Непребол

[Дијана.]

  On 31. 10. 2014. at 21:19, JESSY рече

Samo da mogu da podjem izmedju sna i jave

 

Da se iz sna u javu nikad ne vratim."Ja spavam, a srce je moje budno".

Ljubav je vječna, i spaja dva svijeta. Živi su oni, življi nego mi, svakako. Mi samo postojimo, trpeći bol, koji će nas, nadajmo se, dovesti do života.

[Снежана]

НАТПИС НА ГРОБУ

 

Осетих твоју чисту и тужну душу

Као што се осећа месец који тихо плови

       Иза навучених завеса.

Осетих твоју јадну и стидљиву душу

Као просјака испружених руку пред капијом

       Који нема храбрости да покуца и уђе.

И осетих ти душу слабачку и покорну

Као сузу која не сме да пређе праг очних капака.

И осетих твоју душу растргнуту и ознојену од бола

Као марамицу у руци у коју капљу сузе.

А данас, када моја душа жели да ишчезне у ноћи,

Само успомена на те држи је

        Невидљивим прстима слабости.

 

Тристан Цара

[Данче*]

Veliki bolovi traže velike duše i samo velike duše trpe velike bolove!

 

Božidar Knežević

[Дијана.]

Who will show you...  this distant way? Who will show you...this distant way? This way ...to Sao Tomé?

The longing, the longing,... The longing    For this land of mine, Sao Nicolau

If you write me letter,... I will write you back   If you forget me,...  I will forget you...

Until the day... You come back

 

[Дијана.]

https://www.youtube.com/watch?v=UlkVdf0Zp-U

[JESSY]

Smiri se, duso moja
padne li suza na dlan
nije ni drugima lako
sutra je novi dan

Smiri se, duso moja
ako i ostanes sam
mozda je najbolje tako
sutra je novi dan

Sutra je novi dan i zivot tece
ne postoji bol ni jad sto proci nece
sve ce ostati iza nas dok vrijeme leti
zastani barem malo
svega se, svega sjeti

Sutra je novi dan i zivot tece
ne postoji bol ni jad sto proci nece
oblaci bijeli sto plove susrete donose nove
nek ti oci sklopi san
sutra vec je novi dan

Smiri se, duso moja
htjela sam sve da ti dam
nista mi imali nismo
sutra je novi dan

Smiri se, duso moja
o nama sve ja znam
ladje u oluji mi smo
sutra je novi dan

 

[Дијана.]

[Дијана.]

Č.Bukovski

sećam se nekih stvari i ustajem i hodam po sobi.
ne mogu da prestanem da hodam
s jednog na drugi kraj sobe.
bio sam jednom čovek zadovoljan što je sam.
sada sam grubo otvoren
svuda oštre ivice.
imaju me - sluđenog i zarobljenog.
izvukli su me iz samog sebe.
rade na meni.
nalet je mahnit i nemilosrdan
i bez ikakvog zvuka.
reke prelivaju nasipe.
sunce smrdi kao izgoreli sir.
deset hiljada lica na bulevarima.
živim sa stvorenjima čije postojanje
nema ništa zajedničko s mojim.
i dalje hodam po ovoj sobi.
jedva dišem.

 

 

https://www.facebook.com/carls.bukovski/photos/a.201167413253395.42276.170067656363371/881933561843440/?type=3&theater

[Дијана.]

[JESSY]

"...prolazi vrijeme..
dan za danom..
sat za satom...
minute duge kao stoljeća..
svijet se okreće
a ja stojim...
nesposobna sam da volim
da živim
da postojim...
trenutak sreće
pretvoren je u vječnost tuge..
trebam tvoj osmijeh
dodir..pogled..
da znam da će sve biti dobro..."

[JESSY]

-Tugovati znaci takodje ziveti. Izgubljen medju liscem na zemlji, opali list ne odgovara nista. Odlazim dalje, a u sebi nosim njegovo cutanje. Ono me tisti i zbunjuje, ali ja se trudim da i tome cutanju nadjem mesta u zivotu.

 

                                  

 

-Boli me, kao i uvek, na istom mestu, isto. Kako bi dobro bilo ne biti nista, ne zvati se nikako, ne odazivati se nikad, nikom a postojati, znati da postojis, i trajati.

 

I.A.

[JESSY]

-Ne, Nista mi ne treba i nikoga ne ocekujem. Kao uvek u ovakvim trenucima, oslanjam se sam na sebe i tako se odrzavam na povrsini. Zivim uporedno sa svojim bolovima. Cekam, cekam, i vise nego napola mrtav, vjerujem da cu izdrzati, da ce i ovo proci, a ja ostati. Trpeti, ziveti i nadziveti – to znaci pobediti samog sebe i svet oko sebe.

 

                                             

[Снежана]

KADA NAM ODLAZI NEKO DRAG

Kada nam odlazi neko drag, ne boli smrt, već boli sve ono što ide posle. Boli praznina koja nikada neće biti popunjena. Boli nemogućnost da još nešto uradimo za njega. Bole reči koje nismo rekli, a mogli smo. Bole suze. Bole uspomene. Bole ćutanja… Boli to što znamo da nikada više nećemo biti zajedno, što nećemo da ga vidimo i što neće da nam se javi. Boli to što će svuda da nam fali i što će uvek biti taj neko koji nedostaje...
Kada nam odlazi neko drag, ne boli samo njegova smrt već i život koji je mogao još da traje a ugasio se. Bole pobede podjednako kao porazi, uspesi podjednako kao neuspesi i sve se, odjednom, na trenutak, poravna, postaje besmisleno, prazno.
Kada nam odlazi neko drag, odlazi i muzika koju je slušao, ljudi koje je poznavao, snovi koje je sanjao, odlaze njegove dileme, njegove tajne, njegovi strahovi. I sve boli... Boli kada postavimo pitanje da li je sve bilo uzalud? Da li smo pogrešili? Ili, da li je moglo drugačije? A dobro znamo da nije…
Boli kada se setimo da ga nema. Boli svako sećanje na njega. Bole fotografije. Bole mesta kojima smo prolazili. Bole reči koje smo rekli. Bole reči koje nismo rekli, a morali smo. Bole njegovi prijatelji. Bole njegove ljubavi. Bole svačije ljubavi kada razmišljamo o njemu. Boli sve što podseća na njega, svaki delić ovog sveta…
Kada nam odlazi neko drag, ne boli samo bol, boli sve drugo. Boli što zauvek nestaje i što ga više nigde neće biti. Boli saznanje da nikada više neće moći da se raduje, da se smeje, mašta, trči, plače, voli. Boli sve ono što je mogao da uradi, a nije. Boli sve ono što je tek trebao da prođe, a nije. Boli proleće, boli sunce, boli more, boli nebo, boli kiša. Boli sve ono što živi bez njega, boli čitav svet...
Kada nam odlazi neko drag, sve odjednom stane, zaustavi se na trenutak i podseti na prolaznost, na godine koje su prošle i koje će proći. Pravimo iskorak iz sadašnjosti i postajemo deo beskrajne vanvremenske nedokučive staze koja vodi samo u jednom smeru.
Kada nam odlazi neko drag, odlazimo i mi zajedno sa njim. Jedan deo nas, možda najlepši. Odlazi ono nešto što smo imali sa tom osobom i ni sa jednom drugom. Odlazi sa njim i jedan deo našeg života koji smo proživeli i koji se upravo njegovim odlaskom završio i pretvorio u sećanje.
I na kraju, kada nam odlazi neko drag, ne boli smrt, već boli sve ono što ide posle. A posle, nažalost, ne ide ništa. I upravo to ništa najviše boli…
Stefan Simic

[JESSY]

-Biva da naidje u ljudskom zivotu trenutak kad se izlaz nigde ne vidi i ne naslucuje, kad covek oseca da je izgubljen on i sve sto je ikad njegovo bilo ili moglo biti. Tada pritesnjenom i ugrozenom stvorenju ne ostaje do jedna misao, obicna i slaba, ali jedina. I covek se hvata za nju. I misli. Tako je izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje, jer mora biti da postoje na svetu i drugi krajevi, sa drugim ljudima, drugacijim odnosima i uslovima zivota, sa drugim izgledima, pa i sa stvranim izlazom za onog koji se krece i zivi. Znaci da ne moramo prihvatiti bezizlaznost ovog polozaja kao stvarnu, svudasnju, potpunu i konacnu, ma kako ona izgledala ocigledna. U toj sumnji u potpunu stvarnost nase nesrece ima zracak nade koji moze biti spasonosan, pokazati nam put ka izlazu i pomoci da donesemo pravu odluku i u trenutku kad sve izgleda izgubljeno. Nije to misao sama ona koja nas izbavlja i spasava, nego mogucnost njenog postojanja u nama.

 

Andric

[Дијана.]

 

 

Ten years ago on a cold dark night there was   someone killed 'neath the town hall lights
There were few at the scene, but they all agreed  that the slayer who ran, looked a lot like me

The judge said son, what is your alibi, if you were somewhere else, then you won't have to die
I spoke not a word, though it meant my life. I'd been in the arms of my best friends wife
 

Now she walks these hills, in a long black veil, She visits my grave, when the cold winds wail
Nobody knows, nobody sees Nobody knows, but me

The scaffold is high, and eternity's near, she stood in the crowd, and shed not a tear
But some times at night, when the cold wind moans, in a long black veil, she cries over my bones
Now she walks these hills, in a long black veil, She visits my grave, when the night winds wail
Nobody knows, nobody sees, Nobody knows, but me, Nobody knows, nobody sees, Nobody knows, but me