ОТАЦ ЈОВАН КРЕСТЈАНКИН

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

Срце је корен живота

 

Бесмртна и разумна душа, која нам је од Бога дарована, пребива у срцу, јер је срце духовни центар живота и наше душе. Свети оци Цркве, на основу личног духовног искуства, сведоче да је управо срце, а не разум, орган богопознања. Знамо из Светога Писма да је срце орган наших жеља, воље, добрих и злих намера. Сагласно жељама и намерама срца дешава се избор животнога пута.

По Светом Јовану Дамаскину: „Срце је центар сила множења, храњења, раста, и других"; а Свети Василије Велики у „Шестодневу" каже: „Срце је корен живота".

Најновија научна достигнућа дају доказе да је срце не само орган крвотока, него пре свега орган осећања. А Свето Писмо о срцу човечијем говори више и боље од било које науке, показујући да је оно више и дубље од органа осећања, зато што: „Ништа није дубље од човечијег срца", сведочанство је праведног Јова. Срце је најважнији орган познања, мишљења и воље - оживотворење свих духовних дејстава. Господ тражи наше срце: „Сине мој, дај ми срце своје!“ (Приче 23,26), јер ако је његов центар у Богу, онда су и све остале душевне силе.

Срце је место сусрета човека с Богом, пут познања вишег света; срце има способност да општи с Богом, да препозна деловање Божије, јављање и откривење Бо-жије, - а што је човек духовнији то је у њему ова спо-собност наглашенија.

„У срцу моме као да се огањ разгорео", каже пророк (Јер. 20,9). Какав огањ? Ево шта каже Свети Јефрем Сирин: „Недоступан уму улази у срце и обитава у њему. Земља не може да издржи стопе Његове, а чисто срце Га носи у себи." Созерцава га без очију, по речи Христовој: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети".

Свети арх. Лука пише: „Срце се састоји од мноштва осетљивих, тананих струна за све добро и истинито, које се не саглашавају ни са чим што је зло и неискрено". Управо због своје профињености многоструно срце има способност општења с Богом у молитвама и откривењима, јер оно чује тихи глас савести који му говори.

Срце, које је корен живота, подстиче на делатност све остале душевне силе, јер је њему дата власт над управљањем животом. Страсти одвлаче срце на погрешне путеве, и зато само људи очишћени и слободни од страсти, могу чинити оно што је исправно, по вољи свога чистога срца. „Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер је у њему извор живота", саветује премудри Соломон.

Срце је и корен греха. „Из срца излазе зле помисли..." (Мт. 15,19). Огреховљеном срцу тешка је помисао на Бога. Срце рањено грехом не може волети Бога, јер га се боји. Њему су очи ума помрачене и затворене, оно не чује глас савести која јасно сведочи о Богу, и веома често доводи човека до безумља. „Рече безумник у срцу своме: нема Бога" (Пс. 13,1).

Срце је центар физичке и душевне делатности, и пошто обједињује душевне способности, оно има спознајну моћ и силу делања. Срце је тајанствена оса која држи у јединству духовни и телесни сасатав човека. Оно је бездан дубоки који везује човека с Богом и ближњима. Хришћанска љубав извире из срца, и она се разликује од сваке друге љубави, јер је благодатна.

Преподобни Макарије Велики о овоме каже следеће: „Срце влада свиме, и када благодат захвати све поре срца, и загосподари над свим помислима душевним - тада можемо видети да ли је на таблици срца написана благодат закона духа." У срцу се формира личност човекова, и кад је душевни живот у хармонији, тада срце наступа као регулатор сила добра и зла.

У тајним дубинама срца скрива се врлина или порок. Духовно опитни људи знају да при добром и благодатном настројењу, у срцима осећају тиху радост, дубоки мир, топлоту и светлост... који се умножавају творењем добрих дела и молитвеног духа. Насупрот овоме деловање на срце духа злобе рађа у њему смућење и жалост, некакву успаљеност или хладноћу, неутешно не спокојство. „Срце прима реч Божију, разуме је и осећа. Сам Господ каже да је оно њива на коју се семе речи сеје. У читању и слушању Светог Писма управо срце добија то осећање да се дотичне речи односе на нас.

Срце не само да прима дејство Духа Божијег, него, као центар нашег духовног живота, оно усавршава и уподобљава Богу. Срцем се испољава виша функција духа човечијег: вере и љубави. Срце је центар љубави: „Добри човек из доброг срца свога износи добро", (Лк. 6, 45). У срцу се рађају добродетељи: смирење, кротост, милосрђе, трпљење, праштање, вера, љубав. Чисто срце је највеће богатство човеково, јер је оно наша слава у Господу. Управо зато се оно  јавља као место пребивања душе. Зато се молимо: „Срце чисто саздај у мени Боже, и дух прав обнови у утроби мојој" (Пс. 50,12). Чисто срце - храм Божији, а дух прав - Дух Божији у њему.

Срце је непрозирно, недоступно чулима, и не само туђем, него и нашем погледу, јер је срце сфера, а не центар Човек срцем воли, верује, нада се. Човеково срце води спољашњи живот, кад: "Уста говоре од сувишка срца" (Мт. 12,24), и унутрашњи, „унутрашњи човек срца" (Ап. Павле), који сједињује у себи свет природни и свет натприродни.

Питање срца је питање слободе. Слобода самоопредељења је дубља од свести, јер закони не делују у сфери срца. Отуда је немогуће забранити да се воли, мрзи, хоће, неће, верује, не верује. Судбина човекова, његове најинтимније одлуке решавају се у дубини бића, у срцу, па и иза срца, у благу - које је Бог! „Где је благо ваше, онде је и срце ваше". У овој сфери је човек Божија слика.

Дакле, срце а не ум - мисли, спознаје, закључује, одлучује. Преподобни Исак Сирин тврди да је „ ум једно од душевних чувстава, док срце обухвата и садржи у себи сва унутрашња чувства". Срце поседује способност да задобије из духовног света осећања вишњег по-ретка и да их преда уму. Дар интуиције која је у сфери срца, осећа и зна много тога што је уму несхватљиво и необјашњиво. Интуиција је: познање суштине ствари и бића, не умом него срцем.

Исихастички пут: ум у срцу, показује да није ум последња дубина бића, него срце. Али, ум се шири срцем, а срце се просветљује умом. Љубав се рађа у срцу од познања ума о Богу. Кад срце узљуби Бога оно стре-ми Њему, и човек све више и више стиче познање о Богу. За познање тајних дубина Божијих неопходно је срце чисто, колико је то сазданом бићу могуће, осетљивом на Красоту коју прима. „Дубоко је срце човеково и ко ће га испитати", (Пс. 64,6).

Срце има способност да љуби, а љубав има способност да позна Бога, јер „Љубав је Бог". Срце које љуби утврђује вољу, просветљује ум, дарује утеху на тешком животном путу, подстиче човека да твори добро ближњима, пријатељима и непријатељима. Само је љубав способна на задивљујући подвиг самопожртвовања. Срце је престо на коме седи Господ.

Свети Јован Кронштадски: „...Ти знаш како срце бистро, јасно и далеко види, нарочито предмете света духовнога, што је приметно у сваком познању, а нарочито у духовном, где се много тога вером познаје, (виђењем срца); а срце је око бића човечијег - и што је оно чистије, тим боље, даље, и јасније види. Код светитеља је ово духовно око доведено до оне висине и чистоте, са које свети Божији људи виде јасно, широко и далеко, виде наше духовне потребе." Толико о срцу човечијем.

[Данче*]

Дан почетка новог завета са Богом на земљи - Архимандрит Jован Крестjанкин

У име Оца и Сина и Светога Духа!

 

Данас се у храму Божијем Дјева јасно јавља и свима Христа наговештава... Гледајући улазак Пречисте, ангели се задивише што Дјева ступа у Светињу над светињама.

Чистота и светост, светлост и радост - то је неухватљиви дах данашњег празника и службе.

 

Ликујући и радујући се, степеницама старозаветне светиње Јерусалимског храма пење се трогодишња Девојчица, већа од Светиње над Светињама. Њени стари, праведни родитељи, Јоаким и Ана, као и хор девојака са упаљеним свећама, "појући, играјући и ликујући" прате Ону Која се приноси на дар Богу. Обузет свештеним усхићењем првосвештеник Захарија - старац, родитељ Претече, "благословивши прими" Свету Отроковицу и по нарочитом откровењу Божијем уведе Је у Светињу над Светињама.

 

Догађаја је мало, и због чега је тако радосно, тако важно и значајно постало ово славље? Зашто је овај празник постао један од дванаест највећих празника? Због тога, драги моји, што је Ваведење Пресвете Богородице у храм постало неопходна карика у ланцу спасоносног Божијег промишљања о свету.

 

Овај догађај је завршио петовековно отуђење човека од Бога и његов боравак у ропству греха

 

Светилиште Јерусалимског храма, где је обитавао Бог и где је Он откривао Своје присуство, није било приступачно никоме осим првосвештенику и то једном годишње, када је он улазио овамо са жртвеном крвљу и приносио молитву за грехове народа. То светилиште се, благодаћу Божијом, отворило за Богоизабрану Отроковицу Кћер људску. Пресвета Дјева је уведена у Светињу над Светињама, носећи у Себи невидљиво за свет велику жртву, нову живу жртву - Христа, Бога и Човека.

 

Старозаветни Божији храм је примио у себе семе новог живота - Богоотроковицу, у Којој духовно зри и ниче Нови, спасоносни Завет човечанства с Богом. Старозаветни Божији храм је примио у себе свештени ковчег Новог Завета, живи храм Спаситељев, скупоцену ложницу и Дјеву - свештену ризницу славе Божије.

 

Са уласком у храм Богоизабране Отроковице наступило је време када се Божије благовољење враћа људима и кад се они приближавају Богу као свом Небеском Оцу, јер је Син Божији постао и Син Дјеве. Благодат благовести помирење с Богом, и улаз на небо отвара се свима који жуде за небом.

 

С овим уласком су се први пут могле изговорити речи: "Твоје од Твојих, Теби приносећи..."

 

Дар Божији људима - Пресвета Дјева - плод молитве престарелих родитеља, а кроз Њу и Христос, враћа се од људи Богу, као дар Њему од људи, као жртва угодна и миомирисна.

 

Са овим уласком предосећају се промене у свету, и први пут су се могле запевати речи радости и наде: "Христос се рађа, славите, Христос силази с небеса, изађите Му у сусрет."

 

С уласком Пресвете Богородице у храм догодило се чудо. Небо се сјединило са земљом и вечност је ушла у време, освештавајући га за вечност. "Данас је почетак Божијег благовољења, и проповедање човечијег спасења."

 

Тако је велик овај дан, тако је он јединствен и непоновљив - дан почетка Новог Завета са Богом на земљи.

 

До доласка Христа Спаситеља у свет остало је још веома мало година и храм Божији је био позван да у тим годинама у највећој светости, чистоти и божанственој сили одгаји и васпита чисту детињу душу Богоотроковице, испуњавајући Је божанством и припремајући у Њој само Боговаплоћење.

 

Пресвета Дјева је у храму Божијем из дана у дан расла и телесним и духовним снагама. Силе духа Пресвете Дјеве су се уобличавале, расле и укрепљивале ангелском беседом, молитвом управљеном Богу и делањем Бога ради. Њена телесна снага је подржавана небеском храном, коју Јој је доносио Архангео. Првосвештеник Захарија, који ни сам није могао свакодневно да улази у Светињу над Светињама са запрепашћењем, недоумицом и страхом слушао је беседе Дјеве са Архангелом у Светилишту. Не налазећи ништа слично у јављању ангела другим људима, првосвештеник је постајао све сигурнији да је дошло време да се испуни свеопште очекивање и да ће од Благословене доћи спасење, од Жена - Обећани, од Дјеве - Бог.

 

Будући храњена Божијом благодаћу и изгубивши у последњим годинама Свог живота при храму једину везу са земљом - своје праведне родитеље, Марија се заветовала Богу да ће до краја живота сачувати девственост и остати слушкиња Господња, Њему Једином служећи и предајући се увек и у свему Његовој Светој вољи.

 

Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи Твојој (Лк. 1,38).

 

Њено срце, предато Богу, постало је нерукотворени храм, обитавалиште Божије. убрзо након тога, доћи ће Христос - Њен Син и Син Божији - и утврдити истинитост овог новог нерукотвореног храма, чији ће темељ постати Он Сам.

 

Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог, јер је храм Божији свет, а то сте ви (1 Кор. 3,16-17). Са тим обнављањем храма Божијег, људи се неће поклањати Богу само у Јерусалиму, него ће Му се у Духу и истини поклањати на сваком месту где Он влада и где се нађе верно и богољубиво људско срце.

 

На овај велики дан данашњег празника не можемо а да се сви ми не замислимо и да не будемо свесни да је пут према Небу, откривен људима у ова давна времена, и данас исти и да почиње на прагу рукотвореног храма Божијег, када се човек крштењем приноси на дар Богу и постаје нерукотворени храм, када се Дух Божији настањује у њему. Наш пут по животу мора да прође кроз храм, како бисмо се васпитали и одрасли у њему, како би се овај пут завршио у светилишту Божијем, на небу, где је са Својом жртвеном Крвљу за нас ушао Сам Христос - Првосвештеник будућих блага.

 

Драги моји, храм Божији је свагда и у сва времена био жртвеник Божији, који освештава и жртве и оне који их доносе. Још је у старозаветним временима Сам Господ благословио храм као место Свог обитавања. Небо је престо Мој а земља подножје ногама Мојнм: Гдје је дом који бисте Ми сазидали, и где је место за Моје почивање (Ис. 66,1)?

 

Први храм Божији, рукотворено светилиште на земљи које је изградио син цара и пророка Давида, Соломон, 1033. године пре рођења Христовог, био је сазидан непосредно по Божијој заповести. Посветио сам дом овај... да ту намјестим име Своје довека; и очи ће Моје и срие Моје бити онде вазда, рече Господ (3 Цар. 9, 3). Диван, свет и велелепан био је први храм Господњи у Јерусалиму, а Ковчег завета, који је Бог дао преко Мојсеја, налазио се у њему.

 

Храм Божији је свагда и у сва времена вечност, у њему живи и борави све што је било од почетка, од стварања света, и што ће још бити до самог Другог и славног доласка Господњег. У Храму Божијем је све у свагда живо - и прошлост, и садашњост и будућност. У животу не постоје тајне за које не би знао Храм Божији - света Црква.

 

Зашто онда живи не знају ове тајне, зашто чак и они који бораве у храму остају глуви и слепи за њих, зашто је тако мало оних који виде и који чују?

 

Зашто је пропао први Јерусалимски храм, заједно са својом великом светињом - Ковчегом Старог Завета? Зашто нам је велика светиња другог Јерусалимског храма, освештана боравком Ковчега Новог Завета - Пресвете Богоотроковице - и доласком у њега Спаситеља и Бога - Христа, оставила као успомену на себе само Зид плача? Зашто је "Нови Израиљ" - Велика Русија, која је у току девет столећа градила у себи Дом Божији требало да, као старозаветни

 

Израиљ, доживи седамдесетогодишње ропство од својих и мрскост пустошења на светом месту - многе и многе разрушене храмове Божије и манастире?

 

Одговоре на сва наша горка "зашто" треба опет да тражимо у Храму и у Светом Писму које Храм чува. Он чува светиње, он чува истине, али тешко нама, живима, јер се испоставља да су ове отворене ризнице, ова пророчанства која су се до нашег времена испунила, због наше лењости, суровости и неверја за нас остали тајна, скривена иза седам печата. Ево шта је рекао Господ Саваот у време када се први старозаветни храм тек освештавао и блистао светињом.

 

Саслушајте пажљиво ове речи, драги моји, јер је њих Господ изрекао као упозорење васцелом људском роду: Ако се ви и синови ваши одвратите од Мене и не одржите заповести Моје и уредбе Моје које сам вам дао, ако отидете и станете служити другим боговима и клањати им се, тада ћу истребити Израиља са земље коју сам вам дао, и овај дом, који сам посветио имену Својему, одбацићу од себе... ко Год прође мимо њ, зачудиће се и запиштаће, и рећи ће: зашто учини Господ ово од ове земље и од овога дома? И одговараће се: јер одусташе од Господа Бога својега... и узеше друге богове, и клањаше им се и служише им; зато пусти на њих Господ све ово зло (3 Царств. 9, 69). Ове речи нису чули они, којима су оне биле упућене. Зар их нећемо чути ни ми, иако видимо да су се испуниле?

 

Одступање од Бога - то је разлог свих несрећа у сва времена.

 

Јеврејски цареви и народ одступили су од Бога и поклонили се туђим боговима. Господ је казнио Израиљ ратом и, у очекивању покајања, послао отпадницима пророка Јеремију, да им проповеда покајање ради поправљања. Они, међутим, нису послушали пророка, као што нису послушали ни Самог Господа. Јерусалим је био разорен, Соломонов храм је пао а Ковчег Завета је пропао. Израиља, који је сагрешио, задесило је седамдесетогодишње вавилонско ропство.

 

Други Јерусалимски храм, саграђен после повратка из Вавилонског ропства, био је мањи и не тако велелепан, али су му пророци Агеј и Захарија предсказали славу већу од славе првог, јер ће у њему узрасти Ковчег Новог Завета. Судбину овог храма и престанак старозаветне жртве пророк Данило је предсказао много пре него што се ово десило. Последње пророчанство о другом Јерусалимском храму зачуло се из уста Самог Спаситеља. На дан Свог уласка у Јерусалим, Господ Исус Христос је заплакао и, видевши да је Голгота близу, предсказао храму пропаст: И срушиће тебе и децу твоју у теби, и неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао време у којем си похођен (Лк. 19; 44).

 

Израиљ је опет одбацио Божије и примио људско, одбацио је Христа Спаситеља осудивши Га на смрт и измоливши себи убицу Вараву. Свет чује последњи плач, јецај због слепила изабраног народа: Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби! Колико пута хтјех да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтедосте! Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста (Мт. 23, 37-38).

 

Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста - страшне речи су се оствариле, зато што људи опет нису желели да буду Божији.

 

Јерусалимски храм је васпитао Ону Која је већа од Светиње над Светињама, и следбенике Христове. Међутим, у њему су истовремено живели и они, чији је живот био далеко од Бога и који су, између храма и жртвеника, убили првосвештеника Захарију, који су убили Претечу Христовог Јована, који су разапели Христа Спаситеља.

 

Зар не видимо да човек постаје или сатрудник Божији или рушитељ онога, што Господ зида? Погледајте, драги моји, како опасно корачамо. Може се бити у храму, али без Бога, и Бог кажњава људе зато што Га не поштују, зато што одбацују храм.

 

Деценијама трају спасоносне Божије казне према људима позивајући људско срце да се врати Богу. Као последње упозорење, зазвучале су нам речи приче о виноградарима: Узеће се од вас Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове (Мт. 21, 43).

 

Будимо нарочито опрезни сада, драги моји, зидајући и поправљајући мноштво рукотворених храмова, не заборавимо главни новозаветни храм Божији - своје срце, које је позвано да служи Богу у Духу и истини. Не заборавимо да се враћамо из заробљеништва туђинских племена и нашег народа, који нападају нас и нашу православну веру, не заборавимо да смо болесни, осакаћени, духовно изнемогли. Не заборавимо да смо дуго, веома дуго, били без Бога и да сада тек стојимо на прагу Храма који ће нас освештати, али само под једним условом: ако ми то сами пожелимо.

 

Навешћу вам, драги моји, речи Господње, које данас нарочито треба да нам помогну да постанемо свесни критичног момента нашег садашњег живота: Зато сада овако вели Господ над војскама: узмите на ум путеве своје. Сејете много, а увозите мало; једете, а не бивате сити; пијете, а не напијате се; одевате се, а ниједан не може да се загреје; и који заслужује новце, меће их у продрт тоболац. Овако вели Господ над војскама... Идите на Гору, и донесите дрва, те зидајте дом; и биће Ми мило, и прославићу се, вели Господ. Изгледате много, а ето мало; н што унесете у кућу, Ја раздувам. Зашто? Вели Господ над војскама: Зато што је дом Мој пуст, а ви сваки трчите за свој дом. Зато се затвори небо над вама да нема росе, и земља се затвори да нема рода њезиног (Аг. 1, 5-10).

 

Ми стојимо на прагу Храма и треба да уђемо у њега, оживљујући у себи познавање закона Божијег, да уђемо испуњењем обећања која смо већ дали Богу. Не заборавимо да о судбини земаља и народа не одлучују само владари, него да одговорност за живот света пред Богом лежи на свима, на сваком живом, ма како мали био.

 

Драги моји! Милост Божија нам данас даје време и покајање. Љубав Божија трпи болест нашег неверја. Господ чека да нас скупи под Своја крила. Пожелимо онда спасење, вратимо се у Храм Божији љубављу II жељом према њему и вратимо Богу храм нашег срца. Затим ће се отворити обиље милости Божије, коју смо ми затворили нашим гресима, отвориће се небо.

 

А Пресвета Дјева, Богоизабрана Отроковица, Кћи људска, Која нам је прва отворила небо и постала Мати страдалничког и болесног човечанства, увек је спремна да Својом благодаћу подржи, укрепи и да путем спасења проведе кроз живот све оне који Јој притичу с вером и љубављу.

 

"Величамо Те, Пресвета Дјево, Богоизбрана Отроковице, и поштујемо твој улазак у храм Господњи." Амин.

[Драгана Милошевић]

Беседа на дан преподобног Серафима Саровског, чудотворца Писма духовног руковођења за савременог човека

 

 

У име Оца и Сина и Светога Духа!

 

 

Љубљени моји, пријатељи наши, данас се Православна Црква опомиње дана упокојења прекрасног угодника Божијег, покровитеља и молитеља руске земље, нашег оца Серафима Саровског.

 

Готово да је свима познато његово кратко житије. Данас до нас, уз Божији благослов, долазе књиге о преподобном старцу, штампане у великим тиражима. Њих су некада читали наши деде и бабе, а можда чак и наши родитељи. Те књиге су у њима одржавале живу распламсалост љубави према прекрасном угоднику Божијем, приповедајући о подвизима и поукама преподобног Серафима. Сада и ви и ја имамо ту радосну могућност да се исцрпно упознамо са његовим житијем и да се на путу ка Богу руководимо његовим поукама.

 

Пре 158 година у други свет је отишао велики подвижник, и из великог труда прешао у велику вечну радост, одважно се молећи Пресветој Тројици за многострадалну Русију. Он је отишао, али његов животни опит, његови савети и љубав остали су са нама. Данас бих желео да вам препричам старчеву беседу са неким ко је, као и ми сада, трагао за путевима спасења.

 

Својом живом љубављу према људима, преподобни Серафим Саровски је био сличан извору који у снажном млазу избија из дубине тамне шуме, разлива се у реку и, носећи у море своје непресушне таласе, напаја милионе људи.

 

Живећи на земљи, старац Божији је поучавао, тешио и исцељивао оне, који су му долазили с вером, надом и љубављу, крепио и уразумљивао оне, који су желели да победе грех.

 

"Умрећу, и лежаћу у гробу, али ви ћете долазити на мој гроб, овде, као да сам жив, и казиваћете ми све што ваше срце жели да ми каже, а ја ћу вас и из гроба чути као да сам жив", говорио је старац пред смрт својим пријатељима.

 

И поред дубоке вере у молитвену љубав и помоћ старца, не успева свим људима, а посебно сиромасима, радницима и болесницима, да дођу код њега. Међутим, сви могу да прочитају савете његовог светог срца, које нам је оставио. Ето због чега је добро да у ове свете дане, када Црква славослови Христа и опомиње се упокојења преподобног старца, верног слуге Христовог, поменемо и савете светог Серафима.

 

На дан Рождества Христовог 1832. године, неки слуга Божији удостојио се да види оца Серафима у Саровској пустињи. "Стигао сам", казивао је тај слуга Божији, "у болничку цркву на рану Литургију. Дошао сам пре почетка службе и видео да отац Серафим седи у десној певници, на поду... кад је Литургија завршена и кад сам му поново пришао, поздравио ме је речима: 'Све ће бити добро молитвама Пресвете Богородице!' Тада сам се одважио да затражим да ми одреди време, кад ћу од њега чути спасоносне савете. Старац ми је овако одговорио: 'Два дана празника. Време се не може одредити. Свети апостол Јаков, брат Господњи, поучава: Ако Господ хоће, и ако будемо живи, учинићемо то и то.'

 

Затим сам га упитао да ли да наставим службу или да се настаним у селу. Отац Серафим је одговорио: 'Још си млад, служи'. 'Моја служба није добра', приговорио сам. 'То је од твоје воље', одговорио је старац. 'Чини добро, пут Господњи је увек исти. Непријатељ ће свугде бити уз тебе. Ко се причешћује, свугде ће се спасти. Онога, ко се не причешћује, ја не могу да спасем. Где је господар, тамо ће бити и слуга. Смируј се, сачувај мир и ни због чега се не огорчуј.'

 

Упитао сам га и ово: 'Хоће ли се успешно окончати моје дело?' Старац је одговорио: 'Требало би да они, који имају шта да деле, са пуно љубави то поделе са рођацима. Двојица рођене браће имали су два језера. Код једнога се све множило, а код другога ништа. Тај је пожелео да га освоји ратом. Једном је потребна њива од дванаест хектара, а другоме већа. Не пожели.' Затим сам га упитао: 'Да ли би требало да деца уче језике и остале науке?' Он је на то одговорио: 'Зашто је лоше било шта знати?' Ја сам, грешник, расуђујући на световни начин, помислио да би, уосталом, он сам морао да буде учен да би одговорио на то питање. Истог часа сам зачуо разобличење прозорљивог старца: 'Како да ја, младенац, одговорим на то противно твом расуђивању? Упитај некога паметнијег!'

 

Увече сам га замолио да настави спасоносну беседу и поставио сам му следеће питање: "Зар скривање дела, предузетих у име Господње, у случају када знаш да ћеш за њега пре добити поругу него похвалу, не личи на одрицање Петрово? Шта да се учини при противуречностима?' Старац ми је на то одговорио: 'Свети апостол Павле у Посланици Тимотеју каже: пиј вино уместо воде, а одмах затим следи: не опијајте се вином. За то је потребно расуђивање. Не разглашавај, а где је потребно, не прећути'

 

Упитао сам га и шта ће ми заповедити да прочитам. Добио сам одговор: 'Еванђеље по четири зачала свакога дана, сваког Еванђелисту по зачалу, и још живот Јовов. Иако му је жена говорила да је боље да умре, он је све трпео и спасао се. Не заборави да пошаљеш дарове онима, који су те увредили.'

 

На моје питање: да ли би се у болести требало лечити и како уопште живети, он је одговорио: 'Болест очишћује грехе. Међутим, то је твоја воља. Иди средњим путем. Не узимај више него што можеш да понесеш, јер ћеш пасти и непријатељ ће ти се насмејати. Ако си млад, уздржи се. Једном је ђаво предложио праведнику да скочи у јаму. Овај се сагласио, али га је Григорије Богослов задржао. Ево шта ћеш да радиш: ако те прекоревају - не прекоревај; ако те прогоне - трпи; ако хуле на тебе - хвали; осуђуј самога себе, па те Бог неће осудити, покоравај своју вољу вољи Господњој; никада не ласкај; препознај у себи и добро и зло; блажен је човек, који то зна; љуби ближњег твог, јер је твој ближњи - твоје тело. Ако живиш по телу, изгубићеш и душу и тело, а ако живиш по Божијем, спашћеш и једно и друго. Ти подвизи значе више него да неко оде у Кијев, па чак и даље, ако га Бог позове.'

 

Последње речи оца Серафима односиле су се на моју жељу да отпутујем у Кијев, па чак и даље, уколико он благослови. Уосталом, ја му нисам открио ту жељу и отац Серафим је за њу дознао једино посредством дара прозорљивости, који је имао по благодати Божијој... Затражио сам да се помоли за мене, а он је одговорио: 'За све се молим свакога дана. Изгради душевни мир да никада не би био озлојеђен и да те нико не озлоједи. Бог ће ти тада дати сузе покајања.' Поново је потврдио: 'Кад те прекоревају - не прекоревај', итд.

 

На моје питање како да очувам морал људи који су ми потчињени и да ли су противне Богу казне које су, како се чини, законите, он је одговорио: 'Милошћу и смањењем рада а не ранама. Напој, нахрани и буди праведан. Господ трпи и, Бог зна, можда ће још дуго трпети. Ти учини овако: ако Бог опрашта, опраштај и ти. Сачувај душевни мир, да се у породици ни због чега не бисте свађали. Тада ће све бити добро. Исаак, Авраамов син, није се огорчио кад су му засипали студенце, него је одлазио. Међутим, кад га је Бог наградио строструким плодом јечма, почели су да га позивају код себе.'

 

Упитао сам старца: да ли је потребно да се молимо Богу за избављење од опасних ситуација? Старац је одговорио: 'У Еванђељу је речено - Када се молите, не празнословите... зна Отац ваш шта вам треба пре него што заиштете од Њега. Овако, дакле, молите се ви: Оче наш Који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Ту је благодат Господња. Све што је прихватила и пригрлила света Црква, мора бити угодно за хришћанско срце. Не заборављај празничне дане: буди уздржан, иди у цркву, моли се за све. Тиме ћеш учинити много добра. Даруј свеће, уље и вино у цркву: милостиња ће ти учинити много добра.'

 

Кад сам га упитао о посту и браку, старац је рекао: 'Царство Божије није јело и пиће, него правда, мир и радост у Духу Светоме. Не треба желети ништа испразно, а све Божије је добро: и девственост је славна, и постови су добри ради побеђивања душевних и телесних непријатеља. И брак је од Бога благословен. И благослови их Бог говорећи: рађајте се и множите се. Само што непријатељ све збуњује.'

 

На моје питање о духу сумњичавости и о хулним помислима, он је одговорио: 'Невернога ничим нећеш уверити. То је од самога себе. Купи Псалтир, све је тамо...'

 

Упитао сам га затим да ли неко током поста може да једе мрсну храну, ако му шкоди посна храна и ако су му лекари наложили да једе мрсну храну. Старац је одговорио: 'Хлеб и вода никоме не могу да нашкоде. Како су људи живели и по сто година? Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Оно, што је Црква одлучила на Седам Васељенских сабора, то и испуњавај. Тешко ономе, ко одузме или дода и једну једину реч! Шта ће лекари рећи о праведнима, који су од иструлелих рана исцељивали једним додиром руке? Шта ће рећи о Мојсејевом штапу, којим је Бог из камена извео воду? Каква је корист човеку ако читав свет задобије а души својој науди? Господ нас позива: Приђите к мени сви натоварени и обремењени, и Ја ћу вас одморити, јер је јарам Мој благ и бреме је моје лако. Међутим, ми сами то нећемо.'

 

За све време наше беседе, отац Серафим је био изузетно весео. Он је стајао, наслонивши се на мртвачки сандук од храстовине који је припремио за самога себе, док је у рукама држао запаљену свећу.

 

Код старца су, међутим, долазили и такви људи, који 'нису тражили поуку, него су само желели да удовоље својој радозналости'. Тако је један саровски брат уобразио да се приближио крај света и да наступа дан великог Другог доласка Господњег. Питао је и оца Серафима за мишљење, а старац му је смирено одговорио: 'Радости моја! Ти имаш много лепо мишљење о убогом Серафиму! Зар ја да знам кад ће доћи крај овом свету и кад ће наступити онај велики дан, у којем ће Господ судити живима и мртвима и свакоме дати по делима његовим? Не, мени није могуће да то знам...

 

Господ је Својим пречистим устима рекао: А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отаци Мој Сам. Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24; 3639).' При том је старац тешко уздахнуо и рекао: 'Ми, који живимо на земљи, много смо одлутали од спасоносног пута. Гневимо Господа и не чувамо свете постове; хришћани сада једу месо и током велике Четрдесетнице, и током сваког поста. Среду и петак не држе. Црква, међутим, има правило: они, који не држе свете постове и не посте средом и петком, много греше. Господ се, међутим, неће до краја гневити, него ће нас опет помиловати. Ми имамо православну веру и Цркву, која нема никаквог порока.'

 

'За свакога хришћанина, испуњење заповести Христових је лагано бреме, како је рекао Сам Спаситељ, али је потребно да свагда имамо на уму и на устима Молитву Исусову, а пред очима живот и страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је због љубави према људском роду пострадао до крсне смрти. Истовремено, неопходно је да очишћујемо савест исповедањем својих грехова и да се причешћујемо пречистим Тајнама Тела и Крви Христове.'

 

'Радости моја, молим те да задобијеш смирен дух', рекао је отац Серафим другом посетиоцу и одмах објаснио: 'То значи да треба бити сличан мртвацу или потпуно глувом или слепом у свим патњама, клеветама, увредама и прогонима јер то неминовно долази свима, који желе да иду путем Христовим.'

 

Старчеве беседе су се готово увек завршавале речима о нужности да се брижљиво постарамо за своје спасење, док не проће време које је повољно за то."

 

Преподобни Серафим Саровски је још почетком прошлог века рекао: "Ми имамо православну веру и Цркву која нема никаквог порока. Због ових врлина, Русија ће увек бити славна а непријатељима страшна и непобедива, имајући веру у благочешће... и врата паклена неће је надвладати."

Из историје Русије је очигледно да постоји сагласност између спољашње судбине наше отаџбине и унутрашњег стања народног духа. Због тога би требало да имамо на уму следеће: као што је грех довео до катастрофе, тако и покајање може да доведе до васпостављања Русије.

 

Догађаји 20. века су показали да свет стоји пред пропашћу. Нека Господ свима вама подари одважности да се пробудите и да схватите да су људи залутали у мраку заблуда. Свету ће тада затребати неугасиво кандило - света Русија, јер без ње не може да се ишчупа из мочваре.

Русијо, буди онаква, каква си потребна Христу!

 

Драги моји, велика је срећа и утеха, али и велика стрепња, видети да се испуњавају обећања Божија. Данас се не обистињују само обећања Самог Спаситеља, него се обистињују и предсказања угодника Божијих - светих Божијих људи.

 

Због својих великих сагрешења, Русија иде ггутем ватреног и болног очишћујућег испитивања, и то осећа читава земља, васцела Црква, сваки човек.

Особито су тешке патње оних, којима је Господ дао да провиде судбину народа Божијег. Тако је и преподобни Серафим Саровски патио због целог света, због Цркве, због њених јерарха, због сваког човека који је дошао код њега. У молитви, на мразу, смрзавајући се на земљи, у судбоносним тренуцима живота Русије плакали су и васпитаници преподобног - Христа ради јуродиви. Међутим, они су кроз сузе обећали да ће за несрећом доћи будуће олакшање.

 

Својевремено, кад је цветала Дивејевска обитељ, одгајена молитвама и трудом преподобног Серафима, њен велики покровитељ нашао се једном приликом у, на први поглед безначајном, разговору. Био је празник Рождества Пресвете Богородице и он је тада рекао: "Доћи ће време кад ће се моје сиротице као грашак расути поред Рождественских врата." Нико није разумео ове његове речи. Међутим, 1927. године, на дан Рождества Пресвете Богородице, тешка рука прогонитеља спустила се на обитељ и за дужи период је замукнула жива реч молитве Богу унутар њених зидина.

Међутим, тај исти преподобни Серафим је тада - за свога живота - изговорио и другу пророчку реч о Дивејеву. Обећавајући препород обитељи, он је казао: "Не молите, не искајте, не тражите манастир. Доћи ће време кад ће вам без икакве молбе наредити да будете манастир, и тада немојте одбити."

 

И то време је дошло. У априлу 1988. световне власти су неочекивано наложиле верујућима да прихвате манастирску саборну цркву Пресвете Тројице.

 

Сада и сам преподобни хоће да испуни своје пророчанство о његовом повратку у Дивејево. Он за живота никада није био тамо, али је обећао да ће његове мошти отпочинути у Дивејевској обитељи, сазданој његовим трудом, а која се у наше време васпоставља његовим молитвама

Драги моји, данас се у духовном свету дешавају значајни догађаји. Један од њих је задивљујуће друго проналажење (обретење) светих моштију преподобног Серафима Саровског. Мучећи се својим светим моштима у заточеништву током пуних седамдесет година, угодник Божији, преподобни Серафим, вратио се у Цркву. Током 1920. године, приликом затварања Саровског манастира, његов кивот је отворен и остаци великог старца руске земље су ишчезли, изгубио им се сваки траг. Он је био изгубљен за нас, али га је Господ сакрио и сачувао.

 

Обраћајући се свима нама, свјатјејши патријарх Алексеј Други је у вези с тим значајним догађајем рекао да је преподобни Серафим, у дане свог земаљског живота, почетком 19. века, био онај духовни пламен што је загревао Русију, која је већ више од једног столећа била насилно вођена по путевима расцрквењавања и посветовњачења народног живота. Њега је почетком 20. века прославио читав народ, и то уочи нових, невиђено тешких искушења за земљу и за Цркву.

 

Сада, кад поново ступамо у несрећне године (иако Црква није прогоњена, она мора да тугује заједно са својим народом због свих његових несрећа), поново нам се јавио и, ако тако можемо да кажемо, видљиво нам се приближио преподобни Серафим.

 

Данас, кад се опомињемо завета преподобног, посебно бих желео да се сетимо његовог задивљујућег, уистину благодатног умећа да се радује с људима. "Радости моја!" Тим речима је дочекивао сваког посетиоца. У наше време, када су људи склони да у сваком незнанцу подозревају непријатеља, супарника и сметњу, толико нам је неопходно да се подсетимо да се може и да се мора другачије односити према ближњима!

Из келије саровског старца ниједан човек није отишао без утехе. Надам се да ће он и сада принети наше молитве пред престо Свемилостивог Спаситеља, и да ће се тада убрзати наше духовно обнављање и исцелење. Нека подари Бог да сви ми постанемо причасници "Серафимовске радости"!

 

Освештавајући руску земљу, мошти преподобног ће се ради поклоњења многих људи до фебруара налазити у Александро-Невској лаври. Од фебруара до августа, преподобни ће бити у посети Москви, и боравиће у патријаршијском Елоховском сабору. До дана помена преподобног - 1. августа, његове мошти ће отпочинути и бити положене да непрестано обитавају у Дивејевској обитељи, коју је основао свети угодник.

 

Ако је преподобни Серафим за живота љубављу загревао посетиоце, верујемо да ће и сада, са некадашњом благошћу, загревати и оболеле душе. Само му мислено (духовно) приступи, и обрати му се молитвом. Тада ћеш својим срцем зачути: "Радости моја, дођи, дођи код мене!"

 

Прекрасни старац Серафим има срце које, потресно до суза, привезује неизрецивом влашћу. "Он као велика воштана свећа свагда пламти пред Господом, како својим протеклим животом на земљи, тако и својом садашњом одважношћу пред Пресветом Тројицом", говорио је вороњешки архиепископ Антоније.

 

Управо у оним временима, када је мећу људима осиромашила љубав, када је у народу вера почела да се хлади, у блиставом ореолу љубави и светости појавио се преподобни Серафим, саровски чудотворац.

 

Радујмо се и ми, пријатељи моји, што међу нашим руским светитељима имамо и тако прекрасног старца, који је живео у славу Божију. Данас смо се сабрали да молитвено прославимо његов помен, и из дубина наших срца ускликнимо: "Величамо те, величамо те, преподобни оче Серафиме, и поштујемо свети помен твој, учитељу монаха и сабеседниче ангела." Амин.

 

 

2. (15) јануара 1991. године

 

 

православие.ру

[Данче*]

Везивна карика историје - О архимандриту Јовану (Крестјанкину)

 
Отац Јован (Крестјанкин) је један од људи који представљају везивну карику која спаја историју. А ми смо имали мноштво прекида у историји, много падова кад се лако могло заборавити шта су Руси уопште. Стога се понекад поставља питање: шта су Руси постали? Да ли су они Руси који данас живе по нечему истоветни с онима који су живели за време Алексеја Михајловича или за време Ивана Грозног или за време Александра Невског? Да се не би прекинула веза између времена Господ нам по Својој доброти даје ове прекаљене чврсте ланце чије карике представљају праведни људи, који спајају неколико епоха.

Отац Јован је без сумње човек-епоха. То је човек који је заслужио свенародну љубав тиме што није жалио себе и што је показао трпљење у прогонима за веру у време кад су се једни плашили, други стидели да верују, а трећи нису разумели саму реч «Бог», кад је она нестала из лексике. Наравно, то је драгоцена душа, то је исповедник, стрпљив човек, који је био тучен због Господа, тучен и мучен. И који је сачувао радост! Истичем да су његове проповеди углавном о вери, поверењу, о радости, о томе да «страха се вашега нећемо уплашити, и нећемо се збунити: јер је с нама Бог», односно, о томе да Бог управља светом.

Било је људи који су после затворског искуства рекли да Бога нема, као што је то, на пример, учинио Варлам Шаламов, свештенички син. «Кад би Бог постојао, - рекао је Варлам Шаламов, - не би било Соловка, не би било ГУЛАГ-а, и не би било свега онога што је везано за логоре из доба Совјетског Савеза.» Али било је и другачијих људи. Да је био само Варлам Шаламов либерали би рекли: ето, молим вас, - по чему то није поуздано сведочанство да Бога нема? Међутим, понављам, било је различитих људи: био је отац Јован (Крестјанкин) и било је других њему сличних; било је и таквих као што је на пример Солжењицин који је Бога нашао у затвору – он пре затвора није знао за Бога, нашао је Бога у тамници и у затворима. А Шаламов је у логору изгубио Бога. Отац Јован је човек који није пронашао Бога у логору и који није изгубио Бога у логору: пронашао је Бога пре логора и у логору Га није изгубио.
 
И говорио је: поред тога што страсти и грехова има напретек, молим вас, немојте мислити да светом управља... А ко управља светом? Питајте савременог човека на улици: «Шта мислите, ко управља светом?» Билдербуршки клуб? Ротшилди? Рокфелери? Светска берза? Јеврејска завера? Масони? Ко? Погледајмо дубље: новац, страх, глад, секс? Шта управља светом? То су вечна питања и људи кажу: да, страх, наравно; похота, наравно; глад, наравно. А отац Јован је, уроњен у сву ову проблематику, говорио: «Престаните, вољени моји, људи које Бог воли и које је спасио! Светом управља Бог и само Бог. И нико други не управља светом.» И поред тога што иследник може да те претуче на испитивању, криминалци могу да те понизе у ћелији, и немаш шта да једеш, и осуђен си само због тога што верујеш: свет има свог Творца. И поред свега што се ради, што браћа постају издајници – јер, људи су издавали своје и оца Јована су органима предала лажна браћа, - дакле, поред свега тога је говорио: «Пријатељи моји, светом управља Бог и само Бог!» Нико више. Ни КПСС; ни Стејт департмент, ни јеврејска и масонска друштва, ни Ротшилди-Рокфелери, ни нафтна берза – све је то дечје тепање на ливади. Светом управља Бог!
 
И доказивао је то својим животом. И људи су долазили код њега, зато што су Руси – можда највише од свих хришћанских народа – сачували ову дечју тежњу ка праведности. Они, као што је писао Достојевски, схватају да нико од њих ни из далека није праведан. Свако каже: знам да сам грешан, да је мој живот препун грехова. Они то знају и смерно то признају – а то је већ почетак спасења. Али знам и то, - каже Рус кроз Достојевског, - да на свету има праведника који су много бољи од мене и треба да знам да они постоје. Кад знам да сам у греху, морам знати да има неког ко није у греху. Да постоји – и потребно ми је да макар из далека видим његову колибицу, његову келију. Можда чак нећу отићи да разговарам с њим, сматраћу да сам недостојан тога, али ми је потребно да га видим из даљине, да постоји, овај руски праведник. Мада не мора обавезно бити Рус – може бити просто праведник. И да свет опстаје због тога.
 
Постојање правде у свету је за руског човека толико суштински неопходна ствар као хлеб на столу и вода у крчагу. Ако на свету нема праведника, живот губи сваки смисао – Руси су у току целе своје историје то одлично осећали. Живот се оправдава постојањем праведника. Ако је живот блато греха у којем смо се заглибили, копрцамо се и стојимо у месту, чему он? Који је смисао? Али ако у њему има преведника, живот има смисла, зато што је праведник исти као ми – по телу, по крви, од родитеља, од оца и мајке, који живи на земљи, који жваће хлеб, - али је другачији. Ето, такав праведан човек је био отац Јован. Човек који се није гнушао грешника, који им је отврао врата своје келије, који се с њима много више дописивао него што се виђао, зато што га је касније савладавала људска немоћ, и људи су добијали стварни благослов, стварно помазање Духа, Који је деловао кроз ове штуре редове и разгледнице које су примали, које су биле исписане руком келејнице и које је он само потписивао. То није била шала, био је то благослов Божији који су кроз оца Јована добијали многи људи.



Он је један од оних који су сачували веру, који су омогућили Русији да уђе у нови период историје. Отац Севастијан Карагандински, отац Јован (Крестјанкин) или отац Павле (Груздев) и други праведни људи, неки у већој, неки у мањој мери – дакле, они су из Египта кренули у Палестину, односно на неки начин су прешли из једне историјске епохе у другу. Да их није било, ми не бисмо начинили тај прелаз. Не бисмо сад градили храмове и не би се школовао клир, не би се кајали они који су много згрешили, и не би се венчавали они који су се заволели. Прекинула би се веза између времена – али се она не прекида управо због светаца.
 
Наравно, то је био изузетно важан човек. И као што је рекао песник: «Немој с тугом говорити ‘Нема их’, / Већ са захвалношћу: ‘Били су.’» Речено је много различитих речи о великим људима... «Мајко природо! Кад такве људе / Не би понекад слала свету, / Осушило би се дрво живота.» Заиста, да нам Господ није давао такве људе – у свако време и у потребном броју, у врло дозираној количини: не може их бити сто, може их бити десет, може их бити пет, или чак један човек, али их мора бити, - да их нема, било би врло тужно. Људи не би хтели да живе кад би у свету нестала светост.
 
 
Протојереј Андреј Ткачов
 
 
Са руског Марина Тодић
Извор: Православие.ру

[JESSY]

НЕМОГУЋЕ ЈЕ ВАСПИТАТИ ДЕЦУ БЕЗ БОГА

...Не ограничавајте свој утицај на децу само бригом тако што ћете их једном недељно довести у цркву и оставити их у њој на њихову вољу. Не, то неће обновити живу веру. Ваша брига мора бити у усађивању у деци страха Божијег, у њиховом учењу православних хришћанских појмова, у њиховом учењу својим примером, свим својим животом. Проникните у живот детета, знајте његове мисли. Разговарајте с њим о свему. Благосиљајте децу свакога дана ујутру и увече, чак и када нису код куће...

 

Очеви и мајке! Сами, без своје деце, не можете се спасти - и то треба да запамтите! Шта ми можемо да очекујемо од деце, ако наша брига за њих буде ограничена само настојањем да их нахранимо и обучемо? А ко ће да уради остало? Улица? Школа?

И не би требало, драги моји,  да заборавимо још нешто. Речи другог човека, чак и добронамерног, утичу на ум детета, реч мајке се тиче непосредно његовог срца, а реч и пример оца дају детету снагу и енергију за остварење.

Не ограничавајте свој утицај на децу само бригом тако што ћете их једном недељно довести у цркву и оставити их у њој на њихову вољу. Не, то неће обновити живу веру. Ваша брига мора бити у усађивању у деци страха Божијег, у њиховом учењу православних хришћанских појмова, у њиховом учењу својим примером, свим својим животом. Проникните у живот детета, знајте његове мисли. Разговарајте с њим о свему. Благосиљајте децу свакога дана ујутру и увече, чак и када нису код куће.

А хришћански начин живота у породици са постовима, молитвеним правилом ујутру и увече, макар било кратко и узимајући у обзир дечије могућности и заузетост, уз посећивање храма целом породицом и уз заједничко учествовање у Тајнама - све ће то невидљиво градити дечију душу. И посејано у дечијој души ће свакако порасти и у зрелим годинама.

Вековима утврђено искуство показује да крсно знамење има велику силу на све радње човека и током целог његовог живота. Због тога је неопходно усађивати у децу обичај да чешће ограђују себе крсним знамењем, посебно пред узимањем хране, легањем на спавање и устајањем, пред изласком из куће. „Јер смо крстом ограђени, врагу противни“ - то ће спасти нашу децу од многих несрећа и опасности.

У давним временима сматрали су да је несрећан онај ко зна све, а не зна Бога. И сматрали су да је срећан онај ко зна Бога, макар и не знао ништа друго. То не значи да су осуђивали образованост, не, просто мудрост Божија није се могла поредити са мудрошћу човека. Јер мудрост Божија даје људима познање више правде и истине. Постојана богобојажљивост, добијена знањем закона Божијих и заповестима Христа на путу Христовом, ограђује човека од заблуда на путу мудрости.

Тако би ми требало да учимо нашу децу сада, васпитајући у њима виши хришћански морал, да би живели, да би ми били живи и да свет не би потонуо у коначно зло. Тако да морамо својим примером и својим радом да васпитамо своју децу. Да живимо према савести, и по правди.

Нека увек имамо своју одговорност и сећамо се речи светих отаца: „Мало дрвце, на коју страну га ставиш, туда ће и расти. Нови сасуд ће одавати онај мирис, каквим га напуните први пут, сипајући у њега или смрдљиву течност, или миришљаву и чисту“.

Исповедајући у свему што чујемо у породици, Божију доброту и Божији промисао, дајмо деци прве лекције богопознања и молитве. То ће бити најважнија лекција богобојажљивости која ће се сачувати у срцу за цео живот и сачуваће дете у овоме животу за живот вечни. Завршићу речима светог учитеља Цркве, Јована Златоуста: „Не постоји већа уметност од уметности васпитања. Мудри васпитач гради живи лик, који када гледају, радују се и  Бог и људи.''

 Тако, да не бисмо данас плакали због своје деце, да не бисмо оплакивали и њих и себе када они одрасту, и да не би данашње сузе постале почетак будућих, нећемо радити дело Божије -васпитање деце - са непажњом.

Пријатељи, ако ми и сада не осећамо претећу нам опасност духовног отуђивања човечанства, која постепено губи лик и сличност Божију, уколико не зауставимо процес богоодступништва и губитка вере у својим породицама, у себи, онда је веома близу дан када ће се обистинити речи Христа Спаситеља: Син Човјечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи? (Лк.18:8)

Архимандрит Јован Крестјанкин

Извор: „Породица и вера“

[JESSY]

 

[JESSY]

Ко је мој ближњи?

Да, питање „како да живимо“, уопште није празно. И колико су та питања наших савременика у складу с питањем које је Животоначалнику – Христу – поставио Његов савременик, и то не обичан савременик, него чувар од Бога датог закона!
Он је упитао: Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вечни (Лк. 10; 25)? „Речи Господње, речи чисте“, одјекнуле су као одговор законику, а заједно с њим и нама, откривајући једини исправан пут решавања свих питања, неспоразума и недоумица. Требало би да се свагда обраћамо речи Божијој, каже Господ: 
Шта је написано у закону? Како читаш (Лк. 10; 26)?
Закон Божији! Он је за сва времена дат васцелом човечанству. Он је дат у божанственом Писму, он је дат у закону савести сваког живог човека, он је дат у законима богосаздане природе.
Ни ви ни ја нећемо данас порећи да познајемо тај велики закон Господњи, закон у којем се крије наша земаљска срећа и којим досежемо до вечности блаженог обитавања са Господом и свим Његовим светитељима.
Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим… Љуби ближњег свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци (Мт. 22; 37-40).
*****
Божији закон је један, и две заповести остају непроменљиве за сва времена, докле постоји свет. То су два сидра живота. Љуби Бога свим срцем и свом душом… Љуби ближњег као самога себе.
О љубави према Богу нећемо ни постављати питање јер се чини да се то код нас, верујућих, само по себи разуме. Међутим, како је са ближњим?
Ко је мој ближњи? Ово питање Христу више не поставља законик, нити њега Господ разобличује. Постављамо га ви и ја, драги моји, јер смо и ми, заједно са нашим савременицима, почели да постављамо питања а да при том нисмо испунили јасну и живу реч Божију. Ми смо они, који питањима прикривају своју малодушност, своју духовну лењост, своје одсуство жеље да се трудимо, одсуство жеље да љубимо. Ми заборављамо да нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они, који испуњавају закон (Рим. 2; 13).
Ви и ја, вероватно, не би чак ни поставили Господу питање: „Ко је мој ближњи?“ Сада су нам готово свуда и отворено сви постали далеки. Наше несразмерно нарасло „ја“ удаљило је чак и крвне рођаке, чак и наше родитеље.
„Ја“ и „моје“ – то је наш нови животни закон. По њему ће чак и они најближи, који су у нас положили свој живот, који су изранављени тешкоћама труда, болестима и патњама, изранављени нама самима, узалудно очекивати нашу помоћ. Јучерашњи пријатељи данас већ престају да буду наши ближњи ако доспеју у сиромаштво и изгубе могућност да нам буду од користи на празнику живота и у трци за срећом.
Ми себи дајемо потпуну слободу оцењивања свега и свачега. На тај начин се испоставља да поред нас нема никога блиског и да не налазимо онога, ко би био достојан наше љубави: један је грешан и недостојан љубави, други неверник или неистомишљеник, трећи је сам ископао јаму у коју је упао, што значи да је достојан казне.
*****
Ми више не испуњавамо закон, него смо се претворили у судије. Питање „како да се спасем“ празно одјекује, јер је погажено одбацивањем од Бога дате заповести о љубави према ближњем. Ми немамо ближње.
*****
Чини добро… чини добро од срца, чини га у име Бога свој твојој браћи у Богу, чини добро и непријатељима, чини добро и онима који те мрзе и вређају, и испунићеш закон љубави. Љубав према ближњима учиниће те блиским Богу, испунићеш закон Христов и спашћеш се.

(Део беседе на причу о милосрдном Самарјанину, 
Архим. Јован Крестјанкин)

 

 

 

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

“Господ је дошао да спаси грешнике; зло - ако свештеник стане на пут Његов...”

* * *

“Неопходност труда, трпљења, смиривања свог егоизма – за многе који су навикли да од живота траже само радости и задовољства, представља препреку развоју духовног живота. Клањајући се споља великом Крсту Христовом и Његовим Страдањима, опевавајући оруђе нашег спасења, човек вешто и домишљато избегава свој лични спасоносни крст. И тада често почиње најстрашнија замена духовног живота – играњем духовног живота. Та игра, која рађа лажна поимања духовности, почиње да преплављује свет лажедуховношћу…

У руковођењу се увек жели видети чврста рука на коју се у свако време може ослонити. Но, настало је време које не допушта никакву наду на човечанско већ указује свету на једину потпору, једину наду на Бога”.

(Из чланка “О духовништву”)


* * *

“Драги оче А.! Питања која ми постављате не решавају се формално. Увек треба памтити оно што нам је речено: “Реч убија, дух оживотворава”, а формалан приступ може у човеку убити саме основе духа, које су колико-толико у њему почеле да клијају и које се могу угасити једном речју. Да би човек престао да се улепшава, свештеник треба стрпљиво да се потруди не да човек изврши његове одлучне наредбе, већ да, спознавши да је то грех који омета приближавање Богу, сам дође до закључка да не треба да се улепшава. Ви сте, драги оче А., узели мач у своје руке. Али, одговорите сами себи, да ли сте ви искусан хирург, нећете ли засећи на смрт многе за које одговарате, јер они су кренули ка Богу, а ви сте се на њиховом путу нашли с мачем...
Баћушка, баћушка, побојте се!
Господ је дошао да грешнике спаси; зло - ако свештеник стане на Његов пут”.


* * *

“Не губи главу, ни у ранија времена духовници-старци нису везивали слободу оних који питају. Бог је свакоме даровао личну слободу, не стреми у ропство и учи се да поштујеш слободу других”.

(Из писма Ј.)


* * *

“Не заборави да духовни отац није дужан да мисли за тебе, већ само да благосиља оно што ти приносиш на благосиљање”.
(Из писма Л.)


* * *

“ Нећу одбити да се помолим за тебе, али ни мама, ни духовник ни ја не можемо донети одлуку уместо тебе… Сваки човек је одговоран за свој избор пред Богом и људима”.
(Из писма А.)


* * *

“Зар рођени отац не живи за своје дете? Тако је и духовни отац само помоћник, саветник и молитвеник Ваш, који даје благослов за предлог до кога сте дошли сопственим расуђивањем. Јер чак ни за монахе у манастирима не постоји такво измишљено послушање. Ви сте – људи породични, и у праву је отац Т., који вас упућује на главно – на бригу о породици. А како, чиме? - дело је унутарње, својим трудом, својим могућностима”.
(Из писма А.)

 

na-putu-za-emaus