Raymond Red Reddington Написано Децембар 27, 2013 Аутор Пријави Подели Написано Децембар 27, 2013 On 27. 12. 2013. at 12:38, Pontifex Emeritus рече Sava Nemanjic je bio iznad svega pragmatican covek. da je ziveo u nase vreme, nema sumnje da bi Srbe priveo Rimu. Он је нешта био љут на Рим. Водио је велику кампању против Рима... „Многи од нас себе зову „либералима“. И тачно је да је реч „либерал“ некада означавала особе које су поштовале појединца и зазирале од служења масовним принудама. Али левичари су сада загадили тај некада поносан назив означавујћи њиме себе и свој програм већег владиног власништва над имовином и контроле над појединцима. И сада, као резултат, они од нас који верују у слободу морамо објашњавати како, када називамо себе либералима, заправо мислимо на либерале у класичном незагађеном смислу. Ово је у најбољем случају мучно и подложно неразумевању. Ево предлога: хајде да ми, који волимо слободу, заштитимо и за своје коришћење задржимо добру и часну реч „либертаријанац“.“ (Дин Расел) Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Raymond Red Reddington Написано Децембар 27, 2013 Аутор Пријави Подели Написано Децембар 27, 2013 On 27. 12. 2013. at 12:41, Ignjatije рече Не може то никако. Један је папа и једна је језуитска армија. Решење је покајање и присијадењење РКЦ. Никакве имитације нам неће помоћи без оригинала. Слажем се. Једно у Папи и Христу али ту нам Руси праве проблем...са својим агентима по Србији „Многи од нас себе зову „либералима“. И тачно је да је реч „либерал“ некада означавала особе које су поштовале појединца и зазирале од служења масовним принудама. Али левичари су сада загадили тај некада поносан назив означавујћи њиме себе и свој програм већег владиног власништва над имовином и контроле над појединцима. И сада, као резултат, они од нас који верују у слободу морамо објашњавати како, када називамо себе либералима, заправо мислимо на либерале у класичном незагађеном смислу. Ово је у најбољем случају мучно и подложно неразумевању. Ево предлога: хајде да ми, који волимо слободу, заштитимо и за своје коришћење задржимо добру и часну реч „либертаријанац“.“ (Дин Расел) Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Млађони Написано Децембар 27, 2013 Пријави Подели Написано Децембар 27, 2013 On 27. 12. 2013. at 12:43, Raymond Red Reddington рече али ту нам Руси праве проблем...са својим агентима по Србији Opa neko na ovom forumu priznao da rusi imaju agente u Srbiji koji deluju a da nije pink pravoslavac oh sh*t man... i was taking life seriously, now i will divide things by zero. Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Raymond Red Reddington Написано Децембар 27, 2013 Аутор Пријави Подели Написано Децембар 27, 2013 Унија је једини начин да се спасе Хришћанство од ислама и пагана. Ignjatije and Pontifex Emeritus је реаговао/ла на ово 2 „Многи од нас себе зову „либералима“. И тачно је да је реч „либерал“ некада означавала особе које су поштовале појединца и зазирале од служења масовним принудама. Али левичари су сада загадили тај некада поносан назив означавујћи њиме себе и свој програм већег владиног власништва над имовином и контроле над појединцима. И сада, као резултат, они од нас који верују у слободу морамо објашњавати како, када називамо себе либералима, заправо мислимо на либерале у класичном незагађеном смислу. Ово је у најбољем случају мучно и подложно неразумевању. Ево предлога: хајде да ми, који волимо слободу, заштитимо и за своје коришћење задржимо добру и часну реч „либертаријанац“.“ (Дин Расел) Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
verum est in beer Написано Децембар 27, 2013 Пријави Подели Написано Децембар 27, 2013 Ала овде има хепо коцкица Jakov Edeski and N.Petrovic је реаговао/ла на ово 2 orthodoxlighthouse Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог који је свуда и све испуњава. Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Raymond Red Reddington Написано Децембар 27, 2013 Аутор Пријави Подели Написано Децембар 27, 2013 On 27. 12. 2013. at 13:02, Милосављевић рече Opa neko na ovom forumu priznao da rusi imaju agente u Srbiji koji deluju a da nije pink pravoslavac Наравно да имају. Имају Амери, има Ватикан, имају Руси..ево сада и Израел. Постали смо права Мека.. ах да...имају и Арапи и Истамбул..а Цариград кроз православну курију.. Изгледа да само Срби немају... „Многи од нас себе зову „либералима“. И тачно је да је реч „либерал“ некада означавала особе које су поштовале појединца и зазирале од служења масовним принудама. Али левичари су сада загадили тај некада поносан назив означавујћи њиме себе и свој програм већег владиног власништва над имовином и контроле над појединцима. И сада, као резултат, они од нас који верују у слободу морамо објашњавати како, када називамо себе либералима, заправо мислимо на либерале у класичном незагађеном смислу. Ово је у најбољем случају мучно и подложно неразумевању. Ево предлога: хајде да ми, који волимо слободу, заштитимо и за своје коришћење задржимо добру и часну реч „либертаријанац“.“ (Дин Расел) Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Ignjatije Написано Децембар 27, 2013 Пријави Подели Написано Децембар 27, 2013 On 27. 12. 2013. at 12:41, Милосављевић рече Valjda i episkog pa liturgiji radi isto. Није баш исто. У том случају би и католички свећеници били заменици Сина и папе на Миси. И да јесте, шта после Литургије? Ко замењеује Сина нон-стоп? Ко једини може одлучити шта је истина а шта лаж. То је узвишени свети отац папа. Он има највернију војску на свету- Језуите, који једини могу одбранити Цркву у овим тешким временима. Сви остали су осуђени на пропаст ако се не покају и не врате у њихово окриље. http://www.svedokverni.org/ 555-333 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Raymond Red Reddington Написано Децембар 27, 2013 Аутор Пријави Подели Написано Децембар 27, 2013 On 27. 12. 2013. at 13:11, Pontifex Emeritus рече no, ipak se vratimo temi. Srbi se danas zaklinju u Vuka i njegovu vrlo sumnjivu jezicku i pravopisnu reformu, a ne znaju da su srpski jezik dva i po veka pre njega normirali uceni jezuiti Kolegija Sv. Jeronima u Rimu. jezuitima pripadaju zasluge sto je srpski narodni jezik postao knjizevnim, a gde je spomenik u Beogradu njima u cast? svima toplo preporucujem knjigu ucenog dominikanca Stjepana Krasica - Pocelo je u Rimu То је забрањено.. Цариград преко својих агената строго држи контролу.. Ignjatije је реаговао/ла на ово 1 „Многи од нас себе зову „либералима“. И тачно је да је реч „либерал“ некада означавала особе које су поштовале појединца и зазирале од служења масовним принудама. Али левичари су сада загадили тај некада поносан назив означавујћи њиме себе и свој програм већег владиног власништва над имовином и контроле над појединцима. И сада, као резултат, они од нас који верују у слободу морамо објашњавати како, када називамо себе либералима, заправо мислимо на либерале у класичном незагађеном смислу. Ово је у најбољем случају мучно и подложно неразумевању. Ево предлога: хајде да ми, који волимо слободу, заштитимо и за своје коришћење задржимо добру и часну реч „либертаријанац“.“ (Дин Расел) Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Zayron Написано Децембар 27, 2013 Пријави Подели Написано Децембар 27, 2013 On 27. 12. 2013. at 11:56, Raymond Red Reddington рече Слажем се. Зашто бацати у други ред успехе римске Браће Руса и Срба..који су пре свега Руси и Срби... da, naravno, ali da ne biste mislili da mi samo preferiramo Ruse i Srbe i postavljamo ih na najviše i najodgovornije pozicije u jezuitskom Redu, tio nije baš sasvim tako, imamo mi tamo sem tam ponegdje jezuita porijeklom i iz drugih naroda nego što su ruski i srpski. A također su odigrali i veliku ulogu u potiranju Bogu tako otporne jeresi etnofiloetizma svojim ljubavi punom hrišćanskm odnosom prema onim u tu strašnu i podlu jeres propalim zabludjelim ovčicama. I može se se reći da su oni zaista pionirima na polju pravoslavno-katoličkog ekumenizma dijaloga i uzajamnog razumijevanja, danas samo nastavljamo to što su oni svojim proročkim radom započeli. Kad bi s obe pregovaračke strane bili jezuiti, katolički jezuiti i pravoslavni jezuiti odmah bi sutra zavladalo jedinstvo pravoslavnih i katoličkih hrišćana na kojem bi se oni bez ikakvih suvišnih odlaganja za 15 minuta dogovorili - u tako nešto ne trebate ni da sumnjate. Vrlo pohvalno od Pontifexa Emeritusa kako se trudi prikazati ih objektivno, nezauzeto i u što ljepšem svjetlu, onako kako to samo jedino i zaslužuju, to tako ni ja ne bih stigao bolje napisao pa vrlo rado prepuštam dalju priči o njima Emeritusovom elokventnom i iznimno zanimljivom izlaganju. Neki poznati jezuiti i veliki podržavatelji supporteri ekumenskog dijaloga: http://www.jesuit-ua.org/english.htm http://en.wikipedia.org/wiki/Robert_F._Taft_(Jesuit) http://en.wikipedia.org/wiki/Cyril_Vasi%C4%BE Raymond Red Reddington, Pontifex Emeritus and Ignjatije је реаговао/ла на ово 3 Moravian dulcimer folk music RADIO Moravian brass folklore music Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Raymond Red Reddington Написано Децембар 27, 2013 Аутор Пријави Подели Написано Децембар 27, 2013 On 27. 12. 2013. at 13:14, Pontifex Emeritus рече naprotiv, Sava Nemanjic je priznavao rimskog papu za vrhovnog pastira (procitajte Domentijana). to danasnja SPC neodgovorno precutkuje i svoju pastvu drzi u zabludi. Цариград.. Улога Цариграда се из неког разлога..упорно прећуткује Jakov Edeski је реаговао/ла на ово 1 „Многи од нас себе зову „либералима“. И тачно је да је реч „либерал“ некада означавала особе које су поштовале појединца и зазирале од служења масовним принудама. Али левичари су сада загадили тај некада поносан назив означавујћи њиме себе и свој програм већег владиног власништва над имовином и контроле над појединцима. И сада, као резултат, они од нас који верују у слободу морамо објашњавати како, када називамо себе либералима, заправо мислимо на либерале у класичном незагађеном смислу. Ово је у најбољем случају мучно и подложно неразумевању. Ево предлога: хајде да ми, који волимо слободу, заштитимо и за своје коришћење задржимо добру и часну реч „либертаријанац“.“ (Дин Расел) Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Jakov Edeski Написано Децембар 27, 2013 Пријави Подели Написано Децембар 27, 2013 Casni Emeritus ironise prorocki,svaka mu cast : http://www.amen.gr/article16063 The Primacy of Constantinopleby Archimandrite Panteleimon Manousakis, Assistant Professor, College of the Holy Cross, Boston In the past we had the opportunity to discuss the need for primacy in the Church in general.[1] Our discussion demonstrated, to the best of our abilities, that such a primacy is required by the very structure of the Church’s ecclesiology and, furthermore, it is a prerequisite necessitated by the Church’s theology. It was that same theology that gave us the insight to primacy’s personal character insofar as it can be exercised only by a person. That person is, in principle, the bishop of Rome. Yet, the separation of the Catholic from the Orthodox Church meant, first and foremost, that the Orthodox Churches have been deprived from the benefits embodied in such a personal primacy. What would have been expected was that, in the absence of the Roman primacy, the ministry of that primacy ought to have been exercised by and recognized unanimously and unambiguously by the Orthodox themselves in the see next after the elder Rome in the taxis of the Pentarchy, namely the Patriarchate of Constantinople, the New Rome, and more specifically in the person of the Patriarch of Constantinople. In fact, the ancient appellation of Constantinople as New Rome would have assumed on this occasion a quasi-prophetic meaning, as it would have anticipated that this church was destined to become the Rome for the Eastern Churches in the event that the communion with the elder Rome were to be severed. So much seems to be suggested by the spirit of the canons which afforded Constantinople with prerogatives and privileges comparable only to those of Rome (cf., the 3rd canon of the Second Ecumenical Council and the 28th canon of the Fourth Ecumenical Council). Thus, on the authority of these two Ecumenical Councils, the Church of Constantinople was granted a unique status among the remaining Eastern Patriarchates (Alexandria, Antioch, and Jerusalem), as, for the first time, a see is given jurisdictional rights beyond the borders of its immediate locality (ὑπερορίως,ultra montes). The justification for this state of exemption[2] was provided by the primacy that Constantinople already had come to exercise as the Imperial City. The codification of that primacy by the canons was simply the de jure recognition of a ministry that Constantinople had assumed de facto. This idea, however, is today contested and has become a point of contention among the Orthodox Churches so much so that it threatens to derail their dialogue with the Catholic Church.[3] It is, therefore, both expedient and appropriate for our discussion to raise the crucial question of primacy within the Orthodox world itself. For without such primacy there can be no hope for unity and without unity the dialogue with Rome is destined to remain fragmentary, episodic, and indecisive. It is in fact the question of primacy—or more accurately the lack thereof—the sole, singular impediment to the union of the Church, for as a theoretical issue (Petrine primacy) it divides Catholics from Orthodox while as a reality it divides the Orthodox among themselves. In the debate over primacy the Orthodox can feel the need to unite with Rome in its most palpable and tragic urgency—yet, without the recognition of some primacy within the Orthodox Church neither the Orthdox can reach out to Rome nor could Rome reach to the Orthodox Church. In one of those ironic turns of history, it is only Rome that can help the Orthodox communion overcome its own internal divisions. The possibility of a schism among the various Orthodox churches looms as real today as ever over any reconciliatory effort with the Catholic Church; furthermore, it taints and undermines Orthodoxy’s witness to the world and remains a danger of the Orthodox Church’s well-being like a ticking time bomb at its foundations. Since the fall of the Byzantine Empire the vicissitudes of history changed in unexpected ways the geopolitical map of the Orthodox world. Russia’s assent to political power, first under the Czardom and more recently as a Soviet superpower, created the impression—and for some the pious expectation—that the new center of Orthodoxy could and ought to be moved to Moscow. Yet, the Patriarchate of Moscow was never trans- or inter-national. Rather, it was always bound to the history and the destiny of the Russian people. As such, therefore, it could not substitute the Ecumenical Patriarchate for it could never become truly ecumenical without ceasing being itself (the Church of Russia). On the other hand, Constantinople as the Eastern Roman capital was, by its very foundation by Constantine the Great and as the capital of a truly international Empire, a cosmopolitan and universalist Church. Its language was Greek, the lingua franca of the whole Eastern Empire, but it was comprised by people of diverse nationalities, histories, and cultures. As such it was and still remains best suited to avert the dangers of nationalism to which, as the last two centuries have made painfully clear, Orthodoxy is particularly prone. Constantinople was ecumenical, therefore, precisely because it was that particular city. In other words, it was universal because it was particular and it was particular because it was universal. Without its particularity, that is, without its embodiment in Constantinople, the Ecumenical throne would have been an abstraction and a utopia. Without its universality, the city would have remained parochial. In the Church of Constantinople a theological principle—that may look paradoxical in our secular eyes—is upheld: there is no true immanence (particularity) without transcendence, nor is there a genuine transcendence (universality) without immanence. In consequence, the mission and ministry of the Church of Constantinople is precisely to preserve this paradox that recognizes in the particular the universal, in the single individual the pleroma of an incalculable plurality, in the one the dignity of the many, or indeed of all. It is on account of such theological sensitivity—as exemplified in the parable of the lost sheep, where the one is equal to the ninety-nine—that the Church of Constantinople has rejected those secular reasoning which calculate power and relevance by numbers. Often, if only implicitly, the remark has been made that other sister Churches, with more numerous flocks, should be given a primacy not in line with the Orthodox Church’s tradition and canonical organization (taxis). That would be a primacy of numbers. But is such a primacy acceptable by the Church? Primacy is a quality—how could it, then, be decided by quantifying criteria? Truth does not necessary lies in numbers, nor can be decided on statistical accounts. The logic of the primacy of numbers is condemned by the Gospel the Church preaches and to accept that logic would render it fundamentally inconsistent with its own kerygma. Nevertheless, even if one were willing to discard these serious objections and, in addition, if one were to discount the flock of the Church of Constantinople in Australia, the Americas, Asia, and Western Europe, are we allowed to “disenfranchise” the dead? Are we allowed to count as nothing those same believers who inhabited for centuries the lands of the Ecumenical Throne and whom, even though they have fallen asleep, the Church continues to commemorate daily in our liturgies and prayers? Let others boast on the numbers of their living, the Church of Constantinople is proud of its dead: martyrs and saints, confessors and hierarchs, faithful of every walk of life—a cloud of living souls surrounds the walls of the Phanar (cf. Heb. 12:1). On this score too, the Church of Constantinople stands with tradition and for tradition as it was once defined in the whimsical and inimitable way of G. K. Chesterton: Tradition may be defined as an extension of the franchise. Tradition means giving votes to the most obscure of all classes, our ancestors. It is the democracy of the dead. Tradition refuses to submit to the small and arrogant oligarchy of those who merely happen to be walking about. All democrats object to men being disqualified by the accident of birth; tradition objects to their being disqualified by the accident of death. (...) We will have the dead at our councils. The ancient Greeks voted by stones; these shall vote by tombstones.[4] [1] See our “Primacy and Ecclesiology: The State of the Question” in Orthodox Constructions of the West, edited by Aristotle Papanikolaou and George Demacopoulos (Fordham University Press, 2013), pp. 229-239, and “Τὸ Πρωτεύον Πρόβλημα τοῦ Πρώτου” in Νέα Εὐθύνη, vol. 15 (January-February 2013), pp. 65-67. [2] Adam A. J. DeVille speaks of a Patriarchate that is “sui generis among the Eastern patriarchates” in Orthodoxy and the Roman Papacy, p. 82. [3] “In October 2006 [sic], the commission [on the theological dialogue between the two Churches] resumed its discussions at Ravenna, though the event was marred by a ‘walkout’ on the part of the Moscow patriarchate’s representative. Bishop Hilarion’s protest was caused not for once by the wrongdoings, real or imagined, of the Catholic Church but by the presence of a delegation from the Estonian orthodox church, whose autocephaly, underwritten by Constantinople, is still denied in Russia. His action demonstrated, of course, the need precisely for a strong universal primacy so as to balance synodality in the Church.” So Aidan Nichols (in Rome and the Eastern Churches, p. 368). And he continues in assessing the unfortunate incident: “[t]he decision of the Moscow patriarchate in October 2007 to withdraw its representatives from the Ravenna meeting…was not only an irritating impediment to that dialogue; it was precisely the sort of happening that makes Catholics think the orthodox need the pope as much as the pope needs them” (ibid., p. 369). [4] G.K. Chesterton, Orthodoxy in the Collected Works, volume I (San Francisco, Ignatius, 1986), p. 251. - See more at: http://www.amen.gr/article16063#sthash.IUF1h6KT.dpuf sa drugog fronta somewhere deep in Russia : https://mospat.ru/ru/2013/12/26/news96344/ Позиция Московского Патриархата по вопросу о первенстве во Вселенской Церкви Вопрос о первенстве во Вселенской Церкви неоднократно поднимался в ходе работы Смешанной международной комиссии по богословскому диалогу между Православной Церковью и Римско-Католической Церковью. 27 марта 2007 года Священный Синод Русской Православной Церкви поручил Синодальной богословской комиссии изучить этот вопрос и подготовить официальную позицию Московского Патриархата (журнал № 26). Между тем, 13 октября 2007 года на заседании Смешанной комиссии в Равенне — в отсутствии делегации Русской Церкви и без учета ее мнения — был принят документ на тему «Экклезиологические и канонические последствия сакраментальной природы Церкви». Изучив Равеннский документ, Русская Православная Церковь не согласилась с ним в той части, где речь идет о соборности и примате на уровне Вселенской Церкви. Поскольку в Равеннском документе различаются три уровня церковной администрации — местный, региональный и вселенский — в нижеследующей позиции Московского Патриархата по вопросу о первенстве во Вселенской Церкви эта тема также рассматривается на трех уровнях. 1. В Святой Христовой Церкви первенство во всем принадлежит ее Главе — Господу и Спасителю нашему Иисусу Христу, Сыну Божию и Сыну Человеческому. По словам святого апостола Павла, Господь Иисус Христос есть глава тела Церкви; Он — начаток, первенец из мертвых, дабы иметь Ему во всем первенство (Кол 1:18). Согласно апостольскому учению, Бог Господа нашего Иисуса Христа, Отец славы, воскресив Его из мертвых, посадил одесную Себя на небесах превыше всякого Начальства, и Власти, и Силы, и Господства, и всякого имени, именуемого не только в сем веке, но и в будущем… и поставил Его выше всего, главою Церкви, которая есть Тело Его (Еф 1:17-23). Церковь, пребывающая на земле, есть не только сообщество верующих во Христа, но и Богочеловеческий организм: Вы — тело Христово, а порознь — члены (1 Кор 12:27). Соответственно, различные формы первенства в Церкви, совершающей историческое странствие в этом мире, являются вторичными по отношению к вечному первенству Христа как Главы Церкви, посредством Которого Бог Отец примиряет с Собою все, умиротворяя через Него… и земное и небесное (Кол 1:20). Первенство в Церкви должно быть прежде всего служением примирения, имеющим целью созидание согласия, по слову Апостола, призывающего сохранять единство духа в союзе мира (Еф. 4:3). 2. В жизни Христовой Церкви, пребывающей в этом веке, первенство, наряду с соборностью, является одним из основополагающих принципов ее устроения. На разных уровнях церковного бытия исторически сложившееся первенство имеет различную природу и различные источники. Этими уровнями являются: (1) епископия (епархия), (2) автокефальная Поместная Церковь и (3) Вселенская Церковь. (1) На уровне епархии первенство принадлежит епископу. Первенство епископа в своей епархии имеет под собой твердые богословские и канонические основания, восходящие к эпохе раннехристианской Церкви. По учению апостола Павла, епископов Дух Святой поставил… блюстителями, пасти Церковь Господа и Бога, которую Он приобрел Себе Кровию Своею (Деян. 20:28). Источником первенства епископа в своей епархии является апостольское преемство, сообщаемое через хиротонию1. Епископское служение является необходимым основанием Церкви: «Епископ в Церкви, и Церковь в епископе, и кто не с епископом, тот не в Церкви» (сщмч. Киприан Карфагенский2). Сщмч. Игнатий Богоносец сравнивает первенство епископа в своей епархии с главенством Бога: «Старайтесь делать все в единомыслии Божьем, так как епископ председательствует вместо Бога, пресвитеры занимают место собора апостолов, и диаконам, сладчайшим мне, вверено служение Иисуса Христа, Который был прежде век у Отца, и наконец, явился видимо» (Послание к Магнезийцам, 6). В своем церковном уделе епископ обладает полнотой власти — сакраментальной, административной и учительной. Святой Игнатий Богоносец учит: «Без епископа никто не делай ничего, относящегося до Церкви. Только та Евхаристия должна почитаться истинною, которая совершается епископом или тем, кому он сам предоставит это… Не позволительно без епископа ни крестить, ни совершать вечерю любви; напротив, что одобрит он, то и Богу приятно, чтобы всякое дело было твердо и несомненно» (Послание к Смирнянам, 7). Сакраментальная власть епископа с наибольшей полнотой выражается в Евхаристии. При ее совершении епископ является образом Христа, с одной стороны представляя Церковь верных перед лицом Бога Отца, а с другой — преподавая верным благословение Божие и питая их истинными духовными пищей и питием евхаристического Таинства. Как глава своей епархии епископ возглавляет соборное богослужение, рукополагает клириков и назначает их на церковные приходы, благословляя им совершать Евхаристию и другие Таинства и священнодействия. Административная власть епископа выражается в том, что ему подчиняются клирики, монашествующие и миряне епархии, приходы и монастыри (кроме ставропигиальных), а также различные епархиальные учреждения (образовательные, благотворительные и др.). Епископ вершит суд по делам о церковных правонарушениях. В Апостольских правилах говорится: «Епископ да имеет попечение о всех церковных вещах и оными да распоряжается» (38-е правило); «пресвитеры и диаконы без воли епископа ничего да не совершают. Ибо ему вверены люди Господни, и он воздаст ответ о душах их» (39-е правило). (2) На уровне автокефальной Поместной Церкви первенство принадлежит епископу, избираемому в качестве Предстоятеля Поместной Церкви Собором ее епископов3. Соответственно, источником первенства на уровне автокефальной Церкви является избрание первенствующего епископа Собором (или Синодом), обладающим полнотой церковной власти. Такое первенство имеет под собой твердые канонические основания, восходящие к эпохе Вселенских соборов. Власть Предстоятеля в автокефальной Поместной Церкви отлична от власти епископа в своем церковном уделе: это власть первого среди равных епископов. Он осуществляет свое служение первенства в соответствии с общецерковной канонической традицией, выраженной в 34-м Апостольском правиле: «Епископам всякого народа подобает знать первого в них, и признавать его как главу, и ничего превышающего их власть не творить без его рассуждения: творить же каждому только то, что касается до его епархии и до мест, к ней принадлежащих. Но и первый ничего да не творит без рассуждения всех. Ибо так будет единомыслие, и прославится Бог о Господе во Святом Духе, Отец, Сын и Святой Дух». Полномочия Предстоятеля автокефальной Поместной Церкви определяются Собором (Синодом) и закрепляются в уставе. Предстоятель автокефальной Поместной Церкви является председателем ее Собора (или Синода). Таким образом, Предстоятель не обладает единоличной властью в автокефальной Поместной Церкви, но управляет ею соборно — в соработничестве с другими епископами4. (3) На уровне Вселенской Церкви как сообщества автокефальных Поместных Церквей, объединенных в одну семью общим исповеданием веры и пребывающих в сакраментальном общении друг с другом, первенство определяется в соответствии с традицией священных диптихов и является первенством чести. Эта традиция восходит к правилам Вселенских соборов (3-е II Вселенского собора, 28-е IV Вселенского собора и 36 VI Вселенского собора) и подтверждается на протяжении церковной истории в деяниях Соборов отдельных Поместных Церквей, а также в практике литургического поминовения Предстоятелем каждой Автокефальной Церкви Предстоятелей других Поместных Церквей в порядке священных диптихов. Порядок диптихов исторически менялся. В течение первого тысячелетия церковной истории первенство чести принадлежало Римской кафедре5. После разрыва евхаристического общения между Римом и Константинополем в середине XI века первенство в Православной Церкви перешло к следующей в порядке диптиха кафедре — Константинопольской. С тех пор вплоть до настоящего времени первенство чести в Православной Церкви на вселенском уровне принадлежит Патриарху Константинопольскому как первому среди равных Предстоятелей Поместных Православных Церквей. Источником первенства чести на уровне Вселенской Церкви является каноническое предание Церкви, зафиксированное в священных диптихах и признаваемое всеми автокефальными Поместными Церквами. Содержательное наполнение первенства чести на вселенском уровне не определяется канонами Вселенских или Поместных соборов. Канонические правила, на которые опираются священные диптихи, не наделяют первенствующего (которым во времена Вселенских соборов был Римский епископ) какими-либо властными полномочиями в общецерковном масштабе6. Экклезиологические искажения, приписывающие первенствующему на вселенском уровне иерарху функции управления, свойственные первенствующим на других уровнях церковной организации, в полемической литературе второго тысячелетия получили наименование «папизма». 3. В силу того, что природа первенства, существующего на разных уровнях церковного устройства (епархиальном, поместном и вселенском), различна, функции первенствующего на разных уровнях не тождественны и не могут переноситься с одного уровня на другой. Перенесение функций служения первенства с уровня епископии на вселенский уровень, по существу, означает признание особого вида служения — «вселенского архиерея», обладающего учительной и административной властью во всей Вселенской Церкви. Таковое признание, упраздняя сакраментальное равенство епископата, приводит к появлению юрисдикции вселенского первоиерарха, о которой ничего не говорят ни священные каноны, ни святоотеческое предание и следствием которой становится умаление или даже упразднение автокефалий Поместных Церквей. В свою очередь, распространение того первенства, которое присуще предстоятелю автокефальной Поместной Церкви (по 34-му Апостольскому правилу), на вселенский уровень7 наделило бы первенствующего во Вселенской Церкви особыми полномочиями вне зависимости от согласия на это Поместных Православных Церквей. Подобное перенесение понимания природы первенства с поместного уровня на вселенский потребовало бы и соответствующего перенесения процедуры избрания первенствующего епископа на вселенском уровне, что привело бы уже к нарушению права первенствующей автокефальной Поместной Церкви самостоятельно выбирать своего Предстоятеля. 4. Господь и Спаситель Иисус Христос предостерегал своих учеников от любоначалия (ср. Мф. 20:25-28 ). Церковь всегда противостояла искаженным представлениям о первенстве, которые стали проникать в церковную жизнь с древнейших времен8. В определениях Соборов и творениях святых мужей осуждались злоупотребления властью9. Первенствующие по чести во Вселенской Церкви римские епископы, с точки зрения Церквей Востока, всегда были патриархами Запада, то есть предстоятелями Западной Поместной Церкви. Однако уже в первом тысячелетии церковной истории на Западе начала формироваться доктрина об особой, имеющей божественное происхождение учительной и административной власти римского епископа, простирающейся на всю Вселенскую Церковь. Православная Церковь не приняла учение Римской Церкви о папском примате и о божественном происхождении власти первого епископа во Вселенской Церкви. Православные богословы всегда настаивали на том, что Римская Церковь является одной из автокефальных Поместных Церквей и не имеет права распространять свою юрисдикцию на территорию других Поместных Церквей. Они также считали, что первенство чести римских епископов имеет характер человеческого, а не божественного установления10. В течение всего второго тысячелетия и до наших дней в Православной Церкви сохраняется та административная структура, которая была свойственна Восточной Церкви первого тысячелетия. В рамках этой структуры каждая автокефальная Поместная Церковь, находясь в догматическом, каноническом и евхаристическом единстве с другими Поместными Церквами, является самостоятельной в управлении. В Православной Церкви нет и никогда не было единого административного центра на вселенском уровне. Напротив, на Западе развитие учения об особой власти римского епископа, согласно которому верховная власть во Вселенской Церкви принадлежит епископу Рима как преемнику апостола Петра и наместнику Христа на земле, привело к формированию иной административной модели церковного устройства с единым вселенским центром в Риме11. В соответствии с двумя разными моделями церковного устройства по-разному представлялись условия каноничности церковной общины. В католической традиции непременным условием каноничности является евхаристическое единство той или иной церковной общины с Римским престолом. В православной традиции каноничной считается та община, которая является частью автокефальной Поместной Церкви и благодаря этому пребывает в евхаристическом единстве с другими каноническими Поместными Церквами. Как известно, попытки привить Восточной Церкви западную модель административного устройства неизменно встречали сопротивление на православном Востоке. Оно нашло отражение в церковных документах12 и полемической литературе, составляющих часть Предания Православной Церкви. 5. Первенство во Вселенской Православной Церкви, являющееся по самой своей природе первенством чести, а не власти, имеет большое значение для православного свидетельства в современном мире. Константинопольская патриаршая кафедра обладает первенством чести на основании священных диптихов, признаваемых всеми Поместными Православными Церквами. Содержательное же наполнение этого первенства определяется консенсусом Поместных Православных Церквей, выраженным, в частности, на всеправославных совещаниях по подготовке Святого и Великого Собора Православной Церкви13. Осуществляя свое первенство, Предстоятель Константинопольской Церкви может выступать с инициативами общеправославного масштаба, а также обращаться к внешнему миру от имени всей православной полноты при условии, что он уполномочен на это всеми Поместными Православными Церквами. 6. Первенство в Церкви Христовой призвано служить духовному единству ее членов и благоустроению ее жизни, ибо Бог не есть Бог неустройства, но мира (1 Кор. 14:33). Служение первенствующего в Церкви, чуждое мирского властолюбия, имеет целью созидание тела Христова… дабы мы… истинною любовью все возращали в Того, Который есть глава Христос, из Которого все тело… при действии в свою меру каждого члена получает приращение для созидания самого себя в любви (Еф 4:12-16). _____________ [1] Которая включает в себя избрание, рукоположение и рецепцию со стороны Церкви. [2] Ep. 69.8, PL 4, 406A (в рус. пер. Послание 54) [3] Как правило, первенствующий епископ возглавляет главную (первенствующую) кафедру на канонической территории соответствующей Церкви. [4] В состав автокефальных Поместных Церквей могут входить сложные церковные образования, например, в Русской Православной Церкви существуют автономные и самоуправляемые Церкви, митрополичьи округа, экзархаты и митрополии. В каждом из них существуют свои формы первенства, которые определяются Поместным Собором и отражаются в церковном уставе. [5] О первенстве чести Римской кафедры и втором месте Константинопольской кафедры говорится в 3-м правиле II Вселенского собора: «Константинопольский епископ да имеет преимущество чести по Римском епископе, потому что град оный есть новый Рим». В 28-м правиле IV Вселенского собора уточняется вышеуказанное правило и указывается каноническая причина первенства чести Рима и Константинополя: «Престолу ветхого Рима отцы прилично дали преимущества: поелику то был царствующий град. Следуя тому же побуждению и сто пятьдесят боголюбезных епископов представили равные преимущества святейшему престолу нового Рима, праведно рассудив, да град, получивший честь быть градом царя и синклита, и имеющий равные преимущества с ветхим царственным Римом, и в церковных делах возвеличен будет подобно тому, и будет второй по нем». [6] Существуют правила, которые в полемической литературе используются для того, чтобы канонически обосновать судебные прерогативы первенствующей Римской кафедры: это 4-е и 5-е правила Сардикийского собора (343 г.). Между тем, в этих правилах не говорится о том, что права Римской кафедры принимать апелляции распространяются на всю Вселенскую Церковь. Из канонического свода известно, что даже на Западе эти права были не безграничны. Так, еще Карфагенский собор 256 г. под председательством св. Киприана на притязания Рима на первенство высказал следующее мнение об отношениях между епископами: «Никто из нас не должен делать себя епископом епископов или тираническими угрозами принуждать своих коллег к необходимости подчинения, потому что каждый епископ в силу свободы и власти имеет право своего собственного выбора и как не может быть судим другим, так и сам не может судить другого; но будем же все ожидать суда Господа нашего Иисуса Христа, Который один только имеет власть поставить нас для управления Своей Церковью и судить о наших действиях» (Sententiae episcoporum, PL 3, 1085C; 1053A-1054A). Об этом также говорит включаемое во все авторитетные издания канонического корпуса — в частности, в Книгу правил, в составе канонов Карфагенского собора — Послание Африканского Собора к Келестину, папе Римскому (424 г.). В этом послании Собор отвергает право Римского папы принимать апелляции на судебные постановления Собора африканских епископов: «Умоляем вас, господине брате, дабы вы впредь не допускали легко до вашего слуха приходящих отселе, и не соизволяли впредь приимати в общение отлученных нами…». 118 правило Карфагенского собора содержит в себе запрет апеллировать к Церквам заморских стран, что в любом случае подразумевает также и Рим: «Кто быв отлучен от общения церковного в Африке, прокрадется в заморския страны, дабы приняту быти в общение, тот подвергнется извержению из клира». [7] Как известно не существует ни одного канона, который бы допускал подобную практику. [8] Еще в апостольские времена святой апостол Иоанн Богослов в своем Послании осудил любящего первенствовать Диотрефа (3 Ин. 1:9). [9] Так, III Вселенский собор, охраняя право Кипрской Церкви на самовозглавление, в своем 8-м правиле постановил: «Начальствующие во святых Кипрских Церквах да имеют свободу, без притязания к ним и без стеснения их, по правилам святых отцов и по древнему обыкновению, сами собою совершать поставление благоговейнейших епископов. То же да соблюдается и в иных областях и повсюду в епархиях: дабы никто из боголюбезнейших епископов не простирал власти на иную епархию, которая прежде и сначала не была под рукою его или его предшественников. Но если кто простер и насильственно какую епархию себе подчинил, да отдаст оную: да не преступаются правила отцов, да не вкрадывается под видом священнодействия надменность власти мирской; и да не утратим по малу, неприметно той свободы, которую даровал нам кровию Своею Господь наш Иисус Христос, освободитель всех человеков». [10] Так в XIII в. свт. Герман Константинопольский писал: «Существуют пять патриархатов с определенными для каждого границами, а между тем, в последнее время среди них возникла схизма, начало которой положила дерзновенная рука, ищущая преобладания и господства в Церкви. Глава Церкви есть Христос, всякое же домогательство главенства противно Его учению» (цит. по: Соколов И.И. Лекции по истории Греко-Восточной Церкви. — СПб., 2005. С.129). В XIV в. Нил Кавасила, архиепископ Солунский писал о первенстве римского епископа: «Папа действительно имеет две привилегии: он епископ Рима … и он первый [по чести] среди епископов. От Петра он получил римскую кафедру, тогда как первенство [по чести] он получил много позже от блаженных Отцов и благочестивых императоров, только для того, чтобы в церковных делах был порядок» (De primatu papae, PG 149, 701 CD). Святейший Патриарх Константинопольский Варфоломей заявляет: «Все мы, православные… убеждены, что в первом тысячелетии существования Церкви, во времена неразделенной Церкви, было признано первенство епископа Рима, папы. Однако, первенство это было почетным, в любви, не являясь юридическим главенством над всей христианской Церковью. Иными словами, согласно нашему богословию, это первенство — человеческого порядка, оно было установлено из-за необходимости для Церквей иметь главу и координационный центр» (из выступления перед болгарскими средствами массовой информации в ноябре 2007 года). [11] Различия в церковной организации между Римско-Католической Церковью и Православной Церковью можно проследить не только на вселенском, но и на поместном и епархиальном уровнях. [12] В Окружном послании 1848 г. Восточные Патриархи осуждают превращение Римскими епископами первенства чести в господство над всей Вселенской Церковью: «Главенство… превращено ими из братского отношения и преимущества иерархического — в господственное» (п. 13). Достоинство Римской Церкви, говорится в Послании, «состоит не в господстве и не в главенстве, которых и сам Петр никогда не получал, — но в братском старейшинстве во Вселенской Церкви и преимуществе, предоставленном папам ради знаменитости и древности их города» (п. 13). [13] См., например, Решение IV Всеправославного совещания (1968), п. 6, 7; Регламент Всеправославных предсоборных совещаний (1986), ст. 2, 13. What on earth can you do with a degree in theology? Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Raymond Red Reddington Написано Децембар 27, 2013 Аутор Пријави Подели Написано Децембар 27, 2013 Нема никакве сумње да Цариград и Москва само чекају... Jakov Edeski је реаговао/ла на ово 1 „Многи од нас себе зову „либералима“. И тачно је да је реч „либерал“ некада означавала особе које су поштовале појединца и зазирале од служења масовним принудама. Али левичари су сада загадили тај некада поносан назив означавујћи њиме себе и свој програм већег владиног власништва над имовином и контроле над појединцима. И сада, као резултат, они од нас који верују у слободу морамо објашњавати како, када називамо себе либералима, заправо мислимо на либерале у класичном незагађеном смислу. Ово је у најбољем случају мучно и подложно неразумевању. Ево предлога: хајде да ми, који волимо слободу, заштитимо и за своје коришћење задржимо добру и часну реч „либертаријанац“.“ (Дин Расел) Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Raymond Red Reddington Написано Децембар 27, 2013 Аутор Пријави Подели Написано Децембар 27, 2013 On 27. 12. 2013. at 13:30, Pontifex Emeritus рече ovo je sasvim tacno. zato mislim da je najbolji korak u tom pravcu upucivanje mladih bogoslova istocnog obreda na teoloske studije u jezuitske koledze. istorijsko iskustvo nas uci da su upravo oni kasnije postajali najprivrzeniji borci za jedinstvo sa Rimskom apostolskom stolicom. Када већ имамо стотине Цариградских ђака..ред би био и из Рима... Jakov Edeski је реаговао/ла на ово 1 „Многи од нас себе зову „либералима“. И тачно је да је реч „либерал“ некада означавала особе које су поштовале појединца и зазирале од служења масовним принудама. Али левичари су сада загадили тај некада поносан назив означавујћи њиме себе и свој програм већег владиног власништва над имовином и контроле над појединцима. И сада, као резултат, они од нас који верују у слободу морамо објашњавати како, када називамо себе либералима, заправо мислимо на либерале у класичном незагађеном смислу. Ово је у најбољем случају мучно и подложно неразумевању. Ево предлога: хајде да ми, који волимо слободу, заштитимо и за своје коришћење задржимо добру и часну реч „либертаријанац“.“ (Дин Расел) Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Ignjatije Написано Децембар 27, 2013 Пријави Подели Написано Децембар 27, 2013 On 27. 12. 2013. at 13:30, Pontifex Emeritus рече ovo je sasvim tacno. zato mislim da je najbolji korak u tom pravcu upucivanje mladih bogoslova istocnog obreda na teoloske studije u jezuitske koledze. istorijsko iskustvo nas uci da su upravo oni kasnije postajali najprivrzeniji borci za jedinstvo sa Rimskom apostolskom stolicom. Дође ми да из поштовања према њима променим ник у Игњацио, у част оснивачу Језуитског реда Игањацију Лојоли. Pontifex Emeritus је реаговао/ла на ово 1 http://www.svedokverni.org/ 555-333 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Raymond Red Reddington Написано Децембар 27, 2013 Аутор Пријави Подели Написано Децембар 27, 2013 О томе и причам...која је разлика за нас између Цариграда и Рима... On 27. 12. 2013. at 13:34, Dragi рече O mogućem ujedinjenju, sjedinjenju, o prisjedinjenju Rimokatolika Pravoslavnoj Crkvi, šta god, ne odlučuje Srbija. Ovo je nadležnost vaseljenske Crkve, ne pomesne poput srpske. „Многи од нас себе зову „либералима“. И тачно је да је реч „либерал“ некада означавала особе које су поштовале појединца и зазирале од служења масовним принудама. Али левичари су сада загадили тај некада поносан назив означавујћи њиме себе и свој програм већег владиног власништва над имовином и контроле над појединцима. И сада, као резултат, они од нас који верују у слободу морамо објашњавати како, када називамо себе либералима, заправо мислимо на либерале у класичном незагађеном смислу. Ово је у најбољем случају мучно и подложно неразумевању. Ево предлога: хајде да ми, који волимо слободу, заштитимо и за своје коришћење задржимо добру и часну реч „либертаријанац“.“ (Дин Расел) Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Препоручена порука