Како заинтересовати младе за Цркву

[PD]

Ne svrstavam sebe u mlade ali se svrstavam u mlade po pitanju Liturgije. Baby steps....

Mislim da je bitno prici mladim na nekom njihovom nivou, razumljivom...govoriti svakodnevnim recnikom koji je njima blizak, ne koristiti previse vokabular iz Svetog Pisma koje nisu u svakodnevnoj upotrebi, (ne bar u pocetku), a onda polako uvoditi i reci koje se cuju na liturgiji. Mislim da je ovaj forum jedan od primera kako misionariti mladima...

[Баба]

Шта тебе брате саслужитељу заправо занима , па да ти речем?

[Баба]

[alexandar91]

Brate Zeljko zato sam i napisao da treba prvo sebe da ispravljamo da bi dali primer nekome...

[alexandar91]

a sto se tice imitacije,ona je zastupljena kao  kako u psihologiji,ne samo u psihologiji,ima i sociologa koji su objasnjavali pojavu imitacije u drustvu,ima cak i dosta zanimljivih knjiga na tu temu....A na svu srecu ili zalost imitacija je zastupljena kao pojava definitivno..

A sto se tice kako se moze pomoci mladima,imitacija se pojavljuje u unutrasnjem coveku,koji tezi ka boljem,i tezi ka ljubavi i radosti...a tu sliku moze naci u nama,ili nekom drugom..

Mir vam i ljubav od Gospoda

[alexandar91]

pa eto vidis ti si ga opet na neki naci ispravio,tako sto si ga odveo kod kaludjera...i video si njegovu propast,i tvoju zelju Gospod vide kao delo da zelis mu dobro..i pomoze tvom drugu..

Hvalite Gospoda jer je dobar,jer je do vijeka milost Njegova...1312_womens)

Mir vam i ljubav od Gospoda

[Баба]

Алилуија !

[marija]

Професор Владета Јеротић, наш познати и признати неуропсихијатар, одржао је 1. децембра 2005. у Младеновцу, у сали скупштине општине, трибину на тему „вера и млади“. Овде доносимо запис са трибине, колико год је било могуће сместити на папир Јеротићеву дикцију, креативну и пуну експресија. Домаћин вечери је била Јасмина Чабрило, а гости, поред Јеротића, Драгана Косовалић, психолог Гимназије у Младеновцу, и Мила Великић, педагог основне школе „Биса Симић“ у Великој Крсни.

***************************************************************************

Јасмина Чабрило. Драги суграђани, хвала вам што у овако великом броју присуствујете овој трибини. Тема наше вечерашње трибине јесте „вера и млади“. Једна, по нашем мишљењу занимљива тема – зато смо је тако и поставили. Зато смо позвали и педагога из основне школе у Великој Крсни, Милу Великић, и психолога из Гимназије, Драгану Косовалић, и, наравно, академика Владету Јеротића. Мислим да је ова тема довољно занимљива и довољно широка и да ће се наши вечерашњи гости њоме довољно бавити. Ово је све што сам ја требала и желела да кажем. А сада бих замолила психолога Драгану Косовалић да почне своје предавање, и да изнесе једну занимљиву анкету коју је урадила у Гимназији. Тако да имамо и истраживања у оквиру ове теме, и из средње школе и из основне школе, па ћете видети како то изгледа.

Драгана Косовалић. Ја бих прво нешто мало рекла о адолесценцији као развојном периоду и нешто мало о адолесцентној кризи, па бих онда прешла на резултате истраживања које сам обавила. Адолесценција је реч која потиче од латинске речи Adolescere, што значи расти, или расти до зрелости. Адолесценција је прелазни период од детињства до одраслости и различити аутори и психолози су се бавили овим периодом, различито су га тумачили и придавали му различит значај. Фројд је рекао да је адолесценција период у коме се активира Едипов комплекс и разрешава се ка новим либидним објектима, и период у коме се достиже генитална фаза психосексуалног развоја. Пјаже је рекао да је адолесценција период у коме се млад човек укључује у свет одраслих. Колберг је говорио о развоју моралности као главном у периоду адолесценције. Ериксон је говорио о развоју идентитета као главном у периоду адолесценције. Адолесценција се, у принципу, дели на рану, средњу и позну, али ту постоји доста неслагања међу ауторима у погледу временског ограничења. Адолесцентски период почиње са десет до дванаест година и траје, по некима до 18-20, а по некима и до 26 година. Дакле, то је јако дуг период разних турбуленција, промена, које се дешавају на телесном и на психолошком плану. Што се тиче телесних промена, оне се манифестују кроз промену телесне тежине, висине, мишићне масе, затим кроз развој сексуалних обележја. Те телесне промене су нагле, свакодневне, и оне су, на психолошком плану, тешко прихватљиве за младу особу. Млад човек треба да прихвати појам свог тела, идеју свог тела, изглед свог тела које се мења. Њега то плаши, и то је извор страха, а иза тих промена стоје, у ствари, хормоналне промене. Затим, што се тиче психолошких промена у адолесценцији, оне се манифестују кроз честе промене расположења, кроз емоционалну нестабилност, повлачење, склоност депресији, маштању, повлачењу, тешкоћама са учењем, концентрацијом итд. Чест је раскорак између физичке зрелости, односно сексуалне зрелости, и психолошке зрелости у адолесценцији, и први знак психолошке зрелости у адолесценцији је тежња младог човека да се осамостали, да пружи неки отпор својим родитељима, односно манифестује се кроз некакво негодовање и непристајање на оно што родитељи захтевају и намећу младом човеку. Рекла бих нешто мало и о адолесцентној кризи. То је краткотрајно пренаглашавање свега онога што се дешава у адолесценцији на плану понашања, реаговања и осећања. Криза је нешто што има добру прогнозу, значи она је реверзибилна, и из ње млад човек излази ојачан, са осећањем унутрашњег јединства и са добрим проценама реалности (наравно, ако се криза повољно разреши, што се

дешава у великом броју случајева, односно само 3-5% младих пролази кроз адолесцентну кризу према неким истраживањима). Ако се адолесцентна криза не разреши повољно, онда остаје некакво трајно осећање несигурности у себе и друге, неповерење према себи и другима и тешкоће да се остваре крајњи добри социјални контакти. Криза се манифестује различито код дечака и девојчица. Дечаци, углавном, прибегавају неким махиналним понашањима, а то су крађе, бекства од куће, или коришћење психоактивних супстанци, а код девојчица се криза манифестује кроз анксиозност и депресију. Сада бих богла да пређем на истраживања. Ја сам, прво, испитивала однос верујућих и неверујућих ученика према психоактивним супстанцама, и анкетом су били обухваћени чланови ђачког парламента Гимназије Младеновац, и то је школа у малом, они су репрезентативни узорак школе, јер у парламенту се налази по два ученика из сваког одељења. Значи, сва одељења су заступљена, цела школа је заступљена. Међу анкетиранима је 81,25% верујућих, а 18,75% је неверујућих ученика. 56,25% анкетираних сматра да младима треба учинити недоступним алкохол, а 44,75% сматра да алкохол треба да буде доступан младима, и у тој групи која сматра да алкохол треба да буде доступан 26% је верујућих, а 18,75% неверујућих, колико је укупно неверујућих у целом узорку, тако да се, уствари, може закључити да неверујући адолесценти имају толерантнији однос према алкохолу од верујућих. Затим, они анкетирани који су против доступности алкохола предлажу да се забрани продаја млажима од 18 година и да се непоштовање овог закона санкционише новчано и казном затвора. На питање: Да ли младима треба учинити недоступном дрогу“, 89,25% анкетираних даје потврдан одговор, а у групи која сматра да дрога треба да буде доступна младима, 10,75% је неверујућих, а 8% је верујућих тинејџера. Неверујући имају, значи, толерантнији однос према дроги од верујућих, а независно од тога да ли су верујући или не, анкетирани имају толерантнији однос према алкохолу него према дроги. Е сада, млади који су против дроге предлажу да се то регулише законом хапшења дилера, чешћим предавањима у школи, показивањем узорака дроге да би деца видела како она изгледа. Оно што је овде занимљиво је да 97% анкетираних су непушачи. Затим, следеће питање се односило на употребу алкохола, и показало се да 12,5% младих користи редовно алкохол када излази са друштвом. Међу њима је 9,37% неверујућих и 3,12% верујућих. 59,37% користи алкохол само понекад, а мећу њима је 503,12% верујућих и 6,25% неверујућих. Међу анкетиранима који никада не користе алкохол, 25% је верујућих, а 3% неверујућих. Што значи да су неверујући не само толерантнији према доступности алкохола, већ га чешће користе од верујућих. И, последњи податак из овог истраживања јесте да је 31% анкетираних било у ситуацији да им се нуди да пробају дрогу, међутим нико је није пробао. Е, сада, ово друго истређивање – однос верујућих ученика према Богу, вери, молитви и човеку. Било је занимљиво доћи до тога како млади схватају, поимају, дефинишу појам Бога, и то се може видети из њихових одговора на питање: Шта је за тебе Бог, дефиниши и опиши. Најчешћи одговори су: „Бог је Савршено Биће“, „Бог је Творац човечанства“, „Конкретна Личност“, „Бог је сличан човеку“, „Бог је створио човека и свет“, „Бог је Отац свега створеног“, „Бог се испољава у 3 Лица: Оца, Сина и Светог Духа“, „Бог је Отац свих нас“, „Бог је Свето Тројство: Отац, Син и Свети Дух“, „Бог је нешто узвишено, непролазно“, „Бог је Свемогуће Биће“, „Бог је Љубав“, „Бог је чисто, недостиђно Биће“, „Бог је Неко у Кога верујем, Коме се молим у невољи, Ко ми помаже“, „Бог је Доброчинитељ који ми помаже да пронађем свој мир и срећу“, „Бог је Узвишено Биће Које је Свемогуће и Које на духовни начин помађе у најтежим ситуацијама“, „Бог је Неко у Коме трађимо спас, Коме се молимо, Ко нам пружа веру у бољи свет“. Видимо да је појам Бога схваћен и апстрактно и конкретно, и да постоји један сазнајно-емотивни однос према Богу: Бог је ослонац, подршка, љубав, нада.

Е,

сада, рекла бих овде нешто мало шта је у вези овога рекао психоаналитичар Керберг. Он је сматрао да се религија у својим формативним аспектима бави, уствари, фундаменсталним питањима људске егзистенције и да пружа један универзални систем који охрабрује осећања одговорности, бриге, милосрдног разумевања, респект за права других и толеранцију за њихову различитост. Оно што је чињеница јесте да религија мође да се феноменолошки установи у свим историјским раздобљима и у свим људским друштвима, тако да мође да се говори, уствари, о религији као једном општељудском феномену, што би, сада, одговарало Јунговом схватању човека као Homo religiosus-а. Даље, ово истраживање се бавило одласком у цркву и учесталошћу молитве. У 59% случајева млади ретко одлазе у цркву, 37% једном или више пута месечно, а у 3% случајева свакодневно. Свакодневно се моли 55% анкетираних, 37% повремено, а 7% се уопште не моли. На питање: Колико ти молитва помађе“, 79% анкетираних одговара: много. Сада долазимо на једну занимљиву ствар, а то је питање које се односи на делотворност молитве, и на то питање добијамо одговоре који могу да се сврстају у две категорије – здравље и школски успех. Молитве за здравље блиских болесних особа које су помогле у њиховом излечењу, и, када је реч о школском успеху, молитве су помогле пред писмени, контролни, одговарање, значи да се добије добра оцена, или у случају када ученик дође неспреман у школу па се моли Богу да не буде питан, да не одговара. Ту сада долазимо, уствари, на два битна подручја њиховог ђивота, живота младих, а то су здравље и школа, школски успех. Оно што можемо да кажемо за делотворност молитве, то су нека истрађивања која постоје и која се спомињу у књизи Снежане Миленковић „Психотерапија и духовност“. Експериментална истраживања делотворности молитве, посебно делотворности када се ради о болеснима и њиховом излечењу - ту су резултатифасцинантни. Помиње се дејство молитве на даљину, дејство молитве на оздрављење оних који чак и нису знали да се неко за њих моли. И, ту бих још рекла да се психог Голтон бавио изучавањем делотворности молитве, и још 1872. године је објавио своје резултате о утицају молитве на здравље и дуговечност. Он је пошао од претпоставке да, ако молитва није делотворна, зашто би била универзална? Упоредио је дужину живота свештенства и обичних људи, лекара и адвоката, и нашао да свештенство живи дуже. Он је претпостављао и да молитва чини да се особа осећа боље, и да, кака је у жалости, оспба кроз молитву вентилира своја осећања, што доводи до растерећења и олакшања. И, последњи сегмент овог истрађивања односи се на праштање другим, кроз које се види, уставри, однос према другом бићу, који подразумева толеранцију, свесност ограничења других, да они нису уту у функцији наших потреба. Анкетирани у 39% случајева праштају, у 3% случајева то не чине, док 55% анкетираних некад прашта, а некад не.

Јасмина Чабрило. Ако је то све што се тиче овог истраживања, онда бих ја Милу замолила да она своје резултате истраживања каже, а претпостављам да ће професор након тога неке од ових резултата прокоментарисати.

Мила Великић. Размишљајући о односу младих према вери, ја сам дошла на идеју да би било занимљиво мало ближе упознати однос ученика 5. разреда према Богу, према вери и према људима, јар се ради о првој генерацији ученика који су од првог разреда учили Веронауку као наставни предмет у школи. Тако, међу ученицима 5. разреда, поред оних који су учили Веронауку свих 5. година, постоје и они ученици који је уопште нису учили, јер се нису тако определили. Било је интересантно такође сазнати и разлике у односу према Богу, према вери и према људима међу ученицима који су бар једну годину учили Веронауку и онима који је нису учили уопште. Такође је било занимљиво има ли разлике у схватању Бога и односу према Њему међу децом у градској и сеоској средини. Полазећи од датих питања, урадили смо једно мало истраживање којим су обухваћени ученици 5. разреда из две сеоске основне школе и

две градске основне школе. То су школе: „Милица Милошевић“ из Јагњила, „Биса Симић“ из Велике Крсне, и школе „Свети Сава“ и „Коста Ђукић“ из Младеновца. Ја се овом приликом захваљујем својим колегама и колегиницама психолозима и педагозима из ових школа који су ми омогућили да спроведем ово истраживање. Узорак је чинило 230 ученика 5. разреда, 121 дечак и 119 девојчица, који су одговарали на 12 питања из анкете. На основу резултата истраживања можемо закључити следеће. Веронауку је бар једну годину до петог разреда учило 68% испитаних ученика. Занимљиво да у сеоским школама је Веронауку учило 89% ученика, а у градским школама 58%. У 5. разреду сада учи 48% ученика, и то у сеоским школама 57%, а у градским школама 35% ученика. Скоро сви испитани ученици, њих 98% изјављују да верују у Бога, без обзира да ли су учили Веронауку у школи или не. Само мали проценат, а то је 2% ученика, изјављује да не верује у Бога или није сигурно да ли верује. На питање: Шта је за тебе Бог?, односно: Како доживљаваш Бога, неколико ученика није могло да да одговор, јер, како кажу, то се не може речима описати. Остали ученици дали су веома занимљиве и искрене одговоре, које смо на основу сличности и већег броја понављања сврстали у неколико категорија. За једну велику групу ученика, њих око 30%, Бог је Отац свих људи, Човек Светац, Свемогућ и Моћан, Који помађе људима и испуњава им жеље. Он кажњава и награђује, одређује судбину, влада земљом. На пример, једно дете из основне школе „Свети Сава“, написало је: „Бог је Отац, други Родитељ, Саветник и Учитељ. Он је на Небу, али је и поред мене, негде овде. Не видимо Га, али Он види нас и чује нас“. Другу категорију одговора чине одговори око 15% ученика, за које је Бог Милостиво, Благодарно, Нежно Биће, Које је Узвишено и Невидљиво. Оно са љубављу гледа на људе и помаже им. На пример, девојчица из школе „Свети Сава“ написала је: „Бог је Светиња највећа. Он је Бесмртно Биће са највећим Срцем. Помаже некоме ко се моли, ко поштује Његове заповести и законе, и ко иде бар по некад у цркву. Ко не верује у Бога, том Бог и не помаже“. У трећој категорији налазе се одговори око 40% ученика, за које је Бог Створитељ људи, света и целог универзума. Он је Спаситељ и Сведржитељ. „Бог је цео свет“, написао је један дечак из школе „Коста Ђукић“. У овим одговорима се види да постоји разлика између деце која су учила Веронауку у школи и оних који је нису учили. За велики број деце која су учила Веронауку, Бог је Света Тројица, Отац, Син и Свети Дух. Он је Творац Неба и земље и свега видљивог и невидљивог. Једна девојчица из школе „Биса Симић“ написала је: „Бог је Истина, Љубав, Вера“. „Бог значи Љубав“, каже и девојчица из школе „Милица Милошевић“. А један дечак из школе Коста ђукић: „Бог је једина Особа на свету Која воли и помађе свима. Он је створио свет из љубави, а не да би показао колико је јак“. Постоје одговори који се тешко могу сврстати у категорије, и у којима има и нечег поетског. На пример: „Бог је свемогућа Бела Боја, Која даје сјај, спокој, мир и тишину“, написао је дечак из школе „Свети Сава“. Или, „Бог је за мене Нешто непојмљиво. То је једно Светло, које је неуништиво“, такође ђак школе „Свети Сава“. На питање: Колико често одлазиш у цркву?, већина испитаника, њих 57%, одговорила је да често одлази у цркву, што значи свакодневно, недељно или месечно. Међу онима који често одлазе у цркву већину чине деца која су учила Веронауку у школи - њих 78%. На питање: Колико се често молиш?, 55% ученика изјавило је да се свакодневно моли Богу, а већину њих чине деца која су учиал Веронауку у школи – њих 78%. Повремено се моли Богу 42% ученика, а уопште се не моли 3% испитаника. На питање: Колико ти молитва помаже?, врло велики број ученика, њих 81% чак, одговара: много помаже. Већину њих, 71%, опет чине деца која су учила Веронауку у школи. На основу одговора на питање: Наведи пример када ти је молитва помогла., закључујемо да великом броју ученика молитва помаже да буду успешнији у школи, да боље уче, да добију добре оцене на контролном и писменом задатку. Такође, велика група ученика тврди да им молитва

помаже у опасности, у невољи, када су уплашени, да не сањају руђне снове, или када им се неко близак разболи – мајка, отац, брат, сестра, кума итд. Деца која су учила Веронауку често говоре о психолошком значају који молитва за њих има, односно тај значај се може видети из њихових одговора. Једна девојчица из школе „Свети Сава“ каже: „Молитва у цркви помађе ми да искађем своју муку и да повратим мир и спокој“. И друга деца говоре слично. „Помаже ми да се смирим, да се ослободим страха“, или „Молитва ми даје снаге да истрајем, издржљивости да не посустанем, даје ми снагу да успем“, рекао је ђак школе „Свети Сава“.

[marija]

Ја бих сада прочитала пример једне молитве коју је написао ђак трећег разреда школе „Биса Симић“ на часу Веронауке. Он каже: „Драги Боже, молим Те да сви они који су болесни да оздраве. Нека они који су много Ти псовали опрости им. И хвала Ти што ми је сестра оздравила јер је била много болесна. За мене не брини, нећу ништа лоше да урадим“. На питање како доживљавају друге људе, и да ли у другима виде бића створена од Бога, бића слична Богу, иконе Божије, потврдно одговара 65% деце. Већина од њих су деца која су учила Веронауку – њих 76%. Нека од те деце додају да бића слична Богу виде у неким људима, у добрим људима, у својим родитељима и друговима. На основу питања: Да ли помажете другима?, закључујемо да нема битних разлика међу ученика који су учили Веронауку и оних који је нису учили, јер готово исти проценат и једних и других изјављује да често помаже другима – 73%. На питање: Да ли прашташ другима када те увреде?, половина од укупног броја ученика одговара са да, а друга половина ученика некада прашта, а некада не. Међу ученицима који увек праштају другима опет већину чине они који су учили Веронауку у школи, њих 74%. На питање: Да ли ти вера у Бога помаже и како?, на наше изненађење чак 95% ученика изјављује да им вера помаже, и то много. Неки од њих кажу: „Помаже не могу да опишем колико“, а неки „Помаже стално, а по некад препуно“. Само 5 ученика сматра да им вера не помаже, или им по некад помаже. И овде смо покушали да одговоре ученика сврстамо у категорије. Првој категорији припадају одговори у којима ученици наводе конкретне ситуације када има је вера у Бога помогла, на пример да постигну успех у учењу и свему што раде, да добију добре оцене, да буду здрави и они и њихови укућани, да се извуку из невоља и опасности. Другу категорију чине одговори који говоре о психолошком дејству вере на ученике. Ученици су изјавили да их вера штити, даје им сигурност, смирује их, снажи, даје подршку и љубав. Дакле, вера задовољава њихове основне психичке потребе, а међу оним ученицима који овако изјављују опет има више ученика који су учили Веронауку у школи. На пример: „Вера у Бога ми помаже да се осећам спокојно и заштићено када нема никог да ме чува, јер су ми родитељи на послу“, каже ученица из „Светог Саве“. „Када ми је тешко и немам коме да се обратим, помолим се Богу и сва туга и тешкоће из мене изађе“, такође ученик из „Светог Саве“. „Вера у Бога помаже ми да преживим“, чак кађе један ђак школе „Свети Сава“. „Бог ме чува од зла. Када верујем у Бога осећам се безбедно“, каже девојчица из Јагњила, из школе „Милица Милошевић“. „Штити ме када ми је лоше, када сам болестан, када ми треба спас. Он је увек ту да би ме заштитио. Он зна да ја верујем у Њега и зато ми стално помађе“, кађе ђак школе „Свети Сава“. „Помаже ми да не устајем ноћу да месечарим“, каже један ученик школе „Биса Симић“. Један број деце осећа и говори о Љубави Божијој, и задовољава кроз овај однос и своју потребу за љубав. Једна девојчица из школе „Милица Милошевић“ из Јагњила кађе: „Бог ме штити и пруђа ми љубав“, а дечак из школе „Свети Сава“: „Помаже ми тако што ме воли“. Вера у Бога пружа подршку деци да истрају и успеју у свему што раде. О томе дечак из школе „Свети Сава“ каже: „Даје ми снагу и веру у то што радим, мислим и учим, даје ми снагу да успем“, а девојчица из исте школе: „Даје ми снаге и издржљивости да успем у свему“. Вера у Бога води моралном развоју и усавршавању ученика. О томе један дечак из школе „Коста Ђукић“ каже: „Вера у Бога

ми помађе да будем добар, савршен, да помажем другима“, а једна девојчица из школе „Биса Симић“: „Знам да он увек зна шта осећам и шта ћу урадити, и он ме води ка добром путу, а ја се толико трудим да кренем Његовим путем“. И, на крају, ја бих извела неке опште закључке на основу овог истрађивања. Сматрам да оно мође да буде само основа за даље истрађивање и размишљање. Прво, деца која су учила Веронауку у школи имају дубљи, потпунији и зрелији однос према Богу, према вери и према другим људима од деце која нису учила Веронауку у школи. Затим, нема битне разлике између сеоске и градске деце у доживљавању Бога и односу према Њему, такође и према вери и преама другим људима. Затим, вером у Бога деца задовољавају неке основне, базичне психичке потребе, као што су потреба за заштитом и сигурношћу, потреба за љубављу, али задовољавају и потребу за подршком у свему што раде, да истрају и успеју, и потребу за личним развојем и моралним усавршавањем. У ситуацији када су родитељи одсутни, презаузети и породица не мође да задовољи све ове основне психичке потребе деце, мођда су деца нашла излаз у вери. Ако задовољавање психичких потреба води очувању психичког здравља, онда вера помађе у очувању психичког здравља деце и доприноси њиховом моралном развоју и усавршавању. А то је, ја мислим, данас неопходно нашој деци, у овој Србији у којој живимо. Због свега наведеног и имајући у виду све проблеме са којима се данас млади срећу код нас, сматрам да вера у Бога нуди права решења и одговоре на многа питања која се односе како на здравље, психички развој и напредак, морално усавршавање појединца, тако и на развој друштва уопште.

Јасмина Чабрило. Хвала. Ова анкета и ово мало истраживање мође да буде још занимљивије због тога што је управо пет година сада време колико се Веронаука учи, тако да ће вероватно нешто ширих истраживања овог типа свакако бити. Професоре, изволите.

Владета Јеротић. Драга браћо свештеници, драги Младеновчани, хвала госпођи Чабрило што ме позвала, хвала колегиницама психологу и педагогу на овим лепим истрађивањима, вредним, значајним, мало превише оптимистичким. Колико су унеле и једна и друга себе у испитивање – увек је питање у сваком научном раду. Не може без тога, то се не може искључити. У најегзактнијим наукама, као што су физика и хемија, учествује субјективан фактор у таквом једном експерименту. То су закључци можда тек последњих неколико деценија у егзактним наукама. Психологија, педагогија нису егзактне науке, покушавају да буду колико могу објективне. Вероватно и једна и друга, и психолог и педагог су неки део себе унели у ова истраживања, јер све одише таквом лепотом вере, да бисмо сви могли да изађемо одавде пресећни што су нам деца таква. А да ли је све тако? Ја ћу желети да чујем од њих питања која су мени упућена, и од једне и од друге сада, после ћемо прећи на ваша питања. О адолесценцији не бих имао шта претерано да додам. Писали су многи, разговарали... Психолог је лепо рекла и дала увод шта је адолесценција. Да ли је та адолесцентна криза била иста пре педесет и сто година као и данас, да ли у сеоском становништву некада – не данас – је била мања него у градском? Вероватно... Да ли је уопште адолесцентна криза ствар напредовања цивилизације, културе у белој раси? Да ли је има на исти начин у другим расама? Како је у Индији? Видите, то су све питања тешка, за компаративна истраживања, која су увек јако занимљива. сад би требало неко друго место, не Младеновац, него, на пример, Крагујевац или неко друго, па опет тако психолог на исти овај начин да испита, па педагог да испита у основној школи, па да поредимо. Али је врло значајно било што су и једна и друга, нарочито педагог, навеле чињеницу да треба даље пратити та истраживања. Људи се мењају, јел да? Ако се мењају. То је исто и филозофски и религиозни проблем. Да ли је карактер судбина човека, као што је Хераклит рекао 500 година пре Христа; да додам и народа – да ли је карактер судбина човека и народа или није? А, кад се формира и како се формира карактер? Па, готово све психолошке школе

данас, и такозване спиритуалистичке и материјалистичке, кажу да се формира карактер најкасније до пете године живота. Видите, то већ делује мало суморније и песимистичкије. То намерно сада идем у другу страну када о томе говорим. А биће да су у праву. Фројд је био веома песимистичан, а реалан, и говорио је: до треће године се формира човек. Значи, када дођу деца у основну школу са 6-7 године, учитељи и учитељице имају, наравно, посла са том децом, али немају Бог зна каква, да их мењају много. Оно што су урадили родитељи... Морам да пазим, ја немам деце, тако да увек кажем: јадни родитељи. Па се још и не упознају довољно... Па све се на то своди, ја морам тако да вам кажем, не вреди. Још се и не упознају довољно, деца се родила. Морају бити колико год могу боље усклађени муж и жена. Видите, ту немамо података о растављеним породицама довољно, како је у растављеним. Па раставља се сваки други-трећи брак и у Европи, не само код нас, код наших драгих православних Руса исто тако. Сваки други трећи брак се раставља! Је ли то шанса? Ево, било је ту приче код психолога: рекла је да криза (и ту је била оптимистичка) доводи до сазревања и доводи до неких, у адолесценцији, позитивних закључака. То не мора бити. Поменула је, истина, и могућност да не буде тако криза завршена. Криза, крисис грчки, између осталог значи и суд. Замислите! Има неколико значења те грчке речи, између осталог је и суд. Ко суди? Бог суди људима. Па сад, суди – да ли суди, или је само љубав, јел да? Треба нам и судија, непрекидан судија нам треба, од родитеља као судије, па преко мужа или жене као судије, па онда судије стварног који се бави судством, па све то не помаже, па нам треба и Бог као судија. Тако, треба нам, шта да радимо... Рећи: Бог је љубав и даје човеку апсолутну слободу, најтеже је што се може чути, а најдубље и, вероватно, најтачније. Љубав и слобода. Па, како љубав и слобода? Па, ето тако: Бог је дао човеку слободу. А, Достојевски у „Браћи Карамазови“ каже: људима не треба слобода, треба им хлеба. И „Велики Инквизитор“ (не могу да не поменем Достојевског, на њему сам одрастао; отац Јустин Поповић, Доспојевски и Николај Берђајев, који ми је исто помогао да схватим шта је Марксизам па да никад не будем, наравно, Марксиста нити члан партије, а Берђајев је био, јел да, и марксиста и прошао је кроз све то, и онда постао је дубоко религиозан после свега тога, наравно на свој начин, филозофски – он није теолог, то не треба никако заборавити). Па, Достојевски у „Браћи Карамазови“, која ће бити актуелна као и сам Достојевски у току целог 21. века; не сумњам ни мало у то да ће бити актуелан, пре свега само да је оставио „Великог Инквизитора“. Сећате се, је ли: Христос долази поново, и велики инквизитор га хапси у Шпанији, и каже: Зашто си поново дошао, таман смо уредили свет? Како смо уредили – па, дали смо им хлеба. Људима не треба слободе, него хлеба. Наравно, решење је да му треба и хлеба и слободе, шта више – не можемо знати, треба му и једно и друго. Али, слобода је највеће бреме које може човек да понесе и зато треба сазревања некога, јел да? Ако ова деца, овако како су дали одговор, тако сазревају и даље – нека Бог да да буде тако – има изгледа и овом народу да буде бољи. Да ли ће тако сазревати, од чега ће зависити? Од субјективног и објективног чиниоца. Субјектиован чинилац је сопствен аиндивидуација, каже Карл Густав Јунг, и обожење, кађу хришћани, теозис, телеозис. Ја сам писао ту књигу „Индивидуација и (или) обожење“, јел да? Неко само индивидуиран није Бог зна како религиозан, али иде индивидуација, па ако иде позитивно, приближава се онда и религији, па има онда изгледа да почне да се обожује. А обожење је доживотан процес, ја то не могу да не кажем: да нико није зрела личност (то знате добро психолози, па и педагози). Нико није зрела личност, нико није хришћанин до краја, нико није интегративна личност, како психолози кажу. То нам тестови – ја нисам тестоман, али тестови сјајни психолошки данас – могу прилично, је ли, да вам кажу каква сте личност. У којој мери зрелост, колика зрелост.

[marija]

Ја бих сада прочитала пример једне молитве коју је написао ђак трећег разреда школе „Биса Симић“ на часу Веронауке. Он каже: „Драги Боже, молим Те да сви они који су болесни да оздраве. Нека они који су много Ти псовали опрости им. И хвала Ти што ми је сестра оздравила јер је била много болесна. За мене не брини, нећу ништа лоше да урадим“. На питање како доживљавају друге људе, и да ли у другима виде бића створена од Бога, бића слична Богу, иконе Божије, потврдно одговара 65% деце. Већина од њих су деца која су учила Веронауку – њих 76%. Нека од те деце додају да бића слична Богу виде у неким људима, у добрим људима, у својим родитељима и друговима. На основу питања: Да ли помажете другима?, закључујемо да нема битних разлика међу ученика који су учили Веронауку и оних који је нису учили, јер готово исти проценат и једних и других изјављује да често помаже другима – 73%. На питање: Да ли прашташ другима када те увреде?, половина од укупног броја ученика одговара са да, а друга половина ученика некада прашта, а некада не. Међу ученицима који увек праштају другима опет већину чине они који су учили Веронауку у школи, њих 74%. На питање: Да ли ти вера у Бога помаже и како?, на наше изненађење чак 95% ученика изјављује да им вера помаже, и то много. Неки од њих кажу: „Помаже не могу да опишем колико“, а неки „Помаже стално, а по некад препуно“. Само 5 ученика сматра да им вера не помаже, или им по некад помаже. И овде смо покушали да одговоре ученика сврстамо у категорије. Првој категорији припадају одговори у којима ученици наводе конкретне ситуације када има је вера у Бога помогла, на пример да постигну успех у учењу и свему што раде, да добију добре оцене, да буду здрави и они и њихови укућани, да се извуку из невоља и опасности. Другу категорију чине одговори који говоре о психолошком дејству вере на ученике. Ученици су изјавили да их вера штити, даје им сигурност, смирује их, снажи, даје подршку и љубав. Дакле, вера задовољава њихове основне психичке потребе, а међу оним ученицима који овако изјављују опет има више ученика који су учили Веронауку у школи. На пример: „Вера у Бога ми помаже да се осећам спокојно и заштићено када нема никог да ме чува, јер су ми родитељи на послу“, каже ученица из „Светог Саве“. „Када ми је тешко и немам коме да се обратим, помолим се Богу и сва туга и тешкоће из мене изађе“, такође ученик из „Светог Саве“. „Вера у Бога помаже ми да преживим“, чак кађе један ђак школе „Свети Сава“. „Бог ме чува од зла. Када верујем у Бога осећам се безбедно“, каже девојчица из Јагњила, из школе „Милица Милошевић“. „Штити ме када ми је лоше, када сам болестан, када ми треба спас. Он је увек ту да би ме заштитио. Он зна да ја верујем у Њега и зато ми стално помађе“, кађе ђак школе „Свети Сава“. „Помаже ми да не устајем ноћу да месечарим“, каже један ученик школе „Биса Симић“. Један број деце осећа и говори о Љубави Божијој, и задовољава кроз овај однос и своју потребу за љубав. Једна девојчица из школе „Милица Милошевић“ из Јагњила кађе: „Бог ме штити и пруђа ми љубав“, а дечак из школе „Свети Сава“: „Помаже ми тако што ме воли“. Вера у Бога пружа подршку деци да истрају и успеју у свему што раде. О томе дечак из школе „Свети Сава“ каже: „Даје ми снагу и веру у то што радим, мислим и учим, даје ми снагу да успем“, а девојчица из исте школе: „Даје ми снаге и издржљивости да успем у свему“. Вера у Бога води моралном развоју и усавршавању ученика. О томе један дечак из школе „Коста Ђукић“ каже: „Вера у Бога

ми помађе да будем добар, савршен, да помажем другима“, а једна девојчица из школе „Биса Симић“: „Знам да он увек зна шта осећам и шта ћу урадити, и он ме води ка добром путу, а ја се толико трудим да кренем Његовим путем“. И, на крају, ја бих извела неке опште закључке на основу овог истрађивања. Сматрам да оно мође да буде само основа за даље истрађивање и размишљање. Прво, деца која су учила Веронауку у школи имају дубљи, потпунији и зрелији однос према Богу, према вери и према другим људима од деце која нису учила Веронауку у школи. Затим, нема битне разлике између сеоске и градске деце у доживљавању Бога и односу према Њему, такође и према вери и преама другим људима. Затим, вером у Бога деца задовољавају неке основне, базичне психичке потребе, као што су потреба за заштитом и сигурношћу, потреба за љубављу, али задовољавају и потребу за подршком у свему што раде, да истрају и успеју, и потребу за личним развојем и моралним усавршавањем. У ситуацији када су родитељи одсутни, презаузети и породица не мође да задовољи све ове основне психичке потребе деце, мођда су деца нашла излаз у вери. Ако задовољавање психичких потреба води очувању психичког здравља, онда вера помађе у очувању психичког здравља деце и доприноси њиховом моралном развоју и усавршавању. А то је, ја мислим, данас неопходно нашој деци, у овој Србији у којој живимо. Због свега наведеног и имајући у виду све проблеме са којима се данас млади срећу код нас, сматрам да вера у Бога нуди права решења и одговоре на многа питања која се односе како на здравље, психички развој и напредак, морално усавршавање појединца, тако и на развој друштва уопште.

Јасмина Чабрило. Хвала. Ова анкета и ово мало истраживање мође да буде још занимљивије због тога што је управо пет година сада време колико се Веронаука учи, тако да ће вероватно нешто ширих истраживања овог типа свакако бити. Професоре, изволите.

Владета Јеротић. Драга браћо свештеници, драги Младеновчани, хвала госпођи Чабрило што ме позвала, хвала колегиницама психологу и педагогу на овим лепим истрађивањима, вредним, значајним, мало превише оптимистичким. Колико су унеле и једна и друга себе у испитивање – увек је питање у сваком научном раду. Не може без тога, то се не може искључити. У најегзактнијим наукама, као што су физика и хемија, учествује субјективан фактор у таквом једном експерименту. То су закључци можда тек последњих неколико деценија у егзактним наукама. Психологија, педагогија нису егзактне науке, покушавају да буду колико могу објективне. Вероватно и једна и друга, и психолог и педагог су неки део себе унели у ова истраживања, јер све одише таквом лепотом вере, да бисмо сви могли да изађемо одавде пресећни што су нам деца таква. А да ли је све тако? Ја ћу желети да чујем од њих питања која су мени упућена, и од једне и од друге сада, после ћемо прећи на ваша питања. О адолесценцији не бих имао шта претерано да додам. Писали су многи, разговарали... Психолог је лепо рекла и дала увод шта је адолесценција. Да ли је та адолесцентна криза била иста пре педесет и сто година као и данас, да ли у сеоском становништву некада – не данас – је била мања него у градском? Вероватно... Да ли је уопште адолесцентна криза ствар напредовања цивилизације, културе у белој раси? Да ли је има на исти начин у другим расама? Како је у Индији? Видите, то су све питања тешка, за компаративна истраживања, која су увек јако занимљива. сад би требало неко друго место, не Младеновац, него, на пример, Крагујевац или неко друго, па опет тако психолог на исти овај начин да испита, па педагог да испита у основној школи, па да поредимо. Али је врло значајно било што су и једна и друга, нарочито педагог, навеле чињеницу да треба даље пратити та истраживања. Људи се мењају, јел да? Ако се мењају. То је исто и филозофски и религиозни проблем. Да ли је карактер судбина човека, као што је Хераклит рекао 500 година пре Христа; да додам и народа – да ли је карактер судбина човека и народа или није? А, кад се формира и како се формира карактер? Па, готово све психолошке школе

данас, и такозване спиритуалистичке и материјалистичке, кажу да се формира карактер најкасније до пете године живота. Видите, то већ делује мало суморније и песимистичкије. То намерно сада идем у другу страну када о томе говорим. А биће да су у праву. Фројд је био веома песимистичан, а реалан, и говорио је: до треће године се формира човек. Значи, када дођу деца у основну школу са 6-7 године, учитељи и учитељице имају, наравно, посла са том децом, али немају Бог зна каква, да их мењају много. Оно што су урадили родитељи... Морам да пазим, ја немам деце, тако да увек кажем: јадни родитељи. Па се још и не упознају довољно... Па све се на то своди, ја морам тако да вам кажем, не вреди. Још се и не упознају довољно, деца се родила. Морају бити колико год могу боље усклађени муж и жена. Видите, ту немамо података о растављеним породицама довољно, како је у растављеним. Па раставља се сваки други-трећи брак и у Европи, не само код нас, код наших драгих православних Руса исто тако. Сваки други трећи брак се раставља! Је ли то шанса? Ево, било је ту приче код психолога: рекла је да криза (и ту је била оптимистичка) доводи до сазревања и доводи до неких, у адолесценцији, позитивних закључака. То не мора бити. Поменула је, истина, и могућност да не буде тако криза завршена. Криза, крисис грчки, између осталог значи и суд. Замислите! Има неколико значења те грчке речи, између осталог је и суд. Ко суди? Бог суди људима. Па сад, суди – да ли суди, или је само љубав, јел да? Треба нам и судија, непрекидан судија нам треба, од родитеља као судије, па преко мужа или жене као судије, па онда судије стварног који се бави судством, па све то не помаже, па нам треба и Бог као судија. Тако, треба нам, шта да радимо... Рећи: Бог је љубав и даје човеку апсолутну слободу, најтеже је што се може чути, а најдубље и, вероватно, најтачније. Љубав и слобода. Па, како љубав и слобода? Па, ето тако: Бог је дао човеку слободу. А, Достојевски у „Браћи Карамазови“ каже: људима не треба слобода, треба им хлеба. И „Велики Инквизитор“ (не могу да не поменем Достојевског, на њему сам одрастао; отац Јустин Поповић, Доспојевски и Николај Берђајев, који ми је исто помогао да схватим шта је Марксизам па да никад не будем, наравно, Марксиста нити члан партије, а Берђајев је био, јел да, и марксиста и прошао је кроз све то, и онда постао је дубоко религиозан после свега тога, наравно на свој начин, филозофски – он није теолог, то не треба никако заборавити). Па, Достојевски у „Браћи Карамазови“, која ће бити актуелна као и сам Достојевски у току целог 21. века; не сумњам ни мало у то да ће бити актуелан, пре свега само да је оставио „Великог Инквизитора“. Сећате се, је ли: Христос долази поново, и велики инквизитор га хапси у Шпанији, и каже: Зашто си поново дошао, таман смо уредили свет? Како смо уредили – па, дали смо им хлеба. Људима не треба слободе, него хлеба. Наравно, решење је да му треба и хлеба и слободе, шта више – не можемо знати, треба му и једно и друго. Али, слобода је највеће бреме које може човек да понесе и зато треба сазревања некога, јел да? Ако ова деца, овако како су дали одговор, тако сазревају и даље – нека Бог да да буде тако – има изгледа и овом народу да буде бољи. Да ли ће тако сазревати, од чега ће зависити? Од субјективног и објективног чиниоца. Субјектиован чинилац је сопствен аиндивидуација, каже Карл Густав Јунг, и обожење, кађу хришћани, теозис, телеозис. Ја сам писао ту књигу „Индивидуација и (или) обожење“, јел да? Неко само индивидуиран није Бог зна како религиозан, али иде индивидуација, па ако иде позитивно, приближава се онда и религији, па има онда изгледа да почне да се обожује. А обожење је доживотан процес, ја то не могу да не кажем: да нико није зрела личност (то знате добро психолози, па и педагози). Нико није зрела личност, нико није хришћанин до краја, нико није интегративна личност, како психолози кажу. То нам тестови – ја нисам тестоман, али тестови сјајни психолошки данас – могу прилично, је ли, да вам кажу каква сте личност. У којој мери зрелост, колика зрелост.

[marija]

Постоје критеријуми зрелости одавно, психологија је то донела. Ево, само да вас подсетим на

једну дефиницију: зрела личност носи у себи виталност, носи у себи правилно опажање стварности и носи у себи одговорност и трпељивост. Једна од дефиниција. А готово све остале дефиниције имају по некад и 10 критеријума, ту је по некад и религиозно осећање, социјално осећање, смисао за хумор, креативност, само да вас подсетим... На путу сазревања никад краја, али ово су све понављани чиниоци, ово што сам сада рекао. Правилно опажање стварности. Ко правилно опажа стварност? Све то опет у филозофију улазимо, иако то не желим сада. Ко правилно опажа стварност? Шта је стварност, пре свега? Знате шта је Фројд рекао? (Ја нисам фројдовац, али, наравно, не би ни Јунга било без Фројда.) Фројд каже: реално имагинарно, а имагинарно реално. Сјајно. Кратко, а јасно за све. Тако, буде нека несрећа саообраћајна, сударе се аутомобили, а не мора нико гда погине, буде четворо људи присутно. Сво честворо дају друкчији исказ шта су видели!“ Тако ови из МУП-а, да само два исказа буду једнака, већ негде нешто могу да закључе. Како то? Сви су видели један догађај који се одиграо. Гледајте колико смо субјективни! Добро, ја сада не могу тражити неку круну објективности ни од себе ни од других, али сазревање је пут ка објективности, или ка критичности. Не критизерству, то би правилно било оно: Срби воле да критизирају, а не да критикују. А критичност је један добар степен зрелости. Велики Кант, један од највећих умова Европе, 1804. је умро, па је 2004. била двестогодишњица од његове смрти, говорио је да људи пролазе – не све – кроз фазу догматичног, скептичког и критичног. Тако. Многи остану на догматском ступњу (то нема везе са догмама у хришћанској религији), није мали број фанатика. Ја сад, како идем по трибинама разним по унутрашњости Србије, обично ја им 3 теме предлажем, не намећем ни једну, и најчешће бирају да говорим о фанатизму и фанатичним људима. И то није случајно, јел да, значи да и у нашој средини има фанатика – па, разуме се, као и у другим срединама има фанатика, који нису се развијали: остали на ступњу догматском. Други ступањ, скептички ступањ. Па, треба то. Интелигентно дете кад оде у основну школу и неколико часова буде враћа се и каже: „Тата/мама, учитељица/учитељ кажу друкчије. Кад сам те питао нешто, тебе оче, кад сам те питао, ти си ми рекао нешто. Учитељ каже нешто друго. Шта је то?“ Сјајно. Почетак плодне скепсе, почетак плодне сумње, почиње сада. Нису савршени ни родитељи, учитељ нешто друго рекао, па ко је у праву, па, ето, почиње полако и слобода, чувена слобода избора. Тај скептички ступањ је прелазни ступањ и не би било добро да људи остану на скептичком ступњу целог живота. Сумњалице. Срби су негде између наивности и сумње, тако се креће, колико сам ја могао да видим карактерологију Срба. Чудна наивност нека. То није невиност, него наивност! То није баш тако сјајно! Једно је бити невин, у души невин, не мора бити чедан сексуално. У души невин – има, то су светитељи. Јер је било и међу светитељима људи који су били жењени, разуме се. Сумњалице... Па сад, кад подвале много пута наивном Србину, он онда улази, хтео не хтео, у скепсу, јел да? И та скепса уме да га држи целог живота. Е, онда, ништа више не верује! И зато сам поставио питање како ће са овом децом, која су дала прелепе одговоре на питање о Богу пре свега, дивно све... Како ће даље да се развијају? Прво деца која још нису ушла у адолесценцију... И лепо је да смо имали овде и једно и друго истраживање – једно је основна школа, друго је адолесценција; то би исто требало пратити и даље, значи ту децу из основне школе пратити кад уђу у адолесценцију са истим питањима, да ли сада тако слично мисле. Онда, кад сте некако драги као испитивач, а и негде осећају деца да и ви верујете када питате, одговарају онако како бисте желели да чујете одговор, поготово у адолесценцији, па и мала деца имају ту потребу увек за заштитом и вером. Једном речју, видите колико се у мени јавила сумња како ће даље да буде са овим, мени предивним, истраживањима, али, да ли је то... Зато и хоћу да чујем питање и од психолога и од педагога упућено мени; прво ћемо то чути, па ћу онда прећи и на вас.

Трећи, критички ступањ је најтеже постићи. Е, па, то је објективност. Е, па, сад – бити објективан, а баш је досадно бити објективан, јел да? Млади људи то тако вероватно и доживљавају. Па, добро, док су млади, не можемо ни очекивати да буду објективни. И шта је младост, и докле траје младост? Та чувена адолесцентна криза. Видите, сад почиње адолесценција раније него некада. Девојчице добијају менструацију са 10-12 година, то није било у моје време. Код дечака иде мало касније, јел да? То је пубертет. Кад кажемо пубертет, то је физиолошко сазревање; кад кажемо адолесценција, то је психичко сазревање. Није исто, али једно с другим иде, наравно. У адолесценцији млади људи не могу бити објективни. Али писао сам како младима помоћи да цене живот, то је доста добро одјекнуло. А сад ми пада на памет како видим тешке ствари које се дешавају с младима. На Коларчевом универзитету, ако Бог да, фебруара-марта у великој сали (не само ја, биће још других): „Како спасти младе од њих самих?!“ Пало ми је напамет како анђели не стижу свуда, јако запослени анђели, да спасавају 200 километара на сат, јури, још девојка поред њега, прави се важан, наравно, дрога, алкохол – изазови велики. Ево враћам се на кризу. Нису све кризе успешне. Писао сам књигу „Неуроза као шанса“. Да, неуроза, криза може бити шанса. Сазреваш кроз кризу. Оно што хришћани добро знају – „Без невоље нема богомоље“. Не можемо сазревати ни као хришћани без искушења! Чувена искушења... Треба видети, јел да, шта су кризе, шта су искушења, шта је за младе једно, шта је друго; то је у главном хришћански појам, искушење, али не постоји сазревање без искушења. Знате шта ми је падало на памет? Људи не желе даље да напредују у своме хришћанству ако су хришћани или мисле да јесу, чак и у православљу, не желе даље да напредују јер ће бити изложени кризама, односно новим искушењима. Е па, сад, нећемо бити светитељи, рауме се, никако. А та житија светитеља су корисна јер се види колико су светитељи на путу светитељства имали бескрајна искушења, страшна... И то негде осећају и православни хришћани, и хришћани уопште, и лепо, тако: идем у цркву, повремено се молим, палим свећу, славим Славу (!)... Ко ће бити против Славе – Слава нас је одржала. Је ли то доста, драги моји?! Постоји традиционално хришћанство и постоји једно квалитетно хришћанство које треба да одговори на питање: Зашто сам православан хришћанин? Ако на то питање не одговоримо у догледно време, све ће нас исто задесити. Како је могуће? Па, сви су партизани били крштени. да ли је Русија имала неког некрштеног уопште? А колико је било, десетине хиљада цркава, па манастира... Како се то тако преко ноћи (скоро) дешавало? Пустите утицај са стране! Како су постали православни Руси убеђени бољшевици и совјети? Како се људи тако мењају, и како то добро у нама треба непрекидно неговати као неку најнежнију биљку!!! Зато су важна та истраживања, даље пратити, обавезно даље пратити како ће бити са кризама које су неизбежне, па и са искушењима. И не могу на крају да не кажем ово о молитви. Истинским хришћанима (који су истински хришћани?) није било потребно никакво доказивање дејства молитве. Пре две хиљаде година то њима није било потребно. Сада људима требају и неки докази. Гледајте... Када су почели у Теологији да се стварају докази о постојању Бога, цео Средњи век, па и дуго после тога, десетак доказа о постојању Бога – космолошки доказ, морални доказ, теолошки, телеолошки, космички и тако даље – докази о постојању Бога су већ били знак знатног опадања вере хришћанске. Било је потребно, онда, људима нешто овако, докази... Мартин Хајдегер, један од највећих филозофа 20. века, тако, био је атеиста, па агностик, па пред крај живота мало и религиозан, није се исмевао, али је говорио: шта ће човеку докази да постоји Бог, чему вера онда? Спиритизам, чувени спиритизам. осуђен још у Старом Завету. Стално присутан. Млади људи у Београду, можда и овде - није мали број прошао кроз неке спиритистичке сеансе. Наравно да човека стално мучи питање Бога, одакле смо, куда идемо... То је нормално, то је сасвим у реду. Чудно да има неки који

то не питају, то сам се ја чудио јер сам сам себе питао кад сам био млад. Па ето, има 18 година, па и не пита, ни одакле сам, ни куда идем, зашт сам се родио у Србији, зашто сам православан, а не у Африци, а не на Новом Зеланду. Да не питају, то је мени необично, мало; говори о некој успорености сазревања таквих адолесцената. Дакле, питања су ту, а одговори? Шта има после смрти? Стално иста питања. Одакле сам дошао? Како да живим овде? И шта ће бити са мном после смрти? То су стална питања, хиљадама година. Хришћанство је дало, мислим, један најцеловитији и најтежи одговор, разуме се. Са опраштањима исто лепа питања. Колико опраштате? И то ми је необично да су толико позитивни одговори били код вас са опраштањем. Још је најреалније било код оних који су рекли: „Па, некад ораштам, некад не опраштам“. Иначе би то били будући светитељи, они који кажу: стално опраштам. Па, слушајте. То хришћанство од нас тражи. А то је најтеже од свега. „Љуби ближњег свога као самог себе“, прво је то тешко. Па „Љуби непријатеље своје!“ Па окрени други образ па опраштај. „колико пута“, питају Господа „да опростим. Да ли до 7 пута?“ Он каже: „Седам пута седамдесет!“ Значи стално опраштати. Па, није у људској природи да опрашта... Човек је биолошко и духовно биће, то је у њему измешано све, и непрекидна борба у њему између природног бића, али не природног бића онаквог каквог га је Бог створио, него пале природе и, на другој страни духовног. То је опет компликовано: шта је пала природа, шта је Адам урадио; Ева, зашто је Ева била та, то је већ био патријархат, а онда Адам шта одговара - „дала ми је жена“; јел да, увек исто: „жена ми је дала ту јабуку да пробам“ Значи нисам крив ја шро сам примио, она је крива. А што је она крива? Јер је завела змија. Добро. То је већ почетак патријархата! Вероватно да је пре патријархата постојао матријархат. Да ли ће у 31. веку полако жене да се приближавају некој новој врсти матријархата, ко зна, али промене огромне ће бити, а већ су ту, између мушкарца и жене. Тако да и то би било занимљиво, шта одговарају мушкарци, мушкарчићи у адолесценцији на нека питања, а шта одговарају девојке или жене, јер, већ, не знамо, јел да, кад постају жене... Молитва је... Истраживања, у Америци, нарочито, јако добра, у вези дејства молитве. Пазите, америчка наука је савршено напредовала. Разликујте добро прво амерички народ од америчке политике и оних који владају, па онда америчка наука никакве везе нема (има везе ако се може злоупотребити, све се злоупотребљава, наравно; може се и наука злоупотребити)... Али истраживања америчке науке су сјајна. Ја нисам сањао као лекар кад сам студирао медицину о пресађивању срца. Какво пресађивање срца...? Сад пресађују готово све органе, јел да, још не увек успешно, али напредује веома наука. Истраживања у Вашингтону, Џорџтаун универзитет, на деветнаест хиљада и нешто: дејство молитве на болесног. И, сада, истраживања: узму десет болесника који су оперисани од једне одређене болести и десет других такође од исте болести оперисаних. И сад за ових десет се моли неко, а за ових других десет се нико не моли. Три пута брже зарашћује рана! Три пута брже напуштају болницу! Нема повратка у болницу због рецидива и погоршања болести! А ти за које се моле не морају сами да се моле. То је врхунац. Кад се молиш сам, па још за тебе се неко други моли, је, како, бар за верујуће људе... Али, зато и долазе та истраживања, да би наша бескрајно пољуљана вера... Па, како? То је већ почело у 19. веку и раније. Европа – па, Достојевски је плакао над Европом. Немојте имати рђав суд о Европи. Ја сам живео тамо више година и Бог ми је дао да сретнем дивне људе. Добро сам се осећао. Швајцарска, Немачка, Француска. Достојевски је плакао над Европом, јер је већ видео онда почетак много чега што се зове „Европа губи дах“ или „Пропаст Запада“. Још злобни људи прижељкују пропаст Запада. Коме ми припадамо? Јесмо бела раса? Јел припадамо западноевропској цивилизацији, култури? Па, наравно да припадамо. И враћам се на ту сјајну науку америчку која истражује на овај начин да би пољуљана вера...

[marija]

И, сад, гледајте: у

Америци преко 88% људи верује у Бога, кад су анкете. Пазите, ја сам доста скептичан, не само према вашим анкетама, али и ви вероватно сте критични довољно. Сви ти проценти значе нешто, дају нам неко генерално упутство, али не много друго. Преко 80% Американаца верује у Бога. И, сад, друго питање: Верујете ли у Христово Васкрсење? нагло опада – испод 50%. Верујете ли да је Света Дева зачела Светим Духом? још мање, опада. Добро. Има ли живота после смрти? Има... А, какав је тај живот, то не знају, наравно да и не знамо, баш нешто незнаму. Пре неки дан ми је пало на памет да напишем на цедуљи самом себи колико има представа о животу после смрти. За неколико минута 10 сам направио различитих погледа на стање душе после смрти. Молим, људи имају различите представе, разуме се – православни хришћани; протестантски хришћани, који кажу да се спава после смрти – то није само секташки, него и протестанти као црква, највећим делом. Каже: „Где вам стоји бесмртност душе? Где вам стоји то?“ У Старом Завету нема појма о бесмртности душе. У Новом Завету, осим приче о Лазару и богаташу, нема. Што, наравно, не значи да немамо бесмртност душе, али, шта сад? После смрти привремени суд, коначан суд, спавање, свакојаке представе, већ и реинкарнације. А, пазите, 30% Европљана – жалосно, наших Европљана, и ми смо Европљани – 30% не верују у Христа, јер немају веру у Христа верују у реинкарнације. Азијска идеја о карми. Реинкарнација је ушла у Европу. Помаже Европљанима да не изврше самоубиство, да се клоне дроге, па ако овај живот не ваља, можда ће бити боље у другом животу. Помаже им идеја реинкарнације. А Азија, Бога ми, цела Азија мал те не верује у реинкарнацију, шале нема, то су милијарде људи. Зашто би Исус Христос дошао на свет да је реинкарнација била довољна или да је то, уопште, једини начин преживљавања? Добро, то је само сад да вам кажем узгред, како су представе о смрти различите. Молитва делује. Ево, то сам сад дао примере. Не знају да се за њих моле, а делује молитва. Шта је сад то? Телепатија? Парапсихологија? Парапсихологија, којом сам се мало бавио – није ми било потребно као хришћанском вернику – али, ето, и парапсихологија је помогла неким људима да се прилиже вери. Путеви приближавања вери су веома различити! И, непознати. „Дух дува где хоће“, каже се, Божији путеви приближавања Њему веома различити. И код нас, овде. Парапсихологија у Совјетском Савезу била је јако развијена, чак више него у Америци, а почела је у Америци крајем 19. века. Неколико великих научника су били парапсихолози у исто време. У Совјетском Савезу такође, велики физиолози, наследници великог Павлова били су парапсихолози. Међутим, та истраживања полиција Совјетског Савеза је одмах грабила, неби ли искористила та истраживања, пре свега телепатије, и, дабоме, онда су научници престали. У фиокама, ко зна шта се све налази у фиокама добрих научника у свету, и у Америци и у Русији, да не дају то, јер ће се искористити. Све се злоупотребљава. Телепатија, чувена телепатија, Па, то су ваљда и наше бабе и прабабе; тамо, погине им син на неком фронту далеко од места рођења, његовог села. Мајка зна да је у том тренутку син погинуо. Било примера! Не баш толико много, али било, било... Како то? Како је могуће? Није се он јавио сад... Мајка то осети. То је, ето само један мали пример телепатије, која се онда полако и доказивала. Ипак с правом парапсихологија није ушла у науку, то је у реду. Није ушла у науку, на граници је негде. А та истраживања која су сад замрла из ових разлога, јер се све манипулише, све се злоупотребљава, тако да је то сад тишина негде са парапсихологијом. Људима је потребно ојачати веру, јако пољуљану, већ у Европи; код нас комунизмом, шта су нам све радили... Пошто, никад нисам био ни марксиста ни комуниста, јел да, онда могу да кажем, ал мало бих се стидео да сам био у партији па сад да причам овако како причам. Шта су нам све радили у вези вере? Искорењивање традиције, искорењивање вере. Може ли бити нешто горе од тога да не мораш да си Србин јер си интернационалан. Сви су браћа.

„Пролетери свих земаља уједините се!“ И, вера? Која вера? Вера је опијум за народ! Све је то деловало, драги моји! Деловало, хтели ми или не. 40 година; у Русији је трајало 70 година. Деловало! Тако да, обнављање вере, и код нас, овде, православља, иде споро. И нека иде споро. Ништа нагло. Како то: пре неколико година око 60% Срба су рекли да не верују у Бога. Сада верују око 90%. Па, чекајте, не могу да не будем сумњичав. Па, како то? Како се то може брзо тако, за неколико година? Шта се променило? Баш нешто тако суштинско се и није променило. А ништа се суштинско и не мења. Ни у човеку као појединцу ни у народу. Не мења се. Све иде споро јако. Еволуција је та која има више смисла од револуције. Не мислим на Дарвинову еволуцију, него на еволуцију нашу. Сазревање, индивидуација страшно споро иде. Метаноје, чувена метаноја, преумљење, дивна реч наша, исто веома ретки. Тако да ја разликујем кајање, покајање и раскајање,. разликујем. Дакле, молитва је добра. Ево, доказа има у Америци: дејство молитве. Дејство молитве је ту присутно. Треба се молити, разуме се. Права хришћанска православна молитва почиње са слављењем Бога, слављењем живота, па онда хвалите Бога што вас је створио, па тек онда молбе. Ми, наравно, почињемо одмах са молбама. Има у некој причи Максима Горког, кад каже: досадила Богу она тамо богомољка, нека Рускиња, која непрекидно моли, тражи нешто... А тражи за себе најчешће, своју породицу, добро... Много смо себични кад тражимо. Па онда молитва, па не оствари се молитва. Ево, баш Горан Лукић који ме је довезао из Боеграда, причали смо успут о томе како има примера да су му рекли: „Нећу више да се молим, није се испунила молитва!“ Гледајте, тај егоизам наш бескрајни, слабост, то је слабост велика... Нема... Вера је велика ствар, и она само је у току, у процесу сазревања. Молитва... Па, шта молимо, какве лудости и глупости не молимо! И, сад, кад би то Бог све сад испуњавао... Још је и добро. Размислите мало: прође неколико месеци, годину дана, тек онда видите: да се остварило оно што сте молили била би катастрофа. Па, онда, гледајте шта молите, за шта молите. Онда, и искрена молитва, па не мора да делује, па не мора да делује... Видите, молитва не може да се мери. То је дивно! Невидљиве ствари у нама не могу да се мере. Шта све данас се не мери? И добро је што се мери – егзактна наука и све остало. А оно што је битно у нама, то је невидљиво. А то је: вера, љубав, нада, сажаљење, мржња... Не може да се мери. Молитва... Не може да се мери молитва. Неко има интензивну и јаку молитву, нек има средњу, неко има слабу, што не значи да тај који има слабу не може да јача у молитви (!). Молитва је и вежба, ако хоћете. Вежбајте се у молитви. Молитвеници су дивни. И, то треба читати молитвенике, па онда: тамо где застанете (то сад ја говорим пред свештеницима који то добро знају, нек ме извине), тамо где застанете у некој од тих молитава – то је ваша молитва. То научите напамет и ту молитву понављајте. Ваша молитва: стали сте на једној молитви, а прочитали сте 50. Па, ако нисте ни на једној застали, читајте поново свих 50, па ћете на једној стати, и то је ваша молитва и молите се тако. Још је лепше кад почнемо (а то не треба тако почети молитве, него то је тек ступањ сазревања велики), где сами из себе правимо нашу молитву. Фино. Уобличавамо нешто. Ова молитва је заиста била лепа што сте је прочитали, и то дечка једнога... Шта ће бити с њим са 25 година – 35...? Нека Бог да да то тако остане. То је све питање како ће остати. Колико ће у њему бити то? Па деца имају још увек неку, не претерану, чедност (то су православни хришћани претеривали мало, да су деца анђели – Боже сачувај!). Сигмунд Фројд, велики скептик, али реалиста у исто време, атеиста, али који се мучио са Богом целог живота, увек изнова писао о Богу, мучио се... Отац му је био религиозан. Мајка није. Замислите! То је доста ретко: мајка му није била... Јеврејка, нерелигиозна, то се ретко дешавало. Говорио је, управо, да деца носе у себи много штошта и лошег. Кад се родимо носимо у себи клицу и доброг и лошег, наравно, зато оних 3-5 година су јако значајни, шта ће бити – родитељи. А тек пренатална

психологија, то не могу да не помињем. Пренатална психологија... Ја у овим годинама (али то је било још пре 10-15 година, и тад сам имао много година), фасциниран сам био са открићима пренаталне психологије. Шта се дешава са дететом у мајчиној утроби 9 месеци! Предивно! Све могуће се дешава што се и мајци дешава, наравно. Дете плаче у мајчиној утроби, дете сања у мајчиној утроби – шта сања? А, било увек важно: храна. Е, па сад... Је ли, то тако и нашем свету: да је дете пуначко, да није мршаво, да је здраво, тако... Физичка храна... Сиромашан свет српски, пролазио кроз разне муке, храна била значајна, наравно парче хлеба, и детету то. Душевно стање мајке – најважније!!! Како ће 9 месеци носити. Наравно, муж поред ње. Славни мушкарци, кукавице велике... Прво, кад затрудни жена, па већ беже, а још се нису ни оженили, јел да, беже. Побегну у Америку! Имао ја примере. Озбиљно. Па дође младић или девојка, имао сам то, у адолесценцији, 15-16 година, хоће да зна ко је отац. Наравна ствар. Можда се мајка удала у међувремену, можда није... Хоће да зна ко је отац, иде у Америку да тражи оца! Мушкарци треба да су уз жену 9 месеци! А шта ће бити – још тражи другу жену за време тих 9 месеци... Треба ли имати полних односа за време 9 месеци? Тешко питање, то нећемо сад причати, тешко питање, то... Питали су ме, наравно, неколико пута, и на факултету док сам радио (Теолошком), увек су ме... Ја сам рекао: то морате сами међусобно да решите! Жене се плаше да оставе мушкарца, јер, вдите, мушкарци, чудовишта са том сексуалном снагом њиховом... Па да, тридесет дана су у стању да имају нормалне односе. Жена не може то, нема потребе. Има своје дане у месецу када је узбудљивија. Мушкарци ништа. Али, ја зато зовем мушкарце „сејачи живота“. То је већ добро нешто, наравна ствар, када имају децу. Кад сам био млад психијатар, па три брака, па из сваког брака по једно-двоје деце, чинило ми се: каква су ово психопатска бића, ови мушкарци?! Не, не мислим тако сада. Нека, само треба издржавати, то „нека“ лако је рећи. Али, ипак је ту... Деца су ту дошла на свет. Добро, дакле молитва. Треба неговати молитву непрекидно, целог живота. У молитви негде добијамо и јачу веру. Молитва нам јача веру. Вера јача наду. А вера и нада јачају љубав. А јел су то три сестре? Вера, Нада, Љубав – диван празник. Вера, Нада, Љубав, а мајка Софија! Шта значи Софија? Мудрост. Ево, само то хришћанство да је оставило: Вера, Нада, Љубав. Нема – то све религије света на свој начин су наговештавале. Хришћанство је донело веру, наду и љубав. Ако имате веру, имаћете наду, па и љубав. Ако имате наду, немогуће да немате веру. Наравно, љубав је најтежа. Ко има љубав... Ко има љубав у себи! Не, онако луцкасту љубав, јел, са осамнаест година... Заљубљивање је најлепши осећај на свету и најопаснији. Наравно да сам био заљубљен. Али, јако опасно: ако заљубљеност не пређе у љубав, ништа не ваља – пређе у мржњу! Како се омрзну муж и жена!!! То нема примера ни да су се народи на Балкану тако мрзели као муж жену и жена мужа. И само због оне заљубљености која није прешла у љубав, која је била... Жена у мушкарцу и мушкарац у жени види Бога, тако далеко иде. Види најлепше ствари у њему, не види ништа друго! А мора полако да види и недостатке... Па, ето, с тим недостацима може да се помири, па с њиме да живи, или не може. То је, сад, друго питање. Е, сад, прво ако хоћете вас две. Ба ме занима по једно питање и од једне и од друге да одговорим, а онда публици одговарам.

Мила Великић. Ми се у пракси сусрећемо (ми који радимо у школама), познато нам је да је јако ослабила васпитна улога породице, јер су родитељи презаузети, немају довољно времена да посвете својој деци. Значи, деца су негде препуштена сама себи. Са друге стране, јако је ослабила и васпитна улога школе. Школе су више, некако, образовне установе. Па, сад, основне школе и јесу мало више васпитне, али чини ми се да средње школе више постају образовне установе, значи мање васпитавају децу. Како наћи решење и где је решење за тај проблем? Како помоћи и родитељима и наставницима да буду бољи васпитачи?

[marija]

Владета Јеротић. Суштинско питање на које нема одговор, јер је патријархат не само у кризи, него неће га више ни бити. 2000 година, много дуже... Господ Исус је учврстио породицу кад је дошао, а Римска империја, коај је дуго трајала, све тамо до 3.-4. века негде... Велика Римска империја... Узгред речено, Монголско царство Џингис Кана било је пространије од Римске империје. Добро, Монголи, од Турака, Мађара, никад краја с њима, то је невероватно жилава раса, и сада такође... Патријархат је постојао и у старим цивилизацијама такође. Стара Кина. Записано је: кад су питали Кинеза оца колико има деце, он наведе само мушку децу. Дакле, постојао је патријархат одавно. О матријархату јако се занимљиво пише, вероватно је постојао... Чак, Естер Хардинг, јунговски орјентисан психолог, изашла је књига „Мистерија жене“, јако занимљива, где говори о месечевом култу. Месечев култ пре сунчевог култа! А, месечев култ је везан за жену као богињу. Наравно, прво мајка. Па, прво мајка, шта ћете природније? За дете прво мајка. Оне скулптуре сачуване од пре 15-20 хиљада година: лица нема, има глава без лица, дојке и велики кукови, карлица. Рађање и дојење. Мајка. Жена, једном речи. Патријархат у великој кризи, у европи још раније, код нас такође. Нећемо идеализовати патријархат. Али, то је ипак било једно релативно чврсто друштво. То је била она чувена вертикала (увек дајем то поређење, многи су ме и слушали и читали). На врху вертикале је вера у Бога. Па, слушајте, то је мали број људи био у хришћанству који није веровао у Бога. Било их је увек. Имате у 14. Псалму: „Рече безумник у срцу своме: нема Бога“. Давидов Псалам. Сад, пазите, нису сви Давидови Псалми – Давидови. А он је живео 1000 година пре Христа. Него је било и других. Па данас је... Јефтић је то и потврдио у његовој књизи о Давидовим Псалмима. Тек у четвртом веку су се учврстили и формирали Псални. А од 1000. године до 4. века додавали су људи, писали Псалме. Не само Давид. Али, постоји један континуитет, то је јако значајно рећи, једна целина постоји у тим Псалмима Давидовим. „Рече безумник у срцу своме: нема Бога“. „Погледа Господ с Неба да ли има неког ко чини добро“. Нема никога! Све се искварило, све је запустило – нико не чини добро! Јел да, увек нам се чини да је наше време најгоре? И, да, ваљда и наши очеви који су прошли први светски рат, па и мој отац, после и други светски рат; увек неки ратови на Балкану, па и на другим местима са малим изузецима Швајцарске и Шведске. Сви су имали ратове, и то је онда било страшно да се не може друкчије напредовати него кроз кризу рата напредовати. Увек се сматрало да је најгоре време. Имате у египатској „Књизи мртвих“ како млади не поштују старије. Значи, у свим цивилизацијама се нешто одигравало на исти начин. Што не значи баш да се све врти у круг, јер онда би били политеистички религиозни. То је тај чувени круг. Па, видите реинкарнације. Политеистичке религије, азијске религије говоре о кругу. Све се врти, али на неки спиралан начин се врте. Много реинкарнација, хиљаде реинкарнација, то је страшно. Зато ја Буду страшно ценим као филозофа. Један од највећих филозофа света је био Гаутама Буда, који је схватио ужас тог поновног рађања на 500 година после смрти, точак рађања. Мислите да су у Индији срећни што се поновно рађају? А јадни Европљани, јели, који изгубили веру у Христа, онда идеја реинкарнације има помаже да живе. Какви су то парадокси! Једном речју, патријархат је у великој кризи. На врху вертикале је вера у Бога, испод тога Цар, Краљ, Патријарх, Папа, и Pater familias, отац породице. А веровало се! Кад верујеш у Бога, што не би веровао у Цара и Патријарха, Краља, Папу, што не би веровао? Нису све папе биле лоше, узгред, речено, како да не, као што ни сви светитељи нису били... Свети Бенедикт – велико име хришћанске мистике! Умро 550 године после христа, први ред католички – Бенедиктински ред. Најмање се бави политиком, пуно научника изашло из Бенедиктинског реда. Ми имамо у календару православном: свети Бенедикт, јел да? Дакле, не треба ни ту претеривати са папама и са римокатолицима, било је и оваквих и онаквих, разуме се, разлике су биле. Али, православна црква у Византији, па и у Русији

– немојмо ни то идеализовати. Свашта се радило. Цареви Руски и Цариградски су протеривали са патријаршијског трона патријархе који им нису одговарали. То је онај чувени цезаропапизам. На западу папоцезаризам, а на истоку цезаропапизам. Али, остајем при томе да су у православљу највише сачувана суштинска веровања Господа Исуса Христа. Pater Familias – верујем у свог оца, волим свог оца, и поштујем га и волим. Е, не можете то. У одраслом свету, ви можете неког поштовати, а ен волети, јел да? Али, ако неког волите, морате га и поштовати. Ваљда је то тако. Дете... Та дивна предагогија (нова), пунео лепих ствари педагогија, па и психологија су пронашли. Дете је бескрајно сложено кад се роди. Јао, што је то дивно! Каква неисписана табла, какве глупости, то више нико и не верује. То су знале и бабице, па и мајке, кад се дете роди. Дете се роди сложено невероватно. Ту је генетика цела, пренатална психологија... Узана карлица – било би свашта са дететом да није мајка била срећна са мужем у току ношења; лепо, нормално родила, ништа што је узана карлица била, дете се родило лепо, фино. Дакле, чак и сам порођај (како ће се породити) је везан за пренатално доба. Једном речју, врло значајно пренатално доба. Храбре жене које издржа трудноћу... Видите, и то ми је често падало на памет: абортус или ванбрачно дете? Није згодна дилема, јел да? Није згодно да се дете роди без оца, није добро... Бог је дао породицу. То је чувена идентификација детета са оцем и мајком. Потребно сваком, и један и други! Не можеш тако... Да Бог некад и да се однегује дете добро и поред мајке, сад и поред оца. Приметили сте, судије сада на расправама све чешће дају децу очевима. Значи да се нешто и са мајкама дешава, а дешава се, разуме се... Ауторитет је постојао, значи, некада. Ауторитет... Социолози разликују ауторитативно од ауторитарног. Ауторитативно је оно што је стварно ауторитет. То волиш и поштујеш. Враћамо се на дете. Није довољно волети, треба га и поштовати. Изгледа лудо онако мало, је ли? Шта има да поштујем ја своје дете, има годину дана, а још... како? Да га поштујеш јер је Божије биће које је дошло на свет са одређеним садржајима, позитивним, негативним, који тек треба да се развију! Опет, јадни родитељи, јел... Нрочито с једним дететом је мучно. Народ каже „једно ко ни једно“. Троје... Троје, то би нам сад значило много, наравно и за Србију и наталитет. Ево, то педагози знају боље него ја, да је троје неки троугао понајбољи. Двоје – боље него једно, разуме се. Али, једно... Па, ту нема родитеља најпаметнијег који неће лебдети над тим једним. Па како ће на улици бити кад изађе, па како ће у адолесценцији, па да се не разболи, па да не умре... Е, па, скоро казна нека, да кажем казна (није Божија, наравно...), казна с једним дететом, јер онда не можеш друкчије него над њим да лебдиш. Па га још мајка веже ако је син, негде ту, па чувени Едипов комплекс. Фројд, који је сам био у Едиповом комплексу са својом мајком... То је био други брак његовог оца, био је врло стар отац кад се родио Фројд, а мајка влада. И онда је универзализовао, мало претерано; али, у патријархату је било Едиповог комплекса, наравно. Сад, и ту мало се мења, није ни то сад више толико. Ево, нема одговора на ваше питање. Ако учврстимо породицу, ако поправимо било како породицу, не видим без тога. Шта би било – ја не могу бити пророк, нити ви. У 21. веку, ако се породица буде даље распадала, нема породице. Добро враћам се на оно: абортус или ванбрачно дете? Бога ми, храбре жене које кажу: „Нећеш да ме жениш? Иди с милим Богом! Ја ћу то дете да носим и да га родим сама, ако ми родитељи помогну“. Дивни родитељи – кад помогну. Неки неће да чују за ту ћерку која је затруднела, а она хоће да дете днесе на свет. Свих комбинација има... Али има и добрих хришћанских родитеља, па прихвате ту своју ћерку и роди се дете. А без оца. Је ли то боље, или абортус? Тешка дилема, али, ето, абортус није добар нигде и никад. Ако породицу мало поправимо, поправићемо све остало. Јер та вертикала... Нисам ни завршио. Хоризонтала је начин живљења; па вертикала. Па, то је крст! Па, дабоме, сви носе крст. Не Христов, христос не тражи од нас да носимо Његов Крст; чак је Симон из

Кирене једно време носио Христов Крст. Тежак је био тај Крст! А, иначе, и симболично, не само буквално. Сваки да носи свој крст! А, и то нећемо, јел да? Тешко нам је. Додуше, на балкану и није лако носити крст...

Драгана Косовалић. Духован развој је логичан, али не и нужан наставак душевног развоја. Е, сад, ту ме нешто занима. Јунг је још 1954. године у књизи „Психотерапијска пракса“ рекао да је европски човек духовно незрео, и аргумент за то је да му је потребан ауторитет. То је аргумент који говори у прилог незрелости. 50 година после тога, 2004. на 12. европском психотерапијском конгресу се чуло да је човечанство незрело, да се налази на ступњу психолошке зрелости која одговара раној адолесценцији. Како сада ићи у ту неку надградњу, тај духовни развој, кад није остварен онај предуслов, онај душевни, психолошки.

Владета Јеротић. Човечанство, наравно, од кад постоји је незрело, јел да, иначе откуд би ратовали оволико? Шта учи човек из искуства?! Шта уче син и ћерка из искуства негативног (ипак узмимо негативног) родитеља? Скоро ништа. Мој отац прешао Албанију, остао жив; ја викао са целом Београдом: „Боље рат него пакт! Боље гроб него роб!“ Имао сам, истина, 16-17 година. Цео Београд је викао. И то су комунисти покушали да припишу себи. Цео Београд викао. Доста лудо, јед да? „Боље рат него пакт! Боље гроб него роб!“; били су и гроб и роб. Дакле човечанство са ратовима ништа ниеј научило, увек изнова ратови. Рећи ћете: па добро, има неких земаља које не ратују. Ево, Швајцарска и Шведска преко 200 година не ратују. Ја сам у Швајцарској специјализирао психотерапију. А то сваке друге-треће године се зида нови нервни санаторијум у Швајцарској. Нећемо, наравно, због тога хвалити ратове, али, молим лепо: 200 година не ратују, депресија, самоубиства, једно време Швајцарска и Шведска на врху листе европске... То су тешка питања, нема ту баш тако неки лак одговор. Човек је физичко, душевно и духовно биће. Мада, теолози православни неће се увек сложити с тим. Кажу: постоји само тело и душа, не треба и дух. Аристотел је једно мислио, Платон је друкчије мислио. Платон је говорио о телу и души, а Аристотел је додао и дух. И, наводно, на осмом сабору, који није признат у православљу, 868. године негде – на том осмом сабору је усвојено Аристотелово, а не Платоново, гледиште, да постоји тело, душа и дух. Имамо у посланицама апостола Павла довољно јасно да постоји тело душа и дух. Да вам не наводим сада... Посланица Солуњанима. Човек физички сазрева (ако сазрева), адолесцент негде, лепо изгледа, дивно изгледају наши млади људи. Ови из европе кад дођу, хомосексуалци се заљубљују у мушкарце српске, а мушкарци у наше жене, девојке, прелепе. Заиста је тако. Сачувано нешто од чистоте те словенске расе, мада нема чистих раса, разуме се, никаквих. Емотивно сазревање је никакво. Дакле, човек је физичко, емотивно, интелектуално и духовно биће. То је једна духовна подела. Сазрева физички, да, лепо, са 18 година дивно изгледа. А да ли је емотивно зрео? Па, од 18 година и не можеш тражити много емотивну зрелост. А, да ли је са 28 зрео? По некад, Бога ми, не. Него са 28 понаша се као да има 18. А кад има 18 понаша се као да има 8. И то могу тестови психолошки доста добро да покажу. Најтеже од свега – емотивна зрелост. Најтеже је постићи ту емотивну зрелост. Интелектуална зрелост – није тако тешко. Шта све данас не знају млади људи. Чему? То је само гомилање информација, то је само знање без сазнања! Знање ако нема квалитет преласка у сазнање остаје на нивоу информација, још ће се заморити, још ће мозак реаговати ко зна како на претеран број информација! Чувена телевизија и медији... Најтеже – духовно сазревање. И, сад, то је питање, идемо опет на оно: душевно-духовно... Душевно сазревање – и то, већ, не постиже се довољно. А духовно – е, па то је индивидуација и обожење. Јунгов појам индивидуације се односио на душевно сазревање. Зато је он и рекао: „Духовне зрелости нема у Европи“. Па, нема у Европи... Не може се баш тако рећи... Он је био протестантски хришћанин и видео је јако

опадање хришћанства, управо код протестаната. Ништа немам против протестаната, сретао сам врло честите људе међу њима, али то је велико удаљавање од основних истина хришћанске вере! На жалост, то морам да кажем. Имамо 7 Светих Тајни и код католика и код православних, а протестанти имају две – само су две задржали од седам: Крштење и Евхаристију. И, добро, друге ствари о смрти већ сам говорио, спавање после смрти; и низ других ствари које немају више везе са... Протестантски хришћанин је био Јунг, и видео је још више опадања, код протестантских хришћана, истинске вере. Па је рекао: нема довољно зрелости. Чак је имао мало омнипотентну идеју да ће аналитичка психологија (његова) помоћи сазревању Европе (било је ипак мало превише), јер ће кроз индивидуацију, кроз лични доживљај вере... Видите, то нисмо говорили данас. Сваки хоће доживљај вере. Оно традиционално што сам вам рекао. Ништа немам против традиционалног, наравно, традиција нас је одржала кроз векове и Турке. Али није довољно, драги моји, није довољно то; шта су радили с нама 40 година тако лако да су постајали наши људи, крштени – „нема Бога, нема Бога“... Рекао комесар: „нема Бога!“ Сећате се оно чувено... Рекао комесар, а комесар му спасао живот. Јер је, бежећи испод усташког ножа, отишао у партизане. А храбри Срби, па постајали комесари, па у Хрватској били комесари. А комесар који му је спасао живот, јер су партизани боље били организовани него четници на жалост 1941., тако је било, на жалост, бар у Хрватској. Спасао му живот. Е, па, кад каже комесар „нема Бога“ – нема Бога. Готово. А, то је мало само на томе остати, него су после почели да прогањају оне који верују у Бога. Добро, из прогањања има шансе, има могућности да доживи јачу веру. Кроз прогањање да доживи јачу веру. Ако квалитетно хришћанство у Русији није јаче него у царско доба, чему револуција? Каквог смисла је имала револуција? Тражимо квалитетнијег хришћанина у 21. веку! Пре свега православног. Да зна зашто је православан. Доћиће гора искушења него комунизам. Нисам пророк, али сигурно је тако. Све мгуће врсте манипулација, болести, цео омотач почиње да се мења, еколошке кризе... Горе ће бити! Вера мора бити јача. Али – квалитетно јача! Није довољно палити свећу и сећи Колач, то и свештеници знају! Није довољно више! Нек остане све то тако, ништа немам – Слава нас је одржала. Није довољно више! Не можеш тако. Нису знали наши Срби ни ко им је свети Димитрије. Па бар мало да су прочитали ко је био свети Димитрије. А свештеник треба да каже, да их на леп начин пита кад с њима разговара у кући, па чак и ако сече Колач у кући: „Знате ко је свети Димитрије био?“ „Не знам, оче, извините, не знам“. „Добро, ево ја ћу ти рећи!“ Кад је живео свети Димитрије, ко је био... На пример свети Димитрије. Такло почиње квалитетно узрастање православља. Значи, духовно нисмо довољно зрели уопште, нико није зрео, о зрелости смо већ рекли да ни појединци не достигну зрелост, камоли народи! То ми је најтеже питање било кад су ме на трибинама раније питали: „Има ли зрелих народа, докторе Јеротићу?“ Зрелих народа... Ратови, увек изнова... Зрелих народа... Наравно да сам избегавао да говорим, али, шта би сад, који би то био пример зрелих или зрелијих народа? Ја сам био у Енглеској неколико месеци. Да не испадне да хвалим много Енглезе... Знате ли зашто су ми Енглези пријали? Наравно, они су за себе најбољи, разуме се, је ли. То је најбоља политика света. Светска политика је, у ствари, енглеска политика била, и Америку је она учила, чак и данас је учи. Револуцију подиже негде средином 17. века Кромвел. Средином 17. века Кромвелова револуција: одрубили главу краљу Чарлсу првом. Страшно све било. Никад више Енглези никакву револуцију подизали нису. Кад је била француска револуција 1789. године, неки интелектуалци енглези, тако, са симпатијама су се односили у току револуције. А, онда, кад су видели како револуција гута своју децу... Оно чувено; Робеспијер и сви остали, сви су били гиљотинирани, као што је Стаљин гољотинирао оне са којима је почео револуцију. Кад су то видели, и то мало Енглеза који су били више теоријски на страни револуције, дигли руке! Ево, то је било

нешто. Друга чињеница, проверена (али опет да не изгледа да претерано хвалим Енглезе): кад су биал бомбарсовања са фау-бомбом, које је Хитлер бацао на Лондон, млеко се делило подједнако најсиромашнијим и лордовским кућама. Подједнако се делило млеко! Е, то би негде могао бити мао неки знак неке веће зрелости, али само условно говорећи. Тако да о народима и зрелостима не бих говорио. Могу само да кажем ово: вероватно, неки народи су на ступњу десетогодишњака (не кажем који; не морају бити Срби, наравно), неки су на ступњу петнаестогодишњака, неки имају двадесет година. А, шта ми сад то значи ако имам педесет година, на пример? Па, то значи да ми је крај близу. Па, шта сад значи зрелост уопште? И она идеја о најстаријем народу на свету – Срби. Срби најстарији народ на свету?! То је било и неких озбиљнијих чак расправа на ту тему; па, то је ипак невероватно... Онда би требало да је крај, најстарији народ на свету не може да преживи... Или Срби мисле да ће преживети све, и без наталитета, је ли? И да ће све то бити добро као шро смо чули, и да ће му се клањати, и так даље, јел? То све знате, то је наша та претерана омнипотенција, па онда: или се сматрамо најпаметнијим на свету и нико нам ништа не може, или се посипамо пепелом јер смо најгори народ на свету. Само те супротности! Ајде и то, ако можемо, мало да исправимо. Е, да видимо сад још неколико питања, па ћемо завршити.

Јасмина Чабрило. Ево, ја сам три питања међусобно повезала зато што су слична по својој тематици. Колико је снага вере ствар васпитања, а колико индивидуална ствар човека?

[marija]

Владета Јеротић. То је добро питање. Колико је вера ствар појединца, а колико је ствар васпитања? Човек је религиозно биће, молим! Homo Religiosus. Није то само Јунгово. Један од најстаријих архетипова у колективно несвесном сваког од нас, ако признају психолози постојање колективно несвесног; има и озбоиљних примедби на ту теорију. Јер, човек је несвесно биће већи круг, то је несумњиво. Мањи круг је свесно. То нам већ не прија, да то чујемо, је ли, али, то је тако. Где је доказ постојања несвесног? Па, снови. Снови су упадљив доказ постојања несвесног. Јесмо свесни у сну? Нисмо. А шта се све дешава у сну... И, наравно, та теорија о тумачењу снова, сјајно, хиљадама година тумаче снове, никада краја. Јако је значајна, можда је најзначајнија фројдова књига, „Тумачење снова“. Не само сексуално, после је Јунг ту додао много шта. Снови су врло сложени, као што смо и би сложена бића. А то говорим зато, што човек има индивидуално несвесно, фамилијарно несвесно, национално несвесно, колективно несвесно. Видите ту сложеност човековог бића, бескрајну. Човек је религиозно биће, молим! Све цивилизације су имале у високом проценту људе који су веровали у нешто. Прво биле политеистичке религије, а онда дошле монотеистичке религије. Веома значајан тренутак Божијег објављивања Мојсију на Синају, веома значајан! Десет заповести сјајних, сажето све! Сви закони пре мојсија. Било, наравно: Хамурабиојев закон, у Индији закон Мануов... Сви су имало то исто. Али ово, кратко, јасно: „Не убиј“, „Не чини прељубе“, „Поштуј оца свога и мајку своју“... Десет заповести – сјајно, никад нико пре тога, па ни после тога. Господ Исус Христос је дошао да испуни Стари Завет и да донесе љубав која није била довољна, јер је закон био јачи од љубави, закон јачи од благодати. Имате код апостола Павла те прелепе Посланице: ако нећеш љубав и Господа, онда бар слушај закон, јел да? Слушај закон, И то је оно са ауторитетом што нисам био одговорио, да ли треба чврста рука или ауторитет неки. Чврста рука... А, Србима као да стално треба нека чврста рука. А, ето, чврсте руке нигде више нема! Тако далеко идем! Последња чврста рука био Де Гол, Аденауер – ауторитети прави, и наравно, Ганди. Велики Ганди. Кога убише Индуси сами онда, кад је мирио Муслимане и Индусе. Тад је убијен Ганди! Дубоко религиозан. Који је рекао да је његова религиозност продубљена кад је читао Христове проповеди на Гори. Без капи крви истерао Енглезе. Невероватне ствари. Сјајан Ганди, јако га

поштујем. Нема више ауторитета, нема. Гледајте те председнике како изгледају, нећемо да помињемо никога ни америчког ни енглеског како изгледају. Наравно, то увек стоји иза њих неко, сами . Не, нема више чврсте руке. И с тим морамо бити некако начисто, и не треба нам сад више чврста рука. Наравно, питање да ли нам не треба. Али, нема, нема... Био Милош Обреновић, био Тито. Слободан колико је био чврста рука, велико питање, само је изгледало да је чврста рука, али неком је пријала и таква рука; није се показало баш то добро. (Нисам се политиком бавио, тако да то примите с резервом што вам говорим.) Нема чврсте руке више. Човек је биће религиозно које треба да се развија васпитањем. То је одговор. Васпитањем. Та клица религиозности може да остане закржљала целог живота. Ништа не вреди, родитељи нису били заинтересовани... Имате оно чувено европско: „Нећу да га крстим. Нек се крсти сам кад одрасте, па нека изабере хоће ли да се крсти или не!“ Је ли, звучи, онако, привлачно за интелектуалце. Привлачно: кад одрасте, нека сам одлучи. Није добро! Ко верује у анђеле чуваре: добро је крстити дете пвих неколико месеци - годину дана, добро, колико то прође, али – треба крстити! Наравно, то крштење није магијски акт. Јер, кад се и одрасли крсте, многи су умислили: „Данас сам се крстио, сутра ћу бити неки, не знам какав, диван човек“. А, то не. Ако не негујеш то крштење, онда ти је то била чиста магија. Веровао си у магију. Тежак однос магије и религије кроз хиљаде година човечанства. Шта је магија, шта је религија? Мешано, једно и друго... Али, наравно, религија је изнад магије, и то је онда... Васпитање – треба децу рано, ево ту смо имали анкете, врло добре… Веронаука - видите Веронаука, треба Веронаука. Ја ту нисам много сумњао никад. А зашто би се увела Веронаука? Па, ето: Веронаука, грађанско васпитање, бирај нешто, не мораш ништа бирати, како хоћеш... Веронаука. „У Мандушића Вука свака пушка убојита!“ Према томе, вероучитељи велику одговорнос имају. Ми смо пре другог светског рата имали Веронауку у школи, то знају старији, од 1. до 8. разреда гимназије. Предавали су доста бирократски ти људи, теолози, неки у цивилу, боље било кад су били у мантији. У главном су били цивилни теолози... Ништа! Осам година слушаш хришћанску Веронауку, ништа после тога, као да ништа није било. (Не код мене, ја сам имао само три петице у гимназији, био сам добар – врло добар ђак, никад одличан. Из гимнастике, историје коју сам страшно волео и Веонауке. Тако. То сам волео.) Али, Веронаука није била добро предавана. Административно-бирократски он исприча тамо... Мора носити веру истинску тај који предаје Веронауку! Опет та вера не мође да се мери и не треба да се мери, не може, али – нека расте, код вероучитеља нека расте. Почело је, па после пет година осећа у себи прилив снаге, Дух Свети. „Негуј у себи веру, доћи ће ти дух“. Онда, ниси исти као пре. Не можеш бити исти! Не остајемо исти ! Стара јеврејска изрека каже: „Ако не постанемо бољи, постаћемо гори“. Е, па, цела психологија, ако се слажу моје колегинице, је, управо, то. Ако не постанемо бољи, постаћемо гори! Нема стајања, нема да будемо исти, не постоји исти. Ћелије се стално мењају у нама, ове галаксије шпта већ раде, ови атоми у овом асталу овде крећу се. Све је у непрекидном кретању. Не можемо стајати и бити на истом. Ако смо дуго на истом – регредираћемо. Израз психолошки. Па ћемо постати гори. То је Одговор на то питање.

Јасмина Чабрило. За добар развој детета је, свакако, потребна усклађеност родитеља. Да ли је јако важно и да у вери родитељи буду усклађени?

Владета Јеротић. Опет апостол Павле. У оно време било многобожаца, незнабожаца (можда би боље било рећи многобожац него незнабожац; незнабожац изгледа као да нема бога; свако има неког свог бога, унутра). Многобожац и хришћанин. Муж хришћанин или жена хришћанка – жени се, удаје се, за многобожца. Ако је истинска вера хришћанска у том мужу или жени, после неког времена, па може проћи и неколико година, тај његов партнер, муж или жена, постаће, полако и они хришћани. Тако, ово не

мора бити битно. Добро је кад јесу и један и други, разуме се. Па би могло бити питања: шта један је католик, а други православан; један Муслиман а други Србин? Предложио сам, али то је непријатно, неће то они прихватити, округли сто о мешаним браковима, јел да. Мешани бракови. Па, Европа пуна мешаних бракова, тек Америка. Па то успева! Ништа, лепо, слажу се, фино, ништа. Један протестант, други католик, на пример. Деца, то је сад оно. Деца, па... остављена, па кад осрасту нека одлучује хоће ли бити католици или протестанти. Добро. Али, функционише ипак некако тај брак. Овде на Балкану, на жалост, није функционисало добро са мешаним браковима, није функционисало. Треба неки литерата, добар литерата, да има као тему: Сачувао се брак Муслимана и Српскиње, Хрватице и Србина, сачувао се после свега овога, воле се и даље. То је за литературу мени. А има примера. Мало, наравно. Знате ко се сачувао добро? Кад су отишли у иностранство. Тад су добро прошли. Иначе, ово се распадало све страшно. Из љубави се узели, деца се родила. Како је могла да делује политика до те мере на осећања мужа и жене? Видите колико је јача политика од природних осећања љубави, је ли могуће то? Опасна политика, права страст (не моја, никад се нисам политиком бавио, то ме Бог сачувао). Срби кад крену са политиком, то је страст. То је страст. Таква страст, да их више не занима ни сексуалност, ни жена. А жену муж? Не. То је јаче. Јаче! Буде јаче, тако да у браковима страсних, негативно страсних политичара, не функционише добро баш секс, а треба да функционише секс: физички, емотивно, интелектуално, духовно. То нам је тешко да постигнемо. А све четири компоненте дају добар брак. Тешко.

Јасмина Чабрило. Појасните значај исповести и покајања у решавању проблема код младих.

Владета Јеротић. Ту су свештеници, сад, пред њима да говорим... Исповест је најприроднија ствар на свету, мала деца се исповедају спонтано својим родитељима. Млади људи имају потребу за исповедањем, па се исповедају један другоме, пријатељ пријатељу, пријатељица пријатељици. Ако се у адолесценцији сачува добар однос са родитељима – велика ствар. Ако ћерка има поверења са 18 година у мајку, па јој каже све. „Па, мама, затруднела сам“. Па, мајка прихвати. Воли ћерку, учиниће нешто, не знам, неким саветом, нешто... Па, не сме да каже. Многи и не кажу ништа, оду па абортирају сами, једва нешто да примети мајка или не. Син према оцу у адолесценцији – дивно ако тај однос се сачува. Ретко сачуван, али, ето, има примера. Исповест је најнормалнија ствар. Сваки има потребу апсолутно за исповедањем, нека ми нико не каже да нема потребу. И, ето, хришћанство, 2000 година – исповедање. То је, ваљда у 13. веку, на 4. концилу католичком: обавезно исповедање једанпут месечно! Молим лепо, није то тако лоше! Наравно, питање је шта је исповедање, и каква је разлика између православног исповедања, протестантског и католичког. О томе је писао Александар Шмеман, сјајан велики теолог 20. века, православан, у „Светом Владимиру“ у Њујорку држао је катедру, причао је, био је, наравно, у првом реду за православно исповедање, и давао је примедбе на римокатоличко и протестантско исповедање. Не можеш се исповедати па после исто чинити што си чинио зло. Исповедање мора бити спонтано, не наметнуто, мора из човека да изађе та потреба, нико да му не каже ништа, не мора да се заповеда. Изнутра, и наравно да има духовника. Е, па, то није тако просто данас. И то би била нека анкета згодна: ко иде за исповедање код калуђера по манастирима, а ко иде код свештеника? То би била јако занимљива анкета, јер једни, ваљда, имају потребу за већом строгошћу, па иду код калуђера, иако знају да ће добити епитимије и да ће бити срожији. Други, нарочито у вези сексуалности, иду код свештеника - људи у браку, имају искуства, па разумеће и разумеју често боље него калуђери. Али, тиме не говорим у прилог ни једних ни других, молим лепо! Само кажем да би била занимљива анкета: ко иде да се исповеда у

манастир калуђерима, а ко иде свештеницима? Скоро да је природније ићи свештеницима, због веће слободе. Мало си уплашен пред калужером, који је са 16 година дошао у манастир, а сад има 60, остао чедан, наравно, и многе ствари разуме које не разуме свештеник, има предности, наравно. Има неке чедности код калуђера, неких, не код свих. Али, неке ствари није искусио. Е, може ли без искуства? Може. Кроз дуго исповедање стекне и добар калуђер неко искуство које сам није имао (то је занимљиво исто), него је наслушао се свега, и онда може да каже и нешто добро, не мора да буде увек сувише строг. Ето са исповешћу, треба да имате исповедника. Треба, треба. Наравно, у малим местима се људи плаше. Свештеник је као лекар. То је Тајна, то је Света Тајна, то не може пасти на памет ни једном свештенику да било где и било кад каже нешто што је чуо, и у малом месту, не може постојати, не сме постојати тако нешто. То ми је један наш добар исповедник, који је после постао и епископ, говорио: „Некад не могу да спавам 2-3 ноћи од онога што чујем, али свети Пимен“, каже тај епископ, „помогао ми је кад је рекао: све спали одмах!“ Па и ми психотерапеути шта смо се наслушали, тако, та веза психотерапије и духовника исто је веома блиска. Шта смо се наслушали, ја као млад стварно нисам спавао! Шта човек носи у себи? Па, Бога и ђавола. Ето, баш тако. Најупрошћеније. А стварно тако. А, ђавола... незамисливо ружног. Невероватно шта може се у човеку јавити као ђаволска мисао! Да ли од ђавола, да ли од њега самог. Нико не негира постојање демона, наравно, не можемо, Христос нам је то рекао. Исповедање – лакше ће вам бити, па, наравно, искрено исповедање, па – свештенику, калуђеру, ево ти манастири, идите... Осетићете неко олакшање кад се исповедате. Осетићете...

Јасмина Чабрило. Ово ми делује као рукопис, рецимо, средњошколаца, па бих волела да на та питања одговорите. Ако је идолопоклонство грех, зашто се клањамо и целивамо фреске и иконе? Ако смо учени: „Не чини себи идола“, занима их ваше мишљење о томе.

[marija]

Владета Јеротић. То су теолози боље одговорили од мене. Икона није идол, разуме се. У икони ми препознајемо присуство тога светитеља. Њему се клањамо, њега љубимо, а не дрвену икону. Иначе - опет магија. Јел знате оно – народ воли да остави новац на икони. То је исто ружан обичај. Иако свештеници ставе место где треба новац да се стави – не. Он на икону стави новац. То је по мало плаћање, је ли, сад сам ја тебе пољубио, још сам ти и новац ставио, па ћеш ми ваљда помоћи. Много непросвећеног има, али добро. Свештеници имају много посла, нарочито сада, у 21. веку. Нећу их оптерећивати, али морају бити квалитетнији него што су били они пре 20, 30, 50 година! Није то било Бог зна како квалитетно: Водица, сечење Колача, готово, све се на томе завршавало. Не може тако! Морамо бити квалитетнији. Наравно, овде, икона не може бити идол, то су, сад, велике борбе биле иконобораца и иконофила, сећате се? Туго трајало то, византијски цареви били на страни иконобораца, а онда ипак је победила и на Сабору једном је поново прихваћена икона. Човек има потребу за иконом. Ту види видљиво оно што је невидљиво. Моли се ономе што је невидљиво. Лепо је у дому свако приватном од вас да има нека икона на зиду. Делује некако заштитнички, па још и кандило ту, упаљено кандило делује нам лепо. Смирујуће увече, упаљено кандило, смирај дана. Увече би требало сви да се смиримо мало по природном ритму неком, јел да, да бисмо могли ући нормално у спавање. Апостол Павле каже: „Гневите се, а не грешите. Нека сунце не зађе у гневу вашем“. Гледајте апостола Павла пре 2000 година. „Гневите се, а не грешите“. Значи, имамо право и да се гневимо, и на децу, и на мужа, и на жену, али без мржње. Да не грешимо кад се гневимо, да ли је то могуће? Па, јесте. А има и чистог гнева, ако га има – мало је парадоксално, али може се гневити без мржње. Е, то су дивни људи који умеју да се гневе и да опраштају брзо. У браковима увек има неслоге негде. Не може, идеалних бракова нема. Али, док траје

љубав, нека лети и перје, је ли, кад се свађају; ништа, после тога се помире, воле се јер се воле. Без обзира на децу; сад, деца се родила, не. Деца не учвршћују увек бракове! То је исто била велика заблуда некада: „Кад се роди дете биће ми боље с мужем“. Не! Још муж буде љубоморан, па се роди још мушко дете. Лепше кад се роди женско дете за мушкарце. Али Срби наравно... Сад, много мање, фино, школованији људи то више не. Оно раније: жена роди две ћерке, па, ето, трећа трудноћа, па треће опет ћерка. Па оде, па се напије, шта све не ради муж, а оно мушкарац одређује пол! Јадне жене! Муж одређује пол! У њему је то битно. Као оно: нема деце, па жена увек крива што нема деце, иде, јадна, на сва могућа испитивања, чишћења и продувавања тубе, а оно 46-48% мушкарци одговорни за стерилан брак! И, наравно, школовани људи данас, па чак и мање школовани, то се ипак није нешто изменило, ево, нешто се набоље мења. Има да иду на прегледе, него шта! Не само жена, има и мушкарац да иде. Чак (то морам питати уролога још једном), мислим да се лакше лечи мушки стерилитет него женски.

Јасмина Чабрило. Да ли је за вас раздвојива вера у Бога од вере у самог себе?

Владета Јеротић. Добро, сва су питања била добра жао ми је што нећемо моћи сва остала. „Љуби ближњег свога као самог себе“. Е, сад, немојте ме... Ја бих то сада могао пола сата, а стварно, без претеривања. Пола сата бих могао само на ту дубоку, истиниту, тешку, а тачну, у Старом Завету па у Новом Завету. „Љуби ближњег свога као самог себе“. Мислите ли ви да ми волимо сами себе? То је једна од великих илузија. И то је несрећа страшна наша, ми не волимо или не волимо довољно себе, јер немамо Бога у себи. Кога ћемо волети у себи, хоћемо волети мајмуна у себи? Па, извините, али тако то, баш тако! Кога треба волети у себи. А, ваљда, прави лик од Онога Који ме је створио. Ако имам Бога у себи, волим себе јер волим Бога у себи, а онда ћу волети ближње. А не могу волети ближње, а да не волим себе, а то исто не иде! Нема то! Никаква жртвовања, никакав мазохизам, никакво претеривање. Волим другог а не волим себе – то не постоји. Наравно, људи могу врло себично да воле себе, то се зове нарцизам, иако није сваки нарцизам негативан, имамо и позитивне нарцизме. То је самосвест, видите... Једно је негативан нарцизам, а друго је самосвест. Мораш у детету развијати самосвест, Опет нешто у прилог Енглеза. Да не претерујем. Једна наша дивна жена, психолог Оливера Петровић, завршила је психологију у Београду, отишла у Оксфорд - била одличан студент, добила стипендију. Тамо магистрирала, докторирала, постала професор. Докторирала на дечијој религиозности. Дубоко религиозна. Није се удала. Е, па сад, не може све, није се удала. Код ње сам био гост једно време. Некако ми претерано хвали енглезе. Сад, они су је примили и било све добро тамо с њом. Она је тамо 30 година, још увек је жива. 30 година је у Оксфорду, предаје у Оксфорду(!), молим лепо, наша жена, оливера Петровић! „Зашто толико хвалиш Енглезе?“ „Па“, каже, „јер просечна енглеска породица цени дете и у њему развија самосвест“. Како самосвест? Па, тако: не уради дете нешто добро са 3-4 године, отац, мајка поново покажу како се ради, опет не уради добро; не каже као што умеју да кажу наши, а не само наши: „Опет не знаш то! Јесам ти показао? Шта ће од тебе бити? Ништа од тебе неће бити! Какав си ти мој син, кад ја такав нисам био кад сам био мали?“, шта све не чујемо. Оном детету, које је иначе немоћно биће, треба непрекидно развијати самосвест. Једини које треба хвалити! Не треба Јеротића хвалити! Него треба хвалити децу негде до 6-7 године. Већ тада умерено хвалити; мало у адолесценцији, мало, не претерано. Али, првих неколико година има смисла дете хвалити. Кад уради добро обавезно га хвалите. А не вештачки! Интелигентно дете осетиће одмах да ли то вештачки радите или спонтано! Не зато што сте научили да то тако треба, него што заиста сте срећни што је то дете нешто лепо урадило. Похвалите га, брате. Тако се развија самосвест. Е, Енглези – самосвесни људи. „Наравно“, рећи ћете, „није ни тешко

бити самосвестан кад су освојили пола света!“ Мора бити прво богат, да би био скроман. Иза богатог један ђаво, иза сиромашног два. Хвала!