Преподобни Серафим Саровски ( са поукама )

[JESSY]

"Гледајући на свећу која гори, особито када стојимо у храму Божијем, подсећајмо се на почетак, ток и крај свога живота, јер као што се свећа топи, тако се сваким треном скраћује и живот наш, приближавајући се крају. Та мисао помоћи ће нам у храму да нам пажња мање лута и да се молимо усрдније и да настојимо да живот наш пред Богом личи на свећу од чиста воска, која не одише нечистотом примеса..."

[JESSY]

+++ Ударивши ногом о под, свети Старац је гласно рекао: "Нема потребе да очајавамо! Јер, Христос је све победио, подигао Адама, ослободио Еву и уништио смрт!"

 

[JESSY]

Истинска и мудра нада огледа се у томе да човек нимало не брине за себе, и то из љубави према Богу и ради дела добродетељи (врлине), знајући да о њему брине Бог. Ако, пак, човек сам брине за своје послове и Богу се молитвом обраћа само онда када га сналазе неизбежне несреће, не видећи у сопственим снагама средство кадро да их одврати, па тек тада почне да се нада у помоћ Божију - та је нада сујетна и лажна.

Истинска нада иште само Царство Божије, а уверена је да ће јој и све земаљско, што јој је потребно у овом пролазном животу, бити даровано. Док ту наду не стекне, срце наше неће моћи да има мира ни покоја. Тек та нада умириће га и у њега улити радост. О њој су управо поклоњења достојна и пресвета Уста рекла: "Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити!" То значи да ће уморни и натоварени наду своју положити на Господа и да ће тако наћи олакшање у труду и страху своме.

 

[JESSY]

Човек који се подухватио тога да пређе пут унутарње пажње, пре свега треба да има страх Божији, који је почетак премудрости. У његов ум треба да су свагда урезане пророчке речи: "Служите Господу са страхом и радујте Му се са трепетом" (Пс. 2, 11). Он треба да иде тим путем крајње обазриво, испуњен страхопоштовањем према свему свештеном, а нипошто немарно. У противном, треба да се боји да се на њега не примени реч Божија: "Проклет да је човек који немарно твори дело Господње!" (Јерем. 48, 10). Обазривост са страхопоштовањем неопходна је овде због тога што је оно море (тј. срце са његовим помислима и жељама, које смо дужни очистити помоћу пажње), велико и пространо, и што у њему живе безбројни гадови, то јест многе помисли сујетне, неправедне и нечисте, накот злих духова

 

[JESSY]

Издајник Јуда био је малодушан и неискусан у борби и због тога је непријатељ, видећи његово очајање, навалио на њега и натерао га да се обеси. Али, апостол Петар, камен-станац, када је пао у грех, будући искусан у борби, није очајавао и није изгубио присебност духа, него је пролио горке сузе из срца пуног жара, и непријатељ, када је Петрове сузе (покајања) угледао, као да му је огањ очи опржио, побегао је далеко од њега са болним криком.

Дакле, браћо, учи Преподобни Антиох, када нас буде спопало очајање, не покоримо му се, него укрепљујући се и ограђујући светлошћу вере, са великом одважношћу, рецимо лукавом духу: "Шта је нама до тебе, од Бога отуђени бегунче са небеса и слуго лукави?! Ти нам ништа не смеш учинити. Христос, Син Божији, има власт и над нама и над свима. Њему смо сагрешили, и пред Њим ћемо се и оправдати. А ти, погубниче, удаљи се од нас! Укрепљивани Часним Његовим Крстом, ми газимо твоју змијску главу!"

[JESSY]

Не стиди се хришћанине да се прекрстиш са десном руком и три спојена прста пред Црквом када пролазиш, пред светињом, пред иконом на коју наиђеш у дому пријатеља свог, пред оброк да би заблагодарио Господу, пред почетак посла, након завршетка рада, када крећеш негде и када стижеш, када се молиш у цркви или код куће. Нигде се и никада не стиди да се прекрстиш десном руком у славу Божију, јер како ти њега познаш међу људима, тако ће и он тебе познати на небу јер га се ниси постидео!

ЗБОГ ЧЕГА СЕ ОСЕЊУЈЕМО КРСНИМ ЗНАКОМ?

Крсним знаком се осењујемо тј. крстимо се, прво ради тога да би тај знак на нама видео Бог. Да, браћо Бог види када се ми крстимо, када стављамо на себе знак крста. А неки од вас се крсте немарно, брзајући, и нимало се не удубљују у то што чине! Грех је тако крстити се! Ваља се крстити са пажњом и страхопоштовањем. Кажеш – нема силе у крсту?! Није тачно, има у крсту силе, и то велике, када се крстиш како треба – са вером и страхопоштовањем, и мислећи о томе шта заправо чиниш.

Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: „Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени – крсни знак!“

Ако, пак, мислиш, човече, да у крсту нема силе, зашто се онда уопште и крстиш? Или никако не стављај на себе крста, и онда ће сви знати да ниси Хришћанин, или га стављај онако како треба: не брзајући, са страхопоштовањем и пажњом, удубљујући се у то што чиниш!Значи, ми се осењујемо крсним знамењем да бисмо привукли на себе благодат Божију.

И још се крстимо тога ради да би то видео лукави, наш непријатељ – ђаво. Да, браћо, нека и лукави види како се ми осењујемо крсним знаком, нека види зато што он тај знак не воли. Као што се боји Самог Исуса Христа, тако се исто лукави боји и знака Христовог – Крста. Крст је најпоузданије оружје против ђавола, најјача заштита од њега, најоштрији мач против – непријатеља… 

Крсни знак чува нас и штити од сваке непријатељске силе. Када ваљано ставимо на себе крсни знак, онда нас Анђео Христов чува и штити. Ђаво бежи од крсног знака, а Анђео нам на крсни знак прилази.Најзад, ми се крстимо и ради тога да бисмо пред другима исповедали Исуса Христа, Који је распет на Крсту – да, нека људи виде Кога ми то исповедамо, у Кога верујемо, у Кога се надамо, Кога волимо, Кога поштујемо! А тебе је, међутим, понекад стид да се прекрстиш! Знаш ли ти какав грех тиме чиниш? То значи да се стидиш што си Хришћанин – стидиш се што припадаш Христу, што у Христа верујеш, у Христа се надаш, Христа поштујеш и волиш!…

Не, немој се стидети да признаш да си Хришћанин, да си Христов, иначе ће се Исус Христос постидети да те призна Својим на Страшном суду Своме и неће хтети да те прими у Царство Небеско.Према томе, ми се крстимо ради тога да бисмо показали да смо Хришћани, да би то видео Бог, да би видео Анђео-Чувар наш, да би видео лукави и да би људи видели да смо Хришћани.

По томе како се човек крсти, може се одредити и какав је Хришћанин. Чак се може и овако рећи: „Како се ко крсти, тако и верује“!У духовном животу у свему се почиње од малог. Ко испуни мало, утврђује се у већем. Из мајушног семена страхопоштовања израста велико стабло хришћанске побожности.

[JESSY]

Онај ко је истински решио да служи Господу Богу, треба да се вежба у сећању на Бога и непрестаној молитви Исусу Христу, говорећи умом: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!" У поподневним часовима, може се ова молитва говорити овако: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, молитвама Богородице, помилуј ме грешног!" Или се може прибегавати баш к Пресветој Богородици, молећи се: "Пресвета Богородице, спаси нас!" (или говорећи анђелски поздрав: "Богородице Дјево..."). Човек који се у томе вежба и клони расејаности и чува мир савести, може да се приближи Богу и са Њим саједини. Јер, по речима Исаака Сирина (Слово 69), ми се Богу не можемо приближити, осим уз помоћ непрестане молитве.

[JESSY]

За увреду, ма каква да нам је нанесена, не треба да се светимо, него, напротив, треба да је опраштамо од срца, макар нам се оно томе и противило, убеђујући га словом Божијим: "Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац, ваш неће опростити вама сагрешења ваша" (Мт. 6, 15). И још: "Молите се за оне који вас вређају и гоне" (Мт. 5, 44). Срце не треба хранити злобом или мржњом према ближњем који је у непријатељству са нама, но ваља настојати да га љубимо и, колико је могуће, да добро чинимо, следујући учењу Господа нашег Исуса Христа: "Љубите непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе" (Мт. 5, 44). Дакле, ако будемо настојали, колико смо у стању, све то да испунимо, можемо да се надамо да ће божанствена светлост брзо засијати у душама нашим, откривајући нам пут ка Горњем Јерусалиму.

[JESSY]

Тело је слуга, душа царица, и зато је милост Господња када се тело изнурава болешћу, јер од тога слабе страсти и човек долази к себи. И сама телесна болест се понекад рађа од страсти. Одбаци грех и болести ће те оставити. Јер, оне настају од греха, како тврди Свети Василије Велики (Слово, о томе да Бог није узрок зала, стр. 213). Откуда болести, откуда телесне повреде?

Господ је створио тело а не болест, душу а не грех. Шта је од свега корисније и потребније? Сједињење са Богом и општење са Њим помоћу љубави. Губећи ту љубав, ми отпадамо од Бога, а отпадајући од Њега, подвргавамо се различним и мнобројним болестима. Главобоља настаје од неспокојног и непримереног рада наших мисли.

[Ово име није заузето]

     Изузетно важно и неопходно за спасење душе свакога Хришћанина је причешће Светим Христовим Тајнама, и то што чешће то боље! Смућивати се због своје недостојности и због тога се уклањати од причешћа Св. Тајнама грехота је.

     Када бисмо ми и океан испунили сузама својим, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што на нас излива бесплатно.

     Благодат која нам се даје кроз Свето Причешће тако је велика да би се човек, када би био и још толико недостојан и грешан, очистио и обновио, ако само са смирењем и свешћу о својој грешности приступа Господу.

     Ко се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује - не верујем.

     И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио - само да не останем без Светог Причешћа.

     Једној удовици, која је страшно туговала због тога што јој се супруг пред смрт није исповедио и причестио, о. Серафим је рекао за утеху: "Не тугуј због тога, радости моја, не мисли да ће због тога душа његова погинути! Бог само може да суди кога ће чиме да награди или казни. Покаткад бива овако: овде на земљи човек се причешћује, а Господу, у суштини остаје непричешћен; други, пак, жели да се причести, али се због нечега његова жеља не испуни - такав се на невидљив начин удостојава Светог Причешћа преко Анђела Божијег!"

 

 

 

[Данче*]

Ми се, између осталог, крстимо тога ради да би то видео лукави, наш непријатељ - ђаво. Да, браћо, нека и лукави види како се ми осењујемо крсним знаком, нека види зато што он тај знак не воли. Као што се боји Самог Исуса Христа, тако се исто лукави боји и знака Христовог - Крста. Крст је најпоузданије оружје против ђавола, најјача заштита од њега, најоштрији мач против - непријатеља... Крсни знак чува нас и штити од сваке непријатељске силе. Када ваљано ставимо на себе крсни знак, онда нас Анђео Христов чува и штити. Ђаво бежи од крсног знака, а Анђео нам на крсни знак прилази.

[JESSY]

О пречудесни оче Серафиме, велики саровски чудотворче, свима који к теби прибегавају брзопослушни помоћниче! У дане земаљског живота свога нико од тебе празан и неутешан не оде, но свима на сладост би виђење лица твога и слаткоубедљиви глас речи твојих. Уз то, још и дар исцељења, дар прозрења и дар излечења душа болесних обилан се у теби јави. Ни када те Бог призва од земаљских трудова к небеском упокојењу, љубав твоја према нама ни онда не преста и немогуће је избројати чудеса твоја која се умножише као звезде небеске: јер се по свим крајевима земље наше људима Божијим јављаш и дарујеш им исцељење. И ми са њима вапијемо ти: О претихи и прекротки угодниче Божији, смели пред Богом молитвениче, који никада не одбацујеш оне који те призивају, узнеси за нас добромоћну молитву своју к Господу Сила, да укрепи земљу нашу, да нам дарује све добропотребно у овом животу и све корисно за спасење душе, да нас огради од падова греховних и научи нас истинитом покајању да без препрека уђемо у вечно Небеско Царство, где ти сада у незалазној слави сијаш, и да тамо певамо са свима Светима Живоначалну Тројицу у векове векова. Амин.

 

 

ТРОПАР И КОНДАК ПРЕП. СЕРАФИМУ САРОВСКОМ ЧУДОТВОРЦУ

 

Тропар, гл. 4.

Од младости си Христа заволео, блажени, Њему јединоме пламено си зажелео да служиш, непрестаном молитвом и трудом у пустињи си се подвизавао и, умиљеним срцем стекавши љубав Христову, љубљени си изабраник Мајке Божије био. И због тога ти ми и вапијемо:

Спасавај нас молитвама својим, Серафиме, Преподобни Оче наш!

 

Кондак, гл. 2

Лепоту света и све пропадиво у њему оставивши, Преподобни, у саровском си се обиталишту настанио. И ангелски тамо поживевши, за многе си пут ка спасењу постао: због тога те и прослави Христос, оче Серафиме, и даром исцељења и чудотворства обогати. Зато ти и ми кличемо:

Радуј се, Серафиме, Преподобни Оче наш!

 

Величање

Блаженим те називамо, Преподобни оче Серафиме, и поштујемо успомену твоју, наставниче монаха и сабеседниче Ангела!

[JESSY]

КРАТКО МОЛИТВЕНО ПРАВИЛО ПРЕП. СЕРАФИМА САРОВСКОГ

 

Уставши од сна, нека сваки Хришћанин стане пред свете иконе и прочита ове молитве:

 

1. Молитву Господњу ("Оче наш") - три пута;

(Оче наш, Који си на Небесима, да се свети Име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као што је на Небу. Хлеб наш насушни дај нам данас, и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је Твоје Царство и сила и слава Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин).

2. Молитву Богородици ("Богородице Дјево") - три пута.

(Богородице Дјево, радуј се, благодатна Марија! Господ је с тобом. Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје, јер си родила Спаситеља душа наших. Амин.)

3. Символ Вере - једном.

Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца Неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Једнородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног (а) нествореног, Једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;

Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с Небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек;

И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен;

И Који је васкрсао у трећи дан по Писму;

И Које се вазнео на Небеса и седи с десне стране Оца;

И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Царству Његовоме неће бити краја.

И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се заједно са Оцем и Сином обожава и слави, Који је говорио кроз Пророке.

У Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.

Исповедам једно Крштење за отпуштење грехова.

Чекам васкрсење мртвих.

И живот будућега века. Амин.

 

Извршивши ово правило, нека се занима послом на који је постављен или призван. А док ради у кући или путује, где год да се налази, нека тихо изговара Исусову молитву:

"Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!" или Господе Исусе Христе, Сине и Логосе (Слово) Божији, Богородице ради, помилуј ме!".

Ако је, пак, окружен људима, нека, бавећи се својим послом, само умом говори: "Господе, помилуј!".

Пре ручка нека изврши горе описано јутарње правило.

После ручка, обављајући свој редовни посао, нека тихо изговара:

"Пресвета Богородице, спаси ме грешнога!" или "Богородице Дјево...".

И нека тако настави до самог починка.

 

Одлазећи на спавање, нека опет очита горе указано правило, ограђујући се крсним знаком, тихо или само умно изговарајући "Исусову молитву" док не заспи.

Држећи се тога правила могуће је достићи меру хришћанског савршенства, јер су назначене три молитве - темељ Хришћанства: прву нам је дао сам Господ, и она је образац свију молитава; другу је донео са Неба Архангео Гаврило, као поздрав Пречистој Дјеви Марији, Мајци Господњој; Символ Вере садржи у себи укратко све спасоносне догмате Православне хришћанске вере.

Поред овог молитвеног правила, Свети Серафим свакоме је саветовао и чудотворну молитву " Богородице Дјево" - да сваки дан пажљиво прочита одједном сто и педесет пута. Свако ко је по савету Оца Серафима држао ово правило, остао му је захвалан читавог живота.

По смрти Св. Серафима пронађена је у његовој келији свеска са описима чуда која су се догађала онима што су се држали овога правила.

[JESSY]

1. Ћути, непрестано ћути. Ништа не помаже стицању унутрашњег мира као ћутање и, колико је могуће, непрестана беседа са собом, а ретко са другима. Ако и није увек могуће пребивати у усамљености и ћутању, онда барем неко време које остане од послушања (послова и обавеза), треба посветити усамљености и ћутању. Када боравимо у ћутању, непријатељ - ђаво- ништа не успева у односу на скривеног човека срца. То треба разумети, о ћутању са разумом.

 

2. Храну треба свакога дана употребљавати умерено како би тело, поткрепљујући се, било друг и помоћник души при вршењу врлина.Иначе се може десити да при занемоћалости тела и душа ослаби. За ручком једи довољно, а за вечером се понешто и уздржи.

 

3. Болести у нама бивају због греха. Од њих слабе страсти и човек долази себи. Болест ће се урачунати уместо подвига ономе који је подноси са трпљењем и благодарењем, а можда чак и више од подвига.

 

4. Не треба без нужде другоме откривати своје срце. Од хиљаду можеш наћи само једнога који би сачувао твоју тајну.

 

5. Са душевним човеком потребно је говорити о људским стварима, а са човеком који има духовни разум може се говорити о небеском.

 

6. Када се деси да будеш усред људи у свету, не треба да говориш о духовним стварима, особито када код њих не примећујеш жељу за слушањем. Треба држати у сећању реч Господњу: не бацајте бисера пред свиње, да их не погазе ногама својим и окренувши се не растргну вас (Мт. 7,6). Због тога треба на сваки начин да се постарамо да сакријемо скривницу дарова: у супротном случају ћемо их изгубити и нећемо их наћи. Но када захтевају прилике и јави се потреба, потребно је отворено дејствовати у славу Божију.

 

7. Нема зашто да будемо малодушни, зато што је Христос све победио! Веселост није грех. Она одгони замор, а од нерасположености пак, бива униније, од кога нема ничег горег. Оно све са собом доноси. Нешто рђаво говорити или чинити није добро, али рећи нежну реч, добродушну, веселу, како би дух свих свагда пред лицем Господа био весео, а не малодушан, уопште није грех.

 

8. Потребно је да бити бодар духом и одбацивати малодушност, сећати се да се сви, премда и грешни, налазимо под благодаћу нашег Искупитеља, без чије воље ни једна влас не пада са наше главе.

 

9. Једном се у разговору са својим старцем једна од дивјејевских сестара жалила да има плаховит и ватрени карактер . И, шта се десило? Преподобни је уопште није осудио, нити је почео да јој доказује неопходност измене карактера и томе слично, него је мило гледајући на сабеседницу рекао: „О, шта је то, шта ти говориш матушка. Па ти имаш прекрасни карактер, матушка, врло красан, смирен и кротак карактер“. Говорио је он то – рекла је касније сестра – са таквим изгледом и тако смирено да је мени реч „тихи и кротки карактер“ била тежа од сваке грдње. И било ме је тако стид да просто нисам знала где да се денем. Од тада сам почела помало да смирујем своју плаховитост.

 

10. О чувању душевног мира: „Ако је могуће не узбудити се, у крајњој мери неопходно је уздржати језик, по речи Псалмопојца: смутих се и не проговорих (Пс. 76,5).

[АлександраВ]

С ближњима се треба опходити са благошћу, не ожалошћујући их, чак, ни својим изгледом. Када се човека гнушамо или га жалостимо, тада као да се на наше срце наваљује неки камен.
Дух узнемиреног или унинијем обузетог човека треба да се трудимо да ободримо речју љубави.
Жеднима дај да пију, гладнима да једу!…
Брата који греши, покриј, како саветује Св. Исаак Сирин (Сл. 89, л. 169): „Простри ризу своју на грешника и покриј га!“
Ми сви потребујемо милости Божије, као што пева Црква: да Господ није у нама, ко би се могао жив сачувати од непријатеља људског, који је уједно и човекоубица.
У своме односу према ближњима, треба да будемо, како речју тако и мишљу, чисти и према свима подједнако пријазни, иначе ћемо живот свој учинити бескорисним.
У мери у којој неко сам духовно напредује, он и добија дар разумевања људских слабости.
За увреду коју нам нанесу други, не само да не треба да се светимо, него, напротив, треба још да је од срца опраштамо, макад нам се срце томе и противило.
Ми треба да љубимо ближњега не мање него себе саме, по заповести Господњој: „Љуби ближњег свога као себе самог!“