Покајање је величанствено осећање

[aliluja]

Не знам колико је јасан наслов па ћу да објасним. Елем, имате пријатеља, рођака, колегу, некога ко вам је јако драг, проведете са том особом добар дио свог живота, дијелите добро и зло, та особа вјерује у "неку" силу, Бога, али не признаје православно виђење свега тога. Елем, вама то не смета, и вјерујете да ће се временом ствари промијенити. Из непознатог разлога особа престаје да комуницира с вама, никад не каже зашто, састанке с вама одлаже колико год може, и схватате да сте непожељни. Повлачите се, поштујете туђу слободу избора, и стављате тачку на ту причу. Прођу године, и та особа се врати у ваш живот, под изговором да није имала времена за вас, али ето сада у датој ситуацији зна да сте јој ви једини пријатељ на којег је она икад могла да рачуна, и који никада није тражио ништа заузврат. Не извињава се директно него около коле провлачи кроз уши заобилазним путем да јој је жао због свега, и да је њој потребно ваше поновно присуство у њеном животу понављам - јер нема никога на кога може да рачуна осим вас. Како поштен човјек да се постави у датој ситуацији? Дакле, инсистира се на васкрсавању нечега што је давно сахрањено, и то на вашу штету. Шта хришћанин треба да уради? Напомињем, не постоји љутња, нити жеља за осветом нити било шта слично. Дакле  prstgore

Prihvatila bih naravno... tu osobu da bude deo moga života i naglasila

da to radim jer imam jaku pravoslavni veru u sebi.

[Снежана]

Prihvatila bih naravno... tu osobu da bude deo moga života i naglasila

da to radim jer imam jaku pravoslavni veru u sebi.

Не разумем, урадила би то због тога што ти вера налаже  или зато што ти је ипак стало до те особе?

[aliluja]

Не разумем, урадила би то због тога што ти вера налаже  или зато што ти је ипак стало до те особе?

Dobro ti je pitanje! Pokušaću da obrazložim. Zato što osećam da ta osoba to zaslužuje... bila je iskrena... otvorila mi je dušu.. Ukoliko su postojala osećanja za tu osobu iz prošlosti... naravno i što mi je stalo do nje. Kada bi zatražila savet od mene... može očekivati da on bude hrišćanske prirode... jer verujem da prihvatanje... opraštanje .... ljubav... spasenje.. dolazi od Boga... Nekako. .. nisam ja ta koja je vredna te njene ispovesti... Za mene je taj momenat ... momenat spasenja same te osobe... a i moj jer kroz to i sama puno učim. I opet... dolazim do zaključka... da vera u tome svemu igra veliku ulogu kod mene. Pozdrav

[aliluja]

Не разумем, урадила би то због тога што ти вера налаже  или зато што ти је ипак стало до те особе?

Dobro ti je pitanje! Pokušaću da obrazložim. Zato što osećam da ta osoba to zaslužuje... bila je iskrena... otvorila mi je dušu.. Ukoliko su postojala osećanja za tu osobu iz prošlosti... naravno i što mi je stalo do nje. Kada bi zatražila savet od mene... može očekivati da on bude hrišćanske prirode... jer verujem da prihvatanje... opraštanje .... ljubav... spasenje.. dolazi od Boga... Nekako. .. nisam ja ta koja je vredna te njene ispovesti... Za mene je taj momenat ... momenat spasenja same te osobe... a i moj jer kroz to i sama puno učim. I opet... dolazim do zaključka... da vera u tome svemu igra veliku ulogu kod mene. Pozdrav

Не разумем, урадила би то због тога што ти вера налаже  или зато што ти је ипак стало до те особе?

Nema to sa tim ništa da li mi vera to nalaže... da ja takva budem. Ne može se voleti na silu... to sa verom nema ništa. Mislim da ko nema veru u srcu.. da nema ni istinsku ljubav za svog bližnjeg.

[JESSY]

ПОКАЈАЊЕ - НАЈЛЕПША ПОЕЗИЈА СПАСЕЊА

 

   Најтврђи бедем непрегазивости сваког верујућег човека јесте покајање, док не кајати се води човека у душевно исклизнуће и одбацивање онога што Бог од њега очекује. Бог као апсолутни дунамизам добра у свако време очекује покајање грешника. Он брине о човеку, бди над њим јер права љубав само тако и може.

 

ПОКАЈАЊЕ - ОЖИВЉУЈУЋА СИЛА

 

   Јеванђелска прича О блудном сину говори о љубави и покајању, о смислу Јеванђеља. Говори о томе да је грех, тај пусти уљез, узрок смрти јер блудни син беше мртав и оживе, а да је покајање сила оживљујућа. "Покајање је свесност својих грехова, свога пада, а грехе скида милост Божија", беседи Свети Симеон Нови Богослов. Христу се прилази покајничком вером јер и Христос своју проповед спасења започиње речима: Покајте се и верујте у Јеванђеље. Пре Господа, сетимо се, истим речима то чини Свети Јован Крститељ у Јерусалимској пустињи.

   Бог као једина апсолутна светлост даје могућност да кроз исповест и покајање његова икона - човек, такође засветли. Ко то човека подстиче на покајање, ко га подстиче да похрли на исповест са радошћу? То су Љубав Божија и анђели стида и савести који подстичу осећања личног, духовног осиромашења и беде.

   Тројични Бог најузвишеније пиједестале Небеске красоте чува управо за покајнике. Сетимо се Апостола Петра, коме очи до краја живота бејаху крваво црвене од плача, јер издаде Господа (како тврди црквени писац Свети Нифонт); или Апостола Павла, који се стално сећао да је био гонитељ Цркве; или покајаног разбојника на Велики петак, који исповеди веру у Царство пре васкрсења Христовог; или Марије Египатске; Светог Јакова Постника и многих Светих који се оденуше Светом Тајном Покајања. Као лекар Неба Свети Јован Златоуст нас стога поучава: "Греси су ране и болест, а покајање је лек и оздрављење душе".

 

 

 

ПОДВИГ ПОКАЈАЊА

 

   Припадност Господу, вечној Правди и Истини, чува се ликом Божијим у нама - покајањем, стидом, праштањем ( не заборавимо шта су последње речи Христове на Крсту - опрости им Оче...), односом према ближњем, делатном љубављу, али и ненадимањем горчинама светских сокова гордости и бесплодних знања која су неупотребљива за спасење. Христос је Бог оних који греше, а греси свих грешника мањи су од делића капи милости и љубави Христове. "Сви људи до Христа беху мртви у гресима својим; и царова смрт од Адама до Христа" ( Еф 2, 1; Рм 5, 14), истиче неботајни Павле, док Апостол Петар у величанственој беседи на Свету Педесетницу поручује: "Покајте се, и да се сваки од вас крсти у име Исуса Христа за отпуштење грехова" (Дап 2, 38).

   Грех одваја од Бога, а у страсти човек тоне постепено, као у живо блато. Када човек западне у искушење, где је грех тако близу са раширеном, шареном и лепљивом лепезом избором, човек том избору треба снажно да се одупре молитвом да га Господ спаси од привлачне снаге искушења. Од човека, од слободе његове, почиње иницијатива ка покајању, а у том, спасоносном делу покајања учествује и Бог и човек; човек се каје, а Бог то покајање жели и памти.

[JESSY]

Преподобни Исак Сиријски -O покајању

Као благодат над благодатима (у јеврејском језику: као највиша благодат) људима је након крштења дато покајање, јер покајање је друго рођење од Бога. Онај дар, чији смо залог примили вером, примамо покајањем. Покајање су врата милости која се отварају онима који их упорно траже: тим вратима улазимо у милост Божију; изузев тим уласком, нећемо добити милост јер, по речима Светог писма, сви сагрешише... а оправдавају се даром, благодаћу Његовом (Рим. 3; 23  24). Покајање је друга благодат и рађа се у срцу услед вере и страха (Божијег); страх је очинско жезло које нас управља док не достигнемо духовни рај добара; а када га достигнемо, он нас тада напушта и враћа се назад.
Рај је љубав Божија у којој је наслађивање свим блаженствима  где се блажени Павле нахранио натприродном храном и, чим је тамо окусио од дрвета живота, ускликнуо говорећи: Што око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1. Кор. 2; 9). Од овог дрвета Адам је био одвојен наговором ђаволским. Дрво живота је љубав Божија, од које је Адам отпао; и од тог времена њега више није сусрела радост, него је радио и трудио се на земљи трња. Лишени љубави Божије, макар и били праведни, једу тај исти хлеб зноја у делима својим какав је било заповеђено да једе првостворени након његовог отпадања (од љубави Божије). Док не задобијемо љубав, ми радимо на земљи трња и макар сејање наше и било сејање правде, ми ипак и сејемо и жањемо међу трњем и оно нас сваког часа позлеђује; ма шта ми чинили ради свог оправдања (ма колико праведних дела извршили), живимо у зноју лица. А када задобијемо љубав, тада ћемо почети да се хранимо хлебом небеским и без рада и труда јачати у снази. Небески хлеб је Христос који силази с неба и даје живот свету (Јн. 6; 33), и то је храна ангелска. Ко је задобио љубав, тај свакога дана и часа куша Христа и тиме постаје бесмртан, јер је речено: Ако ко једе од овога хлеба који ћу му Ја дати неће видети смрти вавек (Јн. 6; 51; 58). Блажен је ко окуси од хлеба љубави, који је Исус. А да они који кушају љубав кушају Христа Бога Који је изнад свих, сведочи Јован говорећи: Бог је љубав (1. Јн. 4; 8; 16). Према томе, онај ко живи у љубави убира живот од Бога још у овом свету, миришући ваздух васкрсења. Тим ваздухом наслађиваће се праведници након васкрсења. Љубав је царство; за њу је Господ тајинствено обећао апостолима да ће је окусити у царству Његовом. Речено је: Да једете и пијете за Мојом трпезом у Царству Моме (Лк. 22; 30) и шта то друго може означавати ако не љубав? Љубав је довољна да нахрани човека уместо јела и пића. Ето вина које весели срце човеку (Пс. 104; 15)! Блажен је онај ко се напије тога вина! Њега су испили неуздржани и застидели се; испили су га грешници и заборавили на путеве спотицања; испили су га пијанци и постали испосници; испили су га богати и пожелели сиромаштво; испили су га убоги и обогатили су се надом; испили су га болесни и постали снажни; испили су га неуки и постали мудраци.
Као што се велико море не може препловити без барке и лађе, тако нико без страха не може достићи љубав. Смрадно је море међу нама и у духовни рај може се отпловити једино лађом покајања, на којој је веслач страх. Али, ако овај веслач страха не управља лађом покајања, на којој по мору овога света одлазимо Богу, утопићемо се у том смрадном мору. Покајање је  лађа, а страх његов кормилар, док је љубав  Божанско пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пливамо по смрадном житејском мору и упућује нас ка Божанском пристаништу које је љубав. У ову луку доспевају сви који се труде и који су обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, тада смо достигли и Бога, наш пут је окончан и дошли смо на острво тамошњег мира на коме су Отац, Син и Свети Дух. Њему нека је слава и моћ! Нека и нас помоћу страха учини достојним славе и љубави његове! Амин.

[Данче*]

Примери покајања Покајање са сузама многе је грешнике духовно препородило и уздигло у светитељске висине. Међу светитељима које Црква прославља има и таквих, и то у приличном броју, који су један део живота у гресима провели, неки од њих били су пали до дна зла, али су се покајали, променили начин живота и, уз помоћ благодати Божје, уздигли се у светитељске висине.

Покајање са сузама брише грехе као сунђер. Ово сведочи свети Јован Златоуст: „Ти си учинио грехе, и ниси се стидео. Ниси се застидео од срамних дела, а стидиш се од речи (на исповести) које те оправдавају. Реци овде, да их не би казивао тамо (у оном свету). Реци и заплачи. Твоји су греси записани у књизи. Твоје сузе могу за њих да послуже као сунђер.

 

 

Плачи, и они ће се избрисати; плачи, и књига ће се показати чистом на небу. Скрушење за грехе — велики је сунђер. Велика је моћ суза“.

Мојсеј Мурин

Црква га прославља 28. августа. У млађим годинама био разбојник и вођа разбојничке банде, али се покајао, повукао у манастир и великим подвизима послушности. поста, молитве и бдења удостојио се велике милости Божје и светитељског венца.

Марија Египћанка

У младости била велика грешница. По Промислу Божјем, она из Александрије, у Египту, крене са једном групом хаџија на гроб Христов у Јерусалим. По доласку у свети град, упути се са осталим хаџијама у цркву да се поклони часном крсту, на коме је био распет Господ. Али њу нека невидљива сила задржи на вратима и не допусти јој да уђе унутра. Пошто је неколико пута покушала, и бивала спречена, она у великом страху спази у притвору цркве икону пресвете Богоматере, и почне топло да јој се моли, да јој се смилује и дозволи јој ући у цркву и поклонити се часном крсту, обећавајући да ће променити начин живота и поћи онамо куда је она упути. После тога ушла је и целивала часни крст. При изласку из храма, она стане пред икону пресвете Богомајке да јој захвали на милости, и том приликом зачује глас: „Ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир“. Она послуша, оде у пустињу преко Јордана и у њој остане пуних 48 година, хранећи се зељем и проводећи време у молитви, бдењу и борби са страстима. Црква је слави 1. априла.

Патермутије

Као незнабожац био разбојник и вођа разбојничке банде. Једне ноћи он се попне на кров неке побожне жене, да би с крова ушао у кућу и похарао. Али на њега нападне сан и он заспи. У сну види некога који му запрети да више не чини зло и да се покаје. Он се после тога крсти и замонаши. Својим искреним покајањем и богоугодним животом удостојио се велике милости Божје и дара чудотворства (Епископ Николај, Охридски пролог, 9. јули).

Искрено покајање може за три дана да заглади раније грехове

Монахе је интересовало питање за које време може човек својим покајањем да заглади раније грехове. Тако су братија запитала аву Сисоја Великог: „Ако падне брат у грех, да ли му је довољна једна година за покајање?“

— Сурова је ова реч, одговори старац.
— Онда шест месеци? рекоше братија.
— Много је, одговори старац.
— Онда четрдесет дана?
— Много је, одговори старац и настави: Верујем милосрђу Човекољупца, да ће Он, ако се човек покаје свом душом, за три дана примити његово покајање (Житије светог Сисоја, 6. јула).

Слично је мислио и свети Јован Златоуст. Он вели: „Рок од пет дана довољан је да очисти мноштво грехова, ако се будеш тргнуо из духовног мртвила, молио се и бдио. Не гледај на то што је време кратко, него имај у виду да је Господ човекољубив. Ниневљани су за три дана отклонили од себе гњев Божји, и никако им није сметала краткоћа времена, него је све учинило душевно усрђе њихово, при помоћи Божјег човекољубља (Књига пророка Јоне 3. глава). И блудница, која је приступила Христу, у тренутку времена опрала је са себе сав срам“.

Покајани разбојник за 10 дана искупио своје грехе

У време византијског цара Маврикија неки чувени разбојник оперисао је у околини Цариграда и био страх и трепет за становнике околине па и саме престонице. Кад га никако нису могли ухватити, цар Маврикије пошаље му крст, у знак вере да ће му све бити опроштено, ако се преда. Разбојник прими крст и преда се. Дошавши у Цариград, он падне пред ноге цареве и замоли опроштај. Цар одржи реч, опрости му и пусти га на слободу. Но одмах потом разболи се разбојник тешко, и предосети да му се приближава смрт. Он се, у болници, почне горко кајати за све грехе своје и са сузама молити Бога да му опрости. Многе сузе пролио је на молитви, тако да му марама, којом брисаше сузе, беше сва натопљена сузама. И умре разбојник после 10 дана плача и молитве. 

Исте ноћи кад он умре виде лекар који га је лечио у сну чудесну визију: кад разбојник испусти душу, око њега скупише се некакви црнци са многим хартијама, на којима су били исписани његови греси. Ту се јавише и два светла анђела. Међу њима поставише се теразије, и црнци, весели, ставише све оне хартије, и њихова страна теразија претеже, јер друга страна теразија беше празна. Тражећи шта би ставили на другу страну, један анђео сети се оне мараме, натопљене покајничким сузама, узе је и рече: „Да ставимо ову мараму и милосрђе Божје“. И кад то учинише, њихова страна на теразијама претеже ону другу са гресима. Тада црнци побегоше жалосно урлајући, а анђели узеше душу разбојникову и однеше у рај, славећи милосрђе и човекољубље Божје. После ове визије лекар се пробуди и похита у болницу. Нађе разбојника мртва, али још топла, лица прекривеног марамом мокром од суза (Свети Николај Српски, Охридски пролог, 18. октобар).

Покајање и милосрђе Божје могу да спасу највећег грешника и на крају живота

Ово тврди свети Јован Златоуст: „Ти си грешан? Не очајавај. Нећу престати да вас укрепљујем овим лековима, зато што знам какво је оружје против ђавола, да се не предајемо очајању. И ако свакога дана грешиш, сваког дана се кај … Је ли могуће, рећи ћеш, да се спасе покајник? Потпуно је могуће. Чиме се то може доказати? Милосрђем Господа … Зар твоје покајање може да очисти такве прљавштине? Ако би било само једно покајање, требало би стварно да се бојиш; али ако се са покајањем сједињује Божје милосрђе, а за божанско милосрђе нема мере и немогуће је речју исказати његове доброте — твоја злоба има меру, а леку нема мере; твоја злоба, ма каква била, јесте злоба људска, а човекољубље Божје је неисказано, па се надај да ће оно победити твоју злобу. Замисли, може ли искра која падне у море да светли? Као мала искра према мору, тако је ништаван грех у односу према милосрђу Божјем, чак није ни тако, већ у много јачем степену, зато што море, ма како велико било, ипак има границе, а Божје милосрђе је бескрајно. Ја ово не говорим зато да вас учиним лењим него да вам улијем више ревности“.

Бог је готов и ђаволу да опрости, ако би се покајао

У Житију светог Антонија Великог, које је написао свети Атанасије Александријски, наводи се како је ђаво, прерушен у покајника, кушао светог Антонија да се за њега моли Богу да му опрости сагрешења. Бог је сакрио од светитеља те није познао ђавола. Кад се светитељ обратио молитвом Богу, јави му се анђео и објасни му да је то био ђаво, за кога се он моли. Бог је готов да и ђавола помилује, кад би се он покајао, рекао је анђео. Кад је сутрадан светитељ рекао ђаволу да ће му Бог опростити, ако се покаје, он је прснуо у смех и почео да се хвали својом славом, силом и успехом и потом ишчезао (Житије светог Антонија, 17. јануар).

Кад се једном покајеш, чувај се да више не грешиш. Ко свакодневно греши и свакодневно се каје, тај је, по речима светог Јефрема Сирина, сличан деци која зидају своје кућице марљиво, па их после руше. „Зато, кад се једном отрезниш, немој се опет погружавати у пиће. Спотакао си ли се? Прени се. Пао ли си? Подигни се, обрати се, моли се, проси, припадај, труди се, ишти, клањај се, моли за спасење, умилостивљавај Онога који жели и може да те спасе. А спасавши се, не губи што си стекао. Паднувши, устај; посрнувши, исправљај се. Чим сагрешиш, заглади грех. Исцеливши се, остај здрав. Задобивши потпуно здравље и спасавши се, бежи од недуга, од кога си избављен. Зато не запаљуј оно што си једном угасио; не упадај у блато које си тако лепо спрао са себе. Не подражавај свињама које воле да се ваљају по блату“.

Не одлажи покајање за сутра и за старост

„Не говори: данас ћу да згрешим, а сутра ћу да се покајем. Боље је да се данас покајемо, јер не знамо да ли ћемо доживети до сутра, саветује свети Јефрем Сирин. Младом човеку, вели он, демон често улива мисао: ти си још млад, у старости ћеш се покајати. А кад достигне старост, он му шапће: ти си остарео, како можеш да понесеш труд покајања? Теби је потребан одмор“.

Сличне савете дају сви хришћански светитељи, на пример свети Златоуст: „Не говори: док се још насладим љубави, док још искористим младост, после ће доћи време покајања, сутра ћу се покајати. Штетна су таква расуђивања, опака су решења твоје воље, рђав ти је саветник твоја похота. Ти говориш: данас ћу да грешим, а сутра ћу да се покајем. А да ли си ти господар сутрашњег дана? Ко ће ти гарантовати за сутрашњи дан? Ако размишљаш како треба, показаће се да и данашњим даном не можеш располагати потпуно: један део данашњег дана је прошао, а други још је пред тобом; онај део већ није твој, а овај још није твој. Ти говориш данас ћу се користити задовољством, а сутра ћу се покајати. То што је у твојим рукама дајеш задовољству, а оно што није твоје — покајању. Боље се користи мојим саветом: данашњи дан поклони покајању, а греху не остављај чак ни сутрашњи … Не говори: биће још времена за покајање. Многе је смрт уграбила у време кад су се предавали уживањима, и отишли у вечне муке. Бој се да се и ти не подвргнеш томе“.

Са покајањем треба журити, док нас Бог позива на покајање и даје времена за то — саветује свети Тихон Задонски: „Сада Бог зове на покајање и обећава милост, онда ће (у дан суда) грешнике отерати од Себе и излити на њих праведни гњев свој. Сад говори: покајте се; онда ће рећи: одговарајте. Сад говори: приђите к мени; онда ће рећи: идите од мене. Куда? — У огањ вечни, приправљен ђаволу и слугама његовим (Мат. 25. 41). Сад слуша оне који се кају и моле Му се; онда ће грешници чути: не познајем вас; ви мене нисте познали, и ја вас нећу познати; ви мене нисте слушали, и ја вас нећу слушати… Рђаво и лудо чинимо, кад одлажемо покајање или до болести, или до старости, или до краја, или од данас до сутра, јер колико ћемо живети и кад ћемо умрети, није у нашој власти него у Божјој. И зар тек онда Богу да живимо, кад завршавамо живот? Зар тек онда да престанемо са гресима, кад већ више не можемо да грешимо? Зар тек онда да се обраћамо Богу, кад нас Бог и мимо наше воље Себи позива? Зар тек онда да поправљамо живот, кад га завршавамо? Ђаволска је ово превара! Он нам ову мисао сугерира, да би нас тако лакше погубио. Његово је дело да човеку представља само Божје милосрђе, а избегава правосуђе Његово, да би тако лакше човека навадио на грех и у гресима одржао. Јесте Бог милостив, али је и праведан. Зато увек треба једним оком гледати на Божје милосрђе, а другим на Његову правду. Такво размишљање о Божјем милосрђу грешнику неће дати да падне у очајање, а размишљање о правди — да више не греши. По речима Василија Великог, да не бисмо грешили, потребан нам је страх од суда Божјег; а Кад згрешимо, да не бисмо очајавали, корисна нам је нада на милосрђе Божје“.

Покајање је корисно само у овом животу

После смрти не доноси никакву корист. Свети Јефрем Сирин упозорава: „Овде Бог слуша, кад Му се обратимо; овде прашта, ако Му се за опроштај замолимо; овде Он изглађује наша безакоња, ако их ми признамо. Овде је утеха, онамо је тужба; овде праштање, онамо строгост; овде снисхођење, онамо правичност; овде слобода, онамо суд; овде наслада, онамо мучење (сети се Спаситељеве приче О богаташу и Лазару); овде користољубље, онамо казна; овде смех, онамо плач; овде равнодушност, онамо вечни огањ; овде раскошно одевање, онамо црв који вечно уједа; овде гордост, онамо унижење; овде охолост, онамо шкргут зуба; овде све искићено златом, онамо тама и мрак; овде лењост, онамо се пропусти никоме не праштају… Зашто смо равнодушни и не желимо да се исцелимо док је још време? Ради мало суза проливених за ово кратко време, и ради покајања, Бог опрашта све грехове. Поплачи мало овде, да не би онамо плакао вечито, у тами најгушћој. Признај своје грехе овде, да онамо не би био бачен у огањ који се никад не гаси“.
 

 

Из књиге „Најбољи васпитач“ протојереја Ж. М Маринковића

http://www.prijateljboziji.com/_Primeri-pokajanja/38963.html

[Hoffman]

Procitah sada ovaj tekst na svetosavlju. Kakvo je vase misljenje o ovoj strogosti u prvo vreme crkve? Zasto je sve bilo toliko drasticno strozije nego danas a ipak sva ova strogost mi ne ide zajedno sa Hristovom ljubavlju i miloscu? Ponekad mi ne bude bas jasno zasto toliko odlucivanje gresnika od crkve kada je bas krajni cilj u pokajanju i vracanju crkvi. Moram priznati da nisam ovaj deo razumeo .

________________________________________

У прва три века Хришћанства, ако би неко пао у нарочито тежак грех, за какве су сматрани: отпадање од вере, убиство и блуд, такав би био у потпуности одлучен [удаљен, изопштен] од Цркве. Уколико би изјавио најискреније кајање и жељу да поново буде примљен у Цркву, морао је јавно да исповеди свој грех, пред читавом Црквом, и да прође разне степене испитивања, како би доказао искреност свог кајања. Сваки такав степен трајао би по неколико година, мада је у неким случајевима показивано и снисхођење према искреним покајницима, па су рокови таквог покајања скраћивани. Само ступање у такво покајање, као и прелазак из једног покајног разреда у други, није допуштан другачије, него уз молитву и полагање руку, баш као што је и коначно разрешение од грехова давано пред читавом Црквом. Од краја трећег века појављује се појединачна исповест, која се обавља насамо пред духовником. Главни повод за увођење такве, појединачне исповести био је раскол Новацијана. Два презвитера - римски Новације и картагински Новат почели су да уче како они који су после крштења пали у тешке грехе, уопште не могу да буду разрешени. Црква је осудила њихово учење, а да би спречила приговоре јеретика и саблазни за слабе, епископе је овластила да поједине презвитере, познате по своме врлинском животу и духовном искуству, постављају за духовнике и поверавају им да насамо примају исповедање грехова. Понестајање ревности код покајника, а такође и то што су многи почели да јавну исповест узимају не као поуку за себе, него као повод за оговарање и непоштовање ближњег, довели су до тога да је јавна исповест временом сасвим замењена појединачном исповешћу, насамо пред духовником.

[Дијана.]

Kakvo je vase misljenje o ovoj strogosti u prvo vreme crkve? Zasto je sve bilo toliko drasticno strozije nego danas a ipak sva ova strogost mi ne ide zajedno sa Hristovom ljubavlju i miloscu?

Da probam: to je prvi, početni zanos; oni su tad bili sveti, zlatni u odnosu na nas, danas kad bi takva pravila primjenjivali ni ovo malo nas ne bismo smjeli da prismrdimo u crkvu veći dio naših života... hrišćani su tad bili manjina, manje grupe ljudi, homogene, kohezivne možda pojačano usljed vanjskog proganjanja, pa su držali do sloge, jednomislija...  i posle kad su postali većina i nisu bili više proganjani, još je bilo staro doba kad je moral društva svakako bio mnogo strožiji nego danas..   

[Hoffman]

Da probam: to je prvi, početni zanos; oni su tad bili sveti, zlatni u odnosu na nas, danas kad bi takva pravila primjenjivali ni ovo malo nas ne bismo smjeli da prismrdimo u crkvu veći dio naših života... hrišćani su tad bili manjina, manje grupe ljudi, homogene, kohezivne možda pojačano usljed vanjskog proganjanja, pa su držali do sloge, jednomislija...  i posle kad su postali većina i nisu bili više proganjani, još je bilo staro doba kad je moral društva svakako bio mnogo strožiji nego danas..   

 

Jasno mi je to donekle i ima velikog smisla nego nije mi jasno cemu toliko odlucivanje od svetog pricesca u slucajevima kad se ljudi kaju npr ili kada zele da idu Hristovim putem. I tada je bilo svakakvih grehova  koji se i dan danas neguju.

Prosto mi je to cudno samo jer su oni bili pod "svezijim" uticajem hriscanstva i deluje kao da se nisu uzdali u milost Boziju koliko bi mi danas trebali.  :.mislise.

[Дијана.]

cio poredak i društveni moral je bio daleko strožiji, mislim da ovakvo moralno rasulo i otpadništvo nije moglo biti tada... mi imamo negativni civilizacijski otklon stečenih sloboda i progresa... sve je slobodno, sve je dozvoljeno... vjerujem da su te stroge kazne djelovale preventivno i da su se ljudi više trudili da poštuju zapovijesti...

crkva danas praktikuje popustljivost naprosto zato što niko ne bi bio u crkvi; drugo mi ne bismo mogli izdržati bez pričešća zbog opšteg kvareža i sablazni.. zaginuli bismo ko ribe na suvom

[JESSY]

Хришћански приступ покајању и уопште човјеку као носиоцу највећег достојанства пред цјелокупном творевином не може бити историјски, социјални, нити само психолошки, јер су коријени човјековог бића дубљи и свестранији од свега тога узетог свеукупно, због славе у коју је уведен јављањем Божијим у свијету. Покајање је, такорећи, почетак Јеванђеља – нове и радосне вијести о насталом спасењу и преображају човјека у Христу. Штавише, истинско покајање је и више него почетак новог и спасоносног живота у заједници са Богом: оно је и трајно хришћанско стање и расположење, које га држи у стању стражења и будности за остварење Тајинственог сусрета са Господом. То потврђује и Свети Григорије Палама када каже да је „покајање почетак, средина и крај хришћанског начина живота“[1].

 

+++

 

Важно је истаћи чињеницу да покајање, иако представља призив на промјену и преображај сваког појединца, ипак није само лични подвиг, него уједно и саборни подвиг заједнице као Тијела Христовог. Апостол Павле ставља до знања да се стање покајника итекако тиче саме заједнице којој исти припада: „Ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови“ (1Кор 12, 26). Ова констатација, свакако, Тајну покајања доводи у директну везу са Евхаристијом, у којој се и остварује Црква као заједница Тијела и Крви Христове[5]. Стога треба истаћи да је свака литургијско-богослужбена ријеч Цркве прожета покајним мотивом и духом зато што јој је главни задатак да, преображавајући човјека и цјелокупну творевину, оствари нови живот у Христу. Покајање, као преображај човјековог посрнулог бића, омогућава, кроз измирење са заједницом, поновни повратак у Цркву – саборни, богочовјечански организам. Ово измирење је терапеутски процес, а отпуштење гријехова светотајински печат и знак прихватања покајања које је уродило плодом. Стога, у одсуству покајне атмосфере заједница престаје да буде живо литургијско ткиво Цркве, те се претвара у посвјетовњачену мјесну организацију за задовољавање религиозних и психолошких потреба, губећи свој богочовјечански идентитет. Зато можемо слободно рећи да је управо покајање јеванђелски „квасац“ који чини да крштењска благодат хришћанина преображава „у човјека савршена“, саборно узрастајућег „у мјеру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13).

 

Јован Максимовић

           парох Прве парохије козлучке

[Данче*]

Благо ономе ко претрпи до краја
Бог призива, а човек се одазива. Бог промишља о једном човеку исто као и о народима. Призива нас да му се обратимо, да иштемо помоћ да би нам помогао, да молимо милост да би нас помиловао, али да то учинимо свесно, одговорно и слободно.

Чиме и како призива? Путеви и начини Његови су безбројни. Једно је трпљење невоља које приводе покајању. Србе очигледно призива и позива на покајање, јер невоље које трпимо нису само кушање тајне безакоња, него испијање чаша гнева Господњег, апокалиптички опомињућег.
Покајање нам је неопходно, јер лутамо лавиринтима беспућа веома дуго, а може потрајати још дуже, и само се покајањем можемо вратити на Пут прави. Оно је истовремено и признавање пропасти и пада у коме се налазимо. И прихватање помоћи Божје која је неопходна нашој немоћи.
Хвала Човекољубивом Господу који нам је оставио време за покајање. Да није овог спасоносног лека духовног, ниједан се човек не би спасао. Покајање је суђење самоме себи пре страшног суда Божјег. Другога пута на Небо нема. А Господ покајанима не само да опрашта, него и дарује своју благодат Духа Светога. Неће се спасти само они који не буду хтели да се кају. Без покајног плача на земљи нема среће ни радости, јер свако ко се искрено каје, са лакоћом подноси невоље и још им се радује, јер види да га Бог није оставио.
Најлепши цвет поштења
Нема ниједног човека да живи а да не греши, и зато покајање представља нејлепши цвет поштења; плод овог цвета је васкрсење душе за живот вечни, а миомир плода - благоухање раја благодати у души људској. Свети су говорили да њихови животи нису били ништа друго него једно непрекидно покајање (свети Антоније Велики).
Онај коме је откривен пут покајања очигледно је под окриљем милости Божје, и на њему је нарочити промисао Божји који га позива да се одвоји од земље и крене ка Небу. Црква Христова и није ништа друго него сабор покајника, покајаних грешника којима су се отвориле духовне очи и који су угледали страшно стање у коме се налазе и кренули да га помоћу Божјом поправе.
Неколико миленијума на земљи се смењују поколења људска која у плачу долазе и у плачу одлазе, а Бог све види, све зна, и ћути ...и чека. Чека на Човека. Јер, да нема невоља које чисте и снаже душу, а које помажу духовном узрастању, нико не би ступио у вечност, јер не би био достојан награде.
Непрестано покајање

Бог нас невољама васпитава, а Христов је само онај који носи Његов Крст. И ми смо дужни носити крстове своје и немоћи своје и ближњих, јер није довољно бити добар по природи, него треба бити добар по Јеванђељу, натприродно. Заборављени од Бога немају невоља, препуштени су самима себи, а заборављени су јер су се упорно оглушивали о Божје позиве.
Непрестаним покајањем разликују се синови Божји од синова света. Без покајања нема светитеља, јер за сваку степеницу врлина јеванђеоских неопходно је покајање.
Позив Самога Господа и Светих и Анђела кроз векове не престаје, него бруји свим временима и свим световима, од старозаветних Пророка, до новозаветних Апостола, па преко Откривења и свих Житија светих: покајте се, да вас помилујем! Покајте се, и сами себе унизите, да вас Господ узвиси!
Синови света све раде супротно: сами себе узвисују, а Бог их унижује. Велики грешници су себе сматрали праведним и добрим, јер у тами греховној не виде прљавштину своју, а праведници себе великим грешницима, јер у светлости Христовој виде сваку мрљу греха на својој боголикој души.
Подвиг покајања никад није окончан, јер до краја грешимо делима, речима, мислима, осећањима. Све је на земљи подложно променама, па и наш духовни живот, зато само покајање васкрсава душу из смртних грехова, оно је лек за душу и природна побуна савести против злог непријатеља у нама и око нас.
Ко се покајао, њему се открива шта ће даље чинити. Бог бескрајном љубављу милује срца испуњена покајањем и дарује им радосно стање и осећај вишњег света. Само се посредством покајања прелази из стања душевног у стање духовно, и то једино у Цркви Христовој којој је сам Господ оставио власт да разрешује и свезује грехе (види Јн 20, 23).
Свету су потребни покајници
Смрт је плата за грех (види Рим. 6,23), и они који живе у тешким гресима, а не кају се за њих, признају да су умрли душом. Богоборном и огреховљеном свету данас треба покајника као светлост и со земљи, за пример живљења по заповестима, јер ће подстаћи многе на покајање: а племенит човек се стиди пред чистијим од себе и следиће његов пример.
Покајање грешника је радост на Небу, јер се по речи јеванђеоској цело Небо радује покајаном грешнику. Човек који се не каје, личи на лукавога. Блаженији је човек који види бездан својих грехова од оног који види анђеле, говоре свети Божји људи. Искуство показује да се човек смирује само онда када у потпуности себе признаје кривим и каје се за грехе не покушавајући да их умањи у туђим очима, каже старац Варсануфије, јер рађа ,, род достојан покајања“.

Препород грешника кроз покајање је дар благодати. Као што душа оживљује цело тело, тако и душа народна оживљује тело, или умире у гресима пре физичке смрти. Дух душе, а душа тела, јесте - Правда и Истина и Љубав Божја. Ако уредимо свој лични, породични и друштвени живот по правди и истини и љубави Божјој, Бог ће нам помоћи по нелажном обећању свом. Зато само носиоци духа Христовог могу бити носиоци препорода народног. Само они могу остварити јединство духа, душе и тела народног, јер су то већ у себи остварили. А народу који има једно срце и једну душу и јединствен циљ и Бог помаже, и ништа му није немогуће.
Наше данашње време потребује Човека Божјег за вођу духовног и народног, за главу тела која зна богоносни циљ. Црква је чувар здравља душе народне од духовне смрти, и сама мора бити свесна, пробуђена, одуховљена, Логосом Божјим освећена и просвећена. Црква је Божја, вечни богочовечански организам а не само људска организација и неопходно је да слушамо своју Мајку Цркву, која нас васпитава, учи, речју Божјом храни и од зла сатанског брани.
Покајање је наша тема и зато смо ушли у дубину, где се види велика моћ ове свете тајне, јер људи не разумеју суштински смисао покајања, и остају неисцељени, остају у духовној смрти и не користе дарован им лек бесмртности. Имају лицемерни и фарисејски страх од признавања сопствене промашености, јер грех управо и значи то: промашити циљ. Нико и ништа нас не спречава да сами себе ослободимо заблуда којима само као тешким ланцима оковани, у ропству греху и ђаволима којима смо се добровољно потчинили.
Светосавска христоцентрична култура
Иначе, у једној држави све је важно: и политика, и економија, и култура, али су све оне последице духовне моћи или немоћи. Дух оживљује тело, а Божји дух у нама, ако га стекнемо - све ће уредити како треба. Наш корен треба да буде светосавска христоцентрична култура, и економија, и политика, а не богоборна која у свим делима људским осликава трагедију палога Адама, палих анђела и палих људи, што на овој земљи која је предворје ада граде царство своје. Спаситељ је од земље учинио предворје раја, а људска бића синовима и пријатељима Божјим, само ако ми хоћемо. Бог позива, а човек се одазива, и данас као и у свим претходним вековима. Не треба да завидимо богатима, јер богатство богатих иструне, поједоше га мољци, злато зарђа и благо се потроши - библијска је истина. Нема никог слабијег од оног који преступа законе Божје, као што нема никог јачег од онога ко испуњује законе Божје, каже свети Јован Златоусти. Само треба претрпети до краја. Благо ономе ко све претрпи до краја, славећи и хвалећи Господа.
Безакоња оних који ратују са Богом чине да ће се кућа њихова оставити пуста, (Ис. 5,8). А будући нараштаји ће се питати: где су сад безаконици Новог Светског Поретка?
Бдимо и добро пазимо да будемо сасуди части, а не срама. Последње царство биће Царство Светих, јер свеци Свевишњег преузеће царство на век века (види Дан. 7,18). Само се Бога треба бојати и творити вољу Његову. Зато „не бој се црвићу мој, народићу Израиљев“ (тј. Српски), ја сам с тобом, говори Господ - али ако ми будемо са Њим. А ми хоћемо ако Он хоће.

 

http://www.prijateljboziji.com/_Blago-onome-ko-pretrpi-do-kraja/41251.html

[javor]

Као да плаћам неки данак у болу

 

тако наиђе ово безнађе и црнило

 

у живо блато унинија лежем

 

и покривам се јецајима

 

 

али лице никако да покријем

 

...

 

Не не не не не жалим што паднем

 

не приговарам ни блату

 

оно је баш онако како треба

 

него ми је омилело ово ваљање

 

од мене нема места за свиње у њиховој бањи

 

 

... ово написах ја Јавор Човек Непокајани

[JESSY]

1. ТЕБИ, Господе, уздигох душу моју, Боже мој.(Алеф).
2. На Тебе се поуздах, да се не постидим (до века),(Бет).

   да ми се не наругају непријатељи моји.

3. Јер сви који ради Тебе трпе, неће се постидети;(Гимел).

   нека се постиде они који узалуд безаконују.

4. Путеве Твоје, Господе, покажи ми,(Далет).

   и стазама Твојим научи ме.

5. Упути ме на истину Твоју,(Хе).

   и научи ме, јер си Ти Бог Спас мој,

   И Тебе потрпех васцели дан.(Вав?).

6. Опомени се милосрђа Твога, Господе,(Зајин).

   и милости Твојих, јер су од века.

7. Грех младости моје и незнања мога не спомени;(Хет).

   по милости Твојој помени ме Ти,

   ради доброте Твоје, Господе.

8. Добар је и праведан Господ,(Тет).

   зато ће закон поставити онима који греше на путу.

9. Упутиће кротке на суду,(Јод).

   научиће кротке путевима Својим.

10. Сви су путеви Господњи милост и истина,(Каф).

    онима који ишту завет Његов и сведочанства Његова.

11. Ради Имена Твога, Господе,(Ламед).

    и очисти грех мој, јер је велик.

12. Који је човек који се боји Господа?(Мем).

    Закон ће му поставити на путу који је изабрао.

13. Душа ће се његова настанити у добру,(Нун).

    и семе ће његово наследити земљу.

14. Господ је утврђење онима који Га се боје,(Самек).

    и завет Свој јавиће им.

15. Очи су моје свагда ка Господу,(Ајин).

    јер ће Он избавити од замке ноге моје.

16. Погледај на ме и помилуј ме,(Пе).

    јер сам ја јединак (=самац) и сиромах.

17. Жалости срца мога умножише се;(Саде).

    из невоља мојих избави ме.

18. Види смирење моје и труд мој,(Коф?).

    и опрости све грехе моје.

19. Види непријатеље моје како се умножише,(Реш).

    и мржњом неправедном омрзнуше ме.

20. Сачувај душу моју и избави ме;(Шин).

    да се не постидим, јер се у Тебе поуздах.

21. Незлобиви и праведни приањаху уза ме,(Тав).

    јер Тебе ради потрпех, Господе.

22. Избави, Боже, Израиља

    од свих невоља његових.

Псалам 24.