Шта чини Цркву? Шта је она за нас? Каква треба да буде и шта да чини Црква?

[Адмирал]

  Цитат

0212_rolleyes

Ваша иницијатива и потез...

      Bolje rečeno koje su granice crkve i uopšte može li se delovanje Svetog Duha ograničiti u pravila i vidjivu instituciju crkve.Crkva se može definisati prema njenim granicama koje je odvajaju od sveta ili prema centru prema kojem je usmerena dakle prema Hristu.Ako ste pripadnik jedne crkve onda su svi koji nisu prekoračili isti prag van nje,što nije slučaj sa crkvom koja se definiše svojim okretanjem prema centru-Hristu.

      Ako je crkva zatvoren sistem u okvirima njenih granica kako je upšte moguća misija Duha Svetog van granica.

[Guest свештеник Иван]

Ниџо, помози нам са неким Твојим коментаром  blessyou

[antoneta]

    Пре неки дан учествовала сам у испуњавању одређених институционалних обавеза Цркве. И било ми је занимљиво што сам и ту допринела. Наиме, уписивала сам податке о неком човеку у крштеницу, коју је напослетку свештеник учинио валидном ударивши пар печата. По успешно обављеној дужности, човек је отишао са својом крштеницом, а печат враћен у футролу до следећег тражитеља крштенице. Вероватно је и сутрадан неко вадио своју крштеницу. Или је дошао да закаже венчање, а затим га и изврши. Или је затражио читање молитве за здравље. Или је подсетио свештеника на надолазећи парастос својој мајци. Или је, пак, дошао да узмоли Бога за избављење од вирова који га салећу.

    Црква у том облику више-мање наликuje самопослузи која се на услузи налази својим парохијанима кад се код њих јави потреба за деловањем њених “дужности” или евентуално каква религиозна потреба. Међутим, по мом мишљењу Црква се не исцрпљује својом самосталном угоститељском делатношћу, већ је институционални сегмент један мали део Христове невесте – Цркве у чијем светотајинском животу долази до изражаја благодат Светога Духа. Једино под окриљем благодатног дејства Светога Духа може се доживети библијска истина да пут ка Богу неизбежно пролази кроз ближњег. Црква као заједница верних сабраних у Христу најпотпуније се пројављује управо у Евхаристији као тајни Царства Божијег и тајни Христовог присуства на земљи. Зато се на Литургију не може гледати као на средство благодати, него у њој треба видети самог Христа, који спасава све верне и цео свет. И самим тим и Црква која је објављена у Телу Христовом и чији смо чланови, превазилази категорије институционалности и лечи нас не оним што има, него оним што јесте.

    Уколико тако сагледамо ствари, границе које испитујемо овде нису дихотомија Цркве већ пројаве нашег поимања ње. На њен праг доводе нас или богочежњива потрага и жеља бића за учешћем у Тајни над тајнама или “списак за куповину”. Другим речима наш доживљај Цркве зависиће од тога да ли је ми сами саборношћу градимо или је употребљавамо.

    Тако некако... И иначе, много ми је било занимљиво да пишем по крштеници...  4chsmu1 волела бих да се чешће налазим на услузи у улози записничара

[Никола Ђоловић]

@Oce Ivane, necu jos da dajem primere dok ne cujem jos neko misljenje. Takodje, ne bi bilo lose cuti sta klir misli o tome.

@antoneta, divan teoloski pogled si pruzila svojim iskustvom.

@Admiral, u pravu si. To i jeste glavni eklisioloski problem - gde su granice Crkve? - i on jos nije resen. Jer upadamo u dualizam. Ako kazemo da se Liturgija sluzi samo za prisutne na Sabranju onda ogranicavamo delovanje Svetoga Duha, a ako pak kazemo da se sluzi za ceo svet onda ne znamo gde su granice Crkve.

[Адмирал]

  Цитат

@Oce Ivane, necu jos da dajem primere dok ne cujem jos neko misljenje. Takodje, ne bi bilo lose cuti sta klir misli o tome.

@antoneta, divan teoloski pogled si pruzila svojim iskustvom.

@Admiral, u pravu si. To i jeste glavni eklisioloski problem - gde su granice Crkve? - i on jos nije resen. Jer upadamo u dualizam. Ako kazemo da se Liturgija sluzi samo za prisutne na Sabranju onda ogranicavamo delovanje Svetoga Duha, a ako pak kazemo da se sluzi za ceo svet onda ne znamo gde su granice Crkve.

  Postoje dva koncepta shvaćanja crkve.Jedan je statički a drugi je dinamički,prema kojemje crkva definisana njenim centrom.Svaka crkva ima svoju definiciju ,,zida,,odnosno granica i definiciju ,, vrata,, kroz koja se ulazi u crkvu.Na primer tradicionalne crkve definišu ,, vrata,,kao krštenje vodomi od toga zavisi dali je neko u crkvi ili van nje.Ovajkonceptcrkve je sterilanjer parališe rast.Jednom kada udješ u crkvu, tvoj zadatak je da u njoj ostaneš u okvirima njenih granica koje su definisane kanonima.Sigurnost spasenjati je ovom pozicijom zagarantovana.Sada kada su ušli u crkvu mogu mahati ljudima izvan crkve i tako vegetirati.Kako se Hristov  mandat učeništva uklapa u ovu sliku.

      Hristocentrićni koncept crkve ne definiše crkvu prema njenim granicama već prema centru Hristu.Kao što se zemljotres ne odredjuje prema tome gdese osetio već prema svome epicentru tako i crkvu ne odredjuju njene granice,,,jer ko će kontrolisati Duha Svetoga koji duva gde hoće,,,.

    kod ovoga konceptaje presudan faktor pripadnosti i orjentisanosti prema Hristu ne pitamo dali je unutra ili spolja već gde se ona nalazi u odnoisu prema centru dali je Hristu okrenuta.Obraćenje je dakle proces okretanja Od- Ka ,od nezainteresovanosti, greha KA pokajanju spoznaji Svetog Boga.A ne korak preko neke linije ,, vrata,, koja razdvaja svet i ,, svete,,.Jer neki su daleko odHrista ali se kreću prema Hristu.Drugi kao fariseji i Juda su blizu ali se okreću od Hrista.Nije najvažnije gde si lociran već prema kome si okrenut.

    Hristocentrični koncept crkve omogućava da ljude susrećemo tamo gde se oni nalaze.Koncept se fokusira na ljude i njihove potrebe i na Hrista a ne da se povlače linije.Isus je zainteresovan za ljude a ne za granice.

      Neko pripada crkvi.Neko pripada Hristu.Neko pripada Hristu i Crkvi.Zadnje je idealno.Prvo je mizerno.Drugo je bolje ali dali se mi ponašamo kako verujemo.Zar nećemo uvek pre nazvati bratom i sestrom onoga koji pripada Crkvi od onoga koji pripada samo Hristu.

[Никола Ђоловић]

@Admirale, ovo je sjajno...valjda ce neko razumeti gde krajnosti institucionalizma vode...

[Justin Waters]

Сад само још да се појасни где су границе припадности Христу, ако их уопште има, или може свако ко говори Господе Господе, бити онај који је окренут Христу?

[Никола Ђоловић]

  Цитат

Сад само још да се појасни где су границе припадности Христу, ако их уопште има, или може свако ко говори Господе Господе, бити онај који је окренут Христу?

Dobro zapazanje!

Granice pripadnosti Hristu jesu u Crkvi i ne moze svako ko govori Gospode Gospode da bude onaj ko je okrenut ka Hristu. Medjutim, mi ne mozemo znati da li ce svaki crkveni biti po volji Bozijoj, kao sto ne mozemo znati da li ce nuzno svaki izvan Crkve biti bez milosti Bozije. Pored institucionalizma - koje jos nismo do kraja definisali - i o ovim granicama govorimo.

[Justin Waters]

  Цитат

  Цитат

Сад само још да се појасни где су границе припадности Христу, ако их уопште има, или може свако ко говори Господе Господе, бити онај који је окренут Христу?

Dobro zapazanje!

Granice pripadnosti Hristu jesu u Crkvi i ne moze svako ko govori Gospode Gospode da bude onaj ko je okrenut ka Hristu. Medjutim, mi ne mozemo znati da li ce svaki crkveni biti po volji Bozijoj, kao sto ne mozemo znati da li ce nuzno svaki izvan Crkve biti bez milosti Bozije. Pored institucionalizma - koje jos nismo do kraja definisali - i o ovim granicama govorimo.

Тако је. За нас Православне те границе су јасно исцртане и оне су у Цркви, са свим специфичностима које је чине и као и инститиуцијом поред тога што је мистични живи организам коме су удови чланови Цркве, а глава Христос.

Ко ће изван Цркве пронаћи милост Божију, само је у знању и власти Христа и никога више. Ако символички упоредимо Цркву са бродом који плови узбурканим морем који треба да стигне у луку звану Есхатон, наравно да Христу као капетану није немогуће да на некоме нађе милост Божију ко се копрца у узбурканом мору, као што није немогуће и да неко ко је невељао слуга буде избачен са брода.

Где су границе институције у Цркви то је познато као у школи, где се у благодатне границе то је заиста познато само Христу, али нама је дато да знамо о томе само у оквиру Цркве. Више не треба и да тражимо.

[Адмирал]

  Цитат

@Admirale, ovo je sjajno...valjda ce neko razumeti gde krajnosti institucionalizma vode...

    Hristocentrični koncept shvatanja Crkve se najbilje uklapa sa Isusovim načinom rada sa ljudima i to ima sledeće prednosti;

  1, Pomaže nam da shvatimo šta zapravo znači biti hrišćanin.Odazivanje učenika je delo poslušnosti a ne priznanja vere u Gospoda Isusa Hrista.

  2, Omogućava da ljude susrećemo tamo gde se oni nalaze.Ovaj koncept se fokusira naljude i njhove potrebe i na Hrista a ne gde se povalče linije.Gospod je zainteresovan za ljude a ne za granice.

  3,Rasterećuje nas pritiska da mlade hrišćane moramo naučiti sve od jednom. Ap.Pavle je znao za ,,bebe,, u veri, jednostavno nisu spremne za ,,meso,, za čvrstu hranu za duhovno odrasle osobe.

  4, Omogućava nam da se pouzdamo da će Gospod ispuniti svoju volju u životima svoje dece.Hrišćanski život  je proces.Postati Hristov učenik znači sklopiti s Njim jedan takav odnos u kome seti stavljaš na mesto učenika, a to je  proces koji se nikada ne završava.

    Koncept ,, zida,, i granica kakav zadržavaju tradicionalne crkve koje svet  dele na ,, nas,, i ,, njih,, jeste sektaški način razmišljanja.jer glavno obeležije sekte je da smo Mi u pravu i da smo samo mi spašeni.Kako ćemo u ovu sliku uklopiti  Isusovu izjavu;Ko nije protiv nas,sa nama je.

    Institucionalni koncept je koncept  zida i povlačenja granica a blagodatni je kocept koji je usmeren prema centru Hristu.

[Адмирал]

    Institucionalni koncept je koncept  zida i povlačenja granica a blagodatni je kocept koji je usmeren prema centru Hristu.

[Никола Ђоловић]

Нажалост, многи поистовећују институционални део Цркве са самим бићем Цркве. Можемо рећи да институционални домен припада историјском а благодатни есхатолошком бићу Цркве.

Иако би институционални домен требао да произилази из Литургије као рефлексивни одговор на благодат Божију, чињеница је да она у бројним случајевима представља промашај циља који се базира на одређеним не-пневматолошким интересима, односно, свим само не интересима (обожењем) Царства Небеског.

Као да постоји извесни дуализам између онтологије и морала, где онај који богослужи (епископ, клир, народ) парадоксално не мора да воли. Савремени квази-догматичари толико потенцирају спасење у Цркви да осим тог заговарања свако добро дело постаје некако вишак о којем не треба говорити. Као да је милостиви Самарјанин тотално демодиран и не-урбан јер се човек сада посматра у некој искључиво еклисиолошкој арт-стварности (другим речима, почиње саборност да се индивидуализује и да се други етикетира као онај који није погодан за ту заједницу услед неког недостатка). Потребна је и љубав и Сабрање.

Јерархија се више не мери богослужењем већ положајем у друштву. „Већи да служи мањему“ нема више љубавну димензију јер се мањи и даље плаши већег коме служи – који воли све да зна, контролише и условљава издржавањем. Уместо озарености нествореном лепотом, присутна је пластична естетика боготражљивости.

Црква је много испаштала због институционалног паразитирања на уштрб благодатног. То је оно што неразумни и анти-еклисиолошки протагонисти именују (некад и оправдано) политизирањем, демагогијом, или неморалом Цркве. Но, оно у чему греше јесте што не виде разлику између институционалног и благодатног јер није биће Цркве криво за особине људи. Заборавља се да идентитет Цркве не чине грешници већ Бог.

Са једне стране, институционализам као такав показује пропадљивост, слабост и непостојаност (опет и неопходност у мисионарском домену), док благодатни показује бесмртност, светост и постојаност. Од човека зависи како ће ту двоприродност да носи без подвојености у себи.

[Баба]

Ајде да вас чујем , дакле шта мислите које су све погрешне представе о Цркви Христовој ?

[Guest Evgenik]

Најосновнија и најраширенија:

- подјела код Срба православаца на "обичан" живот који живе,

и "духовни" који подразумјева паљење свијеће, обилазак манастира итд.

а који чини можда тек 1% времена.

- Представа о Цркви као неком сервису за духовне услуге - ломљење колача, крштење, опело, вјенчање.

Дођеш, обавиш, платиш и даље наставиш са својим "обичним" животом.

- Представа о Православној Цркви коју добијају путем западних културних медија (обично из филмова),

па онда монахиње зову "часне сестре", мисле да има кабина за исповијест у храму, мисле да је Православна Црква имала инквизицију и крсташке ратове итд.

- Црква је обично код већине Срба последње мјесто на које иду у невољи,

обично тек када обиђу све могуће врачаре, гатаре, магове, астрологе итд.

- Представа да је живјети православно (следовати за Христом) некакав "фанатизам"

и да никако није "здраво" и "нормално" превише читати православне књиге и ићи у Цркву

- представа да је пост веома нездрав и лош по здравствено стање

итд.

[Јован Чакарески]

Da tera ljude na   

Da oni koji su Monasi/hinje su  confused-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt=':)' /> confused-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='0110_hahaha' /> confused-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='0110_hahaha' /> 'mentosi"

Dovoljno je sto idem u Crkvu za Bozic, Uskrs, I ...

Ne kradem, ne ubijam i toliko .. ne pravim ja neke velike grehove, Crkva mi je nepotrebna ko ce sad da ustaju u 8 ujutro posle pijanke

Onako kako Bake kazu tako se posti, a svestenik nema pojma o tome.