Чудо доброте - када људи помогну - оглед о људскости

[Guest]

11/09/2013 - 14:30

HEROJ: Policajac porodio ženu u kolima

 

Ilija Đuran porodio je svoju suprugu Sofiju u kolima na putu za porodilište i uspeo da spase bebin život jer joj se pupčana vrpca obmotala oko vrata

 

 

 

Foto: sxc.hu/ugaldew

 

Pripadnik novosadske policije Ilija Đuran danas je na putu Novi Sad – Kać u automobilu porodio svoju suprugu Sofiju, saznaju “Novine novosadske”.

 

Đuran je uspeo da brzom reakcijom i uspešno obavljenim porođajem spase i život bebe, jer se umotala u pupčanu vrpcu. Do porođaja na otvorenom putu je došlo jer nisu uspeli da stignu do novosadskog porodilišta na vreme, pa je ovaj policajac morao da parkira automobil i pomogne suprugi.

 

Nakon porođaja mama Sofija i beba su primljeni u porodilište i u dobrom su stanju, a otac Ilija je nakon toga otišao na redovan posao. Inače, ovo je Đuranovima četvrto dete.

 

 

(Telegraf.rs / Izvor: Novosadske novine)

 

 

 

Policajac porodio suprugu u kolima

Lj.PRERADOVIĆ | 11. septembar 2013. 16:10 | Komentara: 3

Novosadski policajac Ilija Đuran porodio svoju ženu Sofiju na putu do porodilišta. Pribrano prihvatio bebinu glavu i u rukama držao pupčanu vrpcu, koju su kasnije presekli lekari u porodilištu

 

Ponosni tata Ilija Đuran / FOTO: D. Dozet

 

ILIJA Đuran (28), policajac iz Čuruga, danas je pokazao da je čovek „na visini zadatka”, ovoga puta u neobičnoj ulozi. Ovaj policajac iz Odeljenja za veze u Policijskoj upravi u Novom Sadu, porodio je svoju ženu Sofiju (30), i to u kolima, na putu od Čuruga do novosadskog porodilišta.

 

Otac zdravog dečaka Jovana, kako mu je već nadenuto ime, uspešno je položio ispit, i na tome su mu u sredu čestitale kolege, poznanici, prijatelji. Majci Sofijito je bio četvrti porođaj i već ima iskustva, ali se i tata Ilija sada može pohvaliti, da je jedan od malobrojnih koji je bez problema porodio suprugu. Sve je trajalo oko pola sata. U tim trenucima nije imao tremu, niti ga je hvatala panika, a sada, posle svega, priznaje da je uzbuđen.

 

ČESTITALI I LEKARI NA hrabrosti i dobro obavljenom porođaju, srećnom ocu su čestitali i lekari u novosadskom porodilištu. Nisu, međutim, mogli da sakriju iznenađenje i čuđenje. - Bukvalno su me zasuli pitanjima, kako sam smeo, da li sam se plašio – s osmehom prepričava Ilija. - Rekao sam da nisam razmišljao o strahu, jer nisam imao vremena.

 

- Najvažnije je da su supruga i beba teška 3.200 grama dobro – uskomešanih osećanja priča Ilija, a osmeh mu ne silazi sa lica. - O porođaju sam samo slušao, a sada sam, eto imao priliku da se nađem u ulozi babice.

 

Ilija i Sofija su iz Čuruga, gde žive sa dvogodišnjom kćerkom i šestogodišnjim sinom, u Novi Sad u porodilište krenuli u sredu u pet ujutro. Drug Dobrivoje Vojin, budući Jovanov kum, pristao je da ih odveze, ne sluteći da će i on prisustvovati porođaju.

 

- Kada smo stigli do Žablja, supruga je imala kontrakcije na pet,šest minuta – prepričava Ilija šta se dešavalo na putu do porodilišta. - Pred ulazak u Novi Sad, trudovi su učestali na minut. Znao sam da se porođaj bliži. Sofiju sam hrabrio da izdrži, i da ćemo brzo stići do Betanije. Govorio sam da sačeka, ali je ponavljala da ne može jer beba krenula.

 

Ne zna ni sam kako, u kolima u pokretu, kada su bili u Partizanskoj ulici i trebalo da skrenu na Bulevar, Ilija je, vrlo pribrano i hrabro, prihvatio bebinu glavu i u rukama držao pupčanu vrpcu, koju se nekoliko minuta kasnije presekli lekari u porodilištu.

 

- Imao sam dve mogućnosti, da počnem da plačem ili da u ruke prihvatim svoje čedo – priča Ilija o dilemi u kojoj je bio. - U sekundi sam se odlučio za ovo drugo, i u 5.35 sam držao svog sina. Već smo bili blizu porodilišta. Mnogi bi želeli i platili da prisustvuju porođaju, a meni se samo namestilo.

 

Termin za porođaj je bio 19. septembar, ali se malenom Jovanu, očigledno žurilo da ga „rodi“ tata.

[Ignjatije]

Rus sprečio nuklearni rat!

 

Bivši sovjetski oficir Stanislav Petrov sprečio je potencijalni nuklearni rat, i tim postupkom zaslužio počasnu međunarodnu Drezdensku nagradu koja se svake godine dodeljuje ljudima koji su uspeli da spreče vojni konflikt ili da obustave nasilje.

Obezbedio nam svima miran san... za sada: Stanislav Petrov

 

Petrov je bio zadužen za sisteme upozoravanja SSSR-a na nuklearni napad. Daleke 1983. godine on je dežurao na nuklearnom komandnom punktu Serpuhov-15, 100 kilometara od Moskve. Petrov je bio zadužen za sisteme upozoravanja SSSR-a na nuklearni napad.

 

U noći između 25. i 26. septembra proradio je signal za uzbunu obaveštavajući da se ka SSSR-u kreće pet američkih raketa, svaka sa po deset nuklearnih bojevih glava. Prema oficirskim zaduženjima Petrov je trebalo da obavesti o napadu rukovodstvo zemlje koja bi najverovatnije uzvratila napad. Ipak, oficir je odlučio da posluša intuiciju shvativši da je pet raketa premalo za početak nuklearnog rata. Svestan odgovornosti, odlučio je da ne odreaguje nadajući se da je u pitanju greška. Na sreću bio je u pravu, sistem upozoravanja je proradio greškom. Incident je čuvan u strogoj tajnosti od široke javnosti sve do 1998. godine.

Stanislav Petrov, skromne prirode, svoj postupak smatra sasvim normalnim, promišljenim činom koji je sastavni deo njegovog posla, iako ga smatraju čovekom koji je sprečio nuklearni rat.

Svečana ceremonija dodele Drezdenske nagrade u vrednosti od 25.000 evra biće održana 17. februara 2013. godine. Ranije ju je već dobio bivši predsednik SSSR Mihail Gorbačov za doprinos procesu nuklearnog razoružanja.

Rus sprečio nuklearni rat!

[JESSY]

Пригодном свечаношћу, којој је, осим челника општине Рашка и Рашког округа присуствовао и владика-шумадијски Јован, житељима Јошаничке Бање подно Копаоника предата је на употребу нова зграда Дома културе са вртићем који је свом родном крају поклонио познати добротвор из Канаде Миломир Главчић.

У изградњу дома, који ће носити Миломирово име, уложено је око 350.000 евра, нешто више од 260.000 евра обезбедио је Главчић, а остатак општина Рашка. Дом располаже са око 600 квадрата, има модерну позоришну дворану, библиотеку и, као додатак, посебне просторије за дечији вртић.

Миломир потиче из оближњег села Ковачи, тачније из засеока Попе, у Канаду је отишао пре шест деценија, као сиромашни младић, тешком муком успео је да постане успешан бизнисмен, последњих деценија пуно је улагао у свој родни крај, помажући мештанима и рођацима за Божић, Васкрс и друге празнике. Помагао је болеснима, сиромашнима, остарелима, усамљенима, добрим ђацима. Рачуна се да је само у своју родну месну заједницу Ковачи и општину Рашка уложио око три милиона евра, а у Србију више од шест милиона евра. Градио је путеве, водоводе, цркве, помагао културно-уметничким друштвима, књижевницима, сликарима и другим културним ствараоцима…

Пошто није могао да лично дође и присуствује отварању дома, а и упозна се са најбољим ученицима основне школе у Јошаничкој Бањи, за које верује да су будућност овог краја, Миломир је школи послао 6.000 евра, а посебним новчаним наградама даривао је по три најбоља ђака из сваког одељења.

Мада помно брине о свом родном крају, Миломир за шест деценија ниједном није био у Србији. Није дошао ни на свечано отварање дома културе у Јошаничкој Бањи, али је послао писмо у коме својим сународницима и комшијама поручује да, кад му се обраћају за помоћ, ма каква била не куде власт и државу.

 

 Милион евра за мост

Миломир је донирао милион евра за изградњу моста преко Ибра у Краљеву. Реч је о мосту дужине 240 метара и ширине 11 метара, у насељу Рибница, који се увелико гради и који ће, у сарадњи са општином Краљево, ускоро бити завршен. За допринос развоју родног краја, Миломир Главчић је добио највиша признања Епархије жичке и општина Рашка и Краљево.

- Немојте само да од државе тражите помоћ, запитајте се шта сте ви учинили за државу. Ни ја од канадске државе нисам добио ништа, све сам морао сам, али сам, пошто сам успео у бизнису, канадској држави до сада платио бар 20 милиона евра пореза. Зато, драги моји Срби, мање одмора и хлада, а више рада – поручио је у писму из Канаде велики донатор родном крају Миломир Главчић.

- До неба хвала мом стрицу, нашем Миломиру кога би волели да што пре видимо овде у Јошаничкој Бањи и Ковачима, мало је данас тако великих људи, захвалан му је цео крај, он је наш понос и наш херој – каже Радоје Главчић који у Миломирово име надзире све радове и води рачуна да се свака донација искористи на најбољи начин и на добробит свих житеља овог сиромашног дела Србије.

[Срђан Ранђеловић]

 

О рускоj болничарки Јулији и њеном подвигу

 

Телефонирали смо у Малу Вишеру старешини храма светитеља Николаја, протојереју Димитрију Шкоднику, који је служио парастос на рушевинама психонеуролошког интерната „Оксочи“ који је изгорео у пожару.

 

 

Подвиг болничарке Јулије Ануфријеве, која је жива изгорела спасавајући беспомоћне инвалиде из пожаром захваћеног крила интерната као гром из ведра неба је погодио целу зему.

 

Пожар је избио ноћу – десило се да осим дежурне болничарке никог није било у згради. „Јуља је до последњег тренутка извлачила људе. Успела је да изведе укупно 23 болесника. А затим је греда пала и она није могла да се извуче,“ – рекао је лекар интерната Игор Буланов.

 

Неки пишу да су пацијенти које је Јулија извлачила из ватре били старци. Није баш тако. Међу њима је било и стараца који су последње дане свог живота проводили у интернату, и непокретних, и оних који се крећу само уз помоћ колица, - а било је и младих, али су сви – с психичким поремећајима различитог степена тежине.

 

 

Живот у овим интернатима које психијатри по абревијатури називају „пањевима“, - чак и ако се на пацијенте добро пази, благо речено није сладак. Њихови несрећни, бесконачно усамљени становници, по правилу никоме нису потребни: рођака или немају или су се због ових или оних разлога одрекли болесног члана породице. Није лако трпети такве болеснике и неговати их, а што је главно, то је незахвално, јер они не оздрављују. Нису способни да се брину за себе и зато лако могу да се повреде. Велико стрпљење и љубав су потребни да би се они неговали – а понекад чак просто да би човек био поред њих. Јулија Ануфријева је имала и једно и друго.

 

- Одгајена је у дечјем дому, - каже отац Димитрије Шкодник, старешина храма светитеља Николаја у Малој Вишери, - и вероватно је због тога своје штићенике још више доживљавала као најрођеније.

 

 

Зовем га из Москве и немам никаквих проблема – а он је сасвим близу оног места на којем се вероватно још нису охладиле рушевине изгореле зграде у којој је смрт задесила 37 беспомоћних инвалида и једну самопожртвовану жену.

 

Глас оца Димитрија је пун такве љубави и дубоког бола да моја припремљена питања одмах постају ако не празна, онда некако вештачка.

 

- Молимо Вас да кажете, - питам, - зашто је овај догађај добио такав одјек?

 

 

Он уздише:

 

- Не знам зашто је одјек такав... Могу да испричам шта се тамо десило. Почела је да спасава управо оног човека који је изазвао пожар. И све је букнуло – тамо је био линолеум на поду и зидови су дрвени... Добровољци су почели да гасе. А она је остала на одељењу покушавајући да изведе све оне који нису могли сами да изађу.

 

- Била је једноставна жена, породична – обична жена. Јер, могла је и да побегне и нико јој ништа не би рекао, али је она учинила овај подвиг љубави и пожртвованости, - каже отац Димитрије и чини ми се да у његовом гласу чујем сузе.

 

Није лично познавао Јулију, али је управо он у суботу, код црних рушевина психонеуролошког интерната „Оксочи“ служио парастос погинулима у овом страшном пожару. Молиле су се баке и ватрогасци, полагали су цвеће на згариште.

 

- Веома је велик поступак који је учинила, херојски, - каже свештеник. – Јуче је било опело, било је много народа, било је тужно, али и молитвено, с уздањем у милост Божију да је Господ упокојио у Царству Небеском и њену душу и свих оних који су погинули заједно с њом у овом страшном пожару.

 

Желим да му поставим следеће питање – оно је претешко, али га, нажалост, људи често постављају кад чују за подвиг: а зашто? Зашто га је човек учинио? Зашто није помислио на своје најближе?

 

И код нас је у коментарима на вест о Јуљином подвигу неко написао нешто слично: „Осећања су двојака: на земљи је остало четворо деце којима је веома потребна мама на земљи.“ Зашто се није побринула за своју породицу? Унапред замоливши опроштај због нетактичности, упућујем питање оцу Димитрију.

 

 

Свештеник који је јуче био на Јулијином опелу и који се заједно с њеном децом и мужем молио за упокојење њене душе одговара не бирајући речи:

 

- Ако будемо тако размишљали претворићемо се у стоку и у дивље животиње. То је несавесно – говорити тако. Онај ко је то написао није био тамо! Њена деца схватају да је јуначки поступила и не осуђују је. Исто је и с мужем. Људи који пишу такве коментаре су себични, мисле само на себе, на то како да зараде више новца и како да што лагодније живе!

 

 

- Реците нам, оче, - питам га, - а да ли се може рећи да је Јулија испунила Спаситељеве речи: „Нема веће љубави од оне ако неко положи душу за другове своје?“

 

- Разуме се, - каже отац Димитрије, - она није обавезно морала знати те речи. Али, у сваком човеку постоји савест, то је глас Божји. И сваки човек је образ Божји, и нико то није укинуо.

 

Митрополит Новгородски и Староруски Лав је Јулију упоредио с болничаркама из времена Другог светског рата. А Његова Светост Патријарх је за њу рекао: „Треба да памтимо таква имена. То су имена јунака, имена светих.“

 

 

Вероватно се Јулијин подвиг због тога и прочуо у целој земљи – како се не бисмо молили само за упокојење њене свете душе и оних који су изгорели заједно с њом, већ и због тога да се не бавимо само собом, већ да се сећамо смрти и да се трудимо да се жртвујемо ради Бога и ради ближњих, и у великом, и у малом.

 

Анастасиjа Рахлина

Са руског Марина Тодић

 

 

Православље.ру

[JESSY]

Zahvaljujući dobrotvornoj akciji profesora Muzičke škole ’’Stevan Mokranjac’’ Nebojše Petkovića, osnovna škola ’’Dositej Obradović’’ danas je dobila električni klavir.

 

 

Petković je u saradnji sa nekoliko svojih prijatelja bio rešen da pomogne školskim horovima kroz humanitarne akcije, a poslednja u nizu bila je namenjena za kupovinu električnog klavira za školu ''Dositej Obradović''.

12. aprila organizovan je koncert pod nazivom ’’Veče horova’’ sa ciljem da se novac od prodatih ulaznica usmeri za kupovinu klavira, a tom prilikom je prikupljeno 91.600 dinara.

Muzička škola nije imala želju da se uključi u ovakvu akciju, a upitan šta ga je podstaklo da organizuje humanitarne akcije takvog tipa, Petković je naveo da je u pitanju porodična ljubav prema muzici i horovima. On je takođe naglasio da bi voleo da se još bolje unapredi rad horova, a to je jedino moguće kupovinom nekog instrumenta koji škole ne poseduju.

Nebojša Petković

Osim ''Dositej'' škole, takve akcije su bile upriličene i za Požarevačku gimnaziju i školu ''kralj Alekasandar I''.

Petković je naglasio da će se potruditi da već naredne godine pomogne još nekim školama i vrtićima.

[JESSY]

Beograđanin Radojko Milinković želi da pomogne razvoj svog zavičaja (Tometino Polje kod Divčibara), pa tamo gradi fabriku vodu. Fabričku zgradu je podigao za šest meseci i to bez pomoći države i lokalne samouprave, ali zato uz tromu administraciju - samo na papire je čekao tri godine (u nedođiji mu je bio potreban čak i regulacioni plan područja?!).

 

Fabrika vode na Tometinom Polju gradi se na nadmorskoj visini od 800 metara (najviša tačka u selu podno Maljena), na imanju površine 43 hektara.

Na ovom prostoru nedirnute prirode, pronađeni su bogati izvori. Analize u Srbiji i Nemačkoj su potvrdile da je voda magnezijskog tipa i sa procentom natrijuma manjim od čuvene francuske vode Evijan. Milinković je tada odlučio da sopstvenim sredstvima tamo izgradi fabriku!

Umesto podrške države suočio se sa tromošću administracije i "naduvanim" cenama domaće opreme i usluga. Iskusni privrednik nije se dao prevariti. Opremu je kupio u Kini odakle su došli i monteri.

"Da nije Kine i Kineza ne bismo mogli da napravimo fabriku vode na ovom brdu.Kinezi opremu montiraju po devet puta nižoj ceni. I opremu smo kupili u Kini jer je osam puta jeftinija nego u domaćoj prodaji", priča Milinković, koji je finansirao izgradnju trafo stanice i dva kilometra dalekovoda.

Država, kao ni lokalne samoprave u Požegi i Milanovcu, na čijim teritorijama je njegov posed, ni sa drugim infrastrukturnim objektima nisu pratili ovog investitora.

"Otišao sam iz ovog kraja kao đak pešak. Uspeo u svetu, zaradio nekakav novac, uložio sam ovde u fabriku vode. Najveći problem mi je put, zato što nema ovde puta i ne možemo plasirati robu nigde", kaže Milinković.

Asfaltni put je potreban fabrici da bi voda iz ovih krajeva krenula u svet. Potreban je i za 300 stanovnika Tometinog Polja. On bi omogućio i razvoj turizma, jer bi onda Radojko Milinković izgradio hotelski kompleks i zaposlio još meštana.

[JESSY]

Najbolji teniser sveta Novak Đoković otvorio je prvu ‘Školicu života’ u selu Kadina Luka pored Ljiga. Zajedno sa gošćom Fondacije koja nosi njegovo ime, vojvotkinjom od Jorka Sarom Ferguson, obišao je dvanaestoro mališana, prvih polaznika ove ustanove. Projekat je namenjen poboljšanju uslova odrastanja i obrazovanja dece u našoj zemlji, a u tu svrhu samo u Ljigu je Fondacija Novak Đoković uložila čak dva miliona i sedam stotina hiljada dinara.

 

 

gloria.rs

[Млађони]

Imam ja jedno pitanje, posto sam ja vec ovde izneo misljenje da ne postoje dobri i losi ljudi postoje dobra i losa dalea koja cine ljudi. Pa tako neko moze da ima jedno misljenje prema jednoj osobi i njoj da cini zlo ali dobro misljenje prema drugoj osobi i njoj da cini dobro. Tako je los u jednom aspektu a dobar u drugom.

 

Pitanje glasi, kako ukazati toj osobi na taj los aspekt njegove lichnost i ponasanja? Kako ga promeniti, posebno ako je u porodici?

 

Pitanje dva, kako ga prepoznati i promeniti kod samoga sebe. Sigurno da uvek imamo neko opravdanje zasto se na nekog izderimo ili sto ga ponekad ogovaramo ili nesto slichno.

[JESSY]

ок су ти питања....само мислим да би требало да се отвори друга тема.....схватила сам да је овде акценат на добрим делима..... :.mislise. ако се варам нека ме Оли исправи.....он је отворио тему, па најбоље зна....

[JESSY]

Emir Bekric apel za malu Lanu Nikolic i sms 4022 Na upravo završenoj Press konferenciju povodom p...

Originalno objavljeno na stranici www.scandal.rs/emirov-apel-za-pomoc-maloj-lani-nikolic/

[Млађони]

ок су ти питања....само мислим да би требало да се отвори друга тема.....схватила сам да је овде акценат на добрим делима..... :.mislise. ако се варам нека ме Оли исправи.....он је отворио тему, па најбоље зна....

 

 

pa dobro ako hocete mozemo ovde ako hocete mozemo na drugoj temi. Fine by me.

[Пг]

Не зна да ли је већ неко ово поставио, јер не стижем баш све да испратим. У мору "црних" наслова и тема, које, ваљда, и продају новине, добро дође један овакав текст:

 

Док су прошле суботе Дане и Милена Бајић били на послу, мештани Новог Кнежевца су се удружили и на породичној кући им заменили потпуно дотрајали кров. Акција изненађења планирана је недељама унапред, а на идеју да на овакав начин изненаде брачни пар Бајић с двоје деце дошли су њихови пријатељи из детињства.

 

- Сви се ми знамо из вртића, школе, комшилука, заједно смо одрастали и мислим да смо на овај начин показали шта је право пријатељство – рекао је један од учесника акције, који није желео да се његово име помиње јер, вели, никог не треба издвајати, ово је заједничка акција свих пријатеља.

 

“Тајна операција” почела је раном зором у суботу, чим су Дане и Милена отишли на посао. Испред куће је довезена грађа: нови цреп, летвице, греде, а пријатељи су се позиционирали на своја радна места.

 

- Стари цреп је скинут за тили час. Прионуло се на постављање нових летвица, а потом и на постављање новог црепа. Журили смо да што више урадимо док се брачни пар Бајић не врати са посла – причају учесници. 

 

- Иако је готово цео Нови Кнежевац знао за ову операцију, све се чувало у тајности.Милену и Данета су другови довезли испред куће с повезом на очима, а кад су их скинули, брачни пар је занемео. Дочекали су их сви пријатељи на једном месту, с разоружавајућим осмесима на лицима, и потпуно нов кров на њиховој кући. Били су дирнути до суза, а ова акција Новокнежевчана брзо се прочула и по осталим градовима.

 

http://novinenovosadske.rs/ovo-je-srbija-dok-su-bili-na-poslu-komsije-im-popravile-kucu/

 

[obi-wan]

Iako ovu vest imamo i na jednoj zajednickoj temi dobrih vesti, nek` stoji i ovako odvojeno.

Ovakve stvari nije mnogo da se postave i po 10 puta...

 

Srbija - dobre vesti

[JESSY]

Đubretar spasao štene sa deponije

Mali štenac po imenu Garbi našao je spas i svoj novi dom nakon što ga je đubretar u Indijani izbavio sa smetlišta na kojem ga je zatekao.

Majkl Apčerč koji radi u gradskoj čistoći je bio na svom kamionu na uobičajenom poslu kada je zapazio nešto što ga je jako uznemirilo: malu braon glavicu u plastičnoj vreći koja je ispuštala stravične jauke. 

"Bio je to užasno uznemirujuću zvuk, kao da je kučence vikalo "Molim te spasi me!" rekao je Apčerč. 

Šokiran prizorom ovaj radnik je sišao sa kamiona, otvorio plastičnu vreću i iz nje izvadio skoro smrznuto štene koje je bilo staro oko 6 sedmica. 

Odmah ga je odneo u kabinu kamiona da bi ga zagrejao, nakon toga ga jeokupao, uvio u toplo ćebe i odneo ga u sklonište za životinje. 

Nakon što se mališan posle jednog dana oporavio od hladnoće, Apčerč i njegova supruga su ga usvoliji u dali mu ime Garbi. 

Ovaj incident se desio kada je žena iz komšiluka štene bacila misleći da je uginulo, jer se nije micalo. 

"Moguće je da je nivo šećera u krvi mališana bio jako mali, i zbog toga se nije pomerao, pa je žena pomislila da je uginuo" rekli su iz jednog od javnih skloništa za pse. 

Policija trenutno istražuje ovaj slučaj jer se pretpostavlja da je ta žena pored Garbija u đubre bacila još neko štenaca iz istih razloga. 

U međuvremenu, nakon srećnog izbavljenja, maleni Garbi uživa u ljubavi i pažnji njegovih novih vlasnika.

Posted by Marijana Tasic

[feeble]

SOS Milosija

 

http://www.prva.rs/sr/video/info/explosive/mediaSet/8646/EXploziv+08.11.2013.