Како заинтересовати младе за Цркву

[JESSY]

Шта се догађа са супружницма којима влада страст? Њихов брак постаје све слабији! Муж одлази на службени пут на пола године. Али, ни он, ни супруга не могу да издрже толико времена без супружничке блискости. Зато смешни вицеви из серије "враћа се муж кући са службеног пута..." постају тужна стварност. Супружници варају једно друго. Сећам се исповести једног младог човека који је говорио да је отпутовао на годину дана на службени пут. "Да, природно, варао сам супругу." Питам: "А зашто је то природно?" - "Па како? Зар мушкарац може да буде без жене читаву годину?" Неприродно је управо то што човек више не може да управља својим осећањима.

Животиње не могу да управљају својим осећањима као човек. Страст човека чини звероликим, губи се људско обличје. Господ је човека створио као разумно биће и дао му је способност да управља својим жељама, осећањима и мислима. Животиње нису способне за ово. Господ је животиње створио тако да се у одређено доба године у њима буди инстинкт за парење. Кад је већ дошло до зачећа женка никад неће допустити да јој приђе мужјак, у њој се буди други инстинкт - матерински. Ако мачка затрудни сви мачори ће је заобилазити, иначе ће им она просто изгребати њушку.

Код човека нема оваквих периода, он сам одређује своје понашање. Човек се често спушта на ниво испод животињског, кад се на пример, мушкарац и жена сједињују за време трудноће. По црквеној традицији, од момента кад супружници сазнају за трудноћу они престају са супружничким општењем. Заиста, ако је зачеће у то време немогуће, сједињење ће бити без циља. Чак и медицински показатељи говоре да је непожељно сједињавати се у току првих месеци трудноће, јер то може да доведе до побачаја, као и у току последњих месеци да се дете не би повредило. Односно, способност уздржавања је најприроднија, и више од тога, то је најнеопходнија способност човека.

Није случајно то што је симбол блудне страсти од најстаријих времена био кунић (сетите се часописа "Плејбој") који се сматрао нечистом животињом. Кунићи су једна од малобројних животињских врста у којима женка пушта мужјака да јој се приближи за време трудноће, понекад чак пред сам порођај. Господ је очигледно, намерно лишио ове животиње материнског инстинкта да би човек видео шта се дешава приликом одсуства овог инстинкта. Многи знају да ако се женка кунића кад се окоти не непоји добро водом или јој се не одузму младунци она може да их прождере. Истаћи ћу: матерински инстинкт који је усмерен на заштиту младунчета је јединствен, како за време трудноће, тако и после порођаја. Онај ко не чува дете за време трудноће неће га чувати ни после. Ево шта се догађа са животињама ако инстинкти код њих неправилно делују. Исто ово се догађа и са човеком ако изгуби способност уздржавања. Кад разуздан муж сазнаје да је жена трудна, да то уноси ограничења у њихов блудни живот он инстистира на абортусу.

[JESSY]

Човек којим овладава страст постаје сличан неразумним животињама. Врло су ретке животиње које су у стању да створе стабилне парове. Наравно, страст блуда се не развија тако јако само захваљујући средствима за контрацепцију, већ значајну улогу овде играју средства за масовно информисање. Мас-медији јако распаљују жеље, а средства за контрацепцију покушавају да скину сваку одговорност приликом сједињења: "Не бојте се, деце неће бити!"

Дејство духовне страсти се може упоредити с дејством дроге. Деловање наркотичке материје брзо слаби, организам се на њу навикава. Зато се захтева повећање дозе или прелазак на јаче наркотике. Исто се дешава између супружника. Ако њима овлада страст, убрзо ће се сви односи између њих свести на креветске, а нормална људска међусобна брига основана на душевној и духовној блискости биће потиснута у други план. Брачни другови не постају једна плот, већ просто стални партнери. И врло је вероватно да ће страст од својих робова захтевати промену партнера да би се искусила нова осећања, да би се поново осетила новина од зближавања с новим човеком.

Али, примена средстава за контрацепцију не доноси само духовну штету. Битна је и штета по здравље. Почећу од тога да је женски организам уопште дивна творевина Божија. Мушки организам је у поређењу с њим исто што и дрвене рачунаљке у поређењу с дигитроном. Мушки организам се увек налази у истом стању, а женски може да се налази у четири потпуно различита стања:

- девственост (нема супружанске блискости, органи који су везани за рађање деце се налазе у полусну);

- спремност за трудноћу (сви органи се налазе у потпуној приправности за зачеће);

- трудноћа;

- дојење.

У сваком од ових стања организам ради на различите начине; и сваки пут прелазећи из једног стања у друго жена осећа у себи врло озбиљно престројавање. Све промене у раду женског организма врше се уз помоћ осетљивих хормонских "штимовања".

Чим се у утроби жене појављује дете, цео њен организам се престројава, он се претвара у малу фабрику за припрему хране за зачето дете. Кад се оно рађа на свет долази до новог престројавања, сад мама постаје фабрика за припрему млека за бебу. И сва ова стања се мало подударају. За време дојења зачеће новог детета је мало вероватно, пошто се у овом периоду у мајчином организму издвајају посебне материје које спречавају сазревање нове јајне ћелије. А данас су мајке које доје дете два месеца, а онда престају, трећег месеца већ поново у стању да зачну. И почињу да користе различита средства да би избегле зачеће уместо да просто доје иако је за здравље детета корисније уздржавати се и за време дојења.

Свратите у наш дечји дом здравља. На зиду виси плакат о дојењу. Тамо је црно на бело написано да дојење спречава трудноћу. Раније су жене дојиле до две-три године, што је и било најприроднији начин за спречавање честе трудноће. Деца рођена у периоду од годину дана су била велика реткост. Мишљење о томе да су раније жене рађале сваке године и да је у свим породицама било по десеторо-дванаесторо деце су чисти мит, који је у наше време измишљен ради оправдања средстава за контрацепцију. Сетимо се старих бајки: "Имао цар три сина..." или три кћери...

На пример, жена користи хормонска средства за контрацепцију. Шта тиме постиже? Она се меша у овај танано наштимовани систем. То не пролази без трага. Никад није било оваквог обиља женских болести као данас. Ако се данас негде појави вест да су батаци које смо увезли из иностранства пуни хормонских препарата почеће читав талас протеста. Али о томе да се у свакој хормонској таблети за контрацепцију садржи на десетину више хормона него у једном батаку сви ћуте.

[JESSY]

Један од московских православних гинеколога је на просветним курсевима истакао да је материца осамнестогодишње-двадесетогодишње младе жене која користи хормонска средства око годину дана као материца старице. Уместо плодоносне земље која је спремна да прими семе - само спаљена попуцала сува земља. Имајући овакав старачки орган жена, наравно, није способна да зачне.

Постоје и друга средства за контрацепцију. На пример, спирале. Оне механички надражују слузокожу материце и ембрион не може да се учврсти у њој да би се развијао. Зар то није силовање сопственог организма? Један други православни гинеколог је спиралу у материци поредио с трном у прсту. Организам из све снаге одбија, избацује овај трн гнојем. Исто се дешава и у жениној утроби. Слични експерименти са својим организом не пролазе без последица. Невешта употреба спирале може да нанесе велику штету жени. Али чак и умешно обраћање увек шкоди.

Чак и ако супружници користе "невинија" средства за контрацепцију с тачке гледишта физиологије свеједно долази до поремећаја нормалног рада организма. Органи за рађање деце су човеку и дати да би рађао децу. Ако људи ове органе користе у друге сврхе за то морају да плате болестима. На пример, човеку су дати и органи за варење хране. Шта ће бити ако не будемо хтели да их користимо за исхрану, већ ради добијања задовољства? Један познати московски свештеник овим поводом каже следеће: "Волим да једем димљену рибу. Али колико могу да је поједем? Добро, килограм, више не могу. Ето, појео сам килограм и хоћу још, али не могу. Онда идем у тоалет, стављам прст у уста, повраћам, желудац се чисти, враћам се за сто и настављам да једем. Како вам се свиђа овакво понашање?" Нормалан човек не може то да ради. Иако су у античко доба постојали такви људи, они су се звали "гурмани". Поступали су управо тако. За време пира је у дворишту стајало брвно. Човек био појео, изашао у двориште, бацио на брвно на стомак да би боље повратио и опет би ишао да једе. Тада се то сматрало нормалним. Овакво мучење организма (човек надражује своје органе за варење хране, али им не даје пуновредну храну) плаћаћемо болестима - чиром, горушицом итд.

Човек ће такође платити за коришћење средстава за контрацепцију. За време блискости женин организам кроз хормонски систем добија упозорење да треба да се настроји на могуће зачеће. Ако нема супружничке блискости женски организам се налази у стању полусна. Ако постоји блискост, он ће бити у стању приправности.

Жене које су живеле целомудрено пре брака и које су чувале своју невиност знају за озбиљне промене у организму које почињу после почетка супружничког живота, још много пре зачећа првенца. На пример, мења се фигура жене: повећавају се груди, заобљавају се кукови, односно, организам се престројава већ од почетка супружничког живота. Већина људи чак не зна за ово целомудрено стање женског организма. Међутим, подсетићу на то да девственост није само и није толико физиолошки појам колико је духовни. Већина савремених девојака излази из девственог стања много пре почетка супружничког живота. Непристојни филмови, развратни текстови, вулгарна реклама - све ово рађа бујицу прљавих мисли. Од нечистих мисли рађају се блудна осећања и изводе организам жене из девственог стања. Сва осећања овакве полудевојке-полужене су већ промењена. Ако на пример, чедну девојку додирне младић у њој се од овог додира неће родити готово ништа осим можда непријатног осећања недозвољене слободе у понашању младића. Ако пак мушкарац додирне девојку која је већ изгубила своју моралну девственост овај додир може у њој да роди читаву буру осећања с којима она тешко да може да изађе на крај. Ово може да се односи чак и на случајне додире у возу или у аутобусу.

[JESSY]

Ако супружници желе да имају блискост, али не желе да имају децу нека се супруга припреми за женске болести. Њен организам из стања девствености прелази у стање удате жене, односно у стање спремности за трудноћу, али супружници не дају могућност да ова трудноћа наступи. Ставите испред себе мирисну печену кокошку. Ваш организам ће почети да лучи желудачни сок, спремајући се за варење хране. Али ако ову кокошку не ставите у уста излучени сок ће разједати ваш желудац. Чинећи тако често у најскорије време ћете уништити своје здравље и добићете чир. Раније је жена живела отприлике у следећем циклусу: спремност на трудноћу (у просеку од два месеца до шест месеци) - трудноћа (девет месеци) - дојење (годину-годину и по дана, понекад до три године) - спремност... итд. Ово је природан циклус за организам, мењајући га наносимо штету здрављу.

Да бих у довео до краја тему контрацепције, треба да кажем то да Црква принципијелно дели средства за контрацепцију на две врсте. 2000. године на Јубиларном Архијерејском Сабору донете су "Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве", које дају одговоре на многе одговоре од животне важности из савременог живота. Једно од најсложенијих питања био је однос Православне Цркве према средствима за контрацепцију. Пре прихватања овог документа овај проблем се није покретао на нивоу званичне црквене науке.

Сабор Руске Православне Цркве у "Основама социјалне концепције" средства за контрацепцију дели на абортивна и неабортивна. Абортивна средства су она која уништавају људски живот који је већ зачет у мајчиној утроби на најранијим стадијумима. На употребу оваквих средстава, како је истакнуто у документу "примењује се став који се односи на абортус" (Гл. 12, параграф 3). Значи, Црква сматра да је њихово коришћење недопустиво и греховно. Међутим, даље је речено: "Средства која нису везана за пресецање већ зачетог живота ни у ком случају се не могу изједначавати с абортусом."

Дакле, Православна Црква сматра да је идеално да се средства за контрацепцију уопште не користе, односно - или да се рађа онолико деце колико Господ пошаље, или да се брачни пар уздржава од супружанске блискости. Међутим, пошто због свеопштег пада морала не могу ни из далека сви да воде овакав подвижнички живот супружници могу по међусобном договору да предузимају мере за спречавање зачећа. Црква не благосиљајући директно ове мере ипак то допушта, знајући људску немоћ. Међутим, притом Црква сматра да је за хришћане категорички недопустиво да користе абортивна средства за контрацепцију.

Обратимо се медицинским изворима да бисмо се разабрали која средства за контрацепцију спадају у абортивна. Лекари-гинеколози указују на две основне врсте средстава за контрацепцију која поседују абортивно дејство.

[JESSY]

Као прво, то су унутарматеричне спирале, које су већ помињане. Ова средства уопште немају права да се називају контрацептивима, пошто реч "контрацепција" означава "средство за спречавање трудноће", али она управо ни на који начин не спречавају зачеће. Њихово дејство се базира на томе да већ зачет (!) заметак не може да се причврсти за зидове материце, односно дејство је искључиво абортивно, пошто је везано за пресецање већ зачетог живота.

Други облик средстава за контрацепцију која имају абортивна дејства јесу већ помињани хормонски контрацептиви. Ова средства су сложенија и делују одмах у неколико праваца. Не упуштајући се у детаље истаћи ћу да ова средства имају четири механизма која спречавају рађање деце. Два прва механизма спречавају зачеће, али пошто до зачетка новог живота ипак долази с времена на време, она два друга механизма усмеравају свој ударац у већ зачети живот. Крајем 1998. године у САД је објављена декларација која упозорава на абортивност хормонских средстава за контрацепцију.

Такође ћу истаћи следеће. Хормонска средства делују у неколико праваца да би смањила ризик од трудноће. Међутим, што је "поузданија" заштита од трудноће, тим је већа штета која се наноси жени. Рађање деце је способност женског организма коју је у њега уткао Бог. Борба с овом способношћу као с болешћу ће се претворити у праве болести. Контрацептиви, како хормонски, тако и спирале доводе здрав женски организам у толико болесно и растројено стање да она више не може да зачне дете. Ако ме рецимо, не боли глава, али будем узимао таблете против главобоље сигуран сам да ће ме ускоро заиста заболети.

Иако број деце убијене хормонским средствима мањи него убијене спиралама, грех убиства (абортус) остаје убиство. Квантитет (мање абортуса) у овом случају не прелази у квалитет (мање сам грешан). Страшно је имати на својој савести чак и једну убијену душу.

Дакле, броју абортуса који се у огромном броју обављају у болницама додаје се много већи број микроабортуса, који се просто не могу евидентирати и избројати. И многе жене које сматрају да нису криве за извршене абортусе у ствари су криве за убистово деце зачете у њиховој утроби. Наравно, оне нису знале да су користећи средства за контрацепцију убијале децу, зато што им то нико није рекао. Али убиство, чак и из нехата свеједно остаје убиство. Кривица за нехотични грех је мања него за свесни, али зачетој деци то више није важно, она знају само то да су убијена.

[JESSY]

Аргументи у заштиту више деце

 

Данас породица с много деце има све мање и мање. Скоро нико више не жели да има много деце. Често још једно дете бива нежељено, случајно. Чували су се, али нешто није помогло. Хвала Богу, решили су се да роде и неприметно су постали много срећнији, зато што Господ за свако дете родитељима додаје среће. Мало деце представља један од облика егоизма. А егоистичном човеку је тешко да буде срећан.

 

Егоизам

 

Под егоизмом треба подразумевати посебну тачку гледишта на свет кад човек све што се дешава оцењује с тачке гледишта својих личних интереса.

Ако у породици има једно дете, оваква ситуација јако погодује стварању егоизма у детету. Дете у породици с једним дететом види испољавање само једне воље - своје, само једних жеља - својих. Наравно и у породици с једним дететом присуствује још воља родитеља. Међутим, жеља родитеља за дете ни из далека није исто што и жеља његовог брата или сестре. Родитељи имају власт и неопозиви ауторитет, зато што испуњавање своје воље могу да остваре на силу. Вољу својих родитеља дете је принуђено да поштује, а да у својим поступцима узима у обзир жеље своје браће и сестара - то је већ добровољна ствар. И ако у породици постоји макар још једно дете у души човечуљка може да почне велики рад - да сваки свој корак пореди с интересима другог човека. Међутим, наравно овај рад може и да не почне - све зависи од родитеља. Али, што буде више деце, тим лакше ће родитељима бити да помогну свом детету да савлада егоизам.

Данас се често могу чути следеће речи: могу да обезбедим срећно детињство (солидно образовање или т.сл.) само једном детету, максимум двома. Звучи ако не убедљиво, оно макар логично. Међутим, животна логика је другачија. Ако је дете једно, од њега родитељи често желе да направе вундеркинда, ако не великог, онда у крајњој мери малог вундеркинда који би умео да пева и да игра, да свира клавир и гитару, који би умео да држи кичицу у рукама, да познаје јуриспруденцију, менаџмент и маркетинг (ни дан-данас не знам тачно значење ових мучних речи). И циљ родитеља постаје да изведу дете у живот. "Нека имамо једно дете, али зато оно неће бити обичан човек." Родитељске жеље се природно, преносе на дете, оно их упија свом душом, и почиње искрено да живи с вером у то да је он заиста нека посебна личност. Интересовања детета почињу да играју превелику улогу и оно се навикава на то да се његова интересовања увек стављају на прво место, а ово и јесте одређено васпитавање егоизма у детету.

[JESSY]

Издржљивост

 

На богословији сам, разуме се, познавао многе студенте. Међу богословима су била и браћа из породица с много деце. Није их било толико много - две-три породице. На пример, најстарији брат је већ студирао на факултету, средњи је завршавао богословију, а најмлађи се тек уписао. По правилу, они су се истицали, али не зато што су се разметали, већ због своје доброте, спремности да помогну и отворености.

После уписа на богословију човек често доспева у прилично строге услове, који личе на војне академије. На пример, чак је и свакодневни живот био прилично суров. У годинама кад сам се ја школовао ученици првог разреда су по правилу били смештени у прилично велике собе и у свакој од њих је било по око 20 кревета. И добро се сећам како се много мој цимер који је лежао на суседном кревету нервирао кад није могао да заспи док су се његови другови из разреда ноћу дошаптавали. Није могао да се одмори дању, зато што је просто било немогуће остварити тишину дању. Често је морао да негодује и понекад да се свађа са својим цимерима. Он је био јединац у породици.

Потпуна супротност оваквим нежним бићима били су богослови из породица с много деце, од којих сам једног знао ближе. Он је тонуо у сан чак и у пролазној соби, где су људи стално ишли из једне собе у другу. Могао је мирно да заспи и кад је на суседном кревету по десетак богослова пило чај дижући галаму.

Лично бих желео да моја деца чврсто стоје на ногама, да буду врло издржљива и да лако подносе све тешкоће. У породици с много деце она ће лако моћи тако да се прекале.

[JESSY]

С трећим је лакше

 

Многи се не одлучују да роде више деце с ужасом се сећајући непроспаваних ноћи, прљавих пелена, болести, одлазака код лекара итд. Заиста, свако дете захтева много снаге. Али, по правилу, с другим дететом је лакше него с првим, а с трећим је много лакше него с другим. На првом детету практично сви добијају чворуге. Грешке не прави само онај ко ништа не ради. На другом детету грешке већ почињу да се исправљају, а почевши од трећег детета жена постаје већ "професионална" мама.

Колико грешака се прави с првим дететом! Најпростији пример ћу навести из сопственог живота. Рађа се прво дете, код куће сви иду на врховима прстију, све госте строго упозоравају: "Пст, дете спава, шапућите." Истина, како се може говорити гласно у присуству детета ако може да га пробуди чак и камион који пролази поред куће? Након годину и по дана рађа се друго дете, историја се скоро понавља, иако је већ теже не реметити тишину. На крају се рађа треће, право дете из "породице с много деце". О тишини не може бити ни речи, јер по кући стално јурцају два моторчића која дижу буку. Родитељи су већ избављени од нужности да стварају идеалну тишину, а беба се, са своје стране, не трза на сваки шум и буди се само ако у њена колица у пуној брзини неко удари бициклом са трицикл. Број бесаних ноћи се смањује, пошто мама већ зна како да научи дете да се не буди ноћу ради дојења.

[JESSY]

Губитак контроле

 

Ако је дете у породици само, шанса да ће родитељи изгубити контролу над својим дететом је врло велика. Иако је наизглед лакше пазити на једно дете него на петоро.

Једном купујемо у продавници одећу за своју децу. Продавачица са завишћу гледа нашу децу и каже: "Сигурно вам је лако с децом, она се вероватно много сама играју. А ми имамо једно. Досадно му је самом, а ми не можемо стално њиме да се бавимо. Али, није страшно - сад ћемо га дати у вртић па ће бити лакше."

Наравно, детету с огромном енергијом и маштом, није довољно само општење с родитељима, оно тражи друштво себи слилчних. Међутим, једна је ствар ако се много дружи с браћом и сестрама с којима добија исто васпитање, а потпуно је друга ствар ако већи део времена проводи међу друговима који су далеки од ваших представа о моралу и од ваших животних принципа. С 14-15 година, кад дете постаје одрастао човек, родитељи с ужасом схватају да њихов синчић или кћерка постају за њих потпуни туђинци. "Откуд то у њему?" чудиће се родитељи. А ради се о томе што је дете већи део времена проводило ван породице и формирало свој карактер негде са стране.

 

Улога старијег

 

Прво дете често бива размажено. Није баш лако избавити се од каприца. Међутим, постоје услови који помажу у борби против каприца.

Ево једне илустрације из живота овим поводом. Наше најстарије дете је због нашег неискуства много боловало у узрасту од једне до две године. То је још више помагало да буде размажено. Једном смо купили велику лубеницу, донели је кући и почели да се бавимо својим пословима. Најстарије дете које је тада напунило три и по године пола сата је ишло за нама и кукало: "Тата, кад ћемо да једемо лубеницу?" Из искуства зна да ће ако дуго кука или чак заплаче брзо остварити своје. На крају, после извесног времена ја пристајем. Међутим, дошавши у кухињу са сином видим да је тамо неред. "Чекај, сад ћемо ово да средимо, а онда ће бити лубеница." Дете почиње да кука и да досађује дупло више. У кухињи се појављује кћерка која нема још ни две године: "Тата, 'беница," она почиње да истиче своје захтеве. "Сад ће почети," мислим са ужасом. Међутим, у помоћ неочекивано долази старији син: "Шта ти је, Улијана, зар не видиш да тата спрема? Сад ће да спреми и биће лубеница." Настављам да спремам и с чуђењем запажам како се из каприциозног детета кој је кукало старији син у трен ока претворио у старијег брата, који је у току следећих десет минута важно наговарао сестру да још мало причека.

[JESSY]

Како изаћи на крај с њима?

 

Разговарао сам са два свештеника који имају много деце и питао их како они излазе на крај. Један од одговора је био следећи: "После петоро деце већ не примећујеш колико их има. У смислу да тешкоћа нема више приликом рађања још једног детета." То је говорио свештеник који је имао седморо деце. Заиста, кад се појави пето дете, најстарије по правилу има око 10 година. То је већ прави помоћник. До шестог расте већ други драгоцени помоћник итд.

Једном смо имали госте, живели су код нас неколико дана. И попадија и ја смо приметили да морамо мало више пажње да посветимо дисциплини. С троје мале деце (двоје наших и једна мала гошћа) морали смо да променимо распоред јела. Кад је Григорије (најстарије дете) био сам, разуме се, задовољавали смо његове каприце. Ако неће да једе сад, добро, појешће касније. С двоје се историја понављала. На крају, нахраниш једно, после пола сата друго, после сат времена прво је опет огладнело. То већ није баш згодно, али смо с двоје још излазили на крај. Кад се сакупило троје деце схватили смо да нисмо више у стању да хранимо свако посебно. Онда смо почели да стављамо све троје деце за сто одједном и чим је неко покушавало да испољи свој карактер одмах би излетело од стола или би добро добило по туру. Процес храњења троје деце убрзо је почео да одузима много мање времена него двоје. Онда смо се сетили прича старијих људи о њиховом детињству. Сви седе за столом, нико не сме ни да писне. Први једе отац, затим сви остали. За смех и разговор одмах добијеш кашиком по челу тако да све пуца. Дете је у стара времена расло у потпуно другим условима, где није било места за било какве каприце. Кад је дете једно, мами је лакше да сама опере судове, веш, да помете. Какво ће дете притом одрасти - јасно је. Али кад деце има много мама је принуђена да васпитава у њима марљивост већ просто због тога што сама више не може да изађе накрај.

Закључак је прост - атмосфера у породици с много деце приморава родитеље да правилно васпитавају децу, избављајући их од сваког повлађивања деци. И убрзо родитељи с много деце добијају читаву бригаду помоћника.

[JESSY]

Како прехранити оволико дрекаваца?

 

Овој теми, очигледно треба посветити посебну беседу. Засад се једном реченицом може одговорити: ако неко жели да има много деце он ће их имати, чак и ако иметак у породици није велик. Ако човек не жели да има децу, он ће, чак и ако је богат говорити себи: не, нећу моћи да их прехраним. За некога дете представља сувишна уста, а за некога извор радости.

Мисао о томе да лоше живимо је мит. Наравно, могли бисмо да живимо и боље, али не живимо лоше. Сећам се прича старијих људи о томе да су шећер први пут без проблема могли да купе тек 50-их година, а месо 60-их. И они су живели, и преживели су и неколико пута јачи су од наше генерације.

Ако размислимо како живимо и како трошимо свој новац обузима нас ужас. Код нас је из Краснојарска допутовала бака. Чим је дошла почели смо два пута ређе да купујемо нову одећу за децу. Сад су се све шпилхозне и хулахопке поправљале, крпиле и трајале су по два-три пута дуже. Прво нам је било необично да видимо хулахопке с огромним закрпама, раније бисмо их просто бацили без поправљања. Чак нас је на почетку било срамота што наша деца иду као неки сиромаси. Али, касније смо се навикли и не видимо у томе ништа страшно или срамотно.

Квалитетна одећа може да служи врло дуго. Наше најмлађе дете и дан-данас користи зимске панталоне у којима је одрасло већ петоро деце - двоје деце моје сестре и наших старијих троје. Односно, најмлађе је већ шесто, које их носи. Квалитетна обућа без проблема издржава троје-четворо малишана. Истина, у старијем узрасту не више од двоје деце. Сетимо се енглеске пословице: "Нисмо тако богати да купујемо јефтине ствари." На пример, мами предстоји избор: какве панталоне да купи - за 100 или за 200 рубаља? "Ми смо сиромашни, можемо да отхранимо само једно, купујемо за 100!" Обично је то кинеска роба широке потрошње која на овом једином детету у породици завршава своје постојање. Укупно: 100 рубаља по детету. Мама која има више деце мора да купи панталоне за 200 рубаља, али су оне довољне за четворо деце. Укупно: 50 рубаља по детету.

Родитељи лако могу да размазе једно дете. Бомбоне, кекс, сладолед итд. Све се завршава скупим лековима против алергије, дизбактериозе, чира (у Талдому је већ било случајева кад су деца са 14-16 година имала чир). А с друге стране, пред очима ми је неколико великих породица с крајње оскудним средствима у којима расту нормална, здрава деца. Ограниченост средстава приморава их да се хране скромно, деца ни из далека не виде посластице сваки дан. Они морају да штеде, али деца од тога не постају слабуњава и болесна, пре ће бити обрнуто, јер, показало се да је литар млека који се узима од млекара по 10 рубаља много квалитетнији од тетрапака који је у продавници купљен за 16 рубаља. А месо или риба спремљени својим рукама су много кориснији него кобасица или штапићи од крабе у којима је количина правог меса или рибе сасвим мала.

Исто се може рећи и за одећу. Да ли одрастао градски човек има много заиста изношених ствари? Практично врло мало! Одећа се по правилу не мења зато што више не може да се носи, већ зато што се променила мода, крој је већ демоде. И најмања закрпа на јакни или мантилу је просто недопустива, јер ће човек изгледати као просјак или бескућник.

Шта ми је потребно да прођем главном сеоском улицом? Мислим да су ми потпуно довољне чизме од чоје, радничке панталоне и кошуља с паром закрпа на рукавима. Потпуно пристојан изглед. А шта треба да обучем да се прошетам главном градском улицом? Све што буде на мени коштаће два-три пута више. Зато је у ствари до правог сиромаштва или глади још далеко. А сви разговори о сиромаштву су изазвани просто навиком на комфоран и безбрижан живот, којег, наравно, неће бити ако се роди неколико деце.

Да би се имало много деце треба се само одлучити, треба човек да буде спреман да живи ради своје деце и да заборави на себе. Док размишља само о себи породица с много деце ће му изгледати као пакао. А кад све мисли и жеље буду везане за сопствену децу породица с много деце ће бити једини услов за срећу.

[drvce]

Дрвце,

 

Размисли смирено мало о теми и о Бетменовим речима...

Сви смо ми горди и треба да се боримо против гордости. Она покреће страсти због којих не видимо ствари онакве какве заиста јесу. Хришћани разумеју да је та борба неопходна и боре се како-тако, а други?

Kad razmislim smireno o Betmenovim recima, moje misli lutaju naokolo:

Pa pomislim, sta ako su ovi ljudi u pravu, sta ako oni vide kolika sam izvitoperna spodoba, pa ipak zele da mi Kristofer Lambert ne odsece glavu?

Nije li bolje da pricamo o meni mnogogresnom nego o nekim tamo maleckim jednocelijskim ljudicima? Uhvatio sam se za  celijice kao da su vazne, a u stvari sam poput one Marte koja je pogresno odabrala. Sta ce mi to, da gord i nadut propadnem za vecnost?

Mozda bi ipak trebalo da svojom avatarskom kosom izglancam Betmenove cizme i pokazem kako je brat moj forumaski Betmen u pravu i da sam se iskreno pokajao?

Izvinjavam se Betmenu sto sam ga svojom gordoscu uznemirio ili povredio.

Izvinjavam se i tebi sto sam te svojom gordoscu povredio ili uznemirio.

Izvinjavam se i svima nepoznatim avatarskim dusama (na broju 1749) koje pogldahu moje poput lesa nadute postove na ovoj temi i namrstise od smrada njihovog.

Nadam se da cete naci dovljno mesta u svojim velikodusnim avatarskim srcima da mi oprostite moje brvno u mojem oku i da cemo moci da nastavimo dalje sa forumasenjem.

...

[hansbrough]

Izvinjavam se što prekidam, ipak jedno pitanje čemu ta implicitna disjunkcija brak ili monaštvo? Zašto čovek ne bi mogao da živi sam (ili da žena živi sama), obavlja svoje poslove, posveti se nauci, ima prijatelje, živi u svetu, a nema taj aspekt života braka, porodice i dece? .mislise.

Jedino što se slažem je zaljubljenost, to je samo ljudska fantazija u čijoj je osnovi sujeta (kao i kod nekih religijskih elemenata  4chsmu1)

[JESSY]

Ко је глава породице?

 

Данас ћу покушати да изложим поглед на породицу, који је код нас у Русији постојао у току дугог низа векова, поглед Православне Цркве на односе између мужа и жене. Али почећу мало поиздаље, од заблуде која се дубоко укоренила у умовима људи. Већина људи далеких од Цркве сматра да наводно Црква тврди да је жена ниже биће од мушкарца, да је она биће ниже врсте. Овакав утисак могу да стекну они који су нешто начули о црквеним обичајима, али не разумеју суштину појаве. С једне стране може се учинити да је стварно тако. Видите, жена не може да прими свештенички чин, женама је забрањен улазак у олтар, а за време Венчања читац чита "страшне" речи из Посланице апостола Павла: "Жена да се боји својега мужа" (Еф. 5, 33). Стварно је хришћанство некаква религија мушкараца-поробљивача женског пола.

Покушаћу да изложим правилно православно учење о природи мушког и женског пола. У ствари, само је хришћанство укинуло презрив однос према жени који је владао у целом свету. Управо хришћанство је изјавило да је жена исти такав човек као и мушкарац и да је људска природа јединствена за мушкарце и за жене, јер како каже апостол Павле: "Нема мушког пола ни женског, јер сте сви ви једно у Христу Исусу." (Гал. 3, 28). Али, истовремено Црква не ћути о разликама које постоје између мушкарца и жене. Хајде да анализирамо ове разлике, а затим да истакнемо и оно у чему су мушкарац и жена потпуно јединствени.

Човек се по учењу Цркве састоји од духа, душе и тела. Почећемо да анализирамо човека по реду.

[JESSY]

Тело. У то да се мушкарац по својој телесној (физиолошкој) грађи разликује од жене нико не сумња. Постоји читава област медицине - гинекологија, која се бави искључиво женским болестима. Мушкарци од ових болести просто не пате. Већ смо разматрали телесне разлике кад смо говорили о греховима против породице. Подсетићу на то да је женски организам много сложенији од мушког. Навео бих следеће поређење: мушки организам је као писаћа машина, а женски организам је као компјутер с принтером. Машина не зависи од струје, она се може поправљати уз помоћ шрафцигера и чекића. Али, могућности компјутера су много веће иако је много нежнији.

Истаћи ћу врло важну страну: све разлике у телу између мушкарца и жене су везане за рађање деце. Све особености женског организма су оне које су јој Богом дате ради рађања деце. И особености мушког тела су такође везане за породицу. Кад је жена трудна или доји она постаје незаштићена. Заштиту треба да обезбеди муж којем је Господ ради тога дао физичку снагу.

Безумно је говорити да је жена у погледу телесне грађе на нижем нивоу од мушкарца. Они су (мушкарац и жена) различити, али нико није на вишем или нижем ниову од другог. Чак су и две руке једног човека различите. Лева рука не може много тога што може да уради десна и обрнуто. Ако је у питању такмичење у тешкој атлетици, наравно да је жена слабија. А ако се такмиче у способности да ношења и рађања деце мушкарац је просто немоћан.