto uz stado i kad navale čopori gladnih vukova...”

[N.Petrovic]

Kada je necastivi trazio od naseg Gospoda da mu se pokloni, obecavao je da ce Mu dati zemaljska blaga i vlast jer ih ima. Uvek sam se nekako pitao kako ih to on poseduje. Kako moze coveku dati vlast ili mu pomoci u tome? 

 

Sigurno da ima nacina a evo i jednog skorasnjeg. U jednoj drugoj temi brat @ Banatski deran objavi video gde princ Karadjordjevic, ljubi ruku papi. Da bi poljubio ruku moras se i pokloniti zar ne?

 

   Vest ko vest, ali je interesantno to sto drzi obecanje, ili je samo puka slucajnost to sto, posle samo nekoliko dana, nas patrijarh, iznosi misljenje da nam je potreban kralj ili cak car.   http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=FFdCEX3z5QA

[drvce]

@@N.Petrovic, ovaj mali Karadjordjevic kao onaj necasni prvovcencani Nemanjic sto mu ne bejase mrsko da od Rima primi krunu na svoju glavu!

Nema veze, vazno da je otvoren konkurs za upraznjeni republicki tron!

[N.Petrovic]

Nema veze, vazno da je otvoren konkurs za upraznjeni republicki tron!

 

Cek prvo da neki abdiciraju. Imamo mi stotine malih kraljeva.... .smesko.  

[Justin Waters]

Народ коме треба неки цар или краљ да га возглављује, брине се о њему, одређује како ће се понашати, каже му шта је добо шта није, заштитити га од непријатеља....као дјеца коме требају родитељи да се брину о њима, да им одређују како ће се понашати, да им говоре шта је добро шта није, да би их заштитили од незгоде.....какав смо то народ онда питам се само...

[gavrosaurus]

Делује да је многима овде одговарао Милошевић, да им се свиђао Броз, Тадић, да им се сад допада Дачић, да их је неки од поменутих издигао, помогао, наместио на неко боље и лепше место, и појединачно и колективно, да кажем — народски, да их је учврстио у вери и економији.

Некима је, канда, глупо и passé да земља има домаћина и оца...

[N.Petrovic]

Nije problem u tome da imamo kralja ili ne. Ja sam prvi za to. Ali ici papi na ``blagoslov`` za tako nesto mi je neprihvatljivo. I da ga sad postave za kralja, on za mene to biti nece. 

Da dolazi casno, prvi bi mu se poklonio i ukazao postovanje kakvo prilici njegovom zvanju.

 

Drugo je pitanje da li u stvari slucajnost to da se nas Patrijarh zalaze za kralja par dana posle princevog poklonjenja papi? 

 

Svasta bi sad rekao..... al ajde. 

[Дејан-Марковић]

И када би се вратила монархија, краљ једино може бити садашњи престолонаследник Александар или евентуално један од његових синова Петар, Филип или Александар, а никако принц Владимир Карађорђевић, не због поклоњења папи, већ због наследних правила. 

[Срђан Ранђеловић]

На академији „Косово: најскупља српска реч“ одржаној у уторак вече 19. марта у Амфитеатру V, на београдском Правном факултету, у организацији Студентског парламента, исказано је мишљење најширих слојева српскога друштва о томе шта српска држава треба да учини у предстојећим судбинским политичким догађањима везаним за Косово и Метохију. Дугим аплаузима било је поздрављено излагање Патријарха Иринеја који је на овај скуп дошао са викарним епископом ремезијанским Андрејем и протојерејем – ставрофором, Петром Лукићем.
 
Послушајте:http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-patrijarh-irinej-kosovo-najskuplja-srpska-rec

 

или овде:

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/03/22.03.13_zbor_-_kosovo_najskuplja_srpska_rec_-_pravni_fakultet19.3.13_celo_64.mp3

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Срђан Ранђеловић]

Ја не знам да поставим плејер у посту, па зато само ставим линк ка изворној страници. :10500:

[Бојан Сарачевић]

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/03/22.03.13_zbor_-_kosovo_najskuplja_srpska_rec_-_pravni_fakultet19.3.13_celo_64.mp3

[Ромејац]

 

 

Српски патријарх говори за „Новости“, о бриселском договору, будућности СПЦ на КиМ, путу Србије ка Европи. Вековима постоје стари мостови према братском руском народу и великој Русији. За судбину СПЦ најгласније „брину“ деца њених бивших прогонитеља

 

СВАКА аутономија Косова и Метохије је прихватљива, и она најшира могућа, али де факто признавање самопроглашене државности и самосталности покрајине - није. Дугорочно гледано, за стабилност, па и опстанак државе, од било чијег става, па и Српске православне цркве, важније је да решење косовско-метохијског проблема буде утемељено у Уставу. Не смемо кршити сопствени устав. Државна власт има нашу апсолутну подршку да, поштујући највиши правни акт, пронађе најбољи начин за заједнички живот Срба и Албанаца на Косову и Метохији.

 

Овим речима, патријарх српски Иринеј у васкршњем интервјуу за „Новости“ оцењује исход бриселских договора између државног врха Србије и представника привремених власти у Приштини и види будуће решење статуса јужне српске покрајине. Поглавар Српске православне цркве наглашава да је став Цркве о будућности покрајине непромењен и да европски пут Србије, који и СПЦ подржава, не сме да буде плаћен одрицањем од Косова и Метохије. Његова светост подсећа да је Српска црква у свим временима била са својим верницима, делећи са њима и добро и зло, и наглашава решеност да уз народ остане и на Косову.

* Преговори у Бриселу, завршени договором Београда и представника привремених власти у Приштини, иза кога су стали и Влада и Народна скупштина, довели су Србију у тамни вилајет избора између косовског и европског пута. Да ли је Црква необично бритко формулисаним јавним апелом државном руководству рекла последњу реч о овом избору? Није ли овај позив стигао прекасно?

- Став Цркве о Косову и Метохији свима је јасан, и то не од јуче. Он је непромењен кроз историју, а државним властима које је, макар декларативно, занимао, познат је од почетка деведесетих, када је криза ескалирала. Такав, непромењен став саопштен је и највишим државним представницима на састанку у Патријаршији. Штавише, два дана пре тог сусрета упућен је јавни апел државном руководству, којим је јасно изражен став Цркве. Значи, није тачна претпоставка да је апел од 22. априла, за који кажете да је бритко формулисан, стигао прекасно.

Питање Косова и Метохије јесте питање Голготе српског народа и његовог страдања од времена Светог цара Лазара до данашњег дана. Сетимо се само стихова владике и песника Петра Петровића Његоша: „Ој, Косово, грдно судилиште, на сред тебе Содом запушио“. Актуелност ових речи владике Рада, нажалост, потврђују свакодневна страдања и убиства Срба.

Што се Европе тиче, бранећи Косово и Метохију, светиње којих тамо има као звезда на летњем небу, ми, уверен сам, и данас бранимо највеће вредности европске цивилизације. Тако је било у прошлости, а исто је и данас. Многи европски хришћански интелектуалци су тога свесни. Свесни смо значаја обједињавања Европе и подржавамо учешће Србије у том процесу. Али, не по цену одрицања од дела своје државе, од својих светиња и од свога народа!

* У резолуцији Народне скупштине каже се да би СПЦ требало да

успостави уговорни однос са властима у Приштини, који би био заснован на искуству уређења односа Римокатоличке цркве у Италији. Да ли би успостављање овог односа значило пристајање на равноправан однос са органима власти непризнате државе и практично признавање независности Косова и Метохије?

- У оквиру решења заснованог на Уставу могу се тражити модели заштите права и безбедности Српске православне цркве, односно Епархије рашко-призренске, њених верника, свештеника и светиња. То је свакако нужно. Што се тиче конкретног модела, треба га дорадити и прецизирати, јер морамо имати у виду да су и Италија и Ватикан независне државе, а Епархија рашко-призренска је органски део Српске православне цркве, као што су и Косово и Метохија аутономни, али неотуђиви део државе Србије. Даље, Ватикан се налази у апсолутно хришћанском и пријатељском окружењу.

 

Али шта год да се у будућности догоди, Српска православна црква ће, као што је чинила кроз векове, остати и опстати са својим народом и светињама на Косову и Метохији.
 

* Како СПЦ види своју будућност, формални статус и сарадњу са цивилним властима у „новој косовској реалности“?

- Наш владика Теодосије и наши свештеници и данас служе од Призрена на југу Метохије, преко Косовског Поморавља до Митровице и Копаоника. Наш народ чврсто је решен да опстане на овој светој земљи. Црква је Бога Живога, Бога мира и љубави чије Васкрсење ових дана славимо, сведочила и у време Отоманске царевине, и под нацистима, а потом и под комунистима, па исто тако чини и данас. То сведочење за Православну цркву је једина реалност - прошлост, садашњост и будућност.

* Датум за почетак преговора за приступање Србије ЕУ и бриселски ултиматум Црква је упоредила са „плаћањем превисоке цене за робу која још није испоручена, нити ико зна када ће се то догодити“. Очекујете ли, после свега, да ће се европски пут коначно отворити пред Србијом?

- Сведоци смо да ни чланице Еврпске уније немају јединствен став према питању статуса Косова и Метохије. Процес интеграције Србије, у политичкој и економској реалности у којој се данас налази ЕУ, веома је дуготрајан, можда чак и дводеценијски. Мислим да се интерес Европе за Србију дугорочно неће исцрпети на проблему Косова и Метохије. Свесни тога, али и своје велике историје, славних предака и културе, морамо још доследније поштовати себе и своје достојанство. Надам се да ће наше политичко руководство умети да пронађе мостове према Европи који ће обезбедити миран и стабилан развој нашег друштва и народа. Са друге стране, већ вековима постоје стари мостови према братском руском народу и великој Русији, који су за нас, хвала Богу, увек отворени. За Светог Саву је речено: „путује без пута и пут се за њим рађа“. Уз помоћ Божју, ми стварамо путеве.

* Косово, нажалост, није једино место искушења Српске цркве и народа. Проблема има и у Хрватској, Македонији, па и Црној Гори. Постоји ли начин да смањимо притисак који се на народ и Цркву врши у суседним државама?

- Сва искуства у наведеним државама на свој начин су болна. У данашњој Републици Хрватској, која је једном ногом у Европској унији, чак и поједини верски предводници подстичу кршење елементарних људских права својих суграђана, православних Срба, као што су право на повратак и безбедан живот, равноправност у запошљавању, право на враћање кућа, станова и друге отете имовине, право на име, језик и писмо... У вези са овим последњим, шта рећи на јавно иступање једног од најугледних и најутицајних људи у тамошњем римокатиличком епископату којим се пружа подршка нечувеном захтеву шовинистичких група да се забране српски ћирилични натписи у Вуковару, граду у којем и данас живи много Срба? Ко, за Бога милога, може да претендује на монопол у страдању и на неприкосновени статус жртве? Заиста, невероватно! Наша браћа римокатолици у Србији имају сва права, као и ми. Ми се за то залажемо неодступно. У независној Кнежевини Црној Гори, 1909. године, на попису је било 90 посто Срба, а 2011. мање од 29. Да ли се ради о политичком и културном инжењерингу или, отворено говорећи, некад суптилном, а некад бруталном насиљу? За чији интерес? У БЈР Македонији брутално распињу Цркву. Наш брат, архиепископ Јован, који се национално не декларише као Србин, налази се у тамници. Свештенство и верници су прогоњени, и то само због тога што не желе да пребивају у расколу.

Црква Божја свима, па и онима који насиље врше, непрестано указује на празан Гроб Господњи, на узалудност њихових поступака, јер Христос, Бог љубави, силом Крста и Васкрсења побеђује свако насиље. Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Црква нема другу силу да решава ове проблеме осим силе сведочења истине и моћи молитве. Са друге стране, апелујемо на носиоце власти у овим државама да поступају по правди и обраћамо се свим одговорним међународним чиниоцима за заштиту својих права и права верујућег народа.

* Представници власти редовно се консултују са Црквом о најзначајнијим питањима. Држава је преузела обавезу уплаћивања доприноса за пензију свештеника, део буџета намењен је верским заједницама. Да ли је то мера „симфоније“ државе и Цркве, упркос критикама јавности да Црква има превелику улогу у нашем друштву?

- Однос Цркве и државе комплексно је питање. Појам „симфоније“ односио се не поједине периоде историје Источног римског царства и таква аналогија непримењива је у савременом секуларном друштву какво јесте и какво треба да буде наше. Црква и држава су одвојене, имају различите компетенције, али то не значи да не треба да сарађују. Држава треба да брине о слободи, миру и правди, а Црква да се стара о спасењу и духовно-моралном стању народа. Уколико држава истински брине о слободи, миру и правди, утолико је поље међусобне сарадње шире, а резулати плодотворнији. У комунизму су ови појмови схватани специфично, па је постојала стална напетост у односима између Цркве и државе. Цркви је, уз голготско страдање свештенства, одузета готово сва имовина. Правде ради, Црква захтева да се њој и свима другима врати оно што је одузето. Не тражи надокнаду за добра која су неповратно уништена, девастирана, нити за њихово вишедеценијско коришћење. Када наша имовина буде враћена, биће коришћена у филантропске сврхе и неће бити потребе за буџетским линијама које помињете. Црквена имовина је, пар екселанс, народна имовина.

Што се тиче критика јавности које помињете, ради се о малом броју људи чије право на мишљење поштујем. Констатујем, међутим, да је њихова заступљеност у медијима у апсолутној несразмери са њиховим бројем. Место Цркве у друштву је одредило само друштво, народ Србије. Према последњем попису, у Србији је 95 посто верника, од којих су 85 посто православне вероисповести.

* Предстоји редовно мајско заседање Светог архијерејског сабора СПЦ. И овог пута у средишту јавности су поједини архијереји о чијем се пензионисању дуго говори. Да ли ће бити речи о случају владике Василија (Качавенде) или промена на челу других епархија?

- Занимљиво је да се последњих дана, за судбину Српске православне цркве, у медијима најгласније „брину“ деца њених бивших прогонитеља, промотери манифестација накарадности и слични. Црква ништа не предузима по диктату жуте штампе. „Новостима“ и делу наших медија не припада, срећом, овај атрибут. Исто тако, Црква је, последњих година, показала да ништа не „гура под тепих“, него да проблеме решава држећи се искључиво свог канонског устројства.

* Васкрс је време радости и победе живота над смрћу. Можемо ли да верујемо да ће српски народ у будућности имати снаге да у суровој борби са демографијом, моралним и материјалним сиромаштвом, свеопштом апатијом и другим опасним противницима пронађе прави пут?

- Ваше питање се односи на трагање за смислом живота, посебно у време кризе и искушења. Одговорићу вам речима из овогодишње саборске посланице о Васкрсу: „Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог, за добро другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку. Докле год живот будемо схватали као служење себи, у свету ће владати сукоби, немири и ратови. Када човек прихвати да је позван да себе даје за опште добро свих људи, и да свој таленат умножава тиме што га раздаје за добро ближњег, и сваки пут када учини добро дело, он предокуша Царство Небеско у историји.“

У име љубави Господње, Вама лично, свима који се старају за наш угледни дневник „Вечерње новости“, а поготову вашим верним читаоцима, честитам светли празник Васкрсења Господњег: Христос васкрсе!

 

 

НЕМА ПРОМЕНЕ ЦРКВЕНОГ УСТАВА

ЦРКВЕНА тела припремају промене Устава СПЦ. Које ће бити најважније промене темељног акта Српске цркве? Да ли је у плану промена начина избора поглавара СПЦ? - Промена Устава је дуготрајан процес, у коме нема журбе. Поједине уставне одредбе се мењају и на заседањима Светог архијерејског сабора, који је врховна црквена законодавна власт. Нити треба прижељкивати нити очекивати радикалне, а поготову не брзе промене. Црква своју мисију и данас врши на основу светих канона, постојећег устава и других црквених прописа.

 

УЗДАМО СЕ У БОГА И ИМАМО СНАГЕ

ПО ко зна који пут стављени смо пред кључни избор. Имајући у виду све кроз шта смо све прошли у деценијама које су за нама, да ли смо у стању уопште да повлачимо рационалне потезе? 
- Уздамо се у Бога да имамо снаге и моћи да промишљамо и доносимо исправне и рационалне одлуке. Псалам Давидов каже: „Ни са Истока ни са Запада не долази узвишење него је Бог Судија.“

 

Извор

[DYNABLASTER]

Sinodu imam da zamerim samo to sto se mnogo bojazljivo oglasava, sto je nasuprot bogobojazljivosti...

I ono "caru carevo" se mislilo na kolko tolko ispravnog cara, a ne na lazove, lopove, veleizdajnike i sotonske vazale.

[vladikin pomocnik]

Свима овде који су почели да дувају у тикву заједно са новом радикалско-другосрбијанском власти (тј. схватили су "визију" новог господара Вучића) саветујем да прочитају шта СНС интернет војска пише и мисли о патријарху и наштој цркви. http://www.b92.net/info/komentari.php?nav_id=710747

 

 

А онда када прочитају, нека виде да ли са таквим људима, и то под пуним именом и презименом, има смисла "улазити у пројекат прихватања реалности на Косову", или другим речима, нешто једноставнијим, има смисла издати народ, државу и веру. 

[Млађони]

Naravno da nije. Evropi se upravo zbog naroda i tezi. 

 

inache :

 

СВАКА аутономија Косова и Метохије је прихватљива, и она најшира могућа, али де факто признавање самопроглашене државности и самосталности покрајине - није.

 

 

Kosovo je jos od 99te de fakto nezavisno. To je odavno ucinjeno, ono sto je ostalo je de jure. 
Srbija nije priznala de jure nezavisnost kosova i tu cinjenicu drzi kao "kec u rukavu", sa tim sto nije kompletno kosovo de fakto nezavisno, one tri opstine nisu.