Како заинтересовати младе за Цркву

[Милан Меденица :)]

????? ????? ????????? ?? ?????

http://www.srbijazemljaheroja.com/wordpress/?p=9656

:smiley:

??? ???? ???????, ??? ?? ???? ?????? ?? ? ??????

PravoslavniBukvar.avi

[karadjordje]

Скок у духовну висину

Драгутин Топић један је од најпознатијих и најуспешнијих атлетичара у историји српског спорта. За "Православље" Топић говори о односу вере и спорта, о каријери и православном животу, о одговорности коју носи јавна личност која је узор младима.

У Цркви је једна од најважнијих ствари послушање. Колико послушање помаже спортисти? Како бираш тренера и да ли га слушаш?

- Мислим да је то врло битно. Пре свега је важно поверење. Имам ту срећу да са својим тренером радим већ 20 година и слушам и ја њега, и он мене. Без поговора радим све оно што ми он зада на тренингу јер, знам да је то - то, да тако треба. Никад нисам сумњао у његов начин рада и резултати су видљиви: већ 20 година сам у врху светске атлетике. Имао сам среће, јер се мој тренер котира као један од најбољих за ову дисциплину у свету. Он је мене направио врхунским спортистом, ја њега врхунским тренером. Једноставно, он је имао поверења у мене и ја у њега. И та формула стоји: послушање и вера у то што радиш је основа свега. Уколико не верујеш у свог тренера и у Господа Бога, нема успеха сигурно.

Какав је однос вере и спорта? Да ли је добар спортиста истовремено и добар верник?

- Вера је у мени постојала од када сам ушао у неки каснији пубертет. Почео сам да идем у Цркву, а притом нисам знао шта тамо радим. Палио сам свеће, молио се, али нисам знао молитвена правила, нико ме томе није учио. Моји родитељи нису верници и мислим да је то била Божја воља и промисао да ме упути у Цркву. У последњих десет година та вера је постајала све јача у мени и почео сам редовно да идем на Литургију. Као спортиста, раније сам молио Бога за добре резултате, али сам схватио да то нема никакве везе, да је Божја воља оно шта ће се десити и да Бог зна шта је за нас најбоље, да ли је то прво или двадесет прво место. Тако сам мислио да шта год да се деси, биће добро за мене и показаће се кад-тад. На свом личном примеру видим да су чуда дефинитивно могућа и да се догађају. Дешавало се да остварим успехе када за то нисам био физички спреман, и да остварим добре резултате када се томе не надам. Бог ми се сваког дана открива све више и више и награђује добра дела. Трудим се да живим по хришћанским правилима у овом животу и видим да је то могуће на свом личном примеру и надам се да ће ме Бог примити у будућем животу.

Да ли је успешна каријера у сукобу са духовним вредностима? Како се односиш према искушењима?

- Стално наилазиш на искушења, али Бог нам је дао разум да о томе размишљамо и одлучујемо. Понекад бих највише волео да Господ одлучи за мене, али некада мораш и сам да одлучиш. Човек мора да чува душу. Много сам грешио, грешим и данас, више несвесно него свесно, али човек мора да се бори да чува душу. Ако се упознаш са православним начином живота, ако знаш како треба да живиш и шта да радиш, онда је то много лакше. Много сам сазнао преко пријатеља, духовника, свештеника, из књига које сам читао и схватио сам да оно што млади људи не сматрају грехом у ствари јесте велики грех. У спорту је присутан мамон новца и јако је тешко одупрети се, јер новац омогућава бољи и лагоднији живот што повлачи за собом страсти као неминовност. Дешавало ми се да потпаднем под те утицаје, али извукао сам се из тога, јер знам где је светло и који је прави пут. Има много спортиста који крећу линијом мањег отпора, али има и светлих примера међу нашим спортистима који живе православно. Мислим да је код нас проблем што су људи неупућени и не знају много о вери. Мислим да би Црква требало да се укључи, да има своје место у спорту. Требало би да постоје духовници попут оца Герасима, или оца Илариона, који су духовници спортистима и естрадним уметницима, јер видим по себи и људима у свом окружењу да се људи мењају и схватају ствари. Треба Црква да се укључи у спорт, јер ће на тај начин и спортисти више вратити заједници из које потичу и у којој живе. Спортисти су прави презентенти вере у свету и успешни спортисти могу да шире Православље у свету. Мене људи у свету и новинари са којима тамо разговарам сада гледају као некога ко ради то што ради ради Бога, а не ради неке личне користи. Због вере сам изузетно популаран у Грчкој, јер се пре сваког скока прекрстим и пољубим крст. У Грчкој постоје духовници који су у спорту, који прате своје спортисте на велика такмичења, а не као код нас. На Олимпијске игре путује свештеник који исповеда и причешћује спортисте, јер без духовне нема ни физичке снаге.

н Могу ли спортисти да промене медијску слику о Србији? Како ти представљаш своју земљу и свој народ у свету?

- У последњих 15 година у свету имају неку одбојност према нама. Према мени су одмерени јер сам спортиста и успешан сам у томе, и онда сматрају да сам нешто добро урадио. Ја људе делим на добре и зле и мислим да се у свету према мени тако и понашају, гледају ме као себи равног. Трудим се да људима у свету објасним да је слика која је створена о нама потпуно погрешна. Нас доживљавају као неку врсту канибала и убица. Објасним им да политика бившег и садашњег државног врха није исто што и нормалан, обичан човек у Србији. Они немају представу како наш нормалан човек размишља. Мењам ту слику о нама у разговору са људима. Увек кажем да сам Србин и православац и поносан сам на то. Не знам зашто други не истичу своје порекло, да ли из неког страха или срамоте. Ја то у себи немам и никада нисам ни имао. Ја то истичем, и веру и прави пут, и ако ме због тога осуде, ја сам на коњу.

Спортисти су се масовно одазвали акцијама за обнову светиња. Како видиш своју улогу у духовној обнови Србије?

- Сматрао сам то за своју обавезу јер ако може да се искористи мој имиx спортисте зарад нечег доброг, ту сам врло рад и вољан. Материјално помажем колико могу. Обнова Ђурђевих Ступова и сваког другог манастира је обавеза сваког човека. Ако се ја као спортиста укључим, онда ће и многи млади људи желети да ураде исто то. Нарочито је добро што је акција медијски добро пропраћена и Ступови ничу. Сутра ће то бити неки други манастир. Врло лепа акција, и спортисти су то врло радо подржали.

Шта би саветовао младим људима?

- Бог призива свакога понаособ. Вера се свакоме открива у оној мери у којој Господ Бог то дозвољава. Оно што је до њих, треба да чине. Да почну недељом да присуствују Литургији, иако у почетку можда ни не знају зашто то раде. Али полако, откриће им се на неки начин. Проблем код нас је што се млади залуђују неким стварима које немају везе са правим, истинским животом. То је линија мањег отпора. Ђаво не спава и нуди нам оно што је надохват руке. На нама је да будемо јаки и да то препознамо. Породица ту има велику улогу, јер ако те родитељи на време упуте, имаш веће шансе да то препознаш. Што пре препознаш праве ствари, тим боље. Мени је лично било потребно много времена да превазиђем неке своје страхове, кризе у животу, да уз помоћ Господа Бога победим разне демоне и свакодневно се молим Богу за помоћ, јер сам без његове помоћи нико и ништа. Сад сам млад и јак и успешан спортиста, али остарићу и бићу ружан и немоћан, а душа остаје. Надам се да ће ићи горе, а не доле. То је нека главна порука. Радите на себи. Радите на чишћењу душе.

Разговарала Виолета Вучетић

[karadjordje]

Добар пример одговорне младости

24. март 2009 - 23:44

Сведоци смо многих поступака младалачке разузданости и неодговорности са трагичним последицама. Скоро да не прође ни један дан без неке лоше вести о некој несрећи у којој су млади људи главни актери. Све то покреће различита питања о могућим пропустима и превидима у њиховом образовању и васпитању, али није добро да одмах закључимо како је све готово. Не, није још увек, постоје добре могућности само их треба тражити у стварности одговорног оптимизма. Нажалост, понекад радије затварамо сами себи видике безнађем и брзоплетим закључивањем, што додатно оптерећује генерацијски неспоразум у овом бременитом времену нашег заједничког живљења. Све је сведено на оптужбе и тражење лоших примера којима једни друге оптужујемо, тако да и не желимо да видимо оно што је добро. Под тим и таквим притиском мало нас је уочило један гест младих људи, ученика Гимназије Светога Саве из Београда. Та вест од 23. марта 2009. године била је у сенци десетогодишњице НАТО агресије на нашу Отаџбину, тако да је многи нису ни чули у потпуности и до краја. Разумљиве су емоције у вези са трагедијом од које нас дели једна деценија, која је многима заувек отела добру животну динамику. Али, поступак београдских гимназијалаца враћа веру у боље сутра за све нас, убеђује нас да наша деца умеју и те како да промишљају живот и разумеју потребе другога.

Наиме, ученици су показали сву дубину човекољубља на најконкретнији начин. Две њихове другарице под теретом немаштине определиле су се да раде како би издржавале себе и своје самохране мајке. Величанствен гест одговорне младости, да раде и зараде, а не да ленствују и очајавају. Те девојчице су показале да разумеју живот као сталну борбу за боље, без стајања у месту и чекања да неко други учини нешто за њих, оне су учиниле све што су могле. Победиле су лажни стид од стања у које су дошле не својом кривицом. Нису тражиле кривца за то, него су желеле да нађу решење и опоределиле су се за трудољубиво истрајавање у добром делу, без обзира на оно што их је затекло. Издигле су се изнад ситуације, нису дозволиле да их нико и ништа понизи, уложиле су максимум себе и дале све од себе. То није могло проћи непримећено, вест се ширила тихим шапатом и дубоким саучествовањем вршњака. Побеђена је младалачка разузданост и неодговорност, искреност је тријумфовала и објединила учеснике у добродетељи. Препознали су многи то као велики испит зрелости и показали су се као зрели и спремни за живот.

Зрелост је очита и приметна у реакцији девојчица чије су мајке остале без посла, без двоумљења су изабрале рад и стваралаштво. То је покренуло њихове вршњаке да траже начин како да им помогну у разрешењу тешке материјалне ситуације. Овде је тријумфовала младалачка промишљена солидарност која је потиснула сваки вид неодговорне самодовољности која је честа и приметна у неким другим случајевима младалачке непромишљености. На делу је показана јеванђелска љубав према другоме у свој својој пуноћи. Из вести се не види да ли та деца уче веронауку и каква је улога вероучитеља у свему томе. Није то најважније у свему томе, битан је крајњи резултат, и то не изражен количином сакупљених средстава од хуманитарног концерта који су организовали у циљу помоћи својим другарицама. Поступак је важан, јер показује да још увек једни друге гледамо очима љубави. Посебно је то важно кад се зна да то чине ученици средњошколци и то нам даје за право да верујемо у стварни бољитак многих на овим нашим простирима пуним многих рана и сукоба. Деца нас уче да може и треба да буде све боље, само ми треба мало боље да видимо једни друге, да настојимо да једни другима помогнемо а не да једни друге понизимо. Да будемо јаки служењем бољитку другога а не насљием једних над другима.

Добар је ово пример младалачке зрелости, али као да није довољно примећен, сви смо више под тешким утиском младалачке бахатости неких који чине насиља над другима. Ти случајеви се исувише истичу кроз све вести, смењују се и надовезују један на други, док овакви примери остају по страни, непримећени. Било би добро ако би се овај топли гест разумевања и помоћи проширио на све сличне случајеве. Да не затварамо очи пред потребом другога, да не стичемо само за себе и да се не размећемо, да имамо добру меру у свему. Нажалост, није мали број затворених у себе и своје потребе, који се плаше да ће осиромашити помажући другима и желе пријатељство и дружење само са онима који њима могу помоћи. Опасно је ово беспуће, којим нажалост иде још увек велики број људи, што преносе и на своју децу. Овде се заборавља да је човек вреднији од свакога иметка, па се стицање и поседовање доживљавају и представљају као нешто највредније и најпотребније. Тако све стаје и криза је неминовна, само та криза извире из срца и није недостатак средстава него је мањак човекољубља, док су средства заробљена саможивошћу, постоје као уштеђевина појединаца, нису животна стварност. То је опасна окупација цифрама без конкретне вредности. Ту треба знати да сами себи унесрећујемо неповерењем и безнађем.

Из тог опаког сивила нас позивају ученици Гимназије Светога Саве, уче нас да је давање најбоље примање, да тиме што препознајемо потребу другога и имамо жељу да му помогнемо показујемо да умемо да живимо на прави начин. Они немају други начин да помогну, осим да покушају да покрену на солидарност организовањем једног лепог дружења уз музику. Браво децо, показујете нам да разумете живот као заједничење многих а не као пуку борбу за опстанак. Ово је за пет плус и више од тога, велика диплома и за ваше наставнике и родитеље и још већи подстицај на размишљање свима. Ово је позив да промислимо све будуће кораке једни према другима и једни са другима, да не чекамо да нам неко нешто учини него да све чинимо са жељом да помогнемо бољитку других. За сваку похвалу је и оно што су учиниле две девојчице у тешкој породичној ситуацији показујући узвишеност и достојанство и веру у себе. Нису пале у очајање, нити су чекале помоћ, својим чињењем су покренуле даљу добродетељ и све ово је њихова заједничка победа. Можда тога и нису свесни, јер нико од њих ништа није радио како би се истакао, све су чинили са једном једином жељом, да победе тешко стање и промене га на боље. Успели су у томе, само остаје питање за нас посматраче свега тога, кад ћемо им се прикључити? Не само у конкретном случају, него у многим сличним ситуацијама. Или ћемо само хвалити леп гест добре деце не уочавајући оно што се догађа око нас? Покушајмо да препознамо стање и потребе једни других, жарко желећи да помогнемо и олакшамо тешко стање другога. Не можемо организовати то на исти начин као деца са Врачара, али можемо наћи неки свој начин да учинимо оно што је добро, само треба да се потрудимо. Мало је, тако мало, потребно само треба желети помоћи другоме без уцене и потцењивања.

[karadjordje]

Научимо се да добро видимо ове и њима сличне „мале" примере велике људске бриге о потребама другога, дајући све од себе за добробит другога. Не само од свога сувишка, него у пуноћи здравог човекољубља које је једини пут праве побожности и стварног боговиђења. Тако се стиче и чува чисто срце којим се Бог види и тиме се просвећује наш ум за трезвено расуђивање о Богу и човеку. Због тога треба дати себе до краја и све од себе како ово не би остао усамљен случај, леп покушај о коме се прича, него да постане начин заједничења у животу. Заиста нико ништа не може сам, само што ми то често нећемо да видимо па и срећу и несрећу упропашћујемо себичношћу и страхом од других. Гимназијалци са Врачара су нам одржали једну велику животну лекцију узвишене човечности, на нама који говоримо да верујемо је да томе додамо богочовечанску узвишеност и дубину. Због тога је у конкретном случају вероучитељ на потезу, без обзира да ли и ко од тих дечака и девојчица похађа верску наставу. Он треба да се укључи у даљи ток започетих добрих збивања у тој школи, да не стане ова добра прича и да траје лепа иницијатива. Да се сачине конкретни програми и да то буде узор другим школама, као и свима нама у нашим радним колективима, стамбеним зградама, улицама, посебно у парохијским заједницама. Само је потребно мало више старања једних о другима и ни мало страха од губитка и лишавања. Затварањем у себе и своје успехе и неуспехе и неспремношћу да помогнемо другоме највише трошимо и себе и свој иметак, давањем увећавамо све. То често олако превиђамо, отуда многе недаће и несреће у нама и међу нама. Ако још увек немамо снаге у себи, ако сумњичаво резонујемо да свако треба да носи своју муку, размислимо о томе како се лепо осећамо кад нам неко покаже пажњу и укаже поштовање, па онда покушајмо да и ми то учинимо другоме. Али, не чинимо то тек тако реда ради, него у пуноћи срца, без престајања одмах после првог таквог случаја. Наставимо даље и неће проћи много времена до тога да осетимо велику радост због онога што чинимо. Треба се борити са собом и тек онда као успемо у себи имамо добру комуникацију са другима. Није тешко, али почнимо што пре препознавајући најпре добре примере и трудећи се да из тог стања одушевљења добрим делом које чини неко други што пре и сами ужемо у доброделатну динамику. Нажимо себи неки добар „посао" у најнепосреднијој близини уочавајући потребе других и у границама својих могућности учинимо добро дело другоме, од лепе речи до конкретног чињења. Ту није најбитнија количина давања, много је важнији начин чињења и спремност на самоодречну љубав. То никако не сме да буде удељивање са омаловажавањем, увек треба да буде несебично давање и себе и од себе, са пуним уважавањем сваке личности. Треба знати да нам невоље не долазе саме, ми их или стварамо или увећавамо својим додавањима, док је криза увек стање које ми можемо решити сви заједно, може је појединац изазвати али је решење у рукама многих. Зато, угледајмо се на доброту врачарских гимназијалаца и почнимо да решавамо проблеме у својој најнепосреднијој близини, то ће бити најбољи допринос решавању многих глобалних проблема. Уместо расправа и осуђивања „криваца" постанимо добри актери великог пројекта који се зове „мали брат на великом задатку". Не омаловажавајмо више сами себе и једни друге мишљењем да се „велике ствари" догађају негде далеко од нас, почнимо од „малих" чињења, постанимо ствараоци, не будимо публика која статира и чека да види велике догађаје. Попут ови младих људи, који су се лепо организовали и скупили на дружење уз музику коју опет они изводе, а не неко познат и популаран. Да, то је вера у себе, која је гарант стварне вере у Бога. Зато, не чекајмо више, будимо информисани о догађајима у свету, али покушајмо да и сами чинимо оно што може бити допринос бољитку и изласку из светске економске кризе. Чекањем магичног решења сами себе обезвређујемо, док друге оптерећујемо нечињењем. То није пут вере, ни Бог не жели наш статизам, тражи динамику и стваралаштво, где свако даје свој пуни допринос, зависно од добијених таланата и стечених звања и конкретне ангажованости и места у хијерархији одговорности. Нико не треба да седи и чека, сви морамо да се трудимо у циљу остварења стварног бољитка. Препознајмо оно чиме можемо једни друге да обрадујемо и почнимо да чинимо оно што умножава заједничку радост, сви ћемо бити срећнији, богатији и успешнији. Будимо једни другима радост а не супарници и противници, богатимо се новим пријатељствима кроз заједничку добродетељ и то богатство неће моћи нико обезвредити и обесмислити, осим нас самих. Преузмимо одговорност у томе и чувајмо једни друге, не себе од другога него другога од себе и сачуваћемо се заједно, изнад свих сумњи и страхова, у пуноћи вере у Бога и човека...

протојереј др Љубивоје Стојановић

[karadjordje]

Литургија и млади

Епархија сремска по благослову Његовог Преосвештенства Епископа сремског Г. Василија је била организатор литургијске школе „Литургија и млади" коју су од 7 - 11. новембра 2007 похађали млади теолози, архимандрити, монаси и свештенство земаља православног Балкана који су чланови B.O.Y.A.( Balkan Orthodox Youth Association) организације. Гости скупа су били смештени у хотелу Норцев на Фрушкој а посетили су и градове Срема: Сремску Митровицу, Сремске Карловце, Руму као и манастире Крушедол, Јазак и Ново Хопово.

Материајлна средства за одржавање скупа су обезбедили Министарство вера Републике Србије и B.O.Y.A. организација.

Дух скупа и његову важност потврђују речи Његове Светости Патријарха Алексеја, Патријарха Москве и целе Русјије који је преко свог посланика ђакона Георгија Сергејева, из Канцеларије за спољне послове руске православне Цркве, уручио званични поздрав учесницима скупа који је прочитан у Храму Св. архиђакона Стефана (Мала црква) у Сремској Митровици на руском а потом преведен на српски и енглески језик, а чији садржај преносимо овом приликом у потпуности:

Учесницима конференције „Литургијски живот и млади"

Сремска Митровица 7-11 нов. 2007

Срдачно поздрављам организаторе и учеснике скупа „Литургијски живот и млади."

Младост је период живота када човек поседује свежу визију, жеђ ка знању, период када је млад човек потпуно предан свом раду. Током тих година, када су душе младих отворене ка позитивним утицајима, требало би их позвати да служе добру Цркве.

Млади људи су били активни у животу Цркве од самог почетка хришћанства. Св. Павле пише свом ученику Тимотеју: „Нико да не презире твоју младост, али буди образац вјернима у ријечи, у живљењу, у љубави, у духу, у вјери и чистоти" (1. Тим 4.12). Данас су православне цркве у многим земљама света поново испуњене младим људима. Врло је важно да се овај најдинамичнији део Цркве уведе у све сфере њеног живота.

Ваш скуп расправља о тако виталним стварима као што је учешће младих у служби. Заједничка молитва и литургија су срж целокупног живота Цркве, а љубав младих ка њима одражава унутрашњу виталност заједнице. Изнад свега, учешће у служби је важан фактор јединства и извор креативних импулса за младе.

Желим вам успеха и призивам Божији благослов на ваш драгоцени рад.

+ Алексеј

Патријарх Москве и целе Русије.

Језик посланице као и речи св. Павла упућене своме младом сабрату Тимотеју, су били инспирација и мисао водиља учесницима скупа. Током пет дана, скуп је делио своја лична као и искуства помесних цркви из којих су дошли. Свака делегација је имала једночасовно излагање које је било пропраћено дискусјом.

Од посебног значаја су била предавања која су се односила на проблеме као и на дужности православне омладине у плуралистичком свету глобализације. Архимандрит Анастасиос Тасополус из Атине је позвао младе хришћане на одговорност да „пруже реалност светости у свету где грех, зло, кривица, синкретистичка конфузија и корумпираност преовлађују; сведочећи мистично али ипак приступачно присуство Свете Тројице у сваком сегменту мисли, говора и акције." (The B.O.Y.A. Liturgical School, Presentation given by V. Rev. Archimandrite Anastasios Tasopoulos, Athens, Greece).

Гости скупа су имали и пригодан културни програм од којег издвајамо посету хора „Шпанац" који се представио под диригентском палицом Ђорђа Станковића. Млади људи су своју државу, своју веру и своју младост промовисали тако што су добровољно, без надокнаде дошли да својим присуством, гласом и игром покажу да управо они сведоче речи апостола Павла које помиње у својој посланици Његова Светост Патријарх Алексеј.

Његово Преосвештенство Епископ сремски Г. Василије је пратио рад скупа и својим присуством и проповедима пружио гостима из иностранства пример архијерејске бриге и домаћинске услужности.

Плодови овог скупа су моногобројни. Први и основни је свакако заједничарење у Чаши Господњој у којој се бришу све границе пола, етноса и језика. На практичном плану, Архимандрит отац Методиус Алексиу из Цркве св. Григорија Паламе из Солуна је изнео предлог о братимљењу градова св. Димитрија - Сремске Митровице и Солуна. Разговарало се о размени омладине Србије и Грчке, додели стипендија за усавршавање младих теолога, културној сарадњи...

На нама као и на руководству градова Срема остаје да плодове овог скупа искористимо на свеопшу добробит наше свете Црква и нашег народа.

Мр Небојша Тумара

Координатор за верску наставу Епархије сремскe

[sasluzitelj]

pitamo se sada! Prodiskutujmo!

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Најпре бити учвршћен у вери, не сумњати да Бог даје да роди оно што се посеје у срцима, бити спреман на дијалог, обавезно бити добро упознат са проблемима младих људи, са њиховим интересовањима. Бити свестан моћи медија који данас креирају свест људи, који стварају једну слику о Цркви, представљајући је као пежоративну, затворену, незаинтересовану... Данашњи свештеник мора бити свестан времена у коме живимо, храбар и одлучан, спреман на изазове, али како рекох на почетку непоколебив у вери коју је  спреман увек и животом да посведочи. Да буде свима све не би ли кога придобио за Христа. Тако исто и сваки хришћанин.

[sasluzitelj]

mislim da je veliki problem nasa plasticnost i stereotipnost, te zagnjurenost u neku bolesnu sterilnu formu kojom se branimo i teramo ljude od sebe, a pogotovo mlade, oni traze zivi odnos jasne predstave o svemu pa i o zivotu u Crkvi. Sta im mi nudimo, gotovo nista, jer nemamo vreme za njih.

[karadjordje]

Најефикасније би било кад би могао младом човјеку да покажеш чудо-онда би трчећи пошао у Цркву.

[sasluzitelj]

????????????? ?? ???? ??? ?? ????? ?????? ??????? ?? ??????? ????-???? ?? ?????? ????? ? ?????.

e ja mislim upravo suprotno da veru ne treba bazirati na potrebi cuda jer nas cudo zaseni i zaslepi realnost zivota u Hristu

[sasluzitelj]

????????????? ?? ???? ??? ?? ????? ?????? ??????? ?? ??????? ????-???? ?? ?????? ????? ? ?????.

e ja mislim upravo suprotno da veru ne treba bazirati na potrebi cuda jer nas cudo zaseni i zaslepi realnost zivota u Hristu

treba im poklazati cudo ali cudo realnog zivljanja u Crvi a ne misticku kojae ce se kad tad zasititi ili zastraniti

[deda]

карађорђе брате, и ја мислим скроз супротно. Већ сам негде писао о чудима, зашто људи хоће чудо. Да би продали свој слободу. Надам се да си читао Великог инквизитора.

Мислим да младима треба дати пример пре свега живљења у савременом свету. Причањем али и својим делима им показати како пребродити неки јаз који постоји у мисли младих, нпр однос секса и цркве, девојке и црква и сличне ствари. И наравно, показати им и дати им могућност да схвате да је црква ауторитет.

[Tanja]

Samo da podrzim dedu, jer sustina je da je Hriscanstvo logicno, prakticno i nemoguce ga je ograniciti ni vremenom ni prostorom  crvenilo

[sasluzitelj]

mlade ne treba gusiti prevazidjenim arhaizmom vec im pokazati lepotu slobode zivljenja u Hristu, a ne plasiti ih nbekim kaznama i sudovima, vec ih prizvati i ocuvati ljubavljui a ne pretnjama

[karadjordje]

Утисак мора да буде јак,зато и кажем да морате  да покажете чудо.Оће ли то бити уздржање,знање,интелект,логика,образовање-небитно је,битно је да оставите толико јак утисак да засијените све што је до тад вјеровао и знао.Зато је креационизам и апокалиптична прича један од најдјелотворнијих начина да привучете некода да вјерује.