Пастирски однос Православне Цркве према особама са хомосексуалним склоностима

[Deki992]

У вези овога, пастирски приступ Цркве (како каже наслов теме) био би прихватање људи и промоција слободе - а то значи, промоција аскезе, подвига, Крста. Промоција изазова људској слободи и храбрости да се крене ка Подобију, ка мери Христовој. Човек, по хришћанској антропологији, се не сме мирити са тврдњом да је, у својој датости, каква год она била, довршено и коначно биће.

A ko je coveku dao tu datost? Ako je to Bog,zasto onda covek mora da pobedi tu datost opet Bogom?

I jos jedno pitanje,ako se takva osoba nikada nije zainteresovala za zenu,da li to znaci da je ona od Boga uskracena za bracnu zajednicu?

Tebi Panarete svaka cast...odusevio si me svojom hrabroscu.Svaka cast,jos jednom.

[Александар Милојков]

A ko je coveku dao tu datost? Ako je to Bog,zasto onda covek mora da pobedi tu datost opet Bogom? I jos jedno pitanje,ako se takva osoba nikada nije zainteresovala za zenu,da li to znaci da je ona od Boga uskracena za bracnu zajednicu?

 

Датост је од природе, која нам претходи и која нас условљава. То је Адамова, пала природа. Као таква, уме да се "поигра" са човеком. Са друге стране, ту је и Божији промисао о Крсту који се свакоме даје по мери и моћи. Победити датост, поготово ако је суштина те датости смрт, значи бити слободан. Хришћанска антропологија постојање темељи на личности а не на биохемијском факту.

Што се тиче овог последњег питања, најбоље је да одговор да свако себи у властитом животу. Да, сигурно је да Бог, по свом промислу, призива људе различитим путевима, дајући им различит Крст. Брак је само један од тих путева. Неко је призван, рецимо, на монаштво. 

[Deki992]

Датост је од природе, која нам претходи и која нас условљава. То је Адамова, пала природа. Као таква, уме да се "поигра" са човеком. Са друге стране, ту је и Божији промисао о Крсту који се свакоме даје по мери и моћи. Победити датост, поготово ако је суштина те датости смрт, значи бити слободан. Хришћанска антропологија постојање темељи на личности а не на биохемијском факту.

Што се тиче овог последњег питања, најбоље је да одговор да свако себи у властитом животу. Да, сигурно је да Бог, по свом промислу, призива људе различитим путевима, дајући им различит Крст. Брак је само један од тих путева. Неко је призван, рецимо, на монаштво.

Znaci,mi smo rodjenjem prizvani na borbu,protiv svoje volje.Dobili smo odredjene uslove i pravila pod kojima se borimo.S tim sto nije svima ista "startna pozicija".Ko se izbori bice vecno nagradjen,ko se ne izbori bice vecno osudjen...

Pa dobro,sta je tu je...

[Александар Милојков]

Znaci,mi smo rodjenjem prizvani na borbu,protiv svoje volje.Dobili smo odredjene uslove i pravila pod kojima se borimo.S tim sto nije svima ista "startna pozicija".Ko se izbori bice vecno nagradjen,ko se ne izbori bice vecno osudjen...

Pa dobro,sta je tu je...

 

Рођење биолошко против своје воље, да. Међутим, другим рођењем (крштењем), не. То друго рођење управо нашу вољу и нашу слободу поставља као темељ нашег бића/постојања. 

Сви смо добили призив, а не правила. "Стартна позиција" није иста јер ни ми нисмо исти. Међутим, Циљ је исти.

[Deja Vu]

Неко је призван, рецимо, на монаштво. 

 

Кад то већ кажете, мало ћу да скренем са теме, како неко да зна да је призван за монаштво? 

Понекад почнем да размишљам да одем да се замонашим и то најчешће радим кад видим да у животу немам неки одређен материјални циљ (хоћу рећи да ме богатство и положај у друштву рецимо не занимају), ту видим излаз. Можда је то одраз мог очајања, па желим да побегнем од проблема живота. То ми делује мало кукавички са моје стране, пошто иначе имам слабу мотивацију и вољу, једино код неких других ствари то имам, код духовних, кад постим рецимо уздржање од неких ствари ту имам воље и циљ. Иначе, млад сам још, вероватно нисам добро сазрео.  

Жене су исто престале да ме занимају. Откад сам раскинуо дугу везу са једном девојком, повукао сам се и постао одбојан према женама. Чак се јавио и један вид асексуалности код мене, да ме жене ни не привлаче више. Ипак желим породицу, сањам о томе па ме то спречава да одем у манастир.

 

Опростите што питам овде, али ме ово подсетило.  

[Deki992]

Рођење биолошко против своје воље, да. Међутим, другим рођењем (крштењем), не. То друго рођење управо нашу вољу и нашу слободу поставља као темељ нашег бића/постојања.

Сви смо добили призив, а не правила. "Стартна позиција" није иста јер ни ми нисмо исти. Међутим, Циљ је исти.

Pa onda bi trebalo da covek od krstenja postane heteroseksualan.Da se krstenjem ispravi ta naopaka datost,koju covek nisacim nije zasluzio,rodio se takav.

Verujem da postoje homoseksualci koji ne zele u manastir,ne zanima ih to.A za brak (Hriscanski) nisu,zbog svoje datosti.

Sve u svemu,necu vas vise zamarati,ovakve teme su za razgovor uzivo.

[lab_man]

У мом случају није била избор, то са сигурношћу могу да посведочим.

i ja znam jedan slučaj koji je identican tvome i koji potvrdjuje istinitost tvoje tvrdnje. Neka ti Gospod pomogne da istraješ noseći krst koji ti je dodeljen...

[Александар Милојков]

Кад то већ кажете, мало ћу да скренем са теме, како неко да зна да је призван за монаштво? 

 

Дозна се то, у своје време. Полако, и ти ћеш дознати свој призив кад дође време. Држи се Цркве, молитве и веруј. 

[асдф]

Датост је од природе, која нам претходи и која нас условљава. То је Адамова, пала природа. Као таква, уме да се "поигра" са човеком. Са друге стране, ту је и Божији промисао о Крсту који се свакоме даје по мери и моћи. Победити датост, поготово ако је суштина те датости смрт, значи бити слободан. Хришћанска антропологија постојање темељи на личности а не на биохемијском факту.

Што се тиче овог последњег питања, најбоље је да одговор да свако себи у властитом животу. Да, сигурно је да Бог, по свом промислу, призива људе различитим путевима, дајући им различит Крст. Брак је само један од тих путева. Неко је призван, рецимо, на монаштво. 

 

Можете ли мало боље објаснити Адамову палу природу, на који начин је повезана са хомосексуалношћу? Како год да тумачимо пад Адама, на који начин је он проузроковао тако честу појаву као што је хомосексуалност?

 

Ако је човек падом Адама изгубио божанску природу и добио ову палу, ко је дефинисао ту палу природу? Не знам да ли разумете шта хоћу да питам... није човек изабрао да буде хомосексуалац, то смо већ утврдили да се не бира него да је природно, а пошто кажете да је део ПАЛЕ природе, опет је неко морао да створи ту палу природу и да је додели човеку. Претпостављам да мислите да је човек сам развио ту палу природу својим падом, па ме занима како је то развио хомосексуалност, кад се она дешава случајно, природно, без икаквог узрока.

[Александар Милојков]

Pa onda bi trebalo da covek od krstenja postane heteroseksualan.Da se krstenjem ispravi ta naopaka datost,koju covek nisacim nije zasluzio,rodio se takav.

 

Не, не бива то никаквим "чаробним штапићем". Крштење представља праг где се на слободи почиње да темељи биће. Од тог прага треба ићи даље, ка Циљу. Зато је живот хришћанина подвиг аскеза - путања где ће непрестано потврђивати своју личност утемељену на слободи. Сада и овде, то је мука и борба, сваком на свој начин. Починак је на Крају, када тај покрет дође до свог Циља. Тај Циљ је Богочовек. 

[Александар Милојков]

Можете ли мало боље објаснити Адамову палу природу, на који начин је повезана са хомосексуалношћу? Како год да тумачимо пад Адама, на који начин је он проузроковао тако честу појаву као што је хомосексуалност?

 

Ако је човек падом Адама изгубио божанску природу и добио ову палу, ко је дефинисао ту палу природу? Не знам да ли разумете шта хоћу да питам... није човек изабрао да буде хомосексуалац, то смо већ утврдили да се не бира него да је природно, а пошто кажете да је део ПАЛЕ природе, опет је неко морао да створи ту палу природу и да је додели човеку. Претпостављам да мислите да је човек сам развио ту палу природу својим падом, па ме занима како је то развио хомосексуалност, кад се она дешава случајно, природно, без икаквог узрока.

 

Наша природа је пала јер постоји без коначне заједнице са Нествореном природом (са Богом). За ту Заједницу Бог и ствара свет. Наша природа, по Божјем промислу, није створена да буде "сама". Ипак, "сама" је човековом одлуком. Као таква, ослоњена је на "саму себе". Отуда смрт, трошност, страдање, патња - јер створена природа тежи свом исконском небићу. Таква природа може заиста да се "поигра" са човеком, вођена својим стихијама, стихијском спрегом својих нужности (за очекивати је да медицина успе да пронађе "механизам" по којем настаје и хомосексуалност - одговор се сигурно крије у "механизмима" природе). Хомосексуалност је једна од тих несретних датости пале природе.

 

Докле год нашу природу будемо одређивали као самодовољну, нећемо имати одговор на ова тешка питања. Хришћани верују да се истина створене природе (дакле, и њено коначно одређење) не налази у њој самој (као таквој), већ у њеном општењу, заједници са Богом. Наша природа треба да постане релациона, односна према Богу. Из тог разлога је и Бог постао Човек. Христос је, дакле, најприроднији, најздравији и најнормалнији Човек.

[Megas Doux]

Teško je tu šta reći jer nemamo još precizne medicinske podatke o tome , ajde na tren da veru stavimo sa strane. Po svemu sudeći , ako se u obzir uzme ono što je do sada poznato, onda se može sa sigurnošću i tvrditi da to nije bolest, ukoliko nije bolest onda se ne može nikako priroda, sklonosti "privremeno deaktivirati" ako je to posve normalno kao  što su normalni hetero ljudi, onda je moguće "privremeno deaktivirati" (izvini ne znam kako da nazovem suzbijanje prirodne seksualnosti ovog momenta) kao i kod hetero ljudi , a to je da jednostavno postanu aseksualni, ili da se kao u tvom slučaju okrenu crkvi. E sada to je mač sa dve oštrice, ako si se okrenuo ti ili ko god, hetero, gay, bisex i sl. crkvi, veri, sa iskrenom posvećenošću, iskrenoj veri u Boga, onda je takav postupak opravdan i može se reći siguran put ljudskog bića, ali ako si veri postao blizak kako bi sakrio svoju prirodu, onda ćeš u životu imati mnogo problema, pretpostavljam, jer prirodu nikako i ničim ne možeš sakriti, to je prosto nemoguće, rodjen si takav kakav si, kao i svako ko je druge orjentacije, uostalom i svako biće na planeti. Naravno, ako je i to slučaj, i to se može promeniti veoma lako.

[Deki992]

Не, не бива то никаквим "чаробним штапићем". Крштење представља праг где се на слободи почиње да темељи биће. Од тог прага треба ићи даље, ка Циљу. Зато је живот хришћанина подвиг аскеза - путања где ће непрестано потврђивати своју личност утемељену на слободи. Сада и овде, то је мука и борба, сваком на свој начин. Починак је на Крају, када тај покрет дође до свог Циља. Тај Циљ је Богочовек.

Jeste,ali oziljak od Adama i dalje ostaje.Vasa prica je korektna ali zato sto ste jos na pocetku 'skinuli boziju odgovornost' za stvaranje coveka .

Po ovome ispada da je coveka stvorila neka biologija,podlozna greskama,koja se temelji na grehu nekog prvog coveka...Bog nema nista sa tim,sve do krstenja.Onda on uskace u pomoc ali je 'materijal' i dalje naopak.

Ako je tako,onda sam veceraa dosta naucio.Hvala vam.

[Александар Милојков]

Jeste,ali oziljak od Adama i dalje ostaje.Vasa prica je korektna ali zato sto ste jos na pocetku 'skinuli boziju odgovornost' za stvaranje coveka .

 

Остаје до Циља. За човека одговорност има Бог али има и човек. Божија одговорност се огледа у Циљу због кјег је човек створен и у икони која је човеку дата (да буде икона Божија). Односно, човеку је од Бога дата моћ (слобода) да дође до Циља. Биће човека, његово коначно одређење, није само посао Бога или само човека, већ представља синергију Бога и човека. Зато је наша истина Богочовек. 

[Александар Милојков]

Ево једног мог текста који можда мало боље објашњава наведено питање:

 

 

Моћ и смисао

 

       „Све ми је дозвољено, али све не користи.“ (1. Кор 6, 12)

 

Кретање (делање) је моћ. Циљ је смисао. Моћ је човеку дарована а смисао му је показан. Добро и зло стоје између њих, између моћи и смисла. Оно што их ствара између моћи и смисла јесте слобода, образ Божији у човеку. Ево нас пред парадоксом - слобода дарована човеку је заједничка особина, истинско почело непомирљивих супротности: добра и зла. Тајна њиховог разликовања и раздвајања налази се у осмишљавању моћи, у смислу.

Слобода се по себи самој не може одредити ни као добро ни као зло, јер слобода је лишена сваке нужности. У противном она не би била слобода, већ морање. Дакле, не постоји ништа што би дефинисало слободу, већ она, слобода, омогућује да се дефинише све што постоји. Слобода много може, али словесност (логосност) одређује смисао. Користећи тај свој дар словесности, човек слободно твори дела достојна да се назову добра или зла. Бити слободан значи осмислити своје моћи на своје добро, на своју корист. Бити мудар, пак, значи препознати праву корист, истинско добро.

 Бог је човеку показао смисао, човекову истинску корист: „Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје.“ (5. Мој 30, 19) А шта је прави смисао човековог постојања и делања, шта је „изабирање живота“? То је усмеравање дара словесности, моћи, ка томе да човек „поима и спознаје вечност Његову (Божију), да се, чувајући у себи ту подобност, никада не удаљи од правилног размишљања о Богу нити да отпадне од заједничког живота са светима; него да, имајући уза се благодат Божију, а поседујући и властиту силу добијену од Логоса Очевог, буде радостан и да општи са Божанством, те да живи корисним и уистину блаженим бесмртним животом.“, како то каже свети Атанасије Велики. Управо створивши човека кроз свог Логоса, кроз своју Мудрост, Сина свога, Бог је човеку дао способност да буде мудар и да поима смисао свог постојања.

А свој смисао првосаздани човек је одређивао тако што је био  „непостидно слободно окренут ка Богу и боравио међу светима, наслађујући се гледањем умствених ствари које су тамо биле и које је свети Мојсије сликовито назвао рајским вртом.“, каже даље свети Атанасије. Човек коме је смисао угледање и заједница са Богом, увиђа да није добро све оно што му је могуће чинити. Такав човек у својим моћима разликује мудрост и лудост, те чини само оно што је достојно мудрости и што га води смислу, што га води заједници са Творцем, са Извором његовог живота.

Но, онај човек који је избрисао свог Творца као циљ и смисао свог живота, окреће се себи, својој индивидуалности.  Човек тако пада у заблуду и „злоупотребљава и само име добра.“  Окренут од поимања истинског добра, човек види „добро“ у нечем чега нема, у пролазности и пропадљивости. То незнање, тај промашај добра јесте промашај смисла постојања - грех. Грех је дакле незнање и уобразиља лажног постојања. Промашај смисла рађа зло „кога у почетку није било, него су људи касније стали да га изумевају и да га према себи образују.“ Зло је, дакле, људска измишљотина, последица непромишљене употребе дароване слободе, последица обесмишљавања дароване моћи.

Одвојен од Бога, човек све што чини, чини ради неког свог „добра“. Један убица и лопов, кога ћемо сви углас осудити као злог, ипак има неко „добро“ као смисао свог (не)дела. Он то чини ради властитог „постојања“ или „постојања“ својих ближњих. Одвојен од Бога, човек не види други смисао осим телесног постојања и задовољства које тело пружа. Заваран тим лажним постојањем он је кадар да све учини, њега је страх да шта не изгуби. Сво његово зло није ради зла самог већ ради постојања, ради „добра“. Свети Атанасије то мудро закључује: „Обузети жељом за свакојаким и многим стварима, остварише и однос према њима, тако да се побојаше да их не изгубе. Због тога ступише у душу страх и брига и уживање и старање о смртним стварима...А опет, пошто жели, а не испуњава те своје жеље, научила је да убија и да чини неправду...Помислио је да уживање представља истинско добро; као када би неко, пореметивши умом, затражио мач којим ће напасти свакога ко му изађе пред очи, па то сматрао разборитим.“

Оваквом, лажном логиком човек налази оправдање за многа своја рђава дела: наркоманију, сексуалне изопачености, неумереност у храни и пићу. Из ове обесмишљене логике рађају се лаж, неверство, лицемерје, мржња, завист... А све ово човек чини мислећи да добро себи чини. И не осврће се више да ли је то што чини достојно човека, да ли други пати због тога. Правда се својом природом, својом моћи да чини. Човек је умислио да све што је у складу са његовом природом, све што је човеку могуће да уради, да је по себи и добро.

Зато су мудре речи апостола Павла: „Све ми је дато, али све не користи.“ Ове речи треба да буду звезда водиља свакоме човеку који својом слободном вољом одлучи да следује Богу. Бог за њега тада постаје мерило по којему вага је ли нешто добро или зло, морално или неморално, лепо или ружно, нормално или ненормално, корисно или штетно, смисао или бесмисао. Заиста, само је Бог светлост која људском уму помаже да овакве појмове истински раздвоји и дефинише. Само је Бог светлост која растура мрак било каквог релативизма у њима. Ван Бога као мере, ван Бога као смисла, добро и зло престају да се разликују, ругоба постаје лепота а лудост се претвара у мудрост. 

Но, пред човеком стоји слобода да се одлучи за такво следовање. И наш Господ Исус Христос, проповедајући и саветујући људе, придруживао је тим саветима своје благе речи: „Ако хоћеш...“ Нема нужности, нема морања, све је „ако хоћеш“. Међутим, пошто људи природно теже добру, само им је поимање добра помућено, ваља их упутити на истинско добро. А шта је истинско добро? Затражимо одговор поново од светог Атанасија: „Све што постоји, називам добрим јер свој праобраз има у Богу Који јесте; а оно што не постоји, називам злом јер је, пошто не постоји, саздано човечанском уобразиљом.“ Дакле, истинско добро је биће, постојање, живот: „Зато живот изабери да будеш жив ти и семе твоје.“ А живот, живот је могућ само са Оним Који га стварно има и даје, са Оним Који рече: „Ја сам онај Који јесте.“ Заједница са Богом, постојање, јесте истински смисао човековог делања. То је смисао који је човеку од Бога показан. Наравно, „ако хоћеш“. У Христовим речима „ако хоћеш“, дато је човеку да промишља о свом животу, слободно. Бог нуди и саветује, док човек налази и даје одговор. У том његовом промишљању веома му је добар и користан савет: „Све ми је дато, али све не користи.“ Осмислити своје моћи, у томе лежи наш одговор на даровану нам слободу, одговор којим показујемо своју мудрост или лудост.

 

 Александар Милојков