Шта су мисли? Одакле долазе...?

[Sophrosyne]

Помисли откривају духовно стање

-Старче,како то да једну исту ствар два човека различито виде?

А зар све очи виде подједнако добро?Да би неко видео добро.треба да има здраве душевне очи.Када су душевне очи здраве,човек има унутрашњу чистоту.

-Зашто Старче,један исти догађај понекад неко сматра благословом,а неко несрећом?

Сваки човек тумачи догађаје у складу са својим помислима.Сваку ствар можеш да посматраш и са добре и са лоше стране.Чуо сам да се догодило следеће : У једном манастиру који се налазио у насељеном мјесту,по типику је у поноћ служена вечерња служба заједно са јутрењем.На богослужења је долазио и народ,јер је манастир био окружен кућама,које су мало-помало зидане у непосредној близини.Једном приликом неки монах почетник заборави да закључа келију,и у њу уђе – жена.Сазнавши за то,монах се жестоко расрди!Оскрнављена му је келија!Страшно,пропаст света!Узео је шпиритус,просуо га на патос и запалио,не би ли дезинфиковао келију!Мало је фалило да запали  и читав манастир.Патос келије је спалио,али своје помисли није.А требало је њих да спали,јер се зло налазило у њима.Да је монах имао добру помисао и рекао себи да је жена ушла у његову келију из побожности,да би стекла корист,да би узела мало благодати како би се и она код куће подвизавала,духовно би се променио и прославио би Бога.

Квалитет помисли једног човека открива његово духовно стање.Људи суде о стварима сходно унутрашње садржају /њихових душа/.Уколико немају духовни садржај,изводе погрешне закључке и чине неправде својим ближњима.Ако,на пример,онај ко даје милостињу ноћу – како га нико не би видео – угледа неког касно увече напољу,никада неће имати лошу помисао.Али ако истог угледа неко ко читаве ноћи проводи у греху,рећи ће :“Каква наказа од човека!Ко зна где је провео ноћ“,јер он само има такво искуство.Или ако би неко ко има добре помисли зачуо ноћу са горњег спрата „тук-тук“,помислио би : „Неко ради метаније“,док би неко други ко нема добре помисли,рекао „Неко целу ноћ игра“.Ако би онај први чуо музику,рекао би „Каква дивна црквена музика!“,док би онај други рекао :“На шта личи ова дрека?“.

Сећате ли се како су се према Христу поставила два разбојника која су заједно са Њим била распета?А обојица су видела Христа на Крсту,земљу како се тресе и остало.Али какве помисли је имао један разбојник ,а какве други?Први који је био са Христове леве стране,хулио је на Њега и рекао :“Ако си ти Христос,спаси себе и нас!“Други,који је био са Христове десне стране ,рекао је : „Ми смо праведно осуђени,јер примамо по својим делима као што смо заслужили,а она никаква зла не учини“.Један се спасао,а други је пропао.

Старац Пајсије

[мирођија]

 

  A  како да убедим ближње у мојој породици рецимо, да у сваком злу има и доброг...

покушам  рецимо да их утешим  када им је учињена неправда...али тешко иде јер је увек нечији его испред

жеље да се не суди...

[volga]

Tesko je boriti se sa pomislima koje dolaze s leva.Uvek iznova. winter

To je velika borba,pogotovu ako je neko dobar deo zivota proveo primajuci pomisli i prihvatajuci ih kao svoje.

Starac Pajsije Svetogorac ima divan primer:Kada se molio u svojoj keliji cuo je neko lupanje.Decak sa stapom je dosao ispred vrata i udarao,lupao ...Pajsije izadje,pozdravi decaka i pita ga sta radi? Decak mu rece da trazi starca Pajsija ne znajuci da je to on.Starac htede da se nasali i rece decaku da je Pajsije otisao da kupi cigarete.Decak medjutim imajuci ciste pomisli rece"On ne pusi,sigurno je otisao nekom drugom da kupi cigare".

"Ma pusi",rece Pajsije,"ne znas ti cak je i shok rekao da ce kupiti".Decak rece"Ma nije istina,sigurno to kupuje za nekog ciku".

Eto kako su deca cista i imaju divne pomisli,tako treba da se ucimo...stalno...iznova... prstgore

[Дејан]

Ceo život će te đavo vući za rukav ali ti se ne osvrći.Starac Porfirije

[volga]

Ceo život će te đavo vući za rukav ali ti se ne osvrći.Starac Porfirije

algabacaju kako to da naucim 4chsmu1

[Jadranka1]

Draga Mirodjijo,batali ubedjivanje nekog u nesto...Ja sam od toga odustala davnih dana....Molimo se Bogu da nama i svima otvori oci,pa ce svak videti ono sto treba da vidi...

[JESSY]

Присилне мисли - то су мисли преко којих нам долазе лажне идеје, које покушавају да загосподаре над нама. Сваки дан наша свест бива подвргнута њиховим активним нападима. То нам смета да трезвено сагледамо ситуацију, да правимо планове и верујемо у њихово остварење; због тих мисли нам је тешко да се усредсредимо и нађемо резерву за превазилажење проблема, те мисли изнурују, а често доводе и до очајања, које за последицу има појаву мисли о самоубиству.

 

Ево неких мисли, које доводе до жеље да човек оконча са собом:

 

- Свет је ужасан, пун зла, веома је мало добрих људи;

- Нико те не воли;

- Твој положај је безизлазан;

- Страшно је живети;

- Нећеш успети да постигнеш у животу оно што си хтео (оно што су хтели од тебе)

- Никада нећеш бити срећан;

- Непостојање - је одличан одмор од живота;

- Самоубиство је - јединствени излаз;

- Завршивши са собом, сјединићеш се са вољеним човеком који је већ ТАМО.

 

И томе слично. Оне проничу нашу свест. Не пуштају нас ни на један секунд. Терају нас да страдамо у много већем степену, од самих догађаја, који су изазвали кризу.

Постоји низ психичких обољења (депресија органског порекла, шизофренија и др.) у којима у комплексу симптома присуствују и присилне мисли. При таквим обољењима позната је само једна могућност помоћи - терапија лековима. У том случају неопходно је обратити се лекару - психијатру за одређивање терапије.

Међутим, већина људи који страдају од присилних мисли приликом преживљавања душевне кризе, немају психопатолошке поремећаје. Уз помоћ наших савета они могу успешно да се избаве од таквих мисли и да изађу из стања кризе.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/PrisilneMisliHasminski.htm

Измењено Јануар 11, 2013 од Дејан Бићанић
Пресловио наслов :)

[JESSY]

Са тачке гледишта науке, присилне мисли су - непрестано понављање непожељних представа и тежњи, сумњи, жеља, сећања, страхова, дела, идеја, итд. oд којих је немогуће избавити се напором воље. Релани проблем у тим мислима се преувеличава, увеличава, изврће. Као по правилу, тих мисли има неколико, оне граде затворени круг, који не можемо да прекинемо. И ми бежимо по кругу, као муве без главе.

Што се више трудимо да се избавимо од њих, њих је више. И тада се појављује осећање присиле. Веома често (али не и увек) присилна стања бивају праћена депресивним емоцијама, тешким мислима, а такође и осећањем забринутости.

[Дејан]

Otac Tadej je misli nalepše objasnio

[JESSY]

Свима нам је познато да је снага присилних мисли у томе да они могу без наше воље да утичу на нашу свест, а наша слабост је у томе да немамо скоро никаквог утицаја на присилне мисли. То јест, иза тих мисли стоји самостална воља, различита од наше. Сам назив "присилне (наметљиве) мисли" већ претпоставља да се оне "намећу" од сране неког извана.

Свима нам је познато да је снага присилних мисли у томе да они могу без наше воље да утичу на нашу свест, а наша слабост је у томе да немамо скоро никаквог утицаја на присилне мисли. То јест, иза тих мисли стоји самостална воља, различита од наше. Сам назив "присилне (наметљиве) мисли" већ претпоставља да се оне "намећу" од сране неког извана.

Нас често изненађује и парадоксалност садржаја тих мисли. То јест, ми логички схватамо да садржај тих мисли није у потпуности основан, није логичан, није производ довољне количине стварних спољашњих околности, или чак једноставно апсурдни или лишени сваког здравог смисла, али тим не мање, не можемо да се одупремо тим мислима. Такође, често приликом појављивања тих мисли себи задајемо питање: "Како сам дошао до овога?", "Одакле се ова мисао појавила?". "Ова мисао ми је ушла у главу?". Одговор на то не можемо пронаћи, али опет је сматрамо за своју. При том, присилна мисао има огроман утицај на нас. Сви знају, да човек, који је прогањан од стране присилних мисли, чува критички однос према њима, схватајући сву њихову бесмисленост и отуђеност његовом разуму. Када покушава да их прекине напором воље нема резултата. Значи, имамо посао са самосталним разумом, различитим од нашег.

Чији су то разум и воља који су усмерени против нас?

Свети Оци Православне Цркве говоре да човек у сличним ситуацијама има посао са нападом демона. Одмах желим да појасним да нико од њих није схватао демоне тако примитивно, као што их схватају они који се нису замишљали над њиховом природом. То нису они смешни чупавци, са роговима и копитама! Они уопште немају видљиву спољашњост, што им дозвољава да делују неприметно. Могуће је називати их различито: енергије, духови злобе, бића. Говорити о њиховој спољашњости је бесмислено; али, знамо њихово основно оружје - лаж.

Тако да су управо зли духови, по мишљењу Светих Отаца, узрок тих мисли, које прихватамо за своје. Од навика је тешко одрећи се. А ми смо тако навикли да сматрамо својим и само својим све мисли, све наше унутрашње дијалоге, па чак и унутрашње борбе. Али да би победили у тим борбама, неопходно је у њима стати на своју страну, против непријатеља. А за то је неопходно схватити да те мисли - нису наше, да се оне намећу споља од нама непријатељске силе. Демони делују као банални вируси, трудећи се при том да остану непримећени и непрепознати. При чему та бића делују ван зависности од тога да ли верујете у њихово постојање или не.

[коЖељ њацИ]

Ја имам присилну мисао кад идем тротоаром да не смем стати на црту иначе ће умрети Тито.

 

Никако да се ослободим ове присилне мисли, проблем је што стално стајем на црту , а опет Тито је већ давно крепо , па ми ништа више није јасно.

[JESSY]

Eto u čemu je lepota ateizma. Bez duhovnih interfejsa, vaši vazdušasti neprijatelji ne mogu ništa da urade, osim da se počešu između rogova i odu dalje.

Ја имам присилну мисао кад идем тротоаром да не смем стати на црту иначе ће умрети Тито. Никако да се ослободим ове присилне мисли, проблем је што стално стајем на црту , а опет Тито је већ давно крепо , па ми ништа више није јасно.

 

 

вас двојица сте врло неозбиљни....благо речено.... :0104_cheesy:

[JESSY]

He само пред сном и у сну, него и за време јаве и бдења човека стално нападају разне помисли.

Свети Макарије Велики вели о томе: Душа под грехом слична је великој шуми на гори, или шевару у реци, или неком трњаку; стога који намеравају да пролазе тим местом морају пружати напред руке и с напором и трудом размицати пред собом гране. Тако и душу окружава читава шума помисли, нашаптаваних вражјом силом; зато је потребно велико прегалаштво и стражење ума, да би човек разликовао туђе помисли, нашаптаване вражјом силом. Треба сав свој напор уперити на помисли, и отсецати оно што служи као храна злим помислима, устремљивати мисао к Богу и не испуњавати жеље помисли, него кружеће помисли сабирати одасвуд у једно, разликујући природне помисли од злих.

Свети Варсануфије Велики, каже: Од раног јутра држи жрвањ, ум свој у власти својој, и он ће млети галеницу твоју, хлебове за храну. А ако те супарник твој предухитри, онда уместо пшенице млећеш њиме кукољ. Борити се са помислима које смућују значи подвизавати се у истински духовном делању, пословању. Свакa помисао коме не претходи тишина смирености, не долази од Бога, него очигледно од леве стране. Господ наш долази с тихошћу, а све вражије бива са смутњом и метежом. Дар трезности не дозвољава помислима да улазе, и ако они и уђу, онда им не допушта да нашкоде. Само савршени могу допустити помислу да уђе и опет да га истерају, али ти не уноси огањ да он не би сажегао дубраву твоју. Ако хоћеш да сазнаш о помислу је ли ти непријатељ или пријатељ, сатвори молитву и упитај га, јеси ли наш, или наших непријатеља? (Ис. Нав. 5, 13), и он ће ти рећи истину, јер издајство бива од беспосличења. Но ти не противуречи помислима, јер беси то желе, и видећи противуречење они неће престати нападати, него се помоли Господу противу њих, простирући пред Њим немоћ своју, и Он их може не само одагнати, него и потпуно уништити.

Свети Исак Сирин саветује овако: Ко не противуречи помислима које враг сеје, него молитвом к Богу прекида разговор с њима, онда је то знак да је ум његов обрео по благодати мудрост, јер ми немамо у свако време силу да тако успротивуречимо свим противничким помислима да бисмо их прекратили, напротив, неретко задобијамо од њих рану која се дуго не може излечити. Но када их и победиш, тада нечистота помисли оскрнавиће ум твој и смрад њихов за дуто време остаће у њуху твом. Употребивши пак први начин, тојест молитву, бићеш слободан од свега тога и од страха, јер нема друге помоћи сем Бога.

Свети Јован Лествичник прави разлику међу помислима и каже: Мудри Оци сматрају да је једна ствар нападај, удар помисли, друга - присаједињење, а друта - слагање, друга опет - поробљење, а друга - борба, друга, пак такозвана - страст у души. Оци објашњавају: нападај је проста реч или слика неког предмета, која се јавља уму и уноси у срце; присаједињење је разговарање са јавившом се сликом, по страсти или бестрасно; слагање је преклоњење душе пред виђеним, спојено са насла-ђивањем; поробљење је принудно и невољно одвлачење срца или мислено трајно општење са предметом, које разорава добро устројство наше душе; борбом називају Оци једнакост сила кушача и кушанога, по ком овај последњи или побеђује или бива побеђен; а страшћу назначавају већ сам порок, који од дугог времена угнежђен у души и путем навике претворен као у природно својство душе, чини да душа већ драговољно стреми к њему. Од свих ових прво је безгрешно - друго пак није сасвим без греха; треће се оцењује према устројству подвизавајућег се; борба доноси венце или мучења; поробљење се оцењује различито, према времену и околностима када се оно догађа: да ли на молитви, или у друго време, у вези са предметима неважним, или у вези са очигледно безаконим помислима. Страст пак, без сумље, подлежи у свих или сходном покајању или будућој муци. Но који прво, тојест нападај одбија бестрасним помислима, тај једним замахом отсеца све остало.

Нечисте и срамне помисли, каже исти свети Отац, обично се рађају од демона блуда, тог срцезаводника, али од њих исцељује уздржање и сматрање њих ни у шта.

И преподобни Нил Сорски у своме „Предању ученицима о скитском животу" пише: Против свих злих помисли треба Бога призивати у помоћ, пошто немамо свагда снаге да се противимо злим помислима. Но нема друге такве помоћи као што је Бог. Стога је потребно молити се приљежно Господу Христу са уздисајима и сузама: Помилуј ме, Господе, и не дај да пропаднем! Помилуј ме, Господе, јер сам немоћан! Посрами, Господе, демона који ратује против мене! Узданице моја, за-клони главу моју у дан борбе с демоном! Господе, победи врага који војује на ме, и тишином Твојом, Речи Божја, укроти помисли које узбуркавају душу моју!

Свети Касијан Римљанин указује на три врсте помисли: од Бога, од природе и од ђавола, и подробно описује у својој књизи борбу са последњим. Бивају помисли које страховито смућују човека и нашаптавају му да он, поред свих својих напора и трудова, неће наследити спасење. Такве помисли треба, чим се појаве, одбацивати еванђелским речима: Верујем, Господе, помози моме неверју! (Мк. 9, 24), и бити чврсто уверен, да сви наши греси сачињавају као прегршт песка пред океаном килосрђа Божија. И као што свети Златоуст каже: океан има своје границе, а милосрђе Божије је безгранично; стога је и неопходно да се потпуно надамо у Господа и да жквот свој саображавамо заповестима Његовим, a у случају каквих било падања, не туговати; безмерно, него подизати себе надом и смирено молити опроштај. Свети Исак Сирин овако говори о томе: По речима Отаца, на путу врлине и на стази правде сусрећу се падања, препреке, приморавања; и томе слично. Када падне подвижник, нека не заборавља љубав оца свога; но ако му се догоди да падне и у разне грехе, нека не престаје радити на добру, нека се не зауставља у своме ходу, него и поново побеђиван нека устаје на борбу са противницима, и свакодневно нека изнова полаже темељ разрушеноме здању, и то све тако до самог исхода свог из овога света, имајући у устима реч светог пророка: Немој ми се радовати, непријатељу мој; ако падох, устаћу; ако седим у мраку: Гопод ће ме обасјати (Мих. 7, 8); и ни најмање да не прекида борбу до саме смрти; и док је даха у њему нека не да души својој да буде побеђена ни у време самог пораза. Но ако се и сваки дан разбија његов чамац, претрпљује бродолом сав товар, нека не престаје старати се, снабдевати се чак и на зајам узимати, прелазити у друге лађе и пловити са надом док Господ, погледавши на његову борбу и сажаливши се на сакрушење његово, не пошаље њему милост Своју и не да му силне подстреке да сретне и издржи распаљене стреле врага. Таква је мудрост коју Бог даје;такав је мудри болесник који не губи наду своју. Зато ава Мартинијан саветује не малаксавати од мноштва подвига, од разноврсних и честих борби на путу правде, не враћати се натраг, и не уступати победу над собом ни на какав срамни по нас начин. Јер, као неки чадољубиви отац, на богомудри начин говори следеће: ако сте ви, децо, стварно подвижници, који стреме к врлини, и имате у себи душевног старања онда узажелите ум свој представити Христу чистим и творити дела угодна Њему. Јер ви сте неминовно дужни ради овога издржати рат који против вас дижу природне страсти, противљење овога света, стална и непрекидна злоба демона и сва њихова лукавства. He плашите се што је свирепост рата непрекидна и трајна; не колебајте се од трајне борбе; не малаксавајте и не дрхтите од вражјих војски; не падајте у бездан безнадежности, ако вам се и догоди да се оклизнете и сагрешите. Но ако и претрпите нешто у овој великој борби, и будете погођени у лице и рањени, нека вас то ни најмање не омете да и даље стремите к добром циљу вашем. Сврх свега пребивајте у делању које сте изабрали, и сежите се за овим жуђеним и похвалним крајем,тојест покажите се у борби чврсти, непобеђени, обагрени крвљу рана својих и нипошто не прекидајте борбу са својим непријатељима. Такве су поуке великога старца. He треба да слабимо или малаксавамо због горе реченог, јер се много пута догађа да човек, ништаван и неискусан, непрестано поражаван и обаран, стално немоћан, одједном отме заставу из руку војника вражијих, те се због тога име његово слави далеко неголи имена оних који су се подвизавали и постали познати у победама и добија венац и скупоцене дарове од другова својих. Стога нека ни један човек не остаје у очајању. Само не будимо лењи за молитву, и не оклевајмо искати помоћи од Господа.

Немојмо се жалостити када се у нечему поклизнемо, него када отупимо у тој поклизнутости, јер поклизнуће бива често и код савршених, а отупети у томе то је већ потпуно умртвљење. Туга коју осећамо при својим поклизнућима, рачуна нам се благодаћу уместо чистог делања.Ко се у нади на покајање поклизне по други пут, тај рђаво поступа с Богом; изненада напада на њега смрт, и њему недостаје времена, у које се он надао извршити дела врлине.

Тако нас саветују свети Оци не малаксавати у подвигу, поправљати себе у случају каквог пада, и не остављати молитву ка Господу Исусу Христу, силом Којега ми живимо и крећемо се. Са надом у Његово милосрђе проводимо наш живот и очекујмо крај, кога се свагда треба сећати и молити Господа Бога, да нам пошаље хришћански крај са попутнином Светим Христовим Тајнама, за крај непостиђен, миран, и за добар одговор на Страшном суду Његовом, одговор са надом на Његово велико милосрђе и љубав према роду људском, а крај такав, о каквом преподобни Теогност пише:

Неисказана је и неизразива речима она сладост коју осећа душа обавештена о своме спасењу при разлучењу с телом. Добијајући сада оно чему се надала, она оставља тело као одело, без туге и с миром иде к светлом и тихом анђелу који је дошао одозго; без сметње пролази с њим ваздух, ни најмање не узнемиравана од злих духова, него се пење радосно, смело и са усклицима благодарности, док не буде приведена на поклоњење Творцу и од Њега добије одлуку, да се до општег васкрсења настани са њој сличнима и равнима по врлини.

Из књиге: МОНАШКИ ЖИВОТ ПО СВЕТИМ ОЦИМА – Отац Јустин Поповић

 

[JESSY]

...аутор ВЕСНА БИОРАЦ, иконописац, појац и писац (писац аудио књига ”Промени мисли, променићеш и живот” и најзначајније до сада ”Унутрашња моћ фокуса”)

предавање преко Скајпа у црквеној зборници - црква свТројице у Ротердаму..

Зашто је важно имати позитивне мисли

Зашто је за хришћане недопустиво да брину преко мере

6 ефикасних корака како постати позитиван мислилац и бољи хришћанин

Какву заповест нам је Господ оставио по питању мисли

[JESSY]

                           
 

                                     игуман манастира Ватопед, архимандрит Јефрем

 

Шта су грешне мисли и каква је његова духовна суштина?

То су мисли које се противе Божијој вољи и дјелују у области човјековог ума, са или без његове властите воље. Ум је немиран и он или ствара мисли или се спољашњи фактори непрекидно приказују у уму.


Одакле долазе такве мисли?

Њихов извор је или пожудно срце човјеково или сами демони. Сам Христос нам открива: "Јер од срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, курварства, крађе, лажна свједочанства, хуле на Бога" (Мат. 15:19).

Човјекове страсти су настале и храњене грешним мислима. Демони су извјесна бића која се хране прекомјерном мржњом према људима и на било који начин ће ометати човјеково спасење. Њихов главни посао је да у човјековом уму посију зло, поквареност, подлост, грешне и богохулне мисли.

Наравно да постоје божанске мисли чији је извор у самом Богу и Његовим светитељима, који охрабрују грешника на покајање и доносе утјеху свима онима који су у невољи, просвјетљујући честитост, тако да они знају да им је то "Бог открио Духом својим" (1 Кор. 2:10).

Духовни напредак код човјека огледа се првенствено у квалитету нечијих мисли. Ми морамо гајити чисте, свете и божанске мисли. Ми морамо претворити наш ум у фабрику добрих мисли, као што би рекао блажени старац Пајсије.

Како ми препознајемо ове мисли и како их разликујемо од грешних мисли?

Само са опрезношћу (будношћу) можемо посматрати ум, и морамо бити пажљиви приликом препознавања мисли. Будност је умјереност, пажња коју намећем свом уму.

Ово се постиже призивањем свесветог, величанственог и преслатког имена нашег Господа. Молитва "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног" је најјаче оружје против демона и страсти, и у стању је да држи ум под контролом и да надзире мисли.

Мисли су као авиони који лете у ваздуху. Оне не зависе од нас уколико авиони стално лете у ваздуху. Али ми им не смијемо допустити да слете у нас, да их прихватимо и дамо им наш пристанак.