Схиархимандрит Јоаким (Пар) – Живот љубави и служења

[Stanoje Stankovic]

Предлажемо вашој пажњи врло поучно и дубоко искуство из живота оца Јоакима Пара које носи поуку коју свако треба да уреже у своје сећање, поуку која чува од било каквог заноса и указује шта је заиста потребно да зна човек који би пожелео да са ближњим говори о Христу Богу.

 

http://www.svedokverni.org/jedino-sto-nam-je-potrebno-u-zivotu-shiarhimandrit-joakim-par/

 

 

 

[JESSY]

 

Морамо да схватимо: једино Бог може да призива и обраћа људе Себи, а све што ми можемо да учинимо је да унеколико помогнемо том процесу. Сви ми заједно треба да постанемо Христове руке, Његово лице, Његов дах. Својим присуством ми можемо или одгурнути људе од вере или им дати слободу. Међутим, свеједно – дело обраћења врши Сам Христос.

***

„Желели бисмо да будемо мисионари и проповедници“. Шта то значи? Као прво, да би некоме нешто дао, потребно је прво да то и имаш. Ради тога је неопходно да будемо људи Цркве, неопходно је да живимо у Цркви. Често покушавамо другима да предамо религију, док је потребно да ближњима дамо веру. Господ се може видети само кроз нас и ми можемо показати људима Христа само ако научимо да испуњавамо Његове заповести и љубимо. И ако желимо да обратимо некога у нешто онда, сигурно не у музејске чуваре црквене древности, већ у носиоце Христове светости.

***

Пре свега желим да људи који су овде, који живе у овој земљи, схвате: никога ничему нећемо научити ако не будемо живели као што је живео Христос.

***

Вера не почиње апологетиком. Вера почиње љубављу! И у том смеру ми не чинимо довољно. Познавати богословље не значи обавезно и знати Бога. Дужни смо да схватимо да ако узимамо на себе одговорност да изађе са јеванђелском проповеди о Христу, али својим не-знањем (не-познавањем) Христа одгурнемо људе од Њега, онда нам је боље да ставимо себи камен око врата и бацимо се у море. Дужни смо да се учимо да водимо духовну борбу. Из те борбе треба да изађемо као добри и као људи који воле.

***

Не зграде, не новац који смо сакупили, већ ми и наша љубав према Христа представља богатство Цркве. А ми сами постајемо сиромашнији и сиромашнији… Није важно колико храмова имамо. Број верних постаје све мањи. Ако се Црква не испуњава људима који воле Бога и једни друге, то је онда – лоша дијагноза.

 

http://russned.ru/hristianstvo/chto-daet-cheloveku-vera

svedokverni.org

 

 

 

[Guest]

Живот љубави и служења

 

Беседа са схиархимандритом Јоакимом (Паром)

 

 

 

 

 

 

 

Схиархимандрит Јоаким (Пар) – о томе како се у Њујорку појавио манастир преподобне Марије Египћанке, о искушењима савременог монаштва и о томе због чега не желимо да видимо Бога у нашим ближњима.

 

 

Отац Јоаким је тренутно болестан и налази се на лечењу хемотерапијом у Њујорку. Молимо наше читаоце да се помоле за здравље овог изванредног свештеника.

 

 

О.Јоаким с братијом

 

 

– Оче Јоакиме, молимо Вас да нам испричате нешто о историји манастира преподобне Марије Египћанке који сте основали у Њујорку. Како је настала ова обитељ и ко живи у њој?

 

– Манастир се појавио због потребе. Некада сам почео да радим са заједницом бескућника – мушкараца и жена који су се опорављали од наркоманије и алкохолизма. Било их је око 150, већина њих је раније била у затвору. Заједница се углавном састојала од црнаца и Латиноамериканаца. И они нису били православни. То је било у Харлему.

 

Тамо сам живео и радио десет година. Нашао сам кућу у доњем кварталу Менхетна – један човек је као прилог дао новац за њену куповину. Био је потребан капитални ремонт куће: у њој нико није живео десет година и наркомани су је користили као уточиште, није било прозора, струје, грејања, недостајао је кров. Ову кућу смо купили 1993. године и људи су помогли да се она поправи – отворена је 1994. године.

 

Почели смо да примамо бескућнике – мушкарце и жене. Покушао сам да остварим присуство Православља у овом рејону. Код нас су долазили људи – нису били православци – са жељом да помогну. Онда су неки од њих изразили жељу да приме монаштво. То је било 1994. године.

У нашем крају се налазе многе социјалне службе – за бескућнике, за људе који пате од зависности од дроге – али ниједна од ових организација није давала осећај заједничког живота, припадности колективу. Све су то биле једноставно социјалне службе – установе, на пример, с програмом за детоксикацију.

 

Људи који су желели да нам помажу постајали су парохијани: тражили су место за молитву и постало је јасно да су били бескућници у духовном смислу. Постепено је почела да се ствара мала заједница. Наставили смо да радимо служећи бескућницима.

 

Наша кућа је била врло мала. Како се братство повећавало, а оно је бројало већ седам људи, испоставило се да је претесна: било је тешко живети и радити на тако малом простору, а такође су били тешки покушаји да се води и одржава монашки живот. Буквално смо се гурали. Онда смо почели да тражимо нову кућу с окућницом. Нашли смо место на три сата вожње од Њујорка, у планини – 150 акри (62 хектара) земље. То је било пре три-четири године. Купили смо стару фармерску кућу, обновили смо стари амбар који је пропадао. Овај амбар стар 273 године био је саграђен без изједног ексера, уз помоћ дрвених типлова. Преправили смо темељ амбара, поставили смо амбар на место – и претворили смо га у наш храм.

 

Сад у нашем братству има 11 људи који су дошли из различитих крајева. Бивши римокатолик са Филипина – јерођакон – дошао је код нас, постао је православац. Код нас има монаха из Порторика, Грузије, Украјине, Молдавије, Русије (из Сибира), из различитих крајева Америке. Најмлађи међу њима има 19 година, а најстарији 48. Постоји велика разлика међу браћом по нивоу образовања: већином су то људи с универзитетским дипломама, али има и оних који немају универзитетско образовање или је оно минимално. Наш живот је једноставан. Монаси ретко излазе ван зидина манастира – практично се стално налазе у њему.

 

 

– Како је организован живот у манастиру?

 

– Наш уобичајени дневни распоред је следећи (ако није време поста): од понедељка до петка ујутру служимо јутрење у 6:00, затим доручкујемо, у 8:30 разговарам с братством о духовном, монашком животу. После тога се разилазимо на послушања: увек има много различитих послова.

 

У подне читамо часове и синаксар, а затим ручамо. Касније – у 13:30 – опет идемо на послушања до 17:00. У 17:00 служимо вечерње, после њега вечерамо. У 19:30 је повечерје после чега монаси имају могућности да обаве келејно молитвено правило, да прочитају нешто и да се одморе.

 

 

 

Сва браћа иду на сва богослужења. Ниједно послушање није изнад молитве тако да смо сви присутни на богослужењима. Увече понедељком, средом и петком служимо Свету литургију (ноћну): прво у 11 сати увече служимо јутрење, а одмах после тога Свету литургију. Затим се разилазимо по келијама на одмор.

 

Суботом и недељом неки од браће (обично један јеромонах и два монаха) одлазе у Њујорк како би служили у парохији у којој се говори на енглеском у патријарашкој цркви светог Николе у Њујорку. Наши свештеници се тамо смењују по реду.

 

Ето, такав је наш живот: тих и једноставан. Кад Американци-почетници први пут дођу код нас овакав живот доживљавају истовремено и као освежавајући и као узбудљив, пошто не личи на уобичајени ритам и циклус живота који су својствени свету. Тамо људи не знају шта да раде с временом које није нечему посвећено.

 

 

Трудим се да подстичем братију на молитву, на осамљеност, да наставе да се боре. Такође се веома трудимо да одржимо породичну атмосферу. Монаси одлично схватају: без обзира шта да учиниш свом брату – учинио си то Господу; схватају да за разноразне несугласице, осећаје раздражљивости и гнева нема места у манастиру и да човек не може да буде монах ако не види себе као слугу. То је једини модел који је човечанству дао Господ Исус Христос: како бисмо учинили оно што је угодно Богу Оцу и наследили Царство Небеско треба да будемо последњи у свему. Треба да служимо свима, треба да волимо све, да све молимо за опроштај, треба свима да праштамо. Иначе нећемо бити Његови ученици.

 

Због тога у нашем братству ништа није изнад заједничког живота и живота у љубави. Ако неко не жели сам да покуша да реши питање својих «расположења» или гнева – ја га приморавам да унесе промене у свој живот. Ми живимо као породица, веома смо блиски. Браћа се често исповедају, често се причешћују, воле богослужења и уопште воле јени друге.

 

Мноштво људи посећује наш манастир и често имам прилике да чујем исти коментар – али не знам како тачно да се односим према њему: «Ах, ово уопште не личи на манстир!» Питам: «Шта имате у виду?» И чујем: «Па, сви су тако дружељубиви, нема напетости у односима, сви се моле у храму, однос према ходочасницима је врло гостољубив и овде је тако мирно!»

 

Нико нема телефон (мобилни телефони код нас не хватају сигнал, пошто се налазимо у планини), нема телевизора, ништа нам не одвлачи пажњу, нико не прича сатима телефоном и не седи за компјутером, сви људи лично разговарају.

 

Извор наших прихода је прављење свећа, печемо просфоре за већину парохија у околини и за саборну цркву. Браћа праве бројанице, шију подраснике и одежде, али то за нас није бизнис. Не подносим бизнис у Цркви.

 

Више од бизниса волим борбу за опстанак, живот у једноставности и Бог увек даје оно што је потребно. Често браћа предлажу да у нашем манастиру отворимо црквену продавничицу, али ми се та идеја не свиђа. Имамо све што нам је потребно – људи су врло милосрдни према нама – и кажем да не желим да стављам цене на ствари. Ако људи желе – нека узму. Ако желе да оставе новац – нека оставе онолико колико сами сматрају да је потребно. Исто тако је све организовано и у парохији: ми немамо тацну за прикупљање прилога, свеће и просфоре се једноставно ту налазе. Људима се предлаже да дају неки прилог, али ако немају новца могу једноставно да узму свеће и просфоре. Људи често дају много више него што бисмо могли да их замолимо.

 

Ми не молимо за новац. Бизнис и монашки живот, бизнис и живот у Цркви... С једне стране, на извесном нивоу схватам потребу за бизнисом, али је то врло разорно по духовни живот. Уместо да човек у потпуности зависи од Бога он почиње да зависи од онога што може да учини. Често радимо много више од онога што је неопходно да урадимо и често живимо много комфорније него што би требало.

 

Навешћу пример. Питам братију за Божић: „Шта бисте желели да добијете на поклон, шта вам је потребно?“ Сви су одговорили: „Ништа нам не треба. Имамо све што нам је потребно.“

 

Стално понављам, сто пута дневно кад неко дође код мене у манастир и каже: „Оче, треба ми ово и оно,“ – а ја одговарам: „Не, теби то није потребно. Теби је потребно само једно: спасење. А ти желиш све остало!“ На томе се дискусија обично завршава: „Добро, није ми потребно то, није ми потребно!“ Трудимо се да живимо једноставно. Имамо много више него што нам је потребно.

 

 

Сви у манастиру треба да раде, да се труде, али пре свега – да се моле. Никад нико нема никакво оправдање или изговор да изостане са службе, - није важно чиме си заузет. Ако сечеш дрва – сиђи! Ако не можеш да сиђеш одмах зато што ће се оштетити ланац моторне тестере, боље је да се поквари моторна тестера! Ако спремаш вечеру и треба то да завршиш зато што другачије не можемо да вечерамо – принеси Богу жртву свепаљеницу! Треба да идемо на молитву.

 

Браћа сад то схватају и свој посао планирају тако да све стигну. То доноси радост свима нама.

Сви раде и ја радим. Моје главно послушање је спремање хране. То није увек лако зато што осим тога имам и много других послова и обавеза, али се трудим да распоредим време тако да стигнем да припремим храну за братију. То је једноставан живот! Нема ничег узбудљиво занимљивог. Ништа посебно не радимо, ништа не производимо, једноставно покушавамо да живимо ради Господа.

 

 

– А рад који сте обављали с бескућницима: да ли манастир сад има везе с тим?

 

– Схватили смо да би монасима брило врло тешко да обављају такав рад и да остану монаси. Прво је требало да се формирају, да сазреју за молитву и духовни живот. Зато што су борба и искушења били огромни: често смо наилазили на вулгарност, на неморал, алкохолизам, наркоманију, туче, музику. Сви ови људи су били људи које мучи свет. Све ово смеће су доносили у манастир, зато што смо живели у самом центру града. Свуда је било момената који одвлаче пажњу.

 

Ако си донео такву духовну одлуку да желиш Бога и само Бога и да не желиш свет, и ако си почео да живиш таквим животом – много је лакше супротставити се свету и можеш да радиш у граду с људима и света. Али ако у теби још увек постоји везаност за земаљске ствари, ако још увек волиш идеју овог света и ако те искушавају ствари које видиш, ако још осећаш слабост према материјалном и лако те искушавају блудне помисли, музика и храна – Њујорк није место на којем је за тебе корисно да се налазиш. То је као да се налазиш насред огромне пијаце, а да притом ниси јео читавих месец дана – пожелећеш да поједеш све. Зато сам рекао монасима док смо још живели у граду: ако желите да будете с оне стране улазних врата, а не с ове – нешто ће вас све време вући тамо (напоље, у свет). А ако заволите то да се налазите у манастиру, ако заволите његов унутрашњи живот – неће вас занимати ништа од онога што се налази ван њега.

 

За младе људе који тек почињу монашки живот то је претешко.

 

Данас има колосалних проблема с различитим облицима зависности. Већина сиромашних људи и бескућника у Америци постала је сиромашна и остала је без дома због неправилних потеза у свом животу или због психичких болести.

 

Ови неправилни потези могу бити: злоупотреба дроге; асоцијално, преступно понашање и као последица тога – затвор; неслога у породици. Међутим, у нашем друштву постоје различити програми за рехабилитацију. У Америци нико не остаје без хране: она је доступна свима. У принципу, није могуће остати у потпуности без крова над главом: за такве ситуације постоје специјалне установе.

 

Покушао сам да уредим да се радом с бескућницима баве мирјани. Испоставља се да је врло тешко служити ближњем и притом живети својим сопственим животом. Господ је дошао на ову земљу, оваплотио се и постао је у свему сличан нама осим греха. Захваљујући Његовом оваплоћењу сви смо се ми променили. Да је просто дошао и сео негде на планини и почео да говори људима шта треба да чине; да је све мењао уз помоћ чуда, а онда се враћао у сопствену кућу, ми се не бисмо налазили тамо где се сад налазимо. Зато сам убеђен: потребна је животна ситуација у којој човек живи с људима с којима ради, поистовећујући се с њима у свему осим греха. Раније, пре него што сам се физички разболео, браћа и ја смо се бавили служењем бескућницима иако је било тешко.

 

 

Братија с парохијанима

 

Постали смо свесни да је Америци веома потребан монашки живот који се заснива на односима апостолске заједнице, где бисмо живели и не бисмо могли да избегавамо једни друге, где би наш живот био једноставан сваког дана. Овакав живот би доводио људе до свести о стварности, да ако не волиш уопште ништа немаш. Не можемо да се молимо без љубави. Не можемо да служимо ако не волимо. Ако не волиш самог себе – ниси монах. Позвани смо да постанемо Господњи ученици кроз делање истог оног што су чинили и они: треба да водимо једноставан живот, живот љубави и служења свом ближњем. И то је донело плодове.

 

 

– Која је по Вашем мишљењу данас најтежа духовна болест или извесна посебна навика која је својствена савременом човеку и која му смета у монашком животу?

 

– Ништа и никога не спречава да води монашки живот. Монашки живот је створен за грешнике. Све монашке заједнице и манастири које сам икада имао прилике да посетим увек су били пуни грешника. Они нису пуни светаца, већ су пуни грешника.

 

 

Једина препрека за претварање у живот свог унутрашњег монаштва јесте љубав према себи. Ако не можеш да превладаш своју опседнутост собом никад нећеш постати монах, чак никад нећеш моћи да постанеш хришћанин! У нашем данашњем свету све је усмерено на људско «ја», све је управљено на разоноду, на то да причини задовољство, на комфор. Све је повезано с оним што свет назива срећом за људско «ја», све је повезано с његовим задовољењем, причињавањем пријатности. То је у супротности с Јеванђељем! Господ каже: «Моје Царство није од овога света,» «будите у свету, али не од света,» «будите последњи,» «одреци се себе,» узми крст свој,» - све ове ствари су у супротности с културом савременог друштва. Јеванђеље је у директној опозицији с вредностима овог света.

 

Американци су у потпуности и стално свиме задовољни. Ево, долазимо у Москву, у диван град у којем има дивних ствари. У њему постоје сва материјална блага која би неко могао да пожели. Ево у чему је разлика између Њујорка и Москве, осим спољашње, видљиве ствари: ако у Москви, на пример, има по један примерак свега што је направљено и Ви, ако вам средства дозвољавају, можете да купите то – у Њујорку има хиљаду комада свега што је направљено и хиљаду различитих цена за исту робу. Човек је презасићен света.

 

У Њујорку почињеш у потпуности да зависиш од овог света, толико да никад не очекујеш да нешто не ради: знаш да по читав дан и ноћ кад изађеш из куће можеш да набавиш све што желиш. На крају постајеш толико завистан од спољашњих задовољстава да ти не остаје времена за унутрашњег човека.

 

С доласком у манастир све то престаје. Постаје бучан свет у теби, он тражи и жели разоноду, жели да обузме твој ум, да душа нема шта да каже. Отприлике годину дана после одласка из света код човека као да се дешава нека криза. Борба против зависности од љубави према сопственој „независности“, од љубави према комфору и против зависности од вештачких односа с људима.

 

Најтежи задатак је да човек научи да се односи према људима као према ближњима, а не с некаквом друштвеном љубазношћу која нема ништа заједничко с љубављу. Треба да научи да не испуњава свој ум разонодама, већ да тежи ка томе да заволи Господа Бога свим својим помислима, свим срцем. Треба да научи да не узима за себе, већ да даје другима. Да покушава да служи и да воли. То је огромна борба, зато што од детињства нисмо тако васпитани. Васпитани смо да нешто постижемо, да будемо успешни, да стичемо.

 

 

Американци нису људи бивања, већ људи од акције. Тако да кад им човек каже: «Треба да БУДЕШ; није важно шта радиш, важно је зашто то радиш,» то је читава промена животних поставки. То је тешко за већину оних који долазе. Тако да многи долазе да виде, али је мало оних који остају.

 

То је као кад човек дође у другу земљу кад је већ у неким годинама и све: његов језик, његове друштвене навике, везе, читаво његово понашање – испоставља се да је на новом тлу све туђе. Мора у потпуности да се промени и да постане нови човек. Врло је тешко то учинити ако не желите заиста да будете с Богом. Многи не могу да виде свог ближњег – виде само проблеме у човеку, личне особине, специфичности карактера. Борба се састоји у одговору на питање: да ли волим Бога у свом ближњем?

 

Или пак кажемо: «Желим да волим Бога, али не у овом паковању. Не ближњег! Не на тај начин!» - и онда губимо. У томе се састоји борба, духовна борба. Као увек, то је борба против гордости. Да бисмо видели Бога треба да постанемо смирени. Треба да заволимо да бисмо били смирени. За савременог човека који живи у свету љубав није главна компонента његовог живота. Љубав према себи – да. И задовољство, наслада. То су два човекова циља. Међутим, они уништавају човека. Зато се упорно боримо против тога, сваког дана. Свакодневно свако од нас учи духовну лекцију која се увек завршава питањем: како то да применим како бих побеђивао своје страсти? То је тешко.

 

 

– Оче Јоакиме, какав значај за савремено монаштво у Америци и уопште за православне хришћане имају наслеђе, књиге и радови оца Серафима (Роуза)? У Русији је он добро познат и многи људи су, укључујући и оне који су кренули монашким путем, читали његове књиге и налазили одговоре на многа питања, посебно на почетку свог пута у Цркви.

 

– Знате, пророк је ретко прихваћен у својој отаџбини. У Америци је било много духовних потреса. То је као супермаркет различитих религиозних токова: тамо има свега. Зато код људи влада велика збрка. Без преувеличавања: у Америци има преко 400 религиозних група које се називају хришћанима: православци, римокатолици, «православни» расколници који себе називају «правим православцима», римокатолици које себе називају «традиционалним римокатолицима», сви облици протестантизма – од традиционалног до безумног мормонизма, осим тога, ту су Јеховини сведоци и т.сл. итд. Осим тога, постоје различити облици источњачких култова: будизам, шинтоизам. Постоји, на крају, и сатанизам. Тамо има свега.

 

Због тога људи врло скептично реагују на оно што има везе с религијом.

 

Отац Серафим (Роуз) је чуо и видео реалност апостолског живота у идеалу Православља. Сви знамо да се Православна Црква састоји од крхких људи, али уједно знамо да је духовна пуноћа Божије Цркве – жива реалност Апостолске Цркве – још увек присутна код нас, овде је. Исти су благодатни дарови Светог Духа који су били показани у Педесетници, овде су – у Православљу – с истом силом као и тада и подједнако стварно.

 

Свети Дух је увек с нама. Христос нас неће напустити. Он је овде – ми се Њему не откривамо.

 

 

Улаз у Дом милосрђа

 

Ми узимамо Христову благодат, институционализујемо је, претварамо је у «религију», која гуши људе. Благодат је требало да нас учини слободнима, да нас учини сличнима Христу – савршеном овлаплоћењу Бога и човека у истој Личности. Међутим, то је ограничено нашим слабостима, тиме што предност дајемо симболизму и не користимо овај симболизам. Учимо се разноразним «-измима», учимо структуре, али их не оваплоћујемо у стварност.

 

Отац Серафим је то разумео. Пре монаштва је водио буран живот, много се борио са својим страстима. Био је одличан лингвиста, изузетан мислилац-систематизатор. Умео је да синтетизује и прецизно објасни врло сложене мисли и тврдње. Међутим, највише је жудео за унутрашњом реализацијом. Борио се са својим страстима, борио се за везу између човека и Бога.

 

Он је ову везу пронашао у Православљу и брзо је напредовао у духовном животу кроз велику аскезу, кроз невероватно послушање свом духовнику. Зато се отац Серафим склонио из кадра. Никад није говорио о себи, говорио је само о Христу и о томе шта Христос чини за сваког човека. Био је у стању да јасно говори о духовној борби, јер је опитно пролазио кроз њу. Није говорио о себи, како води ову борбу, већ је говорио о томе да је Христос свим људима дао сва средства за спасење.

 

Отац Серафим и отац Герман су били ученици и следбеници светитеља Јована Шангаског и Сан-Франциског. Заједно су основали братство преподобног Германа Аљаског које се прво налазило у Сан-Франциску поред храма. Касније су уз помоћ епископа Нектарија купили својину у планинама Северне Калифорније. Крај је врло пустињски и необично леп, високо у планинама. Живели су врло једноставно. Отац Герман је увек био врло дружељубив и до њега се лако могло доћи, ступао је у контакте. Имао је дар да убеђује тако да је било немогуће супротставити му се. Отац Герман је могао да надговори све осим Бога. Људи су му се врло често једноставно предавали. Многе људе је довео у Цркву и већина ових људи је остала у Цркви захваљујући оцу Серафиму. Отац Серафим је био молитвен човек. Живео је у малој келији у горњем делу манастира. Избегавао је људску славу. Имао је искушења од људи – ђаво увек прави проблеме.

 

У много онога што су чинили отац Серафим и отац Герман мешали су се људски его и разни људи – братство је претрпело многе несреће: одвајање од Заграничне Цркве, године које је братство провело у неканонској цркви... Људи су почели подозриво да се односе према њима. На њихово дивно сведочанство и труд бацили су сенку невоље, тешкоће и искушења.

 

Разлог због којег су, по мом мишљењу, радови оца Серафима имали такав одјек у Русији јесте то што се Русија дуго времена борила с одвратним појавама пале људске природе. Ваша земља се суочила с оним на шта је човек способан ако не ставља Бога у темељ – не говорим о појединим људима, говорим о одлуци друштва да искључи Бога из свог живота.

 

Два различита погледа. На пример, обојица се налазимо на путу и обојица кажемо да бисмо желели да пронађемо дивно место на којем можемо да предахнемо. За вас «дивно место» подразумева ресторане, ноћни живот, комфоран хотел, базен. А у мојој представи «дивно место» је прохладно месташце у планинама, с језером, где унаоколо нема никога, где би било времена за молитву. Обојица кажемо да желимо да се нађемо на «дивном месту», односно називамо то истим речима, али имамо потпуно различите појмове о томе.

 

У Америци смо изјавили да рачунамо на Бога, али су то само речи. Нисмо живели у репресивном друштву, већ у друштву које се у потпуности препустило задовољствима. Обе ове крајности – искуство Русије и искуство Америке – су унакажавале, уништавале људске душе. Отац Серафим је нашао излаз. То је оно што су Руси могли да виде док су се Американци још увек налазили у стању занемелости од прекомерног повлађивања својим жељама.

 

 

 

Са схиархимандритом Јоакимом (Паром)

разговарао је јеромонах Игњатије (Шестаков)
Фотографије са сајта http://mercyhousenyc.org/

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)

24 / 10 / 2013

[JESSY]

O ljubavi

 

Pitanje: Vezano za primer kada Hrista tuče sluga prvosveštenikov, a On ga pita: "Ako zlo rekoh, dokaži da je zlo; ako li dobro, zašto me biješ?" Razumem sve o Hristu... Ljubav mi se čini tako daleko. Zaista mislim da je put do ljubavi dalek.

Odgovor: Jedini razlog zašto postojiš, jedini razlog (!), je da bi voleo. A razlog zbog koga možeš da voliš je to što je tebe Gospod prvi zavoleo. Ako to nije primarna funkcija ljudskog postojanja, brod je otplovio, a ti si ostao u luci. Ako imaš svu veru da možeš gore da pomeraš, a nemaš ljubavi, ti si ništa. Da li je ljubav nešto što učimo? Apsolutno. Ali je ne učiš od sveta. Svet ne zna ništa o ljubavi. Ako pokušaš da sačuvaš svoj život, izgubićeš ga. Samo u Hristu možeš da imaš ljubav. Hristos nije rekao da postoji mnogo puteva ka Bogu. Rekao je: "Ja sam put. Ja sam život. Ja sam istina." Bez toga nemamo ništa. Mnogi od nas nemaju ništa. Malo sam se uzbudio, nisam mislio da te napadam.

[JESSY]

Primeri delatne ljubavi

 

Pitanje: Da li govorite o socijalnoj pomoći?

Odgovor: Ne govorim o socijalnoj pomoći, nego o ljubavi. [Čuje se aplauz.] "Mogu li nekako da vam pomognem?" A te tri i po hiljade ljudi koji pokušavaju da praktikuju ljubav prema bližnjem dramatično bi se promenili kao i ljudi sa kojima bi došli u dodir. Razmislite o tome. [Neko iz publike dodaje: "Poradićemo na tome."] Uradite to. Apsolutno. Ne znam kakav je sistem brige za stare u Rusiji. U SAD-u je kao gulag. Zaključamo ih tako da ne moramo da ih gledamo. Neki su u pozlaćenim kavezima ni sa kim u kontaktu. Pretpostavljam da u gradu od koliko stanovnika [Kažu mu četiri i po miliona.], četiri i po miliona stanovnika, pet miliona, a koliko vas je ovde - četrdeset, ima bar četrdeset ljudi koji su usamljeni, koji bi hteli da ih neko poseti i provede bar pola sata sa njima. Gde ste bili? [Neko iz publike dodaje da imaju svoje stare.] Da li ih posećujete, zašto ih ne obilazite? Shvatate šta hoću da kažem... [Hoće da kaže da ih ne optužuje.] Vidite, kada bismo živeli u veri, promenili bismo sebe i svet.

[JESSY]

O "radikalnom" hrišćanstvu

 

Pitanje [sveštenik, domaćin skupa]: Ljudi se ustručavaju da pitaju, a misle ovako: Ovaj monah propoveda radikalno hrišćanstvo. [O. Joakim kaže: "Hvala Bogu. Tako je."] Razumemo zašto, on je monah, ali mi živimo u svetu.

Odgovor: Oče, ako je jedini način da se živi po principima radikalnog hrišćanstva da se bude monah, onda napustite ženu, postanite monah, jer hrišćanstvo jeste redikalno. Ako nije radikalno, nije hrišćanstvo. Hrišćanstvo je po svojoj definiciji radikalno. Hristos je rekao da ako ne želite da umrete nećete ni živeti. A mi na to kažemo, to je u redu. Nekako, mislim da neki među vama pripadaju različitoj crkvi od moje, čitaju različito Sveto Pismo. Svaki put kada čitam Novi Zavet osećam da gorim. Ne pruža mi utehu, već me potresa do srži. Šta ću ja da kažem Hristu večeras ako pozove moju dušu? Šta ćete vi da kažete? Šta ćete da Mu kažete? Gospode, to što ti nudiš je previše radikalno. [Opšti smeh u publici.] Mi nismo protestantski fanatici. Molio sam ti se svake nedelje. Reći će vam: "Beži od mene, ne poznajem te." Ovaj svet umire, a vi se ponašate kao da ste na krstarenju. Hoćete da budete misionari, ali ne želite da živite po Jevanđelju. Hoćete da još više opteretite ludake ili hoćete da ih oslobodite sveza ovog sveta? Kako mislite da ih oslobodite kad ste vi lancima vezani za ovaj isti glupi svet kao i oni? [O. Joakim se šali da ga sveštenik, domaćin skupa, gleda u neverici.] Kako možete da budete tako beživotni, bez odgovora o životu? Živite u ovom glupom svetu, kao i ja, zar ne vidite kako je prazan, grešan, i mislite da je to u redu? Ne osećate da ste lancima vezani za ovaj svet? Postoji ključ da se oslobodite. Živite po Jevanđelju. Nemojte ni pod kakvim okolnostima da budete misionari da biste učili o komfornom hrišćanstvu. Nema komfornog hrišćanstva. Treba da dođete u crkvu i da se preznojite kada čujete Reč Božiju, jer ste tako daleko od nje. Treba da drhtite kad pođete da se pričestite. To ne viđam baš često.

[JESSY]

"Ko nije protiv vas s vama je."

 

Pitanje: Kako možete da objasnite Jevanđelje po Marku 9:40, 49-50? [Jer ko nije protiv vas s vama je. [...] Jer će se svaki ognjem posoliti, i svaka će se žrtva solju posoliti. Dobra je so; ali ako so postane neslana, čime će se osoliti? Imajte soli u sebi, i mir imajte među sobom.]

Odgovor: Ovo je vezano za one koji se bore protiv vas jer se rukovodite Jevanđeljem. Gospod je govorio da ćemo mi koji hoćemo da mu sledujemo biti gonjeni. Svet ne želi da čuje šta Hristos ima da kaže. I zato On kaže "znaćete ko je sa nama po onima koji nisu protiv nas". Teško je živeti po Jevanđelju ako volite sebe. Jer kada volite sebe uvek razmišljate kako da sebi udovoljite, da sebi olakšate, a Jevanđelje kaže upravo suprotno. I tako je onda teško. Znam da će neko da me pita, ako ne sada onda kasnije, da je ovo što govorim ekstremno. Šta je sa nama koji u stvari treba da živimo u svetu? Reci nam nešto praktično. Evo, hoću. Bežite iz sveta i spasite dušu, jer ako tamo ostanete nestaćete. To je najjednostavnije što mogu da vam kažem.

[JESSY]

Darovi Svetoga Duha

 

Pitanje: Danas postoje mnogi jaki harizmatski pokreti, čak i u Crkvi. Kako da prepoznamo gde je prisutan Sveti Duh a gde nije, tj. gde je u pitanju prevara tj. prelest?

Odgovor: Pre svega moraš da razumeš da darovi Svetoga Duha u ranoj Apostolskoj Crkvi pripadaju celoj Crkvi. I ako je Sveti Duh ikada bio prisutan u Crkvi, što naravno jeste, to je isti Sveti Duh večeras u celom svetu kao što je bio na Pedesetnicu. U suprotnom, Crkva je mrtva. A nije mrtva. Problem nije u Svetom Duhu, problem je u nama. Mi ne živimo u Crkvi. Mi se ne odazivamo Svetome Duhu. Ne čistimo srca da bismo mogli da vidimo Boga. Ne živimo za Hrista. Prema tome, Sveti Duh ne može da dejstvuje u nama, jer ga u tome sprečavamo. Ako si umetnik i treba ti dobra četkica da nam naslikaš fresku, i brilijantan si umetnik, a ja ti dam samo jednu vlas kojom ćeš da radiš, moći ćeš to da završiš, ali neće biti tako dobro kao kad bih ti dao paletu punu dobrih četkica. Biće ona naslikana, ali je razumljivija ljudima i ostavlja utisak ako sarađujemo sa Svetim Duhom. Ako imate sveštenike, vladike i mirjane koji kažu da je to tako bilo nekada, sada nije, da nema duhovnika, nema duhovnog rasuđivanja, gde je onda Crkva? Niko ne može tako da živi danas, gde je onda Crkva? Sedite na njoj i ubijate je tražeći sopstveni komfor i sigurnost. Hoćete udobnu Crkvu, ali takve Crkve nema. Gospod je rekao "ili ste sa Mnom ili ste protiv Mene". Ili ste problem ili rešenje, šta ste? Hoćete da budete misionari? Raspalite vatru: počnite da postite, da se molite, žrtvujte se, služite braći i sestrama. [O. Joakim se šali da je izmorio o. Savatija, prevodioca na ruski.]

[JESSY]

O duhovnom vidu

 

Pitanje: Hvala Vam, ali drugi deo pitanja bio je kako da prepoznam gde je stvarno Sveti Duh, a gde demon. U Rusiji ima harizmatskih pokreta u kojima su misionari. Teško je razumeti da li je to stvarno dar Svetoga Duha ili je to samo uticaj harizmatskih pokreta.

Odgovor: U Crkvi je sve uređeno. Imamo episkopat koji predsedava Crkvom, imamo Sveto Predanje, strpi se, čekaj, nije mi se svideo tvoj pogled kad sam ponenuo episkopat [O. Joakim se šali i reaguje što mu se ubacio u reč dečko koji mu je postavio pitanje.]. Imamo duhovnike, ljude koji žive molitveno, možda ćeš da me pitaš kako da ih nađeš. Gde su? Čovek koji nije duhovan ne može da vidi duhovne ljude. Nemoguće je. Da bi počeo da postaješ duhovan moraš marljivo da počneš da vodiš duhovni život. Moli se, posti, idi na službe, čitaj Svete Oce, čitaj Sveto Pismo, nađi duhovnika. Ti ćeš da kažeš da ih nema. Pa ako si ti sam svoj duhovnik izabrao si budalu za duhovnika. Zato je bolje da izabereš bilo koga drugog osim sebe i to je početak. Obično nam naša gordost kaže da nema nikoga. Moramo da počnemo. Vidiš, sveti Irinej Lionski je rekao "imamo onakvo sveštenstvo, sveštenike, kakve zaslužujemo". Jer ako se ne moliš za sveštenike, oni ne mogu da budu sveti. Kada si poslednji put proveo noć moleći se za sveštenika? Zato ne možeš da ih nađeš.

[JESSY]

Darovi Crkve i još o duhovnom vidu

 

Pitanje: Nisam govorio o tome da ne mogu da ih nađem.

Odgovor: Samo sam te zadirkivao. Vi Rusi ste preozbiljni. Razvedri se. [O. Savatije pojašnjava da je dečko koji je postavio pitanje mislio na to da su neke vladike bliske harizmatskom pokretu i da neki to podržavaju, a neki ne.] Darovi Crkve pripadaju Crkvi. Ako ih pojedinac ne prepoznaje ne znači da ih nema. Ako se na jednom mestu nađu dobra parohija, sveštenik za koga znaš da čini više od samog služenja u Crkvi, da se moli privatno, a ti me pitaš kako to mogu da prepoznam. Tako što čovek govori o Jevanđelju, misli o Jevanđelju i živi po Jevanđelju i ti to možeš da vidiš. Vidiš da je žedan Boga i ničeg više. Idi kod njega. Onda imaš zaštitu parohije koja se moli za tebe, imaš svete Tajne, imaš sveštenika koji se bori, pa počni odatle. A odatle ćeš da vidiš Svetog Duha u tvojoj parohiji i odatle će sve da se razvija dalje. Vera je tamo gde je zajednica. Niko ne može samostalno da bude hrišćanin.

[JESSY]

O pouzdanju u sebe

 

Pitanje: Oče Joakime, pogodili ste u samu suštinu. [Otac Savatije se šali da se publika slaže sa ocem Joakimom.] Zaista, to što ste rekli se meni desilo. Kakve "izlazne" opcije imamo (za izlaz iz sveta i iz neke situacije)?

Odogovor: Ne možeš unapred da odrediš šta ćeš da uradiš. Moraš da dozvoliš da budeš otvoren i podložan delovanju Svetoga Duha. Gospod kaže "daj mi tvoj život", a onda kaže "pođi za mnom". Ne da ti mogućnost da se pogađate. Ne kaže ti gde te vodi. Ako si spreman da umreš za sebe, onda ćeš da znaš. Ako nisi spreman da umreš za sebe, evo ti današnjeg Jevanđelja. Današnje Jevanđelje je o Simonu Petru koji ribari na moru. Radio je celu noć, bio je čovek koji se pouzdao u sopstvenu snagu kao i svi mi, mislimo da znamo šta radimo. I Gospod dolazi i pita ga da se popne na njegov brod kako bi mogao da propoveda. I kada je završio propoved, kaže Petru da usidri brod, baci mreže i izvuče ulov. A on kaže Gospodu: "Radio sam celu noć, ali ako mi kažeš da tako uradim, naredi i spustiću mreže." On tako i radi i toliko mnogo ribe je ulovio da nije mogao da podigne mreže. Kakav je njegov odgovor? "Gospode, idi od mene, ja sam grešnik." Shvatio je da se nije pouzdao u Boga, već u sebe. Bio je ohol i gord. Ali s tom spoznajom on kaže Gospodu: "Idi od mene, grešan sam." Mi ne vidimo koliko smo grešni. Ne priznajemo kako malo se pouzdamo u Boga, kako je loša naša vera. I kad nam Gospod nešto kaže o našem životu, mi odgovaramo: "Zašto? Zašto mi ovo radiš?" I onda mu kažemo šta mi želimo... A onda Gospod kaže Petru "pođi sa mnom" i Petar je sve ostavio i otišao za Gospodom. Prepoznaj svoju grešnost, priznaj koliko je mala tvoja vera, priznaj da se pouzdaš u sebe a ne u Boga, onda ostavi sve što imaš i prati Ga bez pogovora. To je odgovor. To nije odgovor koji si tražio, ali to je odgovor.

[JESSY]

Kako razgovarati sa mladima

 

Pitanje: Kako treba da se obraćamo osobi kojoj ne treba naša ljubav? [Domaćin skupa, sveštenik, skida krst i stavlja ga na sto, a o. Joakim i o. Savatije na kratko i diskretno odmahuju glavom.] Mislim na mlađe generacije koje veruju u noćne klubove, droge, mnogo novca, koji su potpuno utopljeni u svet. Kako da nađem dodirnu tačku? Gde da počnem?

Odgovor: Prvo molitvom. Mladi ljudi u današnjem svetu su prazni. Oni ne znaju šta je ljubav. Uz to, oni i ne misle o tome. Oni samo znaju o ljubavi prema sebi. Moramo na više načina da razmotrimo da je ruska nacija obescrkovljena. Počni kao da nikada nisu čuli za Jevanđelje. Da bi to uradio, moraš da počneš i sam da živiš po Jevanđelju. Jer videćete i pitaćete o čemu ti to. "Živiš na isti način kao i ja." I otići će od tebe, jer nemaš šta da kažeš. Ali ako se tvoj život promeni, i ako otvoreno živiš po Hristovom Jevanđelju moraju to da primete. Sreo sam jednog mladića u Valamu, tu negde između dvadeset pet i trideset godina starosti. I rekao mi je... možda ne treba mnogo da pričam o njemu, odavde je. Potiče iz dobrostojeće porodice, mislim na novac. Vozikao se u be-em-ve-u od svoje osamnaeste godine po svim klubovima, po mestima kao bordelima, ne baš bordelima ali gde su ljudi na izvol'te, ima droge i svi vode takav način života. Rekao je da je kao u paklu, ali da nije znao za drugo. Rekao je da se sve više drogirao, jer je sve manje osećao efekat droge. Rekao je da je imao prijatelje koji su se ubili. Rekao je da je imao prijatelje koji su se namerno drogirali, ali su se pretvarali da su se predozirali, a hteli su da se oslobode droge. Rekao je dok se drogirao, pio i skitao mislio je da ima prijatelje. Kada se razboleo, rekli su mu "vidimo se drugi put", jer im je smetao da rade ono što su naumili. Imao je jednog prijatelja iz škole koji je bio vernik i on mu je rekao da mu treba Hristos, a ovaj mu je rekao da mu je baka bila vernica, da ga je krstila kao bebu i da je umrla kad je imao osam godina. Ona ga je stalno vodila u crkvu, ali njegovi majka i otac nisu s tim hteli da imaju bilo šta. Kada je baka umrla, to je bio kraj. Drug mu je rekao da ide u Valaam. Odgovorio mu je: "Šta ću u Valaamu?" Rekao mu je: "Ostani tamo dok ne nađeš sebe, a onda ćeš da nađeš Boga." Prišao mi je da popričamo. Rekao mi je da mu je drug rekao "idi tamo i nađi duhovnika". Pitao me je da mu ja budem duhovnik, a ja sam mu rekao da ne mogu. "Ja živim u Njujorku, a ti ovde." Rekao sam mu da znam sveštenika kod koga može da ode. Rekao sam mu ime tog sveštenika, a on me je ovako pogledao. [O. Joakim pokazuje kako ga je iznenađeno pogledao.] Pitao sam ga: "Što me tako gledaš?" Rekao je: "To je sveštenik kojeg mi je moj drug predložio. Rekao sam mu da ide da ga poseti. Posle sam pričao o nekim mojim planovima za Rusiju. Uzgred, imam planove za vašu zemlju. [O. Joakim se smeška.] I on mi je prišao i rekao da hoće da bude dobrovoljac. Rekao je da hoće da bude prvi [učesnik programa]. Počinje se odlaženjem kod ljudi koji pate i razgovorom o tome da želiš da im pomogneš da se oslobode patnje. I kako gradiš odnos poverenja, možeš da im pričaš o svom grešnom životu, o sopstvenoj praznoći i o činjenici da je Hristos odgovor. I onda ih dovedi u Crkvu.

[JESSY]

O davanju primera

 

Učite ih da žive po Jevanđelju, tako da ovdašnju Crkvu ne mogu lako da unište muslimani i drugi. Mislim da u samoj Crkvi treba da se napravi dosta prilagođavanja. Ono što sam ja čuo o broju vernih u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi je između sedamdeset i sto miliona ljudi. To treba da ima ogroman uticaj na vaš kulturni život. A mislim da, ako sada samo izađemo na ova vrata i prošetamo po bulevaru, teško biste videli nekoga ko je hrišćanin. Zato stvarno mislim da treba da budete misionari, vašoj sopstvenoj deci, u vašoj kući. Ako ste jaki pravoslavni hrišćani u Rusiji, nemate razloga da se plašite muslimana. I oni mogu da vide sveti porodični život. Videće ljude koji nisu iznad svega zainteresovani za materijalno. Videće ljude koji poznaju Boga. I želeće to isto.

[JESSY]

Ako sretnete Gospoda Isusa Hrista na ulici...

 

Pitanje: Ako bih hteo da dovedem beskućnika u kuću moji roditelji se ne bi složili. Gde je ta linija razgraničenja, kako mogu da vršim volju Božiju?

Odgovor: Ako izađeš na ova vrata večeras i prođeš kroz baštu da bi izašao na ulicu, zamakneš za zgradu i pred tobom stoji, totalno fizički pred tobom stoji Isus Hristos. I On ti kaže: "Vitalije, povedi me kući, nemam gde da živim." - "Ne mogu, moji majka i otac se ne slažu." Ne bi bio problem. Da te pitam, da li bi mu to rekao? [Vitalije nešto pita, a o. Joakim mu kaže da na pitanje ne odgovara pitanjem.] Odgovori mi na pitanje. [Vitalije kaže: "Znači mogu da uzmem od jednog i dam drugome? Nije moja kuća.] Ne sarađuješ, možda ćemo morati da se svađamo. Gospod u Jevanđelju pita: "Ko je tvoj bližnji?" Gospod nam je rekao da to uradimo, a mi imamo svaki mogući razlog i opravdanje da to ne uradimo. Oni koji prate Jevanđelje biće na ulici, koristi priliku. Porodica će da te se odrekne, ljudi će reći da si lud, ljudi koje hraniš i primiš kod sebe će te pljačkati, a možda će čak i da te ubiju. Ali ako to ne uradiš nemaš život svejedno. Imamo li izbora? Ako verujemo, nemamo izbora. Ako ne verujemo imamo mnogo razloga zašto ne verujemo. Jednostavno, koliko veruješ? Verujem da ako bi svi koji sebe nazivaju pravoslavnima u Sankt Peterburgu proveli svoj život služeći Jevanđelju do smrtnoga časa, ne biste imali dovoljno crkava da prime sve ljude koji žele da budu pravoslavni. Ja to verujem. Možda sam lud. Jesam lud. Treba biti lud da biste sledili Jevanđelje. Nije praktično. Sa praktične tačke gledišta, potpuno si u pravu. Ali ja nisam praktičan.

[JESSY]

 

Ако хоћете да будете мисионари и не молите се свакога дана, заборавите на то! Ако хоћете да будете мисионари а молитвено не читате Свето Писмо свакога дана, заборавите на то! Ако хоћете да будете мисионари а не знате ништа о Светом Предању, не читате Свете Оце, заборавите на то! Ако се не исповедате, не причешћујете се, не идете на Литургију сваке недеље, заборавите на то! Шта ћете да их учите? Не можете да дате оно што немате.