Српска традиција и обичаји

[Ненад Р.]

ЗАПИС - СВЕТО ДРВО

 

Некада је у готово сваком српском селу постојало једно дрво –светилиште. Такво дрво се звало "запис", због тога што је на њему био урезан или записан крст и било је освештано. Дрво-запис налазило се у центру села и било је главно култно место. Његова улога посебно је истакнута у време обележавања сеоске славе –заветине, када су се на том месту окупљали сељани као у цркви. 


Заветина или прослава у част свеца - заштитника села имала је за заједницу велики значај. Име јој потиче из времена када се село заветовало да ће прослављати свеца који им је помогао да се спасу од великих невоља. Славље је почињало окупљањем код "записа", где је свештеник заједно са сељанима читао молитву. Тада се најпре поново урезивао крст на месту где је од давнина стајао, а затим се после обиласка три пута око дрвета, то место поливало вином. Урезани крст је стајао на западној страни "записа", тако да онај, који стоји испред њега, може да гледа према истоку, као према олтарском простору у цркви. Тек пошто се дрво - запис даривало цвећем и плодовима, кретала је славска литија око села, а исти ритуал се понављао и код другог дрвећа за које се веровало да је свето. У току литије изговарале су се молитве за заштиту села од болести и несреће, да падне киша или да се заустави град и друге непогоде које су у том тренутку погађале село. Након литије сељани су се враћали у село, где се славље настављало гозбом и весељем.


Често су се поред дрвета-записа налазили тзв. трпезари направљени од неког већег камена или дрвета, где су се остављали дарови. Понекад је простор око дрвета ограђиван дрвеном оградом, или је на том месту само постављен камен. Тај простор у Шумадији се звао порта. Поред трпезара подизане су и једноставне грађевине, собрашице, нарочито карактеристичне за источну Србију. Оне су стајале поред дрвета - записа, нису имале зидове, већ само мали кров, који се налазио изнад клупа и стола.Ту се обедовало у време сеоске славе.


После Другог светског рата прослављање сеоске славе поред "записа" у неким селима је било забрањено, тако да се цео ритуал премештао у двориште цркве. Међутим, веровање да ће свако ко оскрнави дрво-запис бити кажњен и да га чека велико зло и даље је веома присутно у Србији. Истраживања етнолога на терену су показала, да сељани и данас знају које је дрво обележено као "запис" и готово сви се придржавају правила да оно не сме да се оштети. Колико је присутно поштовање светог дрвета показују и истраживања у источној Србији, где се не дира чак ни отпала кора са дрвета. У једном селу код Зајечара забележен је случај да дрво које се срушило и пало на пут није померано зато што је "запис". Сељани из тог места су чак изградили нови пут, да свето дрво не би померали.


Иако се прослава сеоске заветине поред "записа" више не уобичајава, проучавања тог лепог обичаја показују колико је заједништво међу људима некада било важно. Свето дрво је имало значајну улогу како у религијском животу људи, тако и на друштвеном плану. Ту су се некада обављала суђења, јер се сматрало да на светом месту човек није смео да лаже, а тако је имао прилику и да се исповеди. Поред "записа" су се одржавали зборови мештана и одлучивало се о важним стварима за заједницу. Тако је, по веровању које се још памти у Србији, Други српски устанак 1815. године подигнут поред једног храста – записа, познатог под именом "таковски грм".





Текст преузет са http://www.glassrbije.org/

ИЗВОР:

http://www.zdravasrbija.com/Tradicija/Istorija/1615-ZAPIS---SVETO-DRVO.php

[Н И Н Е]

Хехе свето дрво. Где је Бојан Лазић?

 

Ако има неких обичаја који се вуку из паганства онда је то ово са дрвећем.

[Православни Србин]

Па неки од тих обичаја можда и вуку корене из паганства, али они у суштини нису пагански обичаји, већ су у суштини Хришћански обичаји.

 

Дакле, корен им је можда пагански, али суштина им је Хришћанска. Јер су преузети из паганства, али су сада у Хришћанском облику и прослављају Христа Бога и Његову Свету Веру.

[Ненад Р.]

Управу си Србине и да додам да овај обичај није у потпуности замро .

[Данче*]

Ljudi i običaji

 

Stanovnici jugoistočne Srbije  su veoma veseo i gostoprimljiv  narod koji veliki deo svog vremena provodi družeći se, pre svega u restoranima, kafanama i kafićima.

 

Najčešće se nazdravlja se uz domaću rakiju, veoma često nastalu u porodičnoj manufakturi. Nazdravlja se uz kucanje čašama, obavezno gledanje u oči i glasno uzvikivanje „Živeli!“.

 

 

Bitan deo srpskog mentaliteta je „plaćanje računa“ u restoranu. Domaćin skoro nikada neće dozvoliti gostu da plati ručak, večeru ili piće, jer je običaj da domaćin snosi sve troškove dok gost boravi kod njega.

 

Neka obeležja srpske tradicije jesu:

 

Ljubljenje tri puta u obraz

Prilikom pozdravljanja Srbi se u znak poštovanja ljube u obraz tri puta. Ovaj običaj je nasleđen od Srba u Crnoj Gori i Рusa.

 

Kolo

Kolo je tradicionalni srpski ples. Smatra se da je oblast jugoistočne Srbije, kada je ova vrsta igre u pitanju, najraznovrsnija i najzanimljivija celina u Srbiji. Blizina Bugarske i Makedonije i burna istorijska zbivanja ostavila su trag i u tradicionalnim igrama. Šopska oblast koja se proteže od Pirota do Sofije u zapadnoj Bugarskoj i severoistoka Makedonije predstavlja jedinstvenu celinu u svim oblastima stvaralaštva, pa i u narodnoj muzici i igri. Osim toga, uticaj drugih kultura i tradicija prati se daleko u prošlost.

 

Stariji uticaj Levanta iz Grčke dospeo je preko Vizantije u Nemanjića Srbiju i u Prizrenu i u okolini uticao na stvaranje dostojanstvenog gradskog igračkog repertoara, a potom se preneo i u seosku sredinu. Drugi, mlađi uticaj dospeo je u Vranjsko Pomoravlje sa Osmanlijama i ostavio trga najviše u stilu igranja. Ovde postoji veliki broj osnovnih igračkih obrazaca (tipova), raznovrsna muzička pratnja, brojni instrumenti, raznolikost stila igranja, veliki broj obrednih igara vezanih za godišnji ciklus običaja (koledari, sirovari, lazarice, kraljice) i životni ciklus (svadba).O brojnim igračkim i muzičkim varijantama ove igre govore i nazivi: banjski čačak, svrljiški čačak, niški čačak, stara bosara, piperana, pirotski čačak, šilovački čačak, pčinjski čačak...

 

Pored ovih igara zastupljene su sledeće: jednostranka, osamputka, (osmača, čiča Drišlja), četvorka, selsko oro (staroselsko, novoselsko), samački (po same, lile, lilka, katanka), trojanac, rumenka i polomka (u severnom delu ove celine), vlasinka, bugarka (bugarčica, pešački) i šestorka (u južnom delu celine). Osim pesme, igru je pratila svirka duduka, gajki, kamena, gajdi i tupana, zurli i tapana, orkestra trubača i harmonike.

Svadba (tradicija koja prati ceremoniju venčanja)

 

Bidermajer

Kada se završi ceremonija venčanja, mlada baca bidermajer. Devojka koja ga uhvati je po verovanjima sledeća za udaje.

Bacanje sita

Kada mladenci nakon venčanja dođu u njihovu novu kuću (mladoženjinu), mlada uzima od svekrve sito u kom se nalazi jabuka. Jabuku baca sebi iza leđa, a sito baca na krov kuće. Ukoliko se sito zadrži na krovu kuće, i mlada će se zadržati u kući.

Jabuka

Kada mladoženja ide po mladu, običaj je da tast postavi jabuku na najviše drvo u mladinom dvorištu. Mladoženja ne može da odvede mladu sve dok puškom ne pogodi jabuku na drvetu.

Molitva pomoću brojanica

Molitva pomoću brojanica jedan je od najstarijih nacina molitve, koji su naročito negovali pravoslavni monasi. Same brojanice imaju simbolički karakter. Obično su crne boje i time nas upućuju da vodimo trezven i ozbiljan život u neprestanom pokajanju. Brojanice su ispletene od čiste ovčije vune, što nas podseća da smo mi ovce Dobrog Pastira Gospoda Hrista, koji je sam kao Jaganjac Gospodnji postradao za nas i izbavio nas od večne smrti.

 

Male brojanice obično imaju 33 čvorića. Postoje i veće brojanice od po 50, 100 ili 300 čvorića. Po starom predanju, bio je jedan monah koji je želeo da načini vunenu brojanicu da bi odbrojavao svoje molitve, ali đavo mu je stalno razvezivao čvoriće koje bi ispleo. Jednom mu se javio anđeo i naučio ga da plete čvorić koji se sastoji od sedam upletenih krstova. To je jedan od najkomplikovanijih čvorova na svetu. Ovakvu brojanicu đavo nije mogao da rasplete.

 

http://www.jugoistocnasrbija.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=108&Itemid=174〈=sr

[Лидија Миленковић]

  On 9. 6. 2014. at 21:01, Данче.Д рече

Bacanje sita Kada mladenci nakon venčanja dođu u njihovu novu kuću (mladoženjinu), mlada uzima od svekrve sito u kom se nalazi jabuka. Jabuku baca sebi iza leđa, a sito baca na krov kuće. Ukoliko se sito zadrži na krovu kuće, i mlada će se zadržati u kući.

 

A ja, grdna, jabukom pogodila, nista manje nego, kumu. Ziv me blam pojeo 

[Ненад Р.]

  On 9. 6. 2014. at 20:28, Ниџока рече

Хехе свето дрво. Где је Бојан Лазић?

 

Ако има неких обичаја који се вуку из паганства онда је то ово са дрвећем.

Било да је пагански обичај или не , он је један од низа обичаја који сведочи о богатству и јединствености наше православне вере .

Као што сам раније рекао , спорадично се тај обичај одржао и ја сматрам да је то добро , не само што се очува тај обичај већ је то још једна прилика да се људи друже и макар за тренутак забораве на проблеме које имају.

[Данче*]

  On 9. 6. 2014. at 21:09, Лидија Миленковић рече

A ja, grdna, jabukom pogodila, nista manje nego, kumu. Ziv me blam pojeo 

A moje sito umesto da se zadrzi na krovu ono pade i pravo (bivsoj) svekrvi u glavu.. Boze me oprosti nije mi takva bila namera, msm i mene blam pojede...

[Ненад Р.]

  On 9. 6. 2014. at 21:09, Лидија Миленковић рече

A ja, grdna, jabukom pogodila, nista manje nego, kumu. Ziv me blam pojeo 

Код мене је мало другачије јер се у сито ставља кукуруз , а сито исто иде на кров.

[Н И Н Е]

Ненад., on 09 Jun 2014 - 23:12, каже:

  Цитат

Било да је пагански обичај или не , он је један од низа обичаја који сведочи о богатству и јединствености наше православне вере .

Као што сам раније рекао , спорадично се тај обичај одржао и ја сматрам да је то добро , не само што се очува тај обичај већ је то још једна прилика да се људи друже и макар за тренутак забораве на проблеме које имају

 

 

Лепо је да се људи друже али некако ми без везе да се дарује дрво цвећем и плодовима. Како год, ако је дозвољено од надлежних епископа онда ок. Мени је то потпуно страно.

[Н И Н Е]

  On 9. 6. 2014. at 21:22, Ненад. рече

Код мене је мало другачије јер се у сито ставља кукуруз , а сито исто иде на кров.

Код мене би морала да дође бацачица диска да набаци сито на кров од зграде.

[Лидија Миленковић]

  On 9. 6. 2014. at 21:19, Данче.Д рече

A moje sito umesto da se zadrzi na krovu ono pade i pravo (bivsoj) svekrvi u glavu.. Boze me oprosti nije mi takva bila namera, msm i mene blam pojede...

Slucajno ????  :.mislise.

 

:bleh:   :bleh:   :bleh:  )

[Ненад Р.]

  On 9. 6. 2014. at 21:30, Ниџока рече

Код мене би морала да дође бацачица диска да набаци сито на кров од зграде.

Треба само мало креативност , може и на комшиску терасу да се баци .

[Данче*]

  On 9. 6. 2014. at 21:38, Лидија Миленковић рече

Slucajno ????  :.mislise.

 

:bleh:   :bleh:   :bleh:  )

Не постоји случајност,то ме само драги Бог опоменуо,али мени је требало време да с`контам.. :.mislise.

[nana]

  On 9. 6. 2014. at 21:23, Ниџока рече

Лепо је да се људи друже али некако ми без везе да се дарује дрво цвећем и плодовима. Како год, ако је дозвољено од надлежних епископа онда ок. Мени је то потпуно страно.

 И мени је то исто безвезно. Мислим да наши Епископи, бар од нашег  је тако по мом искуству, не гледају на то са одобравањем.

Свештеници стално, стално,стално....скрећу пажњу  и сад се углавном договарају са колачарима унапред ( а они скрену пажњу осталима) да тога не буде.

Треба овде напоменути да је у 99,9% случајева поред записа од давнина стајао и Крст и у ствари њега су китили, и испред њега воштанице палили....ал када је иструлило  то се заборавило. Тако на многим местима нови није постављен а обичај остао па сад стварно делује мало без везе то.