Покајање је величанствено осећање

[Лазар Нешић]

Текстот вистина е сјајен и уште кога го читав мене ми отвори нови хоризонти за покајанието. Затоа решив да го преведам и да го споделам со вас.

Мислам дека ти Лазар, го издвои најубавиот дел од текстот, т.е. најважниот. Со твоето толкување, на мислата на авторот и даде вистински тек:

дека не може д/Другиот да верува за нас и дека не може д/Другиот да живее во покајание за мене.

Заради вашиот покажан интерес, ветувам дека ќе следат продолженија, нови преводи на оваа иста тема.

Лепе мисли, хвала ти.

Кад имаш времена, дај нам још мало превода.

Мада, чини ми се да је цела та књига сјајна.

Ајде, чућемо се на ПП, па ћемо попричати.

У сваком случају, добро дошао на форум

[Guest - . . .-]

Лепа тема и леп почетак рада на ЖРУ!

Свака част, само напред, сви смо гладни и жедни оваквих разговора.

[ksenos]

Ви благодарам, добри домаќини!

[Vaske]

Покајање не може бити брисање пређашњег живота онога који се каје, у којем очигледно не суштествује ништа што би могло да буде од користи у новој етапи.

ево ја ћу да издвојим овај дио. Додуше, јесте да је јасан сам по себи, па бих само дода то да не само да је бесмислено брисање свега предходног, већ напротив, са покајањем све предходно добија свој смисао и унутар тог смисла бива очувано на хоризонту бивствовања.

[Ведран]

Покајање може да буде увереност да мој сусрет са другим људима може бити креативан.

е мени се ово допада и посвећујем га свим учесницима форума zru

[DankaM]

Покајање може бити највиша радост земаљског ућешћа у небеском рају.

Bjutifl, zbilja...

Mislim da pravo pokajanje vodi preobražaju, novom čoveku, boljem čoveku...

Ima stvari koje me muče, za koje bih volela da mogu da se istinski pokajem, ali mi ne ide. Ustvari, najviše se kajem zbog nedovoljnog pokajanja Ne znam, plašim se da će moje pokajanje otići u samookrivljavanje, da ću promašiti, a ulog je prilično veliki...

[DankaM]

Dupli post, izvinjavam se

[ksenos]

Покајање – од варљиве маске до истините личности

„Прича о блудноме сину је историја о сусрету једног врло доброг оца са једним врло јаким дететом.“

Савремени старац

Тренутак приступања верујућeг ка таинству Исповести је најважнији тренутак у његовом животу. Тада он реално може да преживи чудо свога исцелења. Дали су сусрели једног и истог Бога? Схематски могли бисмо да разгледамо три различита начина за приступање ка таинству…

1. „Религиозни“ крив човек

2. Секуларни религиозни човек

3. Аутентични верујући човек

1. „Религиозни“ крив човек

Он је донео одлуку о себи. Крив је. Нарушио је закон. Треба да буде кажњен. Он приступа, да би понео последице свог безаконог деловања. Треба ли добити помиловање. Како би се очистио, потребно је да плати неку цену. Реално, не верује у Божју благодат. Не нада се да ће срести лице Бога. Лица су исчезла. Уништавајући своје лице, он је неспособан да комуницира са лицем свештеника, неспособан да разуме могућност за лично општење са Богом.

Исповед претставља формалан судски процес. Пресуда је објављена. Њу је сам обвињен објавио. Он дозвољава свештенику само да изабере износ казне, надајући се да ће то бити најстрожија. Тако ће процес бити практично легитиман... Он не верује у слободу. За њега слобода претставља извор зла. Доказује прародитељски грех на начин на коме га сам тумачи. Када човек бива остављен слободним, тада он пада. Ѣаво је свуда присутан и свемогућ сам по себи. Колико год пута да је чуо глас свога ја, срео је ђавола. Дакле, никада не треба веровати себи. Зато преувеличава значење послушања – послушање, које треба бити тотално и уништавајуче, послушање, које ће докоснути сваку ствар у животу, сваки аспекат живота. Он изабира нај-„строжег“ исповедника, који ће потврдити сва његова уверења као аутентичну и дубоку веру. Осим тога, потребно је да му његов духовник наложи строге епитимије, које ће потврдити његову позицију, да никад не треба веровати себи или другим људима. Он треба да се саветује са њим и о најситнијим детаљима. Свако дело или мисао постају немогући, зато што би могло да постану улазна врата, преко којих би ушао ђаво. И када отвори врата исповедаонице, да би кренуо, док стигне кући поново ће пасти у помислама и искушења. Дакле, телефонираће му, како би их исповедао. Уколико он принудом оде неком другом исповеднику или научи да постои неки исповедник, који се према људима који су сагрешили односи са разумевањем и милошћу, тада се помути. Тај исповедник у истом трену постаје неефикасан, опасан, површан, либералан и инструменат Антихриста. Разуме се, он је опасан за њега зато што дестабилизује његову самодовољност од реципрочне везе. Он никада не би трпео једног свештеника који допире ране човека са исцељујућом нежношћу, зато што би то значило, да би и он сам могао да сагреши и да окуси опроштај. То га помућује. Бог нема право да буде милостив и свеблаги Бог. Бог нема право да делује тако „неправедно“, да би „ономе који се трудио у једанаестом часу дао исту награду као ономе који се трудио од првога“. Другим речима, његов приступ исповести са одејањем тужног понижавања себе не допире покајање. Његов је ум прикован у јуридичком поимању делатности. У име своје моралне религиозности он намеће одговарајући однос са свим са којим комуницира (општи). Дакле, тамо он узима улогу „исповедника“. Он стреми да наложи свако своје гледиште и жестоко напада сваког који се противи.

У истом тренутку, у којем мисли да побеђује свој егоизам и да се смирује, у том истом тренутку постаје неподносљиво егоистичан и егоцентричан.

Он неће утицати на психолошке комплексе из свог детињства, које претстављају земљиште за укупно његово понашање. Он неће посумљати да његово комплетно стање претставља један одбрамбени механизам, који га је можда штитио у његовој младости, али данас попречава његово духовно узрастање. Он уопште не жели да сазна негативне емоције, које има у себи према неком од својих родитеља, од којих је био храњен; због тога им неће никада опростити. Исто као што ће му касније бити тешко да опрости своме детету, које ће пожелети да буде независно, након чега ће се осећати изданим. Он се затвара у сопствена веровања, обучена у одори религиозности ојачана механичким начином, по коме изопачено тумачи монашку аскезу. Садомазохистички начин споразума, где Крст није средство, него циљ и самоциљ (циљ за себе), је пријатан. Један својеручно израђени крст. Један крст у име Бога, али без Бога и нужно без Васкрснутог Бога за спасење нас, грешника.

Извор: Δημήτρης Κaρaγιάννης, Ρωγμές κaι Aγγίγμaτa(Пукотине и додири),εκδ. Aρμός, 2005, σ. 31-46, Аутор је специјалист дечје и породичне психологије.

[ksenos]

ево ја ћу да издвојим овај дио. Додуше, јесте да је јасан сам по себи, па бих само дода то да не само да је бесмислено брисање свега предходног, већ напротив, са покајањем све предходно добија свој смисао и унутар тог смисла бива очувано на хоризонту бивствовања.

се согласувам со твојот коментар Васке.

[ksenos]

http://www.aniboom.c...--itai-froumin/

[ksenos]

Bjutifl, zbilja...

Mislim da pravo pokajanje vodi preobražaju, novom čoveku, boljem čoveku...

Ima stvari koje me muče, za koje bih volela da mogu da se istinski pokajem, ali mi ne ide. Ustvari, najviše se kajem zbog nedovoljnog pokajanja Ne znam, plašim se da će moje pokajanje otići u samookrivljavanje, da ću promašiti, a ulog je prilično veliki...

не ретко и самиот така се чувствувам но верувам дека Он се ќе уреди за наше добро.

[Перса]

Покајање није рефлексно набрајање дела, која доказују моју кривицу.

Покајање не може бити потискивајуће самоокривљивање, које кружи око моје личности, идентификујући личност с њеним понашањем. (поведењем).

Покајање не може бити решење да поново не сагрешим, што би значило да више не живим.

Покајање не може бити губљење слободе и њено предавање неком другом, који би надаље узимао решења за мене.

Покајање не може бити клонирање једног духовног (о)пустошења.

Покајање не може бити западно чистилиште или индулгенције..

Покајање не може бити потписивање документа за раскајавање што осигурава (превенира) надолазећу јуридичку продукцију.

Покајање не може бити брисање пређашњег живота онога који се каје, у којем очигледно не суштествује ништа што би могло да буде од користи у новој етапи.

Покајање може бити највиша радост земаљског ућешћа у небеском рају.

Покајање може бити печ која топи зарђалост и даје нови квалитет челика.

Покајање може бити одбацивање ненужног бремена које спречава слободу..

Покајање може да буде усвојавање граница моје људске димензије.

Покајање може да буде тражење услова при којим моје суштаствовање иде својим испуњењем.

Покајање може да буде увереност да мој сусрет са другим људима може бити креативан.

Покајање може бити утврђење слободе кроз добровољно остављање мноштва мојих слобода.

Покајање. Јединство растављених ствари. Покајник жуди о целом. Он не подноси остатке живота и иде ка Оним, Који даје хармонију. Он тражи онај поглед који ће пасти на њега и направити га личношћу: онај поглед који ће докоснути оне око њега и од безизлазног ада направи ће (саздаће) отворене хоризонте, отворена мора, која ће га наканити да крене на пут да би их срео.

Извор: Δημήτρης Κaρaγιάννης, Ρωγμές κaι Aγγίγμaτa(Пукотине и додири),εκδ. Aρμός, 2005, σ. 31-46, Аутор је специјалист дечје и породичне психологије.

Pokajanje može da bude i kada zastaneš, okreneš se i vidiš ostavljen trag svojih delanja i shvatiš da možeš i bolje i više i snažnije trag za sobom da ostavljaš. I biraš taj drugi put za dalje.

Dobar inspirativan tekst ksenos.

Hvala.

Persa

[ksenos]

Pokajanje može da bude i kada zastaneš, okreneš se i vidiš ostavljen trag svojih delanja i shvatiš da možeš i bolje i više i snažnije trag za sobom da ostavljaš. I biraš taj drugi put za dalje.

Dobar inspirativan tekst ksenos.

Hvala.

Persa

....да се оставаат траги на покајание во историјата, да тоа е добра работа.

[Лазар Нешић]

Сјајне мисли од Δημήτρης Κaρaγιάννης-а и веома важне.

Како за вернике, тако и за свештенике који исповедају или се спремају да ти чине.

Хвала ти Ксенос на преводима!

Ово последње, као и прво, би предложио да иде на насловну страницу сајта.

[ksenos]

Сјајне мисли од Δημήτρης Κaρaγιάννης-а и веома важне.

Како за вернике, тако и за свештенике који исповедају или се спремају да ти чине.

Хвала ти Ксенос на преводима!

Ово последње, као и прво, би предложио да иде на насловну страницу сајта.

Бидејќи текстот од Димитри Карајанис го преведувам на јазик кој не е мој мајчин, сигурен сум дека во преводот ми се провлекуваат јазични грешки, па затоа ве молам, доколку наидете на некои од тие грешки, прво, да ми простите на мојата неумешност и второ да најдеме начин тоа да се поправи.

Однапред ви благодарам.