Нико као ја - Емир Кустурица

[Golub]

Разговор се одвија у дому Хосеа Мухике... Он рецитује стихове танга. Па каже: „Брате, танго је чиста носталгија. Пјева о ономе што си имао и ономе што ниси имао, он је за људе од преко четрдесет година. За оне који су у животу научили да губе. Да би заволио танго мораш да отпатиш, да претрпиш неколико пораза. То је интимна ствар, није дио мноштва.”

*** 

Када си почео да размишљаш о идеји социјалне правде?

Не знам, доста рано. Када сам имао 14, тада сам се придружио једној студентској политичког групи.

Значи и прије него што си се заљубио?

То ми се десило онда када и прва љубав. Политичке идеје често долазе с љубављу. Истовремено. Први пут сам се политички активирао у студентској групи „Анархистичка инспирација”. Анархистички покрет је био прилично снажан у Уругвају, са њим је, заправо, почело стварање синдикалног покрета. Још се сјећам неких слогана, рецимо: „Боље да те отпусте зато што си се борио за своја права него зато што си лош радник.” За разлику од данашњих, некадашњи анархисти жељели су да раде, само нису жељели да их неко експлоатише. За своје пролетерске идеје Уругвајци могу да захвале баш тим старим анархистима. Сјећам се, мајка ме је послала у средњу школу, обрађивали смо и мало парче земље. Био је то напоран посао и тада је почео мој социјални и политички активизам, који се наставио до данашњих дана.

Како комбинујеш узгајање хризантема са том својом политичком освијешћеношћу? Постоји ли међу њима нека веза?

У мом крају живјела је мала група имиграната из Јапана која је гајила цвијеће. У томе су неки од нас нашли прибјежиште јер смо, уз мало земље и пуно тешког рада, налазили начине да преживимо. То је једина веза између то двоје. Тада смо продавали много цвијећа, али оног правог. Данас, када на сцени имамо фикцију, цвијеће се прави и од пластике. То цвијеће само изгледа као да је право и људи га купују јер дуго траје, па гробља не морају редовно да посјећују. Јер – цвијеће неће увенути. Имам у башти баш хризантеме, показаћу ти касније, баш ничу пупољци.

Да ли су те хризантеме и продавање цвијећа приближили ономе што чини суштину људских бића? Питам јер је то веома необично. Револуционари обично долазе из другачијег окружења, свијета у којем има оружја, одлучности, жилавости, али нема цвијећа...

Цвијеће је веома жилаво. На један нежан начин. Оно је деликатно, може да се разболи и потребан је мудар узгајивач који може да разликује све његове боје. То је рафиниран процес, заснован на пажљивом посматрању. Цвијећу је потребан неко ко тачно зна шта ради, оно не тражи много улагања, али онај ко га узгаја мора да буде неко ко има мозга.

Вјерујеш да цвијеће осјећа бол?

Да, уопште не сумњам у то. То је научно доказано, да је цвијеће способно да осјећа.

Чини ли ти се да је твој осјећај за хуманост растао уз твој однос са биљним свијетом?

Наравно. Себе дефинишем као атеисту, али нисам сасвим сигуран да сам то заиста. Велики сам обожавалац природе. Постоје људи који се у природи осјећају усамљено. Али, у природи не постоји самоћа уколико сте у стању да пажљиво посматрате живот који се ту одвија. То је неуморна лабораторија. Самоћа потиче из нас самих, јер смо слијепи за свијет око себе. Моје дивљење према природи је толико да бих могао да кажем да сам скоро па пантеиста. Дубоко у свом бићу природу сматрам божанством. Будући да је човјек животиња која може да развија свој интелект и досегне апстракцију, његово позвање јесте да биолошкој природи подари свијест тако да она може да се реинтерпретира.

Жан Жак Русо је рекао да је човјечанству сасвим добро ишло док нисмо створили друштво. Слажеш ли се с тим?

Људи су друштвене животиње. Семе друштвености је посејано у нашој биологији. Као ни мачке, ни људи не могу да живе сами. Игра је у томе што се уз развој технологије родила и вриједност, па је дошло до стварања различитих класа. Они који доминирају и они над којима неко доминира. Људи су, затим, измислили свештенство, армије оних који су убирали порезе, измислили су бирократију, која живи на рачун оних који раде и плаћају порезе. То је све друштво, које нам је, истина, дало и прогрес, па данас живимо просјечно 40 година дуже него што су живјели људи у, рецимо, 1870. години.  

Шта мислиш, шта нам је остало након Француске буржоаске револуције?

Стереотип. Вјерујемо да је декларација о правима света и да су људи једнаки због неког важног списа. Али, то једноставно није случај. Неки имају више права од неких других. Остала нам је још једна важна ствар – екстремни рационализам. Направљен је неред у људској свијести. Робеспјер је био луд. Ставио је Бога разума на олтар, али није упалило. 

Није укључио нагоне?

Није укључио осјећања. Изостављено је оно што неко осјећа.

Емоционална интелигенција...

Тако је, то је семе свеукупне наше интелигенције. Одлуку прво донесе наше срце, па онда наша глава смисли аргумент. Ми, међутим, вјерујемо да је обрнуто. Али није тако, јер човјека пре свега другог одређују осјећања.

Kако допрети до људског ега, како га свести на мјеру уз коју ће бити могуће побиједити материјализам? Јер, капитализам је социјални дарвинизам…

Слажем се са тим. Имамо двоструку борбу. Са једне стране, морамо у обзир да узмемо материјални свијет и захтеве људи који су капитализмом уплашени док, са друге, морамо да нађемо начин како да ресурсе капитализма искористимо како би ствари ишле у правцу за који ми мислимо да је прави. Истовремено, морамо да формулишемо и другачију културу; не живим ја у строгом аскетизму тек тако. То је мој начин да укажем на значај борбе за слободу. Хоћу да поручим људима да они који путују с мало пртљага имају мање стега и да, дубоко унутар себе, живе срећније него они заокупљени згртањем богатства. Знам да је то тешко, али свака револуција је тешка. Многи кажу: „Сјајно, какав предсједник, види како живи.“ Али, други предсједници настављају да живе како су одувек живјели, не пада им на памет да ме имитирају. Проблем је у томе што једна ласта не чини прољеће. Да би се постигла макар и мала промјена потребно је много људи.

Био си изложен једној врсти социјалног изазова. Када си прешао границу и схватио да ћеш учинити нешто због чега би могао да завршиш у затвору?

Нисам био свјестан шта ће се догодити. Припадам генерацији која је вјеровала да је социјализам био одмах ту, иза угла. Лењин је у великој мјери био у праву када је говорио да је неопходно створити државу која ће тежити томе да друштвене класе постану ствар прошлости. Моја младост припада свијету илузије, као и многе друге. Док се историја дешавала схватили смо да су ствари, заправо, теже. Да је, уколико желимо да човјечанство буде боље, културни аспект важнији од материјалног јер се права промјена дешава унутар нечије главе. Многи који су имали социјалистичка уверења, а који су емигрирали ка капитализму, труде се да капитализам представе бољим него што јесте. А постоје и они попут мене, који се труде да учине шта могу унутар капитализма иако знам да он није рјешење. Морамо да нађемо друге путеве.

[Golub]

Kако си о слободи размишљао док си био у затвору?

Схватао сам је имагинарно. Нисам тада знао ни када ћу ни да ли ћу да изађем. Знао сам само да ћу када се то деси свакако наставити с борбом. Јер, оно што ме мотивише јесте борба. Пола сата након што су ме пустили на слободу прво сам пољубио мајку, а пола сата након тога већ сам био на протесту. Остао сам такав, увијек политички активан. 

Милитантан…

Да, ја нисам предсједник, ја сам милитантан… Знаш, већина овога о чему ти данас причам рођена је током тог мог десетогодишњег усамљеничког боравка у затвору. Без те дубоке усамљености данас не бих био оно што јесам. Био бих бесплоднији, фриволнији, површнији. Више би ме водила тежња ка успјеху, краткорочно бих размишљао, уобразио бих се, био охолији. Некада је оно што је лоше заправо добро. А некад је обрнуто. Људи су компликована бића.  

Шта је за тебе данас слобода?

Слобода је вријеме, вријеме да радимо оно што волимо. Слободан сам кад се бавим својим хобијем, нечим што волим, нечим што ме мотивише… Неко може да каже да је то, заправо, мој очајнички бег од сазнања да сам смртан. Али, борба за слободу је, у ствари, љубав према животу. Уколико све своје вријеме потрошим на зарађивање новца, на плаћање кредита или куповину нечега што ми је потребно, онда нисам слободан већ сам савремени роб. Опет, ако постоје други људи који своје вријеме троше да бих ја био слободан, онда ни ја не би требало да имам слободу и да своје вријеме трошим како желим. Слобода не може да се има на рачун других, који жртвују своју слободу. То је експлоатација. Зато ја не могу да се сложим са капитализмом.

Рекао си да је појава банака, заправо, највећи злочин, пошто банке узимају новац радних људи и на њему зарађују…

Несумњиво је тако. Ја размишљам слично раним хришћанима… они нису знали за интерес… за камате. Али, сматрам да смо за садашњу ситуацију сви одговорни јер смо осмислили друштво које се око тога окреће… 

Шта би радио да имаш осамдесет милијарди долара?

То се никада неће десити. Али, ако бих имао толико пара вјероватно бих живио онако како живи милијардер, очајнички бих размишљао о томе ко покушава да ме опљачка јер, што се мене тиче, мора бити да је сваком милијардеру то главна брига…

А шта би са тим новцем урадио за своју земљу?

Не бих стигао о томе да мислим јер бих тај новац врло брзо подијелио унаоколо... Човјечанству су потребне огромне инвестиције да би се спасли животи... Морамо да се позабавимо климатским променама. Морамо да пребацимо огромне количине слане воде у срце Сахаре, морамо да створимо нове ријеке од леда који се топи на северу Сибира. Морамо да створимо пијаћу воду у Монголији, у сушним дјеловима Азије. Морамо да покушамо да настанимо Патагонију, то је могуће. Могли бисмо да промијенимо климу пустиње Атакама, најсувље на свијету, и тамо да засадимо дрвеће. То је могуће извести, људи то могу. Уместо да производимо кола која вриједе милион или два милиона долара.

Да ли је то питање егоизма? Или алтруизма?

Чињеница је да највеће капиталистичке економије свијета немају мотивацију да учине праву ствар. Јер, ако би ријешили да сиромашне извуку из канџи немаштине то би значило да би их интегрисали на тржиште, чиме би угрозили хиперпродукцију разноразног ђубрета које ионако бива одбачено... Сјајно би било када бисмо били у могућности да умрежимо елементарне аспекте цивилизације тако да основне потребе свих људи буду задовољене.

Ако разговарамо о бољем свијету, да ли је могуће ствари знатно промијенити без неког великог рата или катастрофе, како избећи апокалипсу?

Не знам, заиста не знам да ли ћемо еволуирати. Не постоји јасно дефинисана сила која може покренути апокалипсу, као што не постоји ни она путем које бисмо је могли избећи. Нисам сигуран како ће се ствари одвијати, али ако наставимо овако како је било до сада исходиште је јасно – природа ће избрисати оно што би требало да се избрише. Ајнштајн је једном рекао: „Не знам каквим ће оружјем да се води Трећи свјетски рат али ће Четврти свјетски рат бити вођен моткама и камењем.” Апокалипса је могућа. Вјерујем да живимо у свијету пуном слепила, у свијету којим, заправо, нико не влада. Или, да то кажем јасније – једина владавина огледа се у непосредном интересу ка заради... Дакле, нема владавине која нам чини добро...

Можда би требало да промијенимо нашу перцепцију појма зараде?

Управо тако. Морамо да почнемо да размишљамо на нивоу врсте а не само земље или класе. То је најтежи дио. Ако не размишљамо тако онда не размишљамо о цјелини. Поставити на прво мјесто цело човјечанство – то ће бити веома тешко. Владе нису за то способне. Највећи проблем није чак ни у томе, већ у чињеници да ми уопште нисмо у стању да критички посматрамо своју ситуацију. То не значи да проблеме не можемо да ријешимо, али значи да немамо план. Зашто ниво мора расте? Зашто загађујемо атмосферу? И тако даље...

Када погледаш уназад, на шта си посебно поносан?

Поносан сам на то што је посао који сам радио годинама омогућио неким људима који су живјели у екстремном сиромаштву да данас живе боље. То не значи промену човјечанства – то значи да људи имају прилику да током времена које им је дато овдје на земљи имају удобнији кревет, бољи кров над главом, да једу бољу храну... Оно што можемо јесте да помогнемо људима да им током ове авантуре коју зовемо живот буде мало боље. То је као у случају мог пса, Мануеле. Она ме је пронашла и ја се трудим да јој спремам добру храну. Она живи боље него многи пси. И то је оно што се рачуна. Ако погледамо шта би то био „нови човјек”, нисам сигуран да није реч о праисторијском човјеку. Човјек који је шетао унаоколо са неуредном, прљавом косом и чекићем у руци није никога експлоатисао.

Превела: Милица Димитријевић

објављено  у Политици:  02.05.2015.

[Golub]

Како ће почети Трећи свјетски рат!

12.05.2015.

Хоће ли бити Трећег свјетског рата?! Није човјек кога не мучи то питање! Не само због тога што би тај рат ставио тачку на културу и цивилизацију. Људи који би, евентуално преживјели, не би престајали да се питају што смо залуд кречили хиљадама година!? Џаба ти култура и цивилизација!? Песимистички се сјећамо бајке у којој млинар страда од жрвња, али живимо захваљујући способности да одложимо у заборав најтежа питања и задатке. Све док нам се и питања и задаци не нађу пред носом. Немамо куд, жмиримо пред катарзичним заплетом и драмом између човјека и атомске бомбе!?

У ствари ми се плашимо да не изгоримо у атомском паклу! И што је најгоре у њему би горили сви. И они што су покушавали да буду добри и жртвовали се и олош! У истој атомској ватри! Има ли, онда, за човјека наде или је он дефинитивно изгубљен случај!?!

На планети је све другачије него што је било за вријеме хладног рата! Због тога је бесмислено говорити о повратку на старо стање ствари и изнова слушати Хенри Кисинџера како нас плаши. У међувремену је Кина постала најснажнија свјетска економија, Русија се опоравила од перестројке, Индија прераста у џина! Војни стручњаци не оспоравају да Американци имају најорганизованију војску али постоје нерјешиве загонетке за НАТО генерале који су једну од руских ракета назвали САТАНА. Она има три бојеве главе које лете према циљу удаљеном 11.000 километара при том ни једна не зна којим ће путем до циља. Али, тврде стручњаци, стиже тамо гдје треба.

Ђаво никада не долази сам! Истовремено са овом ракетом и бројним иновацијама у руском наоружању појавила се телевизија Раша Тудеј. Програм се емитује на енглеском а гледа га око седамсто милиона људи у двјесто земаља. Тајна успјеха ове телевизије је разбијање holiwood-CNN овског стереотипа о добрим и лошим момцима гдје су редовно, црнци хиспаници, Руси, Срби били зликовци а бијели Американци су како год окренеш ОК! Непрестано због РТ негодују конгресмени али и запослени у Стејт Департменту.

Џим Кери министар иностраних послова САД је најгласнији. Љути се на РТ новинаре и говори да је у питању пропаганда те да ову телевизију финансира Кремљ. Руске власти ћуте знају да је поред руских грешака, права пропагандна машинерија срушила Совјетски савез и да је све било у корелацији са Стејт Департментом. Данас је та корелација изражена кроз аутоцензуру новинара и темељи се на неморалу који се још зове политичка коректност! Керију и конгресменима смета, дакле, што РТ шаље сигнал да свијет није одређен само фатализмом либералног капитализма, да САД уводи свијет у хаос, да Монсанто не производи здраву храну, да је Coca-Cola идеална за чишћење раткапни на аутомобилу а не за људски желудац, да је у Србији проценат људи који умиру од рака нагло порастао због бомбардовања НАТО-а 1999, да социјална карта Америке пада из дана у дан, да су отисци прстију CIA на украјинској кризи и да су Black Watersi пуцали у украјинску полицију али и на активисте Мајдана?!

CNN опет директним преносима убјеђује да Америка води од 90-тих хуманитарне акције а не ратове и да из борбених авиона испадају анђели а не бомбе! У кругу зла које затварају рат, капитал, профит, правдају, злодјела, од Другог свјетског рата наовамо у Камбоџи, Вијетнаму, Ираку, Србији, Афганистану, Сирији! Амерички маринци су све поменуте ратове водили са слабијима, од себе.

Утолико тренутна напетост између Русије и Америке око Украјине не личи на сукоб који може да прерасте у атомски рат! Не само због Сатане и тенка Армате него и због оне војне параде на којој је Владимир Владимирович са кинеским предсједником све вријеме разговарао. Да ли су се тада договорили да, како јавља Раша Тудеј, повећају проценат размјене роба преко јуана и рубље и да ове године увећају седам посто ту размјену што је ништа друго до најава испадања долара, у блиској будућности, из игре на евроазијском континенту. Да ли због због тога Џон Керy изненада заказује састанак са руским колегом и жури у Сочи! Да ли има задатак да увјери Лаврова како је Русији боље да буде у савезу са бијелима него жутима, или има неку понуду да разлабави везу између Москве и Пекинга!

Како вријеме буде одмицало Раша Тудеј ће све више демистиковати Амерички сан а у ударним терминима ће истине деценијама скриване од очију и срца просјечних Американаца улазити у њихове домове и бити исказане на перфектном енглеском, боље артикулисаном од онога који се користи на CNN-у. Шта ако за три године Раша Тудеј објави да долар више није трансакциона валута у еуроазијској зони а Кинеска инфраструктурна инвестициона банка постаје оно што је данас Свјетска банка! Када до тога дође биће још много акција попут оне у Куманову гдје су опет видљиви отисци прстију организатора?!. Ту смо видјели како Запад и Европа не жале македонске полицајце а ми смо оплакивали страдалнике од терориста у Паризу! Што упућује да ни повод за рат неће бити смрт неког војника.

Не вриједи започињати велики рат због човјека, он је своју шансу прокоцкао. Значи да Трећи свјетски рат може да почне ако Пентагон ракетира сателит ТВ Раша Тудеј. Не сумњам да ће, у том случају, Руси узвратили уништењем CNN. Има ли шансе да неко у паузи окрене врући телефон и каже доста!!!. У тренутку када су у атомској ватри изгорјела само ђавоља посла?!.

[JESSY]

Hoće li biti Trećeg svetskog rata?!  

 

 

inShare

Hoće li biti Trećeg svjetskog rata?! Nije čovjek koga ne muči to pitanje! Ne samo zbog toga što bi taj rat stavio tačku na kulturu i civilizaciju. Ljudi koji bi, eventualno preživjeli, ne bi prestajali da se pitaju što smo zalud krečili hiljadama godina!? Džaba ti kultura i civilizacija!?

Piše: Emir Kusturica

Emir Kusturica (Foto: JuTjub)

Pesimistički se sjećamo bajke u kojoj mlinar strada od žrvnja, ali živimo zahvaljujući sposobnosti da odložimo u zaborav najteža pitanja i zadatke. Sve dok nam se i pitanja i zadaci ne nađu pred nosom. Nemamo kud, žmirimo pred katarzičnim zapletom i dramom između čovjeka i atomske bombe!?

U stvari mi se plašimo da ne izgorimo u atomskom paklu! I što je najgore u njemu bi gorili svi. I oni što su pokušavali da budu dobri i žrtvovali se i ološ! U istoj atomskoj vatri! Ima li, onda, za čovjeka nade ili je on definitivno izgubljen slučaj!?!

Na planeti je sve drugačije nego što je bilo za vrijeme hladnog rata! Zbog toga je besmisleno govoriti o povratku na staro stanje stvari i iznova slušati Henri Kisindžera kako nas plaši. U međuvremenu je Kina postala najsnažnija svjetska ekonomija, Rusija se oporavila od perestrojke, Indija prerasta u džina! Vojni stručnjaci ne osporavaju da Amerikanci imaju najorganizovaniju vojsku ali postoje nerješive zagonetke za NATO generale koji su jednu od ruskih raketa nazvali SATANA. Ona ima tri bojeve glave koje lete prema cilju udaljenom 11.000 kilometara pri tom ni jedna ne zna kojim će putem do cilja. Ali, tvrde stručnjaci, stiže tamo gdje treba.

Đavo nikada ne dolazi sam! Istovremeno sa ovom raketom i brojnim inovacijama u ruskom naoružanju pojavila se televizija Raša Tudej. Program se emituje na engleskom a gleda ga oko sedamsto miliona ljudi u dvjesto zemalja. Tajna uspjeha ove televizije je razbijanje holiwood-CNN ovskog stereotipa o dobrim i lošim momcima gdje su redovno, crnci hispanici, Rusi, Srbi bili zlikovci a bijeli Amerikanci su kako god okreneš OK! Neprestano zbog RT negoduju kongresmeni ali i zaposleni u Stejt Departmentu.

Džim Keri ministar inostranih poslova SAD je najglasniji. Ljuti se na RT novinare i govori da je u pitanju propaganda te da ovu televiziju finansira Kremlj. Ruske vlasti ćute znaju da je pored ruskih grešaka, prava propagandna mašinerija srušila Sovjetski savez i da je sve bilo u korelaciji sa Stejt Departmentom. Danas je ta korelacija izražena kroz autocenzuru novinara i temelji se na nemoralu koji se još zove politička korektnost! Keriju i kongresmenima smeta, dakle, što RT šalje signal da svijet nije određen samo fatalizmom liberalnog kapitalizma, da SAD uvodi svijet u haos, da Monsanto ne proizvodi zdravu hranu, da je Coca-Cola idealna za čišćenje ratkapni na automobilu a ne za ljudski želudac, da je u Srbiji procenat ljudi koji umiru od raka naglo porastao zbog bombardovanja NATO-a 1999, da socijalna karta Amerike pada iz dana u dan, da su otisci prstiju CIA na ukrajinskoj krizi i da su Black Watersi pucali u ukrajinsku policiju ali i na aktiviste Majdana?!

CNN opet direktnim prenosima ubjeđuje da Amerika vodi od 90-tih humanitarne akcije a ne ratove i da iz borbenih aviona ispadaju anđeli a ne bombe! U krugu zla koje zatvaraju rat, kapital, profit, pravdaju, zlodjela, od Drugog svjetskog rata naovamo u Kambodži, Vijetnamu, Iraku, Srbiji, Afganistanu, Siriji! Američki marinci su sve pomenute ratove vodili sa slabijima, od sebe.

Utoliko trenutna napetost između Rusije i Amerike oko Ukrajine ne liči na sukob koji može da preraste u atomski rat! Ne samo zbog Satane i tenka Armate nego i zbog one vojne parade na kojoj je Vladimir Vladimirovič sa kineskim predsjednikom sve vrijeme razgovarao. Da li su se tada dogovorili da, kako javlja Raša Tudej, povećaju procenat razmjene roba preko juana i rublje i da ove godine uvećaju sedam posto tu razmjenu što je ništa drugo do najava ispadanja dolara, u bliskoj budućnosti, iz igre na evroazijskom kontinentu. Da li zbog zbog toga Džon Keri iznenada zakazuje sastanak sa ruskim kolegom i žuri u Soči! Da li ima zadatak da uvjeri Lavrova kako je Rusiji bolje da bude u savezu sa bijelima nego žutima, ili ima neku ponudu da razlabavi vezu između Moskve i Pekinga!

Kako vrijeme bude odmicalo Raša Tudej će sve više demistikovati Američki san a u udarnim terminima će istine decenijama skrivane od očiju i srca prosječnih Amerikanaca ulaziti u njihove domove i biti iskazane na perfektnom engleskom, bolje artikulisanom od onoga koji se koristi na CNN-u. Šta ako za tri godine Raša Tudej objavi da dolar više nije transakciona valuta u euroazijskoj zoni a Kineska infrastrukturna investiciona banka postaje ono što je danas Svjetska banka! Kada do toga dođe biće još mnogo akcija poput one u Kumanovu gdje su opet vidljivi otisci prstiju organizatora?!. Tu smo vidjeli kako Zapad i Evropa ne žale makedonske policajce a mi smo oplakivali stradalnike od terorista u Parizu! Što upućuje da ni povod za rat neće biti smrt nekog vojnika.

[Баба]

 

Кустурица: Поставићу споменик браћи Соколовић, патријарху Макарију и Мехмед Паши!

 

Прослављени српски режисер Емир Кустурица рекао је у интервјују циришком листу „Noje Cirher Cajtung“ да на овим просторима ако човјек жели да сними успјешан филм, не може да заобиђе политику.

Друштво 09:13 19. мај 2015.

Кустурица, Макарије Соколовић, Мехмед-паша

„Многи умјетници праве грешку, тиме што прекидају сарадњу са државом, када се не слажу са политичарима. То је глупо. Ја сарађујем од 1983. године са политичарима. Тада сам се обратио Цвијетину Мијатовићу, каснијем предсједавајућем Предсједништва Социјалистичке Југославије. Касније сам наишао на Слободана Милошевића, Војислава Коштуницу и Милорада Додика. Та метода је спорна само ако резултат није одговарајући“, рекао је Кустурица у интервјуу за циришки лист „Noje Cirher Cajtung“.

На тврдњу да његов успјех има везе и са политиком, Кустурица је рекао да на Балкану нема драме без политике. „Ако погледате наша најважнија дјела, Селимовићеву ‘Тврђаву’, радове Аце Поповића или Душана Ковачевића, код свих је политика главни мотив. То је другачије у Швајцарској. Тамо драма може да има чисто индивидуални карактер. Али овдје се индивидуална свијест, не може одијелити од друштвене ситуације. Овдје је појединац неодвојиво спојен за своје ‘крдо’“, нагласио је српски режисер.

Он је оцијенио да је, прије свега, у малим државама боље радити са државом него са тајкунима, јер су тајкуни заинтересовани само за профит.

Говорећи о свом идејном пројекту – Андрићграду, Кустурица је рекао да је Иво Андрић одрастао у Вишеграду и кроз прозор посматрао мост и дивио се. „Када је постао успјешан писац, он је написао да су путеви његовог дјетињства били најважнији путеви и да су најтужнији у његовом животу били црвени теписи, по којима је ходао. Он је разумио босанску судбину. Без обзира на то колико високо летиш, на крају остајеш везан за пут дјетињства“, нагласио је Кустурица.

Он је додао да жели ту мисао да искористи за свој културно образовни центар. „Ријеч је о образовању. Оно је једини пут да се зауставе међусобна клања на овом простору. Из Вишеграда су се у посљедњем рату сви муслимани иселили, многи су убијени, већина је протјерана. У осталим дијеловима источне Босне било је горе. Вишеград је један депресиван град, између осталог, зато што тамо нема више муслимана“, каже Кустурица.

Он је рекао да је његова идеја да тим тврдим главама, које могу да се сјете постанка свијета и свих конфликата од постанка свијета, понуди нешто против депресије да се не би поново клали.

„У сваком од тих људи крије се толико много контроверзи. Да би ту напетост испровоцирали у Босни вам не требају никакве различите етничке групе. Тај бијес нема ништа са различитим религијама. Андрић то описује овако – дубоко укопан као у брду седиментиран бијес. Када он порасте, то је као пламен ватре. Мој повратак у Босну дешава се на полуострву у Вишеграду. Овдје желим да створим нешто добро. У Босни сам нападан због свега, што нисам урадио. Најгоре што кажу јесте да сам пио виски са Милошевићем када је пала Сребреница. То је тотално ненормално и потпуно измишљено“, нагласио је Кустурица.

Он је подсјетио да је највећу борбу за Андрићград имао са Вишеграђанима, што је, како је нагласио, за неповјеровати. „Али сада ти провинцијалци имају кафану у Андрићграду која изгледа као кафана у Дубровнику. Гледају људе који раније никада не би ни крочили у Вишеград. Сада у срцу града имају турски дио. Пет хиљада исламских заједница нису биле у стању да тамо граде.

Ја сам то урадио. Поставићу и споменик – Мехмед Паша Соколовић грли свог брата Макарија, српског патријарха из Пећи. Када наши народи не живе измјешани, то није добро, тако се показало. Погледајте Сарајево. Тај град само даје привид мултиетничког живота“, рекао је Кустурица.

На питање због чега му је идентитет толико важан с обзиром да се 2005. године крстио у Српској православној цркви, Кустурица је рекао да је трагао за својим поријеклом када су му умрли родитељи. „Ја сам за Сарајево издајица. Тада сам једноставно желио да знам, гдје припадам. То је био порив, као за хигијеном. Онда сам брзо одлучио. Али сада ме сматрају кривим, што сам трагао за својим идентитетом“, нагласио је Кустурица у интервјуу за циришки лист „Noje Cirher Cajtung“.

Он је рекао да му пребацују да је промијенио веру, што није тачно. „Ја никада нисам имао вјеру. Крстио сам се да бих знао гдје ћу бити сахрањен“, рекао је Кустурица.
Извор:http://vojvodjanskenovine.rs/kusturica-postavicu-spomenik-braci-sokolovic-patrijarhu-makariju-i-mehmed-pasi/

[Golub]

КУСТУРИЦА НА КЛОБУКУ НАСТАВИО СНИМАЊЕ ФИЛМА: Док сам жив градићу и радићу и снимаћу филмове, има у мени младости …

02.06.2015.

Фото: Д. Карадаревић

У живописним пределима села Клобук изнад Требиња, Емир Кустурица наставио је данас снимање филма „На млечном путу“. Редови који следе забележени су јула прошле године, управо на Клобуку, у паузи снимања, када нам је Кустурица говорио о прошлости, будућности, својим плановима, о томе како има прегршет идеја за нове подухвате…

Сад снимате филм, час сте на градилишту, час иза камере, час испред камере… Режисер а градитељ градова! Где се боље сналазите, где Вам је теже, лакше…

– Снимати филм ужасно је тешко. Јер, то је конструкција у којој знање и емоције морају да буду удружени. А то је данас раздвојено јер се идеја о човеку променила још с почетка 20 века. И када данас читате Достојевског, када говорите од доброти и лепоти, као да се присећате неких бајки из прошлости, колико се то драматично изменило. Ипак, у основи тих двеју делатности, грађевинарства и архитектуре са једне, и филма са друге стране, постоји један заједнички именитељ који ми омогућује да лако прескачем са једне на другу страну.

А то је…

– А то је да филм, као и свака друга уметничка органска целима има и свој подрум, и своје приземље, и своје балконе, спратове, кров… Са друге стране и град је мозаик исто као и филм. Направио сам два града, село и град у којима, где год станеш имаш добар кадар. Осмишљени су као антички градови, где год погледаш и како год погледаш – дође ти добро, све је рађено по људској мери.

Шта се то десило у Вама, када сте се, као режисер, филамџија, упустили у мисију прављења једног, па другог града… У делатност прилично другачију од филмске…

– Једноставно је то… Када сам једног дана, преко пута места на коме сам, на планини Шарган снимао филм, угледао то брдо, Мећавник, имао сам утисак да би на том брду, на том месту на коме ветрови круже и чисте ваздух било добро започети нови живот, а за то никад није касно… Да би било добро на том месту изградити село, град…

Колико је данас, после два изграђена града, у Вама још нових идеја, пројеката, хоће ли негде у скорој будућности нићи још неки Ваш град…

– Има тих идеја у мени колико хоћете… Данас, док ме то питате, једно знам – док будем жив ја ћу се негде вртети, петљати, градити, снимати филмове… И то ће тако бити.

Једном, пре много година, кад сте примали Златног лава у Венецији, били сте, како је то конставовао неко од новинара – ’’ нико ко долази нидоакле’’. Је ли вам било лакше тада, или сад кад сте неко ко долази ниодакле?

– То ми је сада велики проблем када правим филм јер знам да не смем да направим ни једну грешку. Даље, постоји ту и проблем рутине који мора да се отклони јер рутина ствара нешто што није спонтано. И онда, у ствари долазимо до позиција да у уметности увек мораш да будеш млад хтео ти то или не. И то је и данас моја позиција.

Заиста, колико је те младости о којој говорите остало у вама, сада, у односу на времена када сте као млад режисер снимали ’’Оца на службеном путу’’, ’’Сећаш ли се Доли Бел’’?

– Једно вам могу рећи, и сада је те младости у мени исто онолико колико сам младости имао када сам радио први филм. Исто се нервирам, имам исту нервозу, прилазим сценама са истом страшћу. Откривање, корекције, све то… Једино што ми мало теже пада јесте то што сада морам и да глумим. То ми је тешко.

За три године на Дрини сте, крај чувеног моста Мехмед паше Соколовића направили цео један град. Може ли Андрићград са идејом на којој је постављен, као град мира, културе, толеранције, да буде зачетник нове историје на Дрини? На простору где се људи деле, раздвајају, ратују вековима уназад…

– Ни једна таква идеја као што је Андрићград, нити било која друга не може на Балкану да гарантује ништа. Што би рекао Андрић, на Балкану је све могуће у сваком тренутку.

Ваш Андрићград од почетка је наишао на отпоре у тој средини…

– Ово је, уистину, град који би требало да буде обртни моменат ове регије. Ако се на једном месту стичу толики паметни људи, ако се постиже оно што вековима није успело нама, што није успело царевима који су нама владали, ако сада вратимо један град на базу ренесансе, он може да користи нама зато што је отворен, ма колико он личио на неку старзаветну утврду. Ипак, мислим да ће они који су сада против Андрићграда једног дана завирити у њега, јер је он већ постао веома важна тачка на Дррини.

Код нас, у овим крајевима, свака генерација мора изнова да гради куће, тргове, градове, зашто је то тако?

– Уверен сам да ће са овим градом све бити као у случају Дубровника. Ко год буде освајао он ће овај град оставити. Зашто? Зато што када човек шета Паризом па се запита зашто Хитлер није срушио тај град – одоговор је – није га срушио због лепоте. Зато што је много вредан. Мој циљ јесте да људи овде виде да људска историја није само рушење, већ је и лепота грађења.

Направили сте два града. Како видите њихову историју, за 30, 50 година?

– Они морају да наставе традицију коју сам ја започео. Идеја је да Андрићград буде универзитетски град, да у њему дописник Фајненшел тајмса, као што се десило, док ме чека, уђе у биоскоп и одгледа филм који још увек није у биоскопима Лондона, да у њему буде позориште у коме ће најугледнији и најбољи правити представе и опере, да у њему постоји институција каква је Андрићев институт какве нема до Берлина… Овде мора да живи идеја узвишености, лепоте и доброте, и размишљам, теже је да људи из једног таквог града крену у рат, него из оних уџерица.

Зашто је Србија и сада, изнова, у циклусима који се стално понављају, поново пред дилемом, пред избором, овог пута – ЕУ или Русија?

– Србија је од Светог Саве на овамо, стално у том проблему. Нисмо ми измислили тај патент, то је одувек тако било. Зато су и идеје Светог Саве биле – ни исток ни запад! Ја се у овој дилеми, сада постављеној, не бих двоумио, ово је ново време, време које тражи инвеститоре и неког ко ти је наклоњен, а не ММФ који те стално кажњава и држи у неком нултом статусу. Ја бих се лако определио, ја бих оно што могу да понудим, чинио корисним тако што бих то нудио некоме ко ће то да прихвати.

Како сте се осећали када сте видели да Марадона, далеко у Бразилу, љуби вашу слику коју му је на екрану мобилног телефона показао извештач из Србије са Светског првенства у фудбалу?

– Било ми је драго. Јако драго. То су та савезништва која иду преко заједничких политичких иментеља. Политичких склоности ка ономе о чему говори наша химна. О идеји правде, слободе, а са друге стране видиш како, рецимо, функционише Фифа коју он назива злочиначком организацијом… То су веома важне сродности давно настале, а има ту и нека људска идеја која мене веже за њега – фудбалер, а има политички став. Јер фудбалери углавном јуре за новцем, а то код њега није било примарно.

Колико се када говорите о тим сродностима, о сличности са Марадном, са позиција антиглобалисте осећате усамљено у изношењу таквих ставова?

– Ужасно усамљено! Али, ја мислим да у историји није задато шта ће све бити и како ће бити, то се мења, а биће свашта. Видите, рецимо, како Американци преузимају те Мајдане… Како они то режирају… Некако, та вага, та фудбалска утакмица у којој ти сунце у првом полувремену иде право у очи па га изгубиш, она се некако мења, јер и сунце кружи… Цивилизације мењају једна другу, а ја мислим да је тежина овог времена управо у размеђу цивилизација, у времену у коме једна још увек није дотрајала, а ова друга нема тај клик преко кога преузима воћство. А што се нас тиче, ми смо увек живели исто. Изумремо ли за 200 година или не, увек ћемо имати неку аутентичну црту, за разлику од других малих народа који се лако приклањају ропству и који га воле.

[Снежана]

[Данче*]

Кустурица: Снимићу филм о Асанжу, обојица се радујемо сарадњи

06.07.2015. -

Прослављени српски режисер Емир Кустурица потврдио је у изјави за „Искру“ да ће снимити документарни филм о најпознатијем светском азиланту Џулијану Асанжу.

– Већ смо контактирали, ићи ћу код њега у амбасаду Екдвадора у Лондону, и, и један и други радујемо се будућој сарадњи и раду на филму – каже Кустурица.

Раније је објављено да ће Кустурица снимити документарни филм о најпознатијем светском азиланту који ће, као и интервју са Асанжомм, бити емитован на РТС- највероватније следеће зиме.

Кустурица већ неко време жели да уради причу о Џулијану и његовом сајту „Викиликс“ који је изазвао глобалну пометњу објављивањем тајних докумената америчке администрације. Он га доживљава као модерног Робина Худа, храброг човека који је раскринкао бројне дипломате и државнике широм света – навео је извор.

Кустурица ће прво снимити већи део филма, а онда ће посетити Асанжа у Лондону и забележити како изгледа његов живот у амбасади у којој је добио азил, и коју не може да напусти како не би био ухапшен и изрчен Шведској.

искра

[Ignjatije]

Kusturica: Naravno da neopaganima smeta moje prisustvo

B92

 

Reditelj Emir Kusturica rekao je danas da ga nije iznenadio zahtev Ministarstva kulture Ukrajine da njegov koncert u Kijevu bude zabranjen, rekavši da je logično da neko ko se zalaže za pravičnost bude persona non grata.

 

 

Nije me ovo iznenadilo, posebno kad se zna da je ukrajinska vlast proizvod državnog udara koji je tamo izveden i koji je nasilno promenio Evropu, ovog puta preko jednog širokog spektra nacionalista i desnog sektora", rekao je Kusturica za "Politiku".

On je istakao da se njegov "vrednosni sistem bazira na onom iz stare Evrope, u kojem su ljudska dobrota, plemenitost i uzvišenost na prvom mestu". Kusturica je dodao da lakoća s kojom se danas procenjuje ko je poželjan, a ko nije, podseća na vremena nacizma, "na stvarnu vladavinu fašista, koji danas nazivaju fašistima one koji su upravo izgubili 25 miliona ljudi boreći se protiv fašizma".

Prema njegovim rečima, sve se pravi obrnutim od onoga što jeste i to u Evropi traje već neko vreme - da je antifašista fašista, a da je ovaj drugi demokrata. "Utoliko je i proslava čoveka koji je doneo hrišćanstvo u 9. veku u prvu Rusiju, kijevsku Rusiju i moje prisustvo tamo, kao čoveka koji je opredeljen ka evropskim vrednostima, pa i hrišćanskim, tim neopaganima problematična", smatra Kusturica.

Ministarstvo kulture Ukrajine zatražilo je juče od ministra unutrašnjih poslova i Saveta za nacionalnu bezbednost da zabrane koncert Emira Kusturice u Kijevu kako bi se izbegli mogući nemiri. Ministarstvo procenjuje da je koncert Kusturice i njegovog benda "No Smoking Orćestra" neprikladan zbog "mogućih provokacija" i zbog njegove podrške ponovnom ujedinjenju Krima sa Rusijom.

Trebalo je da koncert bude održan 28. jula u Kijevu, povodom obeležavanja 1000 godina od smrti kijevskog princa Vladimira Velikog.

[Golub]

Дивно сведочење вере на Кустином сајту Искра (светла страна Света):

 

http://iskra.co/reagovanja/mia-milanovic-jedno-znam-nema-cuda-bez-vere-nade-i-ljubavi/

[Agnostik]

A kad ce film o Panco Vilu koji je najavavljen bio vec pre nekoliko godina. 

[Golub]

Филм може причекати, професор тренутно гради цркве и око њих градове...

[МиодрагМ]

Дивно сведочење вере на Кустином сајту Искра (светла страна Света):

 

http://iskra.co/reagovanja/mia-milanovic-jedno-znam-nema-cuda-bez-vere-nade-i-ljubavi/

 

Да, заиста, предивно!

[Снежана]

Čime je Kusturica oterao Britanskog ambasadora da proslave SNS

Objavljeno 18/10/2015u 15:57

Poslednja izmena: 18.10.2015 u 15:59

Tokom govora Emira Kusturice britanski ambasador Denijel Kif je napustio proslavu sedme godišnjice SNS, i vrato se tek posle intervencije aktivista ove stranke

Emir Kusturica je u govoru na jučeračnjoj proslavi sedmogodišnjice SNS rekao da nije "slučajno to to nam je baš Britanac doneo vest da ulazak u EU znači priznavanje Kosova".

"Kosovo je najveće poglavlje političke pljačke novije istorije Evrope. Nije takve bilo od amputacije Sudeta od Češke. Kosovo je bilo početak novog imperijalizma, gde su one stare vazale, koji su se nekad zjapili po šatorima, preselili u hajate i ridžensiije i dali im mikrofone preko kojih se prenosi informacija da je bolje biti rob nego faraon"; tvrdi čuveni reditelj. Fonet, Emir Kusturica na proslavi SNSFoto: Fonet, Emir Kusturica na proslavi SNS
"U toj ideji su uvek prednjačili Englezi i nije slučajno da vam je, Aleksandre, ba engleski ministar inostranih poslova doneo vest u kojem postaje jasno da ulazak u Evropu znači i priznavanje Kosova. Jo su davno engelski lordovi, a to pie u knjigama, bili pisci izvetaja iz Istanbula i kraljici majci nazivali Srbe malim Rusima u Evropi, dakle jo od vremena Otomanske imperije", rekao je Kusturica obraćajući se okupljenima u beogradskom Centru "Sava".

Obraćajući se posle Kusturice, predsednik SNS i premijer Srbije se osvrnuo te njegove reči i rekao: "Dame i gospodo, dragi prijatelji, a svi koji su ovde sa nama naši su prijatelji. I mislim da smo uspeli da pokažemo da smo u stanju da okupimo ljude iz celog sveta, koji ne moraju da nas podržavaju, ali koji žele, mogu i hoće da nas čuju. Zato vas molim da jednom velikim aplauzom pozdravite sve naše prijatelje iz sveta, sve ambasadore koji su ovde, da se moj prijatelj Kusturica ne naljuti, i Denisa Kifa, i gospodina Čepurina, i da pokažemo da je to put koji ćemo da gradimo i pravimo i u budućnosti".

Britanski ambasador Denis Kif je napustio salu za vreme Kusturičinog govora, a vratio se, kako su preneli pojedini mediji, na molbu članova SNS.

Newsweek

[Solomon Kane]

Свака част Кустурици на његовој исказаној храбрости и патриотизму, али није требао отићи на скуп СНС-а. Знао је он ко ће бити тамо и намерно је отишао желећи да каже оно што је рекао. Међутим, његова прикривена намера је унапред била демаскирана и искоришћена за циљеве СНС-а. Опасно је изманипулисан. Његово патриотизам, за који је Александар Вучић знао да ће бити испољен, јер је то јаче од њега, искоришћен је и усмерен у жељеном правцу...а то се лепо види како из првобитне критике дебелог Ђукановића (симбол неслагања са свима који су против западних интереса), тако из накнадног премијеровог говора (симбол "духа помирења" и "политички озбиљне стабилности", као и спремности на сваку "конструктивност"). Још једном се, ето, показао као човек "мира", као "фактор стабилности", као "озбиљан и далековид" политичар, као човек који је спреман "свима да пружи руку" (осим сопственом народу) ко год он био и какве год намере имао, итд,итд...многи битни политички фактори су још једном имали прилике видети "балканског надчовека" сазданог свог од суперлатива, бога Јанус који је отелотворава сваки почетак и сваки крај.

 

Кустурице...боље бирај друштво, јер овакви нису ни најрођенијима пријатељи а камоли теби.