63. падобранска...

[Милан Ракић]

Прво борбено ангажовање јединице је било у Словенији 26. јуна 1991. године. Аеродром „Церкље“ је био суочен са великим бројем дезертера, нарочито међу официрским кадром. Слетевши тога дана на писту аеродрома, падобранци су били суочени са општим расулом у овој ваздухопловној бази. Њихов задатак је био да обезбеде аеродром и да сачувају војну имовину, те да омогуће какво такво организовање командне структуре. Следећег дана, 27. јуна 1991. године, пала је и прва жртва 63. падобранске бригаде у ратним дејствима. Био је то војник-падобранац Драган Родић-Барба, родом из Ријеке. Но борбена дејства у Словенији нису дуго трајала, што због политичког договора, што због чињенице да је на „Церкље“ убрзо након првих сукоба слетело још 10 авиона пуних падобранаца. Са тог словеначког аеродрома, који је постао и својеврсна база 63. бригаде, падобранци су одлазили на друге задатке по Словенији и Хрватској, а мањи део је остао у Церкљу, како би обезбеђивао прмештање технике. Последњи падобранац је напустио аеродром у Церкљу 18. октобра 1991. године.

 

 

Загребачки аеродром „Плесо“ је запоседнут у јулу месецу 1991. године и падобранци су на њему остали до децембра исте године. Поред задатака обезбеђења аеродрома, прикупљали су и обавештајне податке о кретању хрватских паравојних формација, често се инфилтриравши и у сам град Загреб. Поред обезбеђења аеродрома, учествовали су и у исељењу Ваздухопловног завода „Змај“ у Великој Горици, а њима припадају и заслуге заплене авиона Боинг 707, познатијег као „Кикаш“.

 

 

На задарском аеродрому „Земуник“, падобранци су били од јула 1991. године па до маја 1992. године. На овом аеродрому су се падобранци истакли спроведеним мерама заштите, обзиром да се аеродром налази на крашком терену. Тако да су за почетак очистили макију око аеродрома у ширини од 100 метара и тиме направили брисани простор, а затим су минирали читав појас око ове ваздушне луке бивше нам војске. Са Земуника су спроводили и обезбеђивање војног аеродрома у Пули. За све то време имали су минималне губитке и за све време ангажовања у Словенији и Хрватској, ниједан војник и старешина хрватске или словеначке националности није дезертирао. Када је политика „одрадила“ своје, када су се падобранци вратили у Ниш, војници су се раздужили, и заједно са старешинама које су то желеле, опет су наново враћени на оне исте аеродроме, како би се вратили својим кућама, међу свој народ, али током борбе нису погазили војничку и падобранску част...

 

[Милан Ракић]

Задатке из свог домена су извршавали и на аеродрому Удбина на територији тадашње РСК, а први задатак борбеног обезбеђења на територији БиХ су имали ангажовањем на бихаћком аеродрому. И уопште на територији БиХ су по аеродромима, борбене групе падобранаца базирале од јула 1991. године, па до повлачења ЈНА са територије БиХ у мају 1992. године. На бихаћком аеродрому су поред обезбеђивања аеродрома, током читавог свог ангажовања тамо, радили на сузбијању преливања ратног пожара из Хрватске у БиХ и више пута су неутралисали хрватске снаге које су често провоцирале на том делу граничног појаса две републике. На сарајевским аеродромима „Бутмир“ и „Рајловац“ су вршили обезбеђење, а касније и исељење Школског центар РВ и ПВО из Рајловца, односно Школског центра КоВ из Сарајева. 

 

 

Ипак, оно што обележава учешће падобранаца током рата у БиХ је њихово ангажовање на мостарском аеродрому. Они су у Мостару били од августа 1991. године, па до краја маја 1992. године. За Мостар се везује и прича о „црвеним береткама“ које су до данас остале један од симбола 63. падобранске. Наиме, у јесен 1991. године, једна група резервиста падобранаца је негде набавила беретке црвене боје и њима заменила стандардне зелене. И нико их није могао натерати да их скину, тако да је временом црвена беретка постала део падобранске униформе.

 

 

Током боравка у Мостару, поред обезбеђивања оба аеродрома, били су ангажовани и на обезбеђивању исељавања Фабрике авиона „Соко“, односно Ваздухопловне војне гимназије и хеликоптерског деташмана Ваздухопловне војне академије. Поред тога, често су изводили акције на неутралисању сваког покушаја дејстава паравајних формација у мостарском крају, а ту је било и неколико ангажовања спасавања пилота из оборених авиона на територији Хрватске. Међутим, када је почео рат у БиХ, за падобранце у Мостару настаје један нови период, обележен интензивним дејствима мостарске групе, у највећој мери, на извлачењу војника из окружења. Таква је била операција „Чапљина“.

 

У касарни у Чапљини се у окружењу хрватских снага налазило 200 војника старешина и чланова породица. Акција је изведена са 9 хеликоптера и укупно 27 падобранаца, које је предводио један поручник. Уз претходну јуришну припрему наших авиона, у касарну у Чапљини се стуштило 9 хеликоптера и за само 20 минута 170 људи је евакуисано из касарне. Сви хеликоптери су били избушени од дејстава противничке ватре, али су успели дасе врате на мостарски аеродром. Жртава није било, а тада је једна „осмица“ постигла својеврстан рекорд, јер је превезла 43-оје људи. Углавном, захваљујући храбрости и умешниости падобранаца и посада наших хеликоптера, касарна у Чапљини је евакуисана, а да Хрвати нису готово ни свесни били од шока, шта се дешава.

 

 

Након ове акције У Мостару, и акција у Сарајеву, Бихаћу и Тузли, падобранци су са главнином ЈНА повучени на територију Србије, с` тим што је једна група имала борбено ангажовање за обезбеђивање извлачења аеродрома у Скопљу. Срећом без жртава и неке веће активности.

 

 

[Милан Ракић]

Период након маја 1992. године, када је јединица повучена на територију СРЈ, обележило је њихово ангажовање прво на смиривању затегнутости у јужној српској покрајини, а потом, како се ситуација на Космету ближила свом ратном "разрешењу" и учествовању у многим задацима из области њиховог деловања, а првенствено на задацима заштите државне границе према Републици Албанији.

 

За целокупно своје ангажовање током операција на Космету, јединица је указом Председника Републике одликована Орденом народног хероја...

[Милан Ракић]

Једна косметска прича...

 

Кошаре 1999: Падобранци какве су вам очи кад видите и по тамној ноћи

 

...Ти страшни и злокобни бункери су се простирали кроз целу шуму. Не знам ни сам докле су ишли и на леву и десну страну од мене. Раширили смо се, можда и више но сто је било паметно, размак између војника је био негде и по двадесет метара. Ишли смо напред, пузали према тим за сада још тихим али претећим бункерима.

 

Мој колега који са својим водом био десно од мене прича:

 

"Оставим размонтиране и сада потпуно безопасне мрудове и кренем пузећи ка својим другарима. Журим да се изједначим са линијом која је опколила бункере. Стижем. После малог застајања и осматрања крећемо напред, већ сам близу командира. Он предњачи, ваљда хоће први до бункера, рекао бих му несто али ћутим, не смем, близу смо. Ништа се не дешава. Пузимо даље, чудно помислих се. Командир се окреће према мени и мислим да смо у истом моменту обојица схватили да су бункери празни. Уђосмо у те провизорно направљене бункере. Ха, изгледа су нас чули, видели и у паници напустили бункере. Наједо’ се страха за ништа. Хм, можда и нису у паници отишли, паде ми на памет у једном моменту. Почех да гледам испред себе, очи ми упрте у шуму, покушавам да иза сваког дрвета видим нешто. Нема ништа, хм... Испред нас опет поточић у једној од многобројних јаруга, нема воде у њему. Настављамо даље, ногу пред ногу кроз ту шуму авети.

 

Одједном прасак! Поче да гори све око нас, пршти земља, пада грање. Залегосмо поред потока и видесмо на следећем брдашцу опет бункери, али овога пута нису празни. Осусмо паљбу по њиховим положајима, пуцамо и крећемо се напред, миц по миц. Пренела се борба са друге стране потока. По први пут тог дана, видех непријатеља, понегде смо били близу једни до другог а не видимо се од густог жбуња. Пуцам појединачно и у жбуње. Бране се, пуцају али овога пута се не повлаче. Скоро ће мрак. Добих наредбу да се повучемо на страну потока који смо већ освојили, да запоседнемо напуштене бункере и утврдимо се."

 

А ја негде у средини тог фронталног напада, пун олакшања што уђосмо у те бункере без опаљеног метка. Гледам како су букери урађени добро и квалитетно. Невероватно да се то тек тако напусти. Никако ми не иде у главу, зашто? Не знам, можда зато што ми падобранци увек идемо напред?! Гледам испред себе, видим још једно омање брдашце али са стрмом страном, густо шипражје преко потока. Гледам ка врху, није далеко 50 -100 метара. Учини ми се да у једном тренутку видех горе да неко претрча. Гледам мало боље, опет силуета некога. Шиптари, ту су шиптари. Повукли су се мало назад, вероватно на резервни положај. Сада су изнад нас, ми смо им доле, може се реци као на длану. Могу камење на нас бацати ако им се прохте. Поче да ме хвата бес. Нећете вала ни ту дуго, помислих се пре но што стиже наређење да кренемо даље. Видим и ови са десне стране а и ови са леве крећу опрезно. Пушке на нишан, шарамо збуње, по неки метак. Пуцам појединачно у жбуње јер се не види ништа. Колега опали поред мене и чу се јаук. Погодио га је у жбуњу а није га ни видео. На педесетак метара од мене лево мој стари другар, саборац од почетка рата, искусан за борбу. Погледасмо се у једом тренутку, махнух му руком.

 

Његово сећање како је све текло тога дана:

 

"Ушли смо у њихове бункере (ровове) и није било никог. Ни једног јединог терористе. Нањушили нас и утекли на резервне положаје. Мора да су се повукли још у току ноћи јер им је у бункерима остала сва муниција. Тромблонске мине наше производње, гранате за ракетне бацаче и ручне бомбе кинеске производње.

 

Кренули смо у фронтално напредовање даље док испред нас извиђачка група испитује терен. Убрзо нас је напала једна мала група шиптарских терориста, а да није приметила нашу извиђачку групу која их је опасно потпрашила те су се дали у бег. Наставили смо даље напредовање у истом поретку до подножја брда Раса Кошарес. Испред нас су били извиђачи.Ту и тамо се чула спорадична паљба. То су вероватно извиђачи наилазили на шиптаре. Због близине сусрета морали су да пуцају, те су нам на тај начин крчили пут ка узвишењу и њиховим утврђеним положајима. Све је то били врло близу, превише близу за опуштање, били смо напети као струне, змије нам нису биле равне.

 

Напали смо.  Настао је пакао. Шиптари су из свог могућег наоружања распалили по нама, овога пута нису имали намеру да се повлаче. Ближио се мрак.. "

 

Десно од мене чула се паљба. Тачно се могло разазнати кад пуцају наши а кад шиптари. Они су претежно били опремљени кинеским пушкама и кинеском муницијом. Прасак испаљеног метка се разликовао. Већ сам скоро испод њих. Полазим на горе и ођедном је почело. Запуцали су. Почело је да пршти око мене на све стране, чинило ми се да сви шиптари само у мене пуцају. Опалих неколико кратких рафала ка њима иако их сада нисам видео. Бацих се на земљу, око мене пршти и даље, почех да се котраљам у лево, пуцам опет на горе. Подигнем се мало и трком променим положај. Опет са треском падам на земљу, пуцам, пуцају сви око мене. Шиптари почињу да бацају бомбе, заглушујући прасак близу мене, спасило ме је густо жбуње, ваљда. Зуји ми у ушима. Опет мењам положај, пуцњава се мало смирује. Чујем да наши који су још иза пуцају појединачно, шарају по њима горе прецизно и држе их приковане да не могу кренути. Прислањам радио станицу на уво не би ли чуо шта се десава око мене, неко нарађење можда. Сам сам, не  видим никога близу. Знам ту су, али се не видимо због густог жбуња. На радио станици се чује да се вратимо и запоседнемо оне празне бункере. Мрак само што није.

 

Десно од мене још се нешто дешава, ослушкујем…

 

"Добих наредбу да се повучемо на страну потока који смо већ освојили. Распоредисмо се и закуцасмо непријатеља у жбуње с друге стране. Чујемо борбу лево од нас. Један од командира са групом није могао да се извуче. Пуцају, бомбе, и настаде тишина . Пада мрак а колега се са групом не враћа, не јавља се. О, Боже па није ваљда?! Спушта се облак да појача мрак који је и сам био толико мрачан да нема где више. Чујемо их, чујемо ломљење гранчица. Покушавају да пређу поток, кренули су за нама. Паљба, рафали, пуцају насумично. Ми ћутимо, чекамо наређење. Пуцај само кад видиш. Значи кад дође скоро до тебе. Силуете. Расуше се кратки рафали, 2-3 метка. Јаук, запомагање. Све се брзо смирило. Настаде тишина. Колеге још нема са групом."

 

Шиптари су целом дужином јаруге, поточића кренули за нама. Већ је мрак али они су ишли, те шуме су добро познавали. Ми смо се умирили и чекали. Полако у мраку спремали заклоне и припремали се за још једну ноћ у шуми. Бавио сам се неким грањем, покушавам да направим нешто као заклон од ветра, од хладноће. Бауљам по мраку, напипавам гране и скупљам их. Десно од мене се наједаред зачула пуцњава. Стајем, ослушкујем, гледам у том правцу. Није баш близу, можда некијх 100 -150 метара. Док смо ми спремали заклоне ја поставих момка са 84 – ком, мало испред заклона. Залегао је и чекао, ослушкивао је. Ођедаред је почео да пуца. Пламен из цеви је само севао у мрклој ноћи. Пуцао је дугачким рафалима. Шта би, у кога, шта је видео? Зашто дугачак рафал. Залегох као и остали на земљу. Чујем и са моје леве стране се разлегла пуцњава. Напад, напали су по ноћи. Подижем се полако, покушавам да видим нешто. Чини ми се да са друге стране видим некога. Пребацујем пушку на појединачно и почињем да пратим силуету. Испаљујем метак по метак. Све се брзо утишало. Ипак нешто се дешава са леве стране, још неко комешање, запомагање.

 

А на левој страни их је највише и наишло…

 

"Повукли смо се једно десетак метара испред планинског потока и распоредили се у малим групицама по целој дужини потока. Како у шуми брже пада мрак, смањила се и видљивост. Једна група шиптарских терориста од 10 -15 људи се спуштала низ брдо потпуно опуштени, сматрајући ваљда да смо отишли куци. Можда су мислили да радимо до 15 часова а онда идемо кући – па ујутру поново... Онако опуштени нису ни приметили да су улетели у заседу као из филмова. Ту је дошла до изражаја обука падобранаца у специјалним дејствима, јер падобранац планира у моменту а ослања се и на импровизацију, зато и преживи. Терористи су буквално стигли на само пар метара од нас те више није било чекања. Кренуо је жесток окршај уз озбиљне губитке од стране терориста. Земља је горела, сумрак је постао дан. Њихови су се јауци ширили планином и мешали са звуковима испаљених метака."

 

Шиптари су рањене, који су били пеко потока у току ноћи покупили. Нисмо их дирали иако смо чули да се комешају и да по неки рањеник јауче од болова, али ми смо ипак ћутали. Ове из потока нису ни помишљали да однесу, ионако ту више никога није било да је жив.

Време је споро пролазило, хладноћа се опет увлачила у кости. Сетих се да имам један СДО, сетих се да цео дан нисам ништа јео. Чудно, нисам ни осећао неку глад али знао сам да морам јести. Извадих нож из футроле која ми је стајала на доњем делу десне ноге. Отворих једну конзерву месног нареска. Пријала ми је. Тек кад сам појео све осетио сам глад, јело ми се још али... Знао сам да од оног ручка што рекоше нема ништа. Ко зна када ћемо се вратити. Било је јасно да одатле нећемо отићи док не заузмемо Раса Кошарес. Требаће за сутра, можда прекосутра.

 

Чекало се јутро, да се раздани и крене у напад поново. Нисам имао информације да ли имамо рањених и погинулих, веровао сам да има. Велике су борбе биле тога дана. Тешко се пером могу дочарати.

 

Падобранци су утонули у ноћ, сјединили се са мраком и тишином. Били су део шуме, део њене утробе. Невидљиви и тихи...

 

Падос, Дан ветерана-Видовдан

 

[Милан Ракић]

Прича о Саши Стевановићу - доктору Куки...

 

 

 

 

"Падобранац" - специјални додатак листа "Одбрана" - бр. 1

 

[Milan Nikolic]

Је ли постоји још интернет форум 63. падобранске? Некада сам тамо имао пуно лепих тренутака.

[Милан Ракић]

Постоји, наравно...

 

Ветерани 63. падобранске...

[Милан Ракић]

За отаџбину!  За друга! За пушку! За војничку и ратничку част! Падобранци 63. падобранске бригаде - РАДЕ!

 

Срећна слава "падоси"! 

[Данче*]

Честитка начелника Генералштаба војним падобранцима

Свим војним падобранцима упућујем срдачне честитке поводом 14. октобра – Дана војних падобранаца.

По први пут у Војсци Србије прослављате свој дан, негујући традицију дугу преко седам деценија. Као припадници Војске, градећи своје највише професионалне вредности на традицији добровољности, части, храбрости и изузетног другарства, створили сте узорне војне колектве и јединице гвоздене дисциплине и престижне смелости.

Захваљујући стручности, оспособљености и одважности, на најбољи могући начин доприносите јачању оперативних способности Војске Србије.

Са жељом да остварите личне и професионалне циљеве, честитам вам празник.

http://www.vs.rs/index.php?news_article=de867a06-7176-11e5-9570-00163e135009

 

https://www.facebook.com/217288163671/photos/a.10150226436513672.338717.217288163671/10153587693998672/?type=3&theater

[Милан Ракић]

[Милан Ракић]

On 14.10.2013. at 20:18, Милан Ракић рече

Срећна слава "падоси"!

[Милан Ракић]

On 14.10.2016. at 9:47, Милан Ракић рече

Срећна слава "падоси"!

[Милан Ракић]

Дан војних падобранаца

На нишком војном аеродрому „Наредник - пилот Михајло Петровић“ данас је одржана свечаност поводом 14. октобра - Дана војних падобранаца, на којој су припадници 63. падобранског батаљона обележили 74 године од формирања првих падобранских јединица у Србији.

 
Јубилеј, каквим се ретко која земља у свету може похвалити, падобранци су обележили онако како само они знају - падобранским скоковима.

 
Свечаности су присуствовали државни секретар у Министарству одбране Александар Живковић, изасланик председника Републике Српске Млађен Цицовић, начелник Управе за обавештајно-извиђачке послове Генералштаба Војске Србије генерал-мајор Илија Тодоров, заменик команданта Команде за обуку бригадни генерал Јелесије Радивојевић, командант Специјалне бригаде Копнене војске бригадни генерал Мирослав Талијан, представници Српске православне цркве, МУП-а и локалне самоуправе, ветерани некадашње 63. падобранске бригаде и чланови породица погинулих припадника тог састава.
 
На свечаности у Нишу припадници 63. падобранског батаљона су обележили и своју крсну славу јединице - славу Покрова пресвете Богородице.
 
Командант Специјалне бригаде бригадни генерал Мирослав Талијан је у свом говору поздравио породице погинулих јунака, њихове наследнике и ветеране 63. падобранске бригаде, док је командант 63. падобранског батаљона потпуковник Бобан Георгијев подсетио на успешно извршене бројне задатке попут падобранских скокова, тактичких увежбавања и вежби, различитих гађања и заједничких вежби са припадницима специјалних јединица МУП-а и специјалних јединица страних оружаних снага из Руске Федерације, Белорусије, Грчке, САД и других земаља.

 
- Ми своје задатке и обавезе знамо. Верност отаџбини, другу, пушци, војничкој и ратничкој части и убудуће ће бити гарант извршења свих задатака који буду постављени пред нашу јединицу - рекао је потпуковник Георгијев.
 
Поводом дана војних падобранаца најбољи су добили награде и признања, док је командант Копнене војске генерал-потпуковник Милосав Симовић статуу падобранца доделио мајору Игору Бакошу, заставнику Милану Новаковићу, старијим водницима Миладину Гојковићу, Зорану Стаменковић, Станку Марковићу и Милоју Бамбићу, воднику Николи Савићу и млађем воднику Марку Стевановићу.
 
Србија спада међу ретке земље у Европи и свету које имају вишедеценијску традицију падобранских јединица и зато су припадници 63. падобранског батаљона 74 године постојања обележили атрактивним демо скоковима са висине од 2.000 метара. Пет падобранаца су се са заставама Републике Србије, Војске Србије и Града Ниша спустили испред неколико хиљада грађана Ниша који су присуствовали свечаности, а заставу Републике Србије је поносно вијорио ваздухом и спустио на земљу заставник прве класе Мирољуб Јанићијевић, реализујући свој 6.065. скок.

 
Гости су на крају свечаности обишли збор технике и наоружања, спомен комплекс 63. падобранског батаљона и положили венце на споменик падобранцима који су погинули у борбеним дејствима.

[Милан Ракић]

Падоси, срећна вам слава и Дан јединице, те 75 обљетница од оснивања Првог падобранског батаљона Народноослободилачке војске Југославије чије традиције баштините. 

Ведро небо, мекан доскок и живи и здрави били