Непребол

[АлександраВ]

5 hours ago, Дијана. рече

Acika, ovo je pjesma koja govori o tome

Скоро све Муминове песме говоре о томе, можда не баш о конкретном догађају али је то један велики ожиљак који толико пулсира у његовом стваралаштву. И то што на концерту након сваке песме публици каже - живели хиљаду година, живели таузндку, живели мени хиљадарку и слично, говори о томе. Једноставно, непребол.

You, you might not live for so long.
Doesn`t realy matter baby,
Death is here.

Love Hunters People who care

...No time for force
Your life stopped burning, my son
No time for tears
`Cos they are cheaper than you
No time for sadness, no time for lies
No time for crying, it`s time for dying
Sadness, lies, crying, it`s time for dying

 

[Дијана.]

 

[Дијана.]

https://www.youtube.com/watch?v=HHAglLUrfMQ

https://www.youtube.com/watch?v=LdfEXTaW4Is

 

[JESSY]

Патња и бол су нормалне реакције на велику невољу, на пример, на смрт или тешку болест блиске особе. На жалост, данас се посебно преко медија намеће погрешан став како је сваки душевни бол ненормалан, а свака велика патња болест која захтева не само стручну помоћ у облику разговора, већ по могућности и узимање лекова. Иако нам у тешким животним тreнуцима може помоћи разговор са неким блиским на чијем ћемо се рамену моћи исплакати и коме ћемо се моћи поверити, то никако не значи да нам је, осим у специфичним случајевима, потребна стручна помоћ

Нема сумње да је губитак детета један од најтежих губитака који човеку може да се деси. Свакако да је болна свака смрт, од којих се некако посебно издваја смрт родитеља. Често пута нам се чини како између нас и смрти стоје наши родитељи, јер ако се све одвија, да тако кажемо природним током, онда ми долазимо на ред тек када они оду у вечност.

Посебно тешко нам пада смрт неког блиског с ким нисмо остварили хармоничан или заокружен однос. У таквом недореченом односу људи нису разговарали о битним моментима: шта један другом замерају, зашто су се удаљили, шта су учинили један другоме нажао, шта су пропустили да учине. Односи које је смрт прекинула на том нивоу веома отежавају процес туговања, јер је остало толико тога недореченог, а сада се више ништа не може променити или побољшати.

 

Смрт након хармоничног и заокруженог односа није толико болна, јер након првих тешких дана и месеци туговања почињу да израњају лепе и трајне успомене које временом доносе мир и спокојство.

Има још нешто што нас понекад спречава да изађемо из наше туге. Сви ми некако осећамо када смо у дубокој тузи како би свака ведра или оптимистична мисао на неки начин била порицање нашег бола или дубоке туге, као да смо издали блиску особу која је умрла. При томе не мислимо на то како би та вољена особа желела да нас види радосне. То истинска љубав увек жели.

И на крају, за хришћанина смрт није застрашујућа, она је побеђена. Пакао и вечне патње чекају оне, који се свесно и својом слободном вољом, окрећу од Бога, који више воле суморност греха, од светлости Његове љубави.

 

https://duhovnaterapija.wordpress.com/2014/09/13/smrt/#more-149

[JESSY]

Bol treba proživjeti   Brzo vrijeme. Brza smjena osjećanja. Nema mjesta da se proživi bol. Ljudi često idu kod psihologa samo sa jednim ciljem - da bi odmah ugušili bol. Da bi što brže prestali da osjećaju - i opet trkom, u život, na posao, u porodicu. Kao roboti. Da bi živjeli i ne bi bili nespokojni. Da život ne bi ometale opsesivne misli. Da se živi i ne osjeća.   Jer je bol - priča o osjećanjima. On je pokazatelj. Gdje je narušena cjelovitost, tu bol. Gdje je rana, tu boli. Gdje je rana, tu ne može da ne boli. Ako je organizam živ, on reaguje bolom na traumu, na bolest, na neuspjeh na poslu. Postoji rešenje: postati kiborg, tada neće boljeti. Uopšte nikada više. Ali tada ni u zalasku sunca neće se uživati, ni vino neće biti ukusno, ni mačka se neće milovati. Ovo je, takođe - priča o osjećanjima. Rana ne zarasta momentalno. Iako je analgetik mašću namažemo. Iako zavoj na nju stavimo. Rana neće zarasti prije nego što prorade svi zaštitni i obnavljajući mehanizmi. Krvi se ne može narediti da brže koaguliše, a ćeliji - da se brže regeneriše. Sve se dešava svojom brzinom i u svoje vrijeme. Isto tako je i sa psihom. Treba joj dozvoliti da odradi sve etape. Ne zadržavati je specijalno ( da se raskrvari rana), ne ubrzavati je ( mazati je raznim sredstvima jednim za drugim). Treba dozvoliti sebi da se odboluje. Gubitak boli. Rastanak boli. Saopštenje sa lošim sadržajem boli. Ne odgovaranje na saopštenje boli. Grube riječi bole. Nevoljenje boli. Ignorisanje boli. Ljubomora boli. Ne treba bježati, ni spasavati se, već proživjeti. Treba odbolovati. Kao i tokom gripa, treba ga odbolovati u krevetu, pijući čaj sa limunom. Treba prihvatiti taj bol i to stanje. Priznati i imenovati to što osjećaš. "Da, ja sam ljubomoran." "Da, bojim se da je izgubim, smrtno se bojim." I osjećati. Plakati. Ljutiti se. Ispoljiti gnjev. Patiti, gledajući fotografije. Pisati glupa pisma. Mogu da se ne šalju, ali ih treba pisati. Posvetiti dio vremena tome, da se proživi bol od situacije. Boraviti u njemu. Bez zamazivanja. Bez prebacivanja. Bez ometanja. Specijalno odvojiti vrijeme za svjesno proživljavanje bola. Sama psiha uključuje zaštitne mehanizme. Ako je ne budete ometali, uključiće ih. Prebolovaće - i nastupiće apatija, nezainteresovanost. Onda će doći mirno razumijevanje onoga što se dogodilo. Zatim - prihvatanje situacije i želja da se ide dalje. To je ono što ste htjeli da dobijete odmah, bez zadržavanja, na samom početku. Razumijem, čudan recept. Ali vi i sami znate: efekat bilo kakvog analgetika se završava i rana prestaje da boli, samo kada zaraste.   http://www.bebamur.com/blog/bol-treba-prozivjeti