Свака моја љубав без Тебе је машта...

[Дијана.]

 Kada je sveštenik otac Aleksej Mečev, sveti pravednik XX veka, izgubio svoju ženu, onda je njegova tuga prema svedočenju očevidaca bila blizu očajanja. I tada je iznemogao potražio pomoć od Jovana Kronštatskog koji mu je odgovorio: «Ti se žališ i misliš da na svetu nema veće tuge od tvoje, tako ti je teška. A ti budi sa narodom, udji u njegovu tugu, svaku tugu uzmi na sebe i videćeš da je tvoja tuga mala i laka u poredjenju sa tim tugama; postaće ti i lako». Podvig na koji je jedan sveti pozivao drugog bio je u stvari podvig ljubavi jer da bi se primio bol nekog čoveka, treba ga voleti – to ne treba uraditi ni zbog kog drugog osećanja ili pobude već samo iz ljubavi. I od tada otac Aleksej u potpunosti ulazi u tudju tugu, u tudje stradanje. Sveštenik Pavle Florenski je pisao o tome s kakvom nežnošću se otac Aleksej odnosio prema svima koji su dolazili kod njega. Gde je on u sebi našao tu ljubav? I zbog čega to zlato koje se kako tvrdi pesnik čuva u našim srcima sada postaje nedostupno?

Bol kapsulira ćoveka. Čovek se instinktivno fiziološki zatvara od sveta koji mu je naneo udarac – to je prirodna reakcija na nanešenu bol. A ljubav prema rečima velikog mistika Pravoslavlja Isaaka Sirina – je veliki dar otvorenosti. Otvorenosti prema svemu što postoji. Setite se kako su zaljubljeni darežljivi i milostivi prema celom svetu! Ali ako se bol ne leči Time, Čije je zlato, Čiji dar da volimo nosimo u našem srcu, onda ona počinje da nas izoluje od svih. I tako živimo žaleći sebe i ne primećujući druge. 

Ali kako razbiti tu ljušturu našeg ega, kako se osloboditi samoće? «Voleti bližnjega se ne može drukčije ni pre nego u našem srcu budu izbačeno svako samoljublje, svaka gordost, - govorio je sveti pravedni Aleksej Mečev. I dalje je još jače: «Ljubav se zadobija radom na sebi, prisiljavanjem samog sebe i molitvom».

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=338

[Дијана.]

Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог...» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг. Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. 

На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи».

 

-Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «ми други није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. 

Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе.

 

-А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам.

Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Човека чиниш изузетно осетљивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то.

Радујем се Ономе Кога волим. Волим Га и нека изгледа да се гасим и нестајем. Волим Га и издалека, осећам то својим срцем. Остављам место за другог да би могао да дише, да би могао да се креће и да се осећа слободно. Не повређује ме ако он разговара с другим. Не гуши ме то, не узнемирава ме, нисам љубоморан и не мучим се.

 

-А да ли знаш како то делује на човека? Он ће те више заволети и неће се удаљити од тебе. Зашто? Па зато што му дозвољаваш да то учини. А кад човеку даш могућност да се удаљи од тебе, он то не чини. Кад га вучеш себи на силу, кад инсистираш, постижеш супротно.Реци: «Волим те и дајем ти слободу да радиш шта хоћеш.» И човек ће одговорити: «То је права љубав! Тако се односиш према мени да желим да будем с тобом, зато што ме поштујеш!»  У сваком случају, Бог поступа управо тако. Он нас поштује у сваком тренутку нашег живота. Даје нам слободу кретања. И не свети нам се.

љубав сама по себи никад не рањава. Љубав је живот. Љубав је светлост и дах нашег срца. То је снажна циркулација крви. Кад волиш осећаш како крв стиже у твој мозак, у твоје срце, у твоје ћелије. Кад волиш испуњава те живот. Љубав те не рањава. И без обзира на то верујем ти кад кажеш да си «рањен». Али не љубављу. Ранила те је неостварена нада у то да ћеш и ти бити завољен као што си заволео, и да ћеш заузврат бити награђен љубављу. Зато си био рањен очекујући оно што ниси добио.  А кад схватиш да љубав, истинска љубав, не моли, не очекује ништа заузврат, нећеш се толико жалостити. Бићеш миран и у случају да добијеш награду, и да је не добијеш. Ако се испостави да ти је љубав узвраћена, сигурно ћеш бити радостан и биће ти добро (разуме се, то је најбоља варијанта!). Али ако остане неузвраћена, нећеш патити. Немам у виду да треба да будеш бестрастан, равнодушан и тврд као камен. Не желим да те буде баш брига да ли те људи воле или не. Човек си, а за човека је природно да се радује кад га воле.

 

Кад осетиш да све то потиче од Христа и храни твоју душу, да си човек којег Он воли, вољено створење Божије, много више ће те хранити љубав, твоја душа ће бити испуњена, а суд твог срца ће се преливати! И више те неће бити брига да ли ти други дарују љубав и признање како би тиме испунио душу. Твоја душа ће већ бити пуна. А кад људи почну да показују љубав према теби, рећи ћеш: «Веома сам вам захвалан», биће ти драго због братске љубави и општења с другима. Наслађиваћеш се општењем, топлим погледом и пољупцем другог, његовим загрљајем. Радоваћеш се свему томе, зато што си човек. Али ћеш добити чудесну могућност и привилегију да се не узнемираваш кад ти не дају љубав. Зато што ће твоје срце и твој ум бити приковани за искључиву вредност коју ти даје Христос! И чућеш у себи глас Христа Који ти каже: «Волим те. Волим те.» Воли ме Онај Ко је достојан да ме воли. Онај Чија је љубав несумњива и истинита, она ме држи у овом животу и даје ми живот.» Ако то схватиш, нећеш бити тако лако рањив, нећеш се секирати узалуд. Усмерићеш свој ум ка вољеном Господу, вољеном Христу. Осетићеш Христову љубав у свом срцу и никаква људска љубав те неће збунити. Ако ти је дају и ако ти је не дају. Заш како је то дивно! И тада ће се десити чудо: почећеш да привлачиш и људску љубав. Зато што ћеш постати слободан човек. Нећеш више бити нервозан и досадан, напет и потиштен. Бићеш пријатан свима.

 

Не могу да вршим притисак на своје дете и да га прогањам. Једноставно ћу наставити да га волим!» И то је попут невидљивог покрова љубави, попут топлог покривача деликатне бриге. Он је невидљив, али суштински покрива душу детета. И дете то осећа. Оно осећа љубав. Љубав, коју му ти дарујеш. То је најбоља инвестиција и најбоља тактика.... Дозвољава му да оде, али га покрива својом молитвом. Обавија га својом молитвом. Заодева га својом молитвом и љубављу. И у тренутку кад му каже: «Иди!», од ње исходе таласи. Таласи љубави, топлине, доброте и молитве. Она то чини, дозволите ми да кажем, као Бог.

То се назива охрабривањем. То није егоизам. Нежност није егоизам, нежност, коју дајеш души неког другог. Понекад замењујемо појмове и постајемо тврдокорни. И ову тврдокорност називамо аскезом. Понашамо се неприступачно и ову неприступачност називамо стражењем. Ми смо «само стражење и молитва», а у ствари смо неприступачни и тврдокорни. Човек долази код нас, жели да нас дотакне, али је то исто што и дотаћи бодље кактуса. И он одлази. Знај да су наш изглед и понашање попут бодљи кактуса. А ми сматрамо да нас то чини великим аскетама и старцима данашњице. Не, то није љубав. И није аскеза.

 

Према себи има аскетски приступ, али истовремено воли себе. «Воли ближњег свог као себе самог» (Мт. 22: 39), – каже Христос. Заволи ближњег свог као себе самог. Ту нема глагола, али се он подразумева. О чему говоре ове речи? Заволи свог брата исто онако као што волиш самог себе. Да ли си обратио пажњу на то? Бог жели да заволиш себе самог. На другом месту, Он наравно, каже да треба омрзнути своју душу. Шта се тамо има и виду? Да треба да омрзнеш страсти свог срца, злобу која живи у теби. Односно, да увидиш свој егоизам и да га омрзнеш. Али то не значи да треба да мрзиш самог себе, зато што твој егоизам није исто што и ти. Ти си оно што је Бог створио. А Бог није створио егоизам. Бог ти није дао зло. Бог ти није дао твоје слабости. Оне су се појавиле за време твог одрастања, твог васпитања, твог идења кроз живот, израсле су из свега што си доживео. Другим речима, да би умео да заволиш свог брата као самог себе прво треба да заволиш себе.

Архимандрит Андреј (Конанос)

[Дијана.]

- Митрополит Антоније Блум -

Ето,из тога настају сусрети. Ови сусрети су веома различити. Постоје животворни сусрети, има сусрета који човека кидају и убијају. Међутим, било како било, у сваком правом сусрету дато нам је да видимо нешто у човеку што није мрак, већ истински човек у њему.Иначе до сусрета није дошло. .... Ова од Бога датост нам се открива и другачије, није обавезно у овом или оном спољашњем знаку, она се даје у знаку који нико ни са чим не може да помеша - у љубави. Ево у чему се огледа љубав: одједном у човеку угледамо нешто што нико није видео; човек који је пролазио непримећен, остављен, одбачен, туђ, човек који је био напросто у маси људи одједном примећујемо, он постаје значајан, јединствен и у том смислу добија коначан значај. Вероватно као и ја добро знате како се то дешава :у нашој средини постоји неко, кога нико не примећује, ко у најбољем случају постоји само као саставни део групе, ако не постоји негде на маргини. И одједном га неко погледа и угледа, и тада овај човек добије реално постојање.... Притом се ово не дешава због добродетељи или као награда због неких квалитета. Сами знате да наша пријатељства, љубав не започињу као закључак који доносимо размишљајући о другом човеку: он је тако паметан, тако добар, тако леп, тако још нешто... и има укупно више поена, и зато ће ми бити пријатељ, невеста, женик, друг или нешто друго....  Ми појединог човека не доживљавамо, не поштујемо због тога што је он чист и добродетељан, већ због тога што човек којег смо заволели постоје оно што он можда никада није ни био. Он стиче димензију вечности. Габријел Марцел, француски писац-егзистенцијалиста каже да рећи некоме "Волим те", значи исто што и њему или њој рећи:"Ти никада нећеш умрети."Зато што у тренутку када је човек био пронађен, његова љубав већ садржи. И не само у времену. Чини ми се да се у том смислу може говорити о вечности.

 

 

[Дијана.]

Воли све око себе и не тражи разлог да би волео.
Нека твоје пријатељство не буде из потребе да се избегне усамљеност, већ из унутрашњег богатства.
Иди пријатељу онда када је твоје срце у самоћи толико испуњено љубављу, да више ништа не може задржати за себе. Нека те твоја преобилна љубав, а не њен недостатак, одведе пријатељу.

Преподобни Антоније Велики.

 

Да бисмо волели ближње, морамо најпре да исцедимо гној самољубља, јер у њему нема ни богољубља ни човекољубља. Ако и љубимо другога - у њему волимо себе. Љубав подразумева немање себе. Тек када сопствени живот доведеш у ред, моћи ћеш и другима да пружиш љубав.
- Схиархимандрит Пајсије Хиландарац