Српско издање књиге «Несвети а свети»

[Guest]

Архимандрит Серафим

 

 

 

 

 

Уочи Међународног сајма књига у Београду 2013. г. излази ново издање књиге архимандрита Тихона (Шевкунова) „Несвети свети“. Ова књига је постала велики догађај у духовном и културном животу Русије, а аутор је удостојен мноштва књижевних награда.

 

Осим тога књига „Несвети свети“ представља прави бестселер. Њен укупан тираж на руском језику премашује 1,1 милион примерака. Преводи књиге су издати у Грчкој, Србији, Француској, Румунији, САД и другим земљама. У најскорије време очекује се превод књиге на друге језике света.

 

Прво издање књиге на српском језику представљено је на Међународном сајму књига у Београду у октобру 2012. године и читаоцима се одмах свидело.

 

Презентација новог српског издања књиге, коју је припремила издавачка кућа „Чувари“ биће одржано 18. октобра 2013. године у 19. часова у „Руском дому“ у Београду.

 

 

***

 

 

Архимандрит Серафим (Розенберг)

 

 

Најзагонетнији човек у Псково-печерском манастиру за мене је био отац Серафим. Потицао је од остзејских барона. У манастир је дошао тридесетих година, где је постао послушник великог старца јеросхимонаха Симеона. Отац Серафим није много контактирао с људима. Живео је у страшно влажној и мрачној пећини прилагођеној за становање. На богослужењу је био дубоко погружен у молитву. Стајао је погнуте главе, а прекрстио би се ретко, необично брзим покретима руке, али веома побожно. Исто тако дубоко замишљен био је и док је пролазио кроз манастир. Нама искушеницима чинило се да би био прави злочин скренути му пажњу на нешто друго. Истина, понекад би нам се сâм отац Серафим кратко обратио. На пример, кад би се с Литургије враћао у своју келију, увек би давао просфору ономе ко је дежурао у порти. Кад је искушеник Саша Швецов једном приликом размишљао о свом одласку из манастира, изненада му је пришао отац Серафим и строго подвикнуо: „Нема ти одласка из манастира!” За шездесет година монашког живота никад није изашао из манастира и имао је обичај да каже: „Нисам излазио из манастира чак ни у мислима.” Додуше, наши војници су га 1945. године извели из манастира да га стрељају као Немца, али су се после предомислили.

 

Иако је био повучен и строг, отац Серафим био је необично благ човек, пун љубави. У манастиру су га сви поштовали и волели, иако су се према њему односили са страхом и трепетом, то јест као према човеку који је на земљи живео са Богом, односно као према живом светитељу.

 

Сећам се једног свог запажања из тих година. Неко време био сам ипођакон нашег игумана, архимандрита Гаврила. Кад год би отац Серафим улазио у олтар, приметио сам да је игуман брзо устајао са свог места да га дочека и поздрави с посебним поштовањем. Тако се понашао једино према оцу Серафиму.

 

Отац Серафим је свако јутро, тачно у четири сата, и то без обзира на то да ли је зима или лето, излазио из своје келије и обилазио манастир проверавајући да ли је све у реду. Тек након тога би се вратио у келију да наложи ватру, а због влаге у келији чинио је то скоро током целе године. Мислим да је отац Серафим доживљавао себе као нарочитог чувара манастирске обитељи, а можда му је тај задатак заиста и био поверен. У сваком случају, реч тог немачког барона, изузетног монаха, аскете и прозорљивог подвижника увек је била одлучујућа при решавању најсложенијих манастирских проблема.

 

 

 

 

Отац Серафим је ретко давао неке посебне поуке. На зидовима ходника његове суморне пећинске келије налазили су се листови са цитатима из дела светог Тихона Задонског па су они који су долазили код њега морали да се задовоље тим цитатима или пак саветом оца Серафима: „Читајте што чешће Светог Тихона.”

 

Током свих година живота у манастиру отац Серафим задовољавао се минимумом, и то не само кад је реч о храни, спавању и контакту с људима, него и свим осталим стварима. Тако се, на пример, никад није туширао, него су му биле довољне две-три кофе воде. Кад су га искушеници питали зашто не користи туш, будући да тамо воде има колико ти душа жели, промрсио је да туширати се значи исто што и јести чоколаду.

 

Имао сам прилике да 1983. године посетим Дивјевски манастир. Тада је то било много теже јер се близу манастира налазио војни град затвореног типа. Старе монахиње Дивјева поклониле су ми делић камена на којем се молио преподобни Серафим Саровски. По повратку сам пожелео да оцу Серафиму поклоним ту светињу која је била повезана с његовим духовним покровитељем. Пошто је примио тај неочекивани поклон, отац Серафим је дуго ћутке стајао, а онда ме је упитао:

 

– Шта могу заузврат учинити за вас?

 

Био сам искрено запањен па сам одговорио:

 

– Ма, ништа…

 

А онда ми је излетело оно што је било дубоко скривено у мојој души:

 

– Помолите се да постанем монах!

 

Сећам се како ме је пажљиво погледао, а онда ми тихо рекао:

 

– Најважније је да ви то истински желите и да о томе одлучите својом слободном вољом.

 

Вољу за монаштвом поменуо ми је још једном, и то након много година и у потпуно другачијим околностима. Тад сам већ био у Москви, на послушању код владике Питирима, а отац Серафим је проживљавао последњу годину свог овоземног живота и скоро да није ни устајао са постеље. Кад сам стигао у манастир, свратио сам у пећинску келију да га видим. Изненада је заподенуо разговор о манастиру и о данашњем положају монаштва. Било је то веома необично за њега и самим тим за мене изузетно драгоцено. Запамтио сам неколико најважнијих мисли из тог разговора.

 

Као прво, отац Серафим говорио је о манастиру с огромном, просто неизрецивом љубављу, као о највећем благу које имамо:

 

– Не можете ни да замислите шта је то манастир! То је прави бисер, невероватна драгоценост у овом нашем свету! Схватићете то касније.

 

А онда је навео и највећи проблем данашњег монаштва:

 

– Невоља данашњих манастира састоји се у томе што људи у њих безвољно одлазе.

 

Сад све више схватам колико је дубокоумно било то његово запажање. Код нас су све мање присутни пожртвовање, самоодрицање и решеност да се посветимо монашком подвигу, што је и тиштало оца Серафима док је посматрао младе чланове монашке обитељи.

 

Напослетку је рекао оно што је за мене било најважније:

 

– Прошло је време великих манастира. Сада ће плодове доносити мале монашке обитељи у којима ће игуман бити кадар да се стара о духовном животу сваког монаха. Упамтите то и ако будете игуман, не примајте много братије у манастир.

 

Те 1989. године био је то наш последњи разговор. Тада чак нисам ни био монах, него само обичан искушеник.

 

Моји манастирски пријатељи и ја уопште нисмо сумњали у то да је отац Серафим прозорљив. На разговоре о прозорљивости и чудесима отац Серафим је гледао мирно и помало скептично. Тако је једном приликом рекао:

 

– Сви говоре о томе да је отац Симеон био чудотворац, а и прозорљив. Дуго сам живео поред њега, али ништа од тога нисам приметио. Он је просто био добар монах.

 

Но ја сам неколико пута на својој кожи осетио снагу духовног дара оца Серафима. У лето 1986. године, једном приликом сам пролазио поред старчеве келије и приметио да се спрема да замени сијалицу на трему. Донео сам хоклицу и помогао му да то уради. Отац Серафим ми је захвалио и рекао:

 

– Архијереј је одвео једног искушеника у Москву на послушање. Мислили смо да је то накратко, али он је тамо остао.

– И шта с тим?

 

– Ништа! – рече отац Серафим, окрену се и уђе у своју келију.

 

У недоумици сам наставио својим путем. Каквог искушеника? Који архијереј?

 

Након три дана позвао ме је архимандрит Гаврило и рекао ми да му је управо из Москве телефонирао Архиепископ волоколамски Питирим, председник Издавачког савета Московске патријаршије. Владика Питирим је сазнао да се у нашем манастиру налази искушеник с високим образовањем за филм па је нашег игумана замолио да му тог искушеника пошаље у Москву. Хитно су им били потребни стручњаци који би припремили филм и телевизијске програме поводом хиљадугодишњице крштења Русије. Та прослава је требало да се одржи за две године. Ја сам био искушеник о којем су разговарали. Не сећам се горег дана у свом животу. Молио сам оца Гаврила да ме не шаље у Москву, али он је већ био донео одлуку. Моје молбе је одлучно пресекао:

 

– Нећу се ваљда због тебе свађати са Питиримом!

 

Тек сам касније сазнао да је моја мајка одавно молила да се вратим у Москву, а све у нади да ће ме одговорити од монашког пута. Оцу Гаврилу је било много жао моје мајке па је једва чекао повод да ме врати неутешној мајци. Начин на који је то рекао, био је његов уобичајени стил.

 

Наравно, одмах сам се присетио разговора с оцем Серафимом о искушенику, архијереју и Москви, па сам одјурио у његову келију.

 

– Таква је воља Божја! Не тугујте. Видећете да ће све изаћи на добро – нежно ће старац.

 

Било ми је веома тешко да поново живим у Москви, посебно у прво време. Најтеже ми је било кад се ноћу пробудим и схватим да је стотинама километара далеко чудесни и ни са чим упоредив свет манастира с оцима Серафимом, Јованом, Натанаилом, Теофаном и Александром, а да сам ја у Москви у којој ничег сличног нема.

 

 

 

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Са руског Божана Стоjановић

09 / 10 / 2013

 

http://www.pravoslav...rpska/64769.htm

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%82-%D1%81%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D0%BC-r2529

[Guest]

Излази у свет ново српско издање књиге «Несвети а свети»

 

 

 

 

 

Београд, 9. октобар 2013

 

 

Уочи Међународног сајма књига у Београду 2013. г. излази ново издање књиге архимандрита Тихона (Шевкунова) «Несвети а свети». Ова књига је постала велики догађај у духовном и културном животу Русије, а аутор је удостојен мноштва књижевних награда.

 

Осим тога, књига „Несвети свети» представља прави бестселер. Њен укупан тираж на руском језику премашује 1,1 милион примерака. Преводи књиге су издати у Грчкој, Србији, Француској, Румунији, САД и другим земљама. У најскорије време очекује се превод књиге на друге језике света.

 

Прво издање књиге на српском језику које је припремила издавачка кућа «Информатика» представљено је на Међународном сајму књига у Београду у октобру 2012. године и читаоцима се одмах свидело.

 

Презентација новог српског издања у новом преводу књиге, коју је припремила издавачка кућа «Чувари» биће одржано 18. октобра 2013. године у 19 часова у «Руском дому» у Београду.

 

 

09 / 10 / 2013

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/64770.htm

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%82-%D1%81%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D0%BC-r2529

 

https://www.pouke.org/forum/topic/29434-%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%82-%D1%81%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D0%BC/

 

https://www.pouke.org/forum/topic/20883-%D1%81%D0%B2%D0%B8-%D1%82%D0%B5%D0%BA%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%82-%D1%82%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%BD%D0%B0-%D1%88%D0%B5%D0%B2%D0%BA%D1%83%D0%BD%D0%BE%D0%B2-%D0%BD%D0%B5%D1%81/

[Драгана Милошевић]

 

Из књиге архимандрита Тихона (Шевкунова) «Несвети а свети»

 

 

Наш Анђео Чувар не само да нас стално подстиче да размишљамо о вечном спасењу, него нас стварно чува у разним животним ситуацијама. Реч „Чувар” у овом случају уопште није алегорија, о чему вековима сведоче драгоцена искуства многих хришћана. Тако нас, на пример, Црква не позива без разлога да молимо Господа да Анђео Чувар посебно штити путнике. Заиста нам је потребно да нас Бог штити посебно кад смо на путовању, јер се управо тада можемо наћи у непредвиђеним опасностима.

 

Пре отприлике тринаест година био сам у Псково-печерском манастиру заједно с нашим парохијанином Николајем Сергејевичем Леоновим, професором историје, генерал-потпуковником обавештајне службе, који је иначе годинама учествовао у телевизијској емисији „Руски дом”. Том приликом Николај Сергејевич упознао се с оцем Јованом (Крестјанкином), који не само да је оставио снажан утисак на њега, него му је, по речима самог Леонова, и много помогао.

 

У то време Николај Сергејевич је тек почео да се упознаје са животом Цркве и тражио је одговор на бројна питања. Посебно ме је замолио да му објасним учење Цркве о свету анђелâ, нарочито Анђела Чувара. Трудио сам се да му то што боље објасним, али, без обзира на то што је Николај Сергејевич био веома деликатан човек, осећао сам да је био разочаран мојим невештим објашњењима. Било ми је криво што је то тако и једино ми је преостало да се уздам у помоћ Божју.

 

Уз поуке и благослов оца Јована из Псково-печерског манастира кренули смо за Москву раном зором. Било је лето. Пошто нас је чекао дуг пут, пре поласка сам замолио механичаре манастирске гараже да провере наш аутомобил и да доспу уље.

 

Пут је био празан тако да смо јурили пуном брзином. Док сам возио, помно сам слушао причу Николаја Сергејевича о једном његовом давном службеном путу. Иначе, Николај Сергејевич одавно је обећао да ће ми испричати ту причу. Никад у животу нисам упознао човека који уме тако занимљиво да прича. Док би га слушали, људи би просто остајали без даха. Тако је било и у мом случају.

 

У једном тренутку ухватио сам себе како размишљам о томе да би сваког тренутка могло да нам се догоди нешто непредвиђено. Аутомобил се кретао сасвим уобичајено и ништа није давало повода за забринутост, ни уређаји, ни начин кретања аутомобила, нити мирис у самом аутомобилу. Без обзира на све то, осећао сам се све нелагодније.

– Николаје Сергејевичу, чини ми се да се нешто догађа са аутомобилом – прекинух свог сувозача.

 

Леонов је био искусан возач с дугогодишњим стажом. Пажљиво је проверио ситуацију и рекао ми да је све уреду. Али без обзира на то, моја необјашњива узнемиреност постајала је све јача. Најзад сам му рекао:

 

– Мислим да треба да се зауставимо.

 

Николај Сергејевич је још једном пажљиво прегледао све уређаје на контролној табли, ослушнуо рад мотора и зачуђено ме погледавши поновио да, по његовом мишљењу, нема разлога за забринутост. Но, био сам толико узнемирен да сам и по трећи пут рекао да морамо стати. Николај Сергејевич напокон пристаде.

 

Чим сам закочио, испод хаубе је покуљао црни дим. Изјурили смо из аута и одмах сам отворио хаубу. Из мотора је сукнуо пламен. Николај Сергејевич зграби са задњег седишта свој сако и њиме угаси ватру. Кад се дим разишао, схватили смо о чему се ради. Механичари из манастира досули су уље, али су заборавили да врате поклопац, који је остао поред акумулатора. Тако се уље читавим путем разливало по врелом мотору, али се због велике брзине дим и смрад нису осећали у ауту. Да смо наставили вожњу само још километар-два, вероватно би се све то трагично завршило.

 

Пошто смо донекле успели да средимо ауто, полагано смо кренули назад у манастир. Успут сам упитао Николаја Сергејевича да ли су му потребна додатна објашњења о Анђелу Чувару и његовој улози у нашем животу. Николај Сергејевич ми рече да је данас добио довољно јасно објашњење и да је то догматско питање потпуно схватио.

 

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Са руског Божана Стоjановић

18 / 06 / 2015

 

[JESSY]

Архимандрит Тихон Шевкунов: Отац Антипа

2. јул 2015. - 9:17

 

Осим даноноћног читања Псалтира у манастиру постоји још једно нарочито богослужење, а то је молебан с акатистом. То је богослужење у којем се молебану додаје служба неком од светитеља. Мислим да тога нема ни у древним уставима, ни у пракси других православних земаља. Народ у Русији изузетно воли ту службу тако да су у Псково-печерском манастиру наручивали и по петнаест до двадесет акатиста дневно па су богослужења понекад трајала и више од три сата.Те једноличне дуге службе биле су веома заморне за младе монахе, што је било сасвим разумљиво кад се зна да су акатисти намењени за читање код куће и да су их писали не само велики црквени песници, него и побожне госпођице из провинције, тако да текстови акатиста, благо речено, нису увек били савршени. Због свега тога млади јеромонаси вешто су покушавали да избегну служење тих молебана.

На њихову срећу у Псково-печерском манастиру постојао је човек који је у сваком тренутку био спреман да на тим богослужењима замени неког од своје образоване сабраће. Био је то архимандрит Антипа. Он је у манастир дошао одмах после рата. На грудима је имао бројна ратна одликовања. Постао је духовни син старца схиигумана Саве, којем је био одан све до своје смрти.

Отац Антипа изгледао је као моћни стари лав с ватренориђом густом гривом, али је упркос импозантном изгледу био необично добродушан и према свима љубазан. Без обзира на то што је код оца Антипе свакодневно долазило много људи ради исповести, савета или просто зато да попричају с њим и дају себи одушка, ипак никад нико није видео да је љут или узрујан. Због те доброте многи су желели да управо код њега иду на исповест. С радошћу их је примао да би им дао опроштај грехова и свештеничком влашћу заувек их од њих разрешио. Ех, за њега је то заиста била права срећа!

Осим тога, отац Антипа је водио рачуна о чредама за непрекидно читање Псалтира. Ако би се догодило да неко од братије због болести или послушања, а понекад и из немара пропусти свој сат читања, отац Антипа би то урадио уместо њега и никад никог није због тог прекорио, иако је ноћу и сâм бар три сата читао Псалтир.

Па ипак, оцу Антипи највећу радост пружали су молебани с акатистом. На тим бесконачним службама просто је блистао и притом им је обавезно додавао и читање имена из три до пет помјаникâ, а сваки од њих био је тежак бар килограм. С радошћу је то чинио и дубоко је осећао колико су важне црквене молитве и за живе и за покојнике. Народ је много волео те његове службе.

Дошло је време кад отац Антипа више није могао дуго да стоји на молебанима због тегоба с ногама. Зато је проигуман објавио да се отац Антипа ослобађа служења тих требâ.

Своју последњу службу баћушка је одржао са сузама у очима, а плакали су и парохијани. Било им је жао што на акатистима више неће бити такав молитвеник. Озбиљно су се забринули и млади јеромонаси јер им је одмах било јасно колико ће дугих молебана одсад морати да служе. Радовали су се само искушеници који су били црквењаци јер су знали да међу јеромонасима више нема оних који су волели да читају акатисте и уз њих толико имена из помјаникâ да томе није било краја. То је значило да ће искушеници напокон на време стизати на ручак.

На тој служби отац Антипа је био најтужнији, јер не само да је служио свој последњи молебан, него се уз то лишавао могућности да и убудуће чита акатисте, које је толико волео. Радило се о томе да књиге с акатистима у то време нису штампане у нашој земљи тако да су у манастиру тада постојале само дебеле свеске у које су парохијани марљиво преписали текстове акатистâ. Драгоцене свеске чуване су у посебном коферу којим је у потпуности располагао отац Антипа, а који је сада прелазио у руке других свештенослужитеља.

Пред крај тог богослужења, које је било најтужније у животу оца Антипе, у цркву је ушла група страних туриста. Иако су изгледали као неговани странци, ипак су се правилно крстили и целивали иконе исто као и ми, тако да су очито били потомци руских емиграната. Након што су се помолили, поклоници су се спремали да оду, но баш тада је једна жена из ташне извадила неку књигу и, издалека је показавши оцу Антипи, спустила је на степеник амвона.Кад је отац Антипа кренуо из цркве, праћен уплаканим старицама, сетио се те књиге. С уздахом се сагнуо, узео књигу и отворио је. Била је то збирка акатистâ на црквенословенском језику, која је издата у Бриселу.

Од тада па све до саме смрти отац Антипа се није одвајао од те књиге, која му је заменила цео његов драгоцени кофер. Иако наизглед није била велика, будући да је штампана на веома танком папиру књига је, на радост старог баћушке, садржала мноштво акатиста.

Отад смо често виђали тог крупног риђег монаха како седи на клупици на Светом брежуљку, с огромним наочарима, и усрдно се моли.

Пред смрт је отац Антипа пао у постељу. У манастирској болници често се исповедао и причешћивао, али је на сâм дан смрти нашао снаге да устане. Узео је крст с Јеванђељем и кренуо у пештеру, на гроб свог духовника. Пред својим давно упокојеним старцем, схиигуманом Савом отац Антипа исповедио је све грехе које је починио током свог живота и замолио га за његове молитве за далек пут. Након тога вратио се у болницу да умре.

У Псково-печерском манастиру сандук с телом новоупокојеног пре саме сахране увек буде у капелици за освећење водице ради тродневне молитве. Кад сам дошао из Москве на сахрану оца Антипе, био сам изненађен што на том месту нисам затекао његов ковчег. Испоставило се да су капелицу реновирали тако да је сандук с телом оца Антипе због тога био у пештери, и то тик поред гроба схиигумана Саве. Није их могла раставити чак ни смрт, ма колико да се трудила. Ту су га и сахранили.

Сад су отац Антипа и његов духовник, отац Сава заједно и моштима на земљи и духом у Царству небеском.

Кажем моштима не зато што пре црквене канонизације неког можемо прогласити светитељем, него зато што се тело сваког преминулог православног хришћанина у Цркви назива моштима, иако то мало ко зна.

(Из књиге архимандрита Тихона Шевкунова „Несвети а свети„)

 

http://www.mitropolija.com/arhimandrit-tihon-sevkunov-otac-antipa/

[Драгана Милошевић]

МОШТИ СВЕТИТЕЉА ТИХОНА

 

Из књиге архимандрита Тихона (Шевкунова) «Несвети а свети»

 

 

Једну од загонетки црквеног живота у совјетско време представљала је судбина моштију светог Патријарха Тихона, који је 1925. године сахрањен у Малој цркви московског Донског манастира. На парастосу испред његове гробнице 1946. године митрополит Крутицки и Коломенски Николај (Јарушевич) је тужно рекао: „Сад смо се молили само испред гроба Његове Светости. Његовог тела овде нема.“

 

За овакву тврдњу постојале су све основе. Никога није чудило то што су остаци Патријарха Тихона могли бити уништени: док су се православци према почившем поглавару Руске Цркве односили као према свецу, мржња бољшевка према њему је била изузетна чак и у поређењу с јарошћу совјетског богоборства. На списку непријатеља совјетске власти објављеном у једном од бројева листа „Известија“, Патријарх Тихон је наведен под бројем један.

 

 

Причало се да су власти 1927. године, после затварања Донског манастира, плашећи се да ће Патријархове мошти постати предмет поклоњења, извадиле његов ковчег из гроба и спалиле га у крематоријуму. По другим подацима, монаси су тајно однели остатке Његове Светости и они почивају на Немачком гробљу у Лефортову. Присталице треће верзије су тврдиле: пошто им је било јасно да власти могу оскрнавити остатке Патријарха, монаси су их убрзо после сахране преместили на друго место у некропољу Донског манастира.

 

Ове претпоставке су прерасле у праву убеђеност кад се 1932. године, предводник црквених расколника-обновљенаца, које је подржавала совјетска власт, „митрополит“ Александар Веденски изненада пред својим поштоваоцима појавио у архијерејској одежди у којој су Московљани одмах препознали драгоцено одјејаније, сашивено специјално за патријарха Тихона у познатој фабрици трговаца, браће Оловјанишников. У њему је патријарх Тихон и сахрањен.

 

Ипак, остала је нада да ће мошти патријарха којег је волела сва Црква бити нађене.

 

***

Кад је почела обнова монашког живота у Донском манастиру, једна од првих молби с којима се тада малобројна братија обитељи обратила свом настојатељу, Патријарху Алексију II била је молба да се пронађу мошти светитеља Тихона. Његова Светост нас је радосно благословио на овај труд. Да смо само тада знали с каквим догађајима ће ово бити повезано и како ће се дивно све завршити!

 

Ускоро се појавила згодна прилика. Започет је ремонт у Малој цркви Донског манастира. Храм је затворен на неколико месеци и управо у то време је могло да почне трагање... али оно се с различитим изговорима одлагало и ремонт је већ био завршен. У храму су поново почеле да се одржавају службе, чинило се да је време пропуштено. И поштено говорећи, тада смо лакомислено и врло глупо занемарили благослов Патријарха, позивајући се на различите „разлоге и околности“, за шта смо и платили. И то врло брзо. Иако је, као и увек, Господ и саме наше грешке усмерио на поуку свима и на прослављење Свог верног светог новомученика Патријахра Тихона.

 

Био је новембар 1991. године. Намесник, архимандрит Агатодор је завршивши ремонт, отишао на службени пут и оставио је мене у манастиру као најстаријег. Све би било сасвим мирно да није било непријатног конфликта с неким чудним људима који су се однекуд изненада појавили. Представили су се као свештеници и мирјани Руске Заграничне Цркве, иако с њом нису имали никакве везе, како се касније испоставило. Са скандалима и изгредима покушавали су да по сваку цену у манастиру организују своја богослужења без благослова Патријарха. Наговарали смо их, саветовали како смо могли и на крају, схвативши да ништа не помаже, одлучно смо избацили непозване госте. Али, они су били кивни на нас.

 

18. новембра се обележавао дан кад је 1917. године на Помесном Сабору светитељ Тихон изабран за Сверуског Патријарха (на њега је као једног од тројице кандидата тада пао жреб). Нисам се добро осећао, али сам тог дана ипак служио литургију, а затим и парастос: то је била још и годишњица смрти оца Рафаила (Огородникова). Уопште, 18. новембар је за мене неки необичан датум. На тај дан је 1988. године погинуо отац Рафаил, а 1993. године је умрла Валентина Павлована Коновалова, „московска трговкиња“, духовна кћи оца Јована. Догађај о којем говорим, такође се десио 18. новембра. Али, то наводим само успут.

 

На литургији сам први пут у свом свештеничком животу припремао резервне Свете Дарове за причешћивање болесника. Иако се по црквеним правилима то ради на Велики четвртак, претходне ноћи је код мене дошао мој друг, скулптор Вјачеслав Михаилович Кликов с молбом да хитно причестим и извршим јелеосвећење познаника који се разболео. Међутим, у нашем храму није било резервних Светих Дарова: испоставило се да овде никад нису ни припремани.

 

Хвала Богу, с пријатељем Кликова се све добро завршило. У току ноћи сам извршио јелеосвећење, а ујутру је болесника причестио свештеник из другог храма. Да се нешто слично више не би догодило, ја сам под руководством нашег старијег јеромонаха, оца Данила, припремао резервне Свете Дарове и ставио сам их у специјални ковчег на престо.

 

После вечерње службе свратио ми је у посету друг Зураб Чавчавадзе и донео теглу слатка од малина. Пили смо чај кад је назвао дежурни и забринуто јавио да је на капију дошло неколико ватрогасних кола и да њихов командир тврди да под хитно треба да гасе неки пожар код нас.

 

— Зар код нас нешто гори? — зачудио сам се.

 

— Не, наравно! — умирио ме је дежурни. — Вероватно нешто гори у њиховом командиру...

 

Све ми је било јасно. Недалеко од нас налазила се ватрогасна јединица, чији су се руководиоци дружили с оцем Агатодором. Један од официра је много волео да поседи с баћушком за столом, да философира о животу. Једном је већ за време таквог философско-алкохолног напада упао у манастир усред ноћи. Сад се, очигледно, историја понављала.

 

 

Спустио сам слушалицу, али се минут касније поново зачула звоњава телефона. Дежурни је јављао да не може да смири ватрогасце. Ово је већ било превише. Зураб и ја смо морали да се обучемо, а ја још више да се утоплим после слатка од малине и да идемо да видимо у чему је ствар.

 

— Шта се десило? — викнуо сам како би се чуло иза капије.

 

— Пожар! Код вас је пожар! — допирало је отуда.

 

— А да можда смислите нешто веселије? — подсмешљиво сам почео да се распитујем.

 

— Добили смо позив! — нису се смиривали с оне стране.

 

— То је нека грешка, можете сами да се уверите, — одговорио сам ипак одшкринувши капију.

 

Испред манастирских зидина је заиста стајало двоје ватрогасних кола под пуном опремом. Неколико људи са сјајним шлемовима је ушло у манастир. И сами су били у недоумици.

 

— Назвала је жена, мислили смо да је од вас. Рекла је: у Донском је пожар, крените под хитно.

 

Да бисмо се коначно уверили да је дошло до неспоразума, предложио сам да заједно обиђемо манастир. Кренули смо на централни трг. Био је већ касни сумрак, али се све јасно видело. Уобичајени тишина и мир, ништа није изазивало бригу.

 

— Ето, видите, — обратио сам се ватрогасцима с осмехом.

 

И у том тренутку је на прозору Мале цркве Донског манастира сукнула јарка ватра, зачуо се тресак разбијеног стакла и кроз прозорски рам је покуљао наранџасти пламен с облацима црног дима.

Ватрогасци су јурнули према својим колима. А Зураб и ја смо замрли отворених уста. Онда смо као луди почели да вичемо:

 

— Пожар!!! Пожар!!! — И похитали смо према храму.

 

Поред нас су завијајући пројурила ватрогасна кола. Међутим, храм је већ увелико горео. Кроз прозорске отворе је беснела ватра, дим се као тамни стуб од облака винуо ка московском вечерњем небу.

 

Нећу дуго описивати ову страшну ноћ. Тек после два сата по поноћи ватрогасци су нам дозволили да уђемо у храм. Пред нашим погледима се указао заиста страшан призор. Црни зидови и плафон, угљенисани кивоти, иконе, све је било поливено водом, несносан мирис гарежи...

 

Један од ватрогасаца ме је позвао да дођем у дубину храма и успут ми је саопштио своје прве закључке о узроку паљевине. По његовој тврдњи, ватра се појавила баш код надгробног споменика Патријарха. Пошто су зидови у храму били офарбани запаљивом масном бојом, пламен се моментално проширио.

 

— А ово је заиста чудно, — рекао је ватрогасац показујући на иконостас.

 

Иако су дрвена олтарска преграда и иконе поцрнели од гарежи, нису спаљени. Иконостас се сачувао у потпуности. Узрујано сам ушао у олтар и видео да овде осим што има мало гарежи, пламен ништа није захватио. Кад сам се вратио код официра он ми је објаснио своју недоумицу.

 

— Поред иконостаса је све спаљено, а он је због нечега читав. Од дрвета је, зар не, није од метала?

 

— Дрво је врло старо.

 

— Како није изгорео? Чудно...

 

Тада сам се сетио и рекао:

— А!... Па јутрос смо на престо ставили Свете Дарове!

 

— Шта сте ставили?

 

Покушао сам да објасним. Официр је пажљиво саслушао и накашљавши се, упитао:

 

— Озбиљно мислите да то има нека везе с тим што се дрво сачувало од ватре?

 

— Не знам. Само кажем да смо јутрос ставили Свете Дарове на престо.

 

— М-мм... Јасно ми је, — отегнуто је рекао официр с неповерењем. — Уосталом, то се понекад дешава. Све унаоколо гори, а неки предмети остају. У нашем послу се свашта догађа.

 

Истрага је почела истог дана. Испоставило се да се жариште заиста појавило тик уз гробницу светитеља Тихона. Прозор је овде увек одшкринут и по претпоставци иследника, злонамерник је у храм убацио најобичнију бомбу са запаљивом смесом. Прозори офарбани масном бојом одмах су били захваћени пламеном. Притом је злочинац имао довољно времена да из манастира оде непримећен, заједно с последњим посетиоцима.

 

Разјасниле су се и околности захваљујући којима је пожар тако брзо откривен. Једна од наших парохијанки која живи преко пута Донског манастира, имала је обичај да вечерње молитве чита на балкону. Управо она је видела пламен на прозору храма и одмах је назвала ватрогасну јединицу.

 

Дан касније смо у изгорелом храму служили бденије уочи Аранђеловдана. Хор је певао „Хвалите имја Господње“, ја сам обављао празнично кађење, а људи који су стајали међу зидовима поцрнелим од гарежи и нагорелим кивотима, нису могли да задрже сузе. Нисмо желели да преносимо службу у други манастирски храм: није се смело дозволити да људи помисле да је ово тешко искушење просто игра слепог случаја и да Господ нашу узнемиреност и тугу неће претворити у радост, у победу вере и наде у Његов, за нас недокучиви, сведобри Промисао. Управо о томе сам те вечери говорио у проповеди нашим парохијанима.

 

Требало је приступити поправци храма. После рестаурације овде смо служили мање од недељу дана и Господ нам је поново пружио прилику коју смо недавно пропустили, да почнемо да тражимо мошти светитеља Тихона.

 

Поново смо се обратили Његовој Светости и он је потврдио свој благослов за вршење ископавања, посаветовавши нам само да радимо уредно и опрезно. Разумели смо његову бригу. Неки су наговарали Патријарха да не дозволи трагање пошто је могућност откривања остатака светитеља врло мала. А ако почну да се шире гласине да су мошти Патријарха Тихона тражене и да нису пронађене, упозоравали су опрезни саветодавци, проблема ће бити преко главе: расколници и они који не мисле добро Цркви одмах ће почети да причају да светитељ Тихон сам није хтео да његове мошти почивају у патријаршијској Цркви. Али, хвала Богу, Патријарх Алексије је одлучно рекао: ако пронађемо мошти, то ће бити велики празник; ако их, пак, тамо нема, то ни од кога нећемо крити.

 

Људи који су подметнули пожар нису пронађени. Манастирска братија и неки парохијани су претпостављали ко су могли бити починиоци, али су их чак некако сажаљевали и у души препустили милостивом суду Божијем. Тим пре што се сад, по истеку времена, види да је овај злочин био допуштен по Промислу. Управо за време другог ремонта Мале цркве Донског манастира, који се одужио, пронађене су мошти светитеља.

 

Увече, на празник Сретења Господњег, служили смо молебан код гробнице Патријарха Тихона и приступили смо ископавању. За то су знали малобројни: Његова Светост Патријарх Алексије II, неколико монаха, два старца – архимандрит Кирил из Свето-Тројицке Сергијеве лавре, архимандрит Јован из Псково-Печерског манастира и они које смо замолили да нам помогну: Вјачеслав Михаилович Кликов са својим шегртима и уметник Алексеј Валеријевич Артемјев. Наш руководилац био је научник – археолог Сергеј Алексејевич Бељајев. Раније је учествовао у обретењу моштију преподобног Амвросија Оптинског, бавио се ископавањима у Дивејеву и у Херсону.

 

Прво смо скинули надгробни споменик. Мермер споменика је после пожара постао скоро смеђ. На дубини од тридесетак сантиметара открили смо масивну мермерну плочу с натписом: „Његова Светост, Тихон, Патријарх Московски и целе Русије“. Управо таква је почетком двадесетог века била титула руских патријараха. Оно што смо нашли нас је веома надахнуло. Почели смо да копамо даље и на дубини од око метар видели смо оно што смо тражили – камени свод гробнице. Прихвативши се посла с троструком енергијом, до јутра смо пажљиво очистили целу гробницу. Кад смо успели да извадимо неколико камења из свода, пружио сам упаљену свећу у отвор који се појавио и погледао унутра. Гробница је била празна. Свећа је бацала светлост само на прашњаве праменове старе паучине.

 

Кад сам ово саопштио својим пријатељима сви смо изнемогло поседали на под и потиштено смо неко време седели ћутке. Затим су један за другим почели да проверавају: а шта ако сам погрешио, можда су у великој гробници остале макар честице моштију или иверје од ковчега, које је попадало приликом отварања гроба Патријарха? Међутим, ничега није било... Обистиниле су се наше најгоре бојазни.

 

Кад смо се мало прибрали, одлучили смо да бар у документима забележимо димензије и стање гробнице. Међутим, кад је неко почео да мери њену дужину, штап дугачак два метра је неочекивано у потпуности пролазио и на десну и на леву страну. Исто се десило и са штапом од осам метара. Пожурили смо да испитамо подземни објекат и убрзо смо схватили да нисмо открили гробницу, већ део грејног система храма – камене цеви, које су се налазиле испод пода, кроз које је пролазио топао ваздух из пећи. На месту гроба Патријарха калорифер је због нечега у доброј мери проширен тако да је заиста направљено нешто попут гробнице. А чинило се да је овде зидано нешто ново у поређењу с другим деловима камене подземне цеви. Могуће је да је то заиста била уништена гробница. Али, можда се гробница налазила много дубље, а оно што смо открили била је лажна гробница како би се збунили бољшевици и навели на мисао да је ковчег с телом Патријарха већ извађен и сахрањен на другом месту.

 

Осим тога, отац Данило је довео једног старца који је тврдио да наводно сигурно зна: светитељ Тихон је сахрањен пет метара источно у односу на место где се претпоставља да је његова гробница. Мишљења су била подељена и сутрадан ујутру смо отишли код Његове Светости да замолимо за благослов шта нам је даље чинити. Кад је сазнао за све детаље Патријарх је благословио да се с трагањем настави на истом месту.

 

Напокон, већ скоро око поноћи, пред нама се појавила права гробница Патријарха. Није било сумње у то. Била је то моћна грађевина покривена огромном плочом, за коју се, на нашу срећу, испоставило да није грађена изједна, већ да се састоји од неколико масивних камених секција. Подигли смо једну од ових камених плоча. Легао сам на стомак и протурио свећу унутра. Сећам се да ме је одмах зачудио мирис пролећне свежине који се ширио из подземне гробнице. Сви су се збили около. Преда мном се налазио танани ковчег од храстовине с префињеним дуборезом, чији сам опис добро познавао. На њему је била мермерна таблица. Уз светлуцаву светлост свећа прочитао сам: „Патријарх Московски и целе Русије Тихон“.

 

Нисмо могли да поверујемо у своју срећу. Отац Агатодор је одмах отишао да телефонира Патријарху Алексију. Било је већ касно, око поноћи, али се у Патријаршији управо завршила седница Светог Синода. Двадесетак минута касније Његова Светост је био у Донском. Пре његовог доласка подигли смо остале плоче на гробници и Патријарха дочекали празничном звоњавом звона. Она је у поноћ звучала као на Васкрс.

 

Тешко је описати шта смо осећали те ноћи стојећи покрај отвореног гроба светитеља Тихона. Нисмо могли да верујемо да је све готово и да су мошти испред нас. Вероватно је исто осећао Патријарх Алексије. Али ми је рекао:

 

— Ипак треба видети да ли су мошти овде.

 

Ставио сам епитрахиљ, зато што се мошти могу додиривати само у свештеним одеждама и спустио сам се у гробницу. Извадивши ексере и придигавши изрезбарени поклопац ковчега док ми је срце замирало, ставио сам руку унутра. Моји прсти су прво напипали тканину, а затим раме...

 

— Овде су!!! — повикао сам из свег гласа.

 

— Добро! Назад, назад! Брже затварајте! — чуо сам одозго узбуђени глас Патријарха.

 

Ово се догодило 19. фебруара, а три дана касније у манастир су дошли Његова Светост Патријарх, чланови Синода, духовници Тројице-Сергијеве лавре архимандрит Кирил и архимандрит Наум. Кад је подигнут трошни поклопац ковчега с дуборезом који се расипао на наше очи, пред нама су се указале нетрулежне мошти светитеља Тихона покривене плишаном мантијом Патријарха.

 

Неколико дана касније опрали смо свете мошти по древном чину, обукли их у нову светитељску одежду и положили у специјално направљени кивот. На Патријарху је била управо она позната одежда, направљена у фабрици Оловјанишникова. Касније смо још дуго ломили главу на који начин се ово одјејаније нашло код лажног митрополита Веденског.

 

Без обзира на то што је у гробници влажност била веома висока, тело Патријарха Тихона, које је у земљи почивало шездесет седам година, скоро потпуно се сачувало. Занимљиво је то да је једна од панагија – напрсних икона, симбола архијерејске власти, која је почивала на грудима светитеља Тихона, била направљена од костију мамута, али се у потпуности претворила у прах. Остала је само сребрна риза. Тада смо се и нехотице сетили речи из Псалтира: „Хранит Господ всја кости их“ („Чува Господ све кости њихове“). Иако се нису сачувале само кости светог Патријарха, него и већи део тела, као и велики патријарашки параман, бројанице, монашки параман, крстић, скупоцена златна панагија, коју су Патријарху, још док је био архиепископ Јарославски, поклонили клир и парохијани ове епархије. Пронађени су чак и врбова гранчица (светитељ Тихон је сахрањен на Цвети) и флашица с миомирисним ружиним уљем, које је изливено на тело Патријарха уочи погребења.

***

После извесног времена наш археолог Сергеј Алексејевич Бељајев је ипак одгонетнуо и како је лажни митрополит Александар Веденски могао да носи одјејаније патријарха. У фабрици Оловјанишникова нису направљене једне одежде, већ двоје. Сад су оне које су заиста припадале светитељу Тихону изложене у музеју московског Донског манастира.

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Са руског Марина Тодић

09 / 10 / 2015

[JESSY]

Коља Блохин је данас познати православни писац, а у то време је тек био изишао с робије, где је као политички затвореник провео пет година, по члану 139: за незаконито штампање и ширење православне литературе.

Тих дана он и ја одлучимо да зарадимо нешто новца. Била је 1988. година. Коља предложи да направимо репринт (наравно, илегално) Библије с илустрацијама Гистава Дореа. Та књига у Русији није деценијама поново штампана и, наравно, била је потребна. У том смислу је замисао била добра.
 

Даље, за тираж од хиљаду примерака могла се добити за оно време прилично велика сума новца, а новац ни мени ни Кољи не би шкодио. И то смо такође имали у виду. Но у том смислу наша идеја није била нимало благочестива. Била је то, у ствари, најобичнија рачуница.
 

Ни у једној библиотеци, како се испоставило, нису давали да се износи Библија с илустрацијама Гистава Дореа. Једном приликом ја искористим згодан тренутак и наш план у поверењу откријем владици Питириму. Нисам се преварио: владика је био издавач и одмах се за ту идеју загрејао, иако је такав подухват у оно време могао бити и веома опасан. Сутрадан ми је предао предиван примерак из своје домаће библиотеке, упозоривши да му је та књига веома драга – припадала је његовом покојном оцу, иначе свештенику. Својом чашћу гарантовао сам владици да је књига у сигурним рукама и предао је Кољи на недељу дана, да је пресними.
 

Наредне недеље позовем Николаја да видим како иде посао. Он одговори да су му потребна још три дана. Но после три дана он са жаљењем саопшти да искрсавају проблеми – потребна је још цела недеља. Кроз недељу дана опет иста прича. Углавном, Николај не враћа књигу. У међувремену се владика Питирим распитивао може ли да добије Библију назад и када ће тираж бити одштампан.
 

Читавих десет минута драо сам се на Кољу у телефонску слушалицу. Али он је прошао затворска саслушања и „прес-коморе“, па ми као малом детету објасни да он све разуме, само му треба још једна недеља да заврши и не звао се он Николај ако за недељу дана архијереју не врати књигу, целу и потпуно очувану.
 

Кроз недељу дана Коља књигу није вратио.
 

Био сам очајан. Владици нисам смео да погледам у очи. И да бих бар колико-толико схватио шта се дешава, одем код Виктора Бурдјука, мог и Кољиног заједничког друга. Он је с Кољом робијао због исте ствари.
 

– Ма он је књигу продао! – рече Виктор без размишљања, чим је чуо о чему се ради.
 

– Како продао?! То је немогуће!
 

– Какви немогуће! Продао књигу и сад пијанчи за тај новац. Видим ја, не трезни се човек и пије само коњак…
 

Треба рећи и то да смо сви ми знали за ту слабост нашег друга. Кад се он дохвати флаше, ништа на овом свету не може да га заустави. Нарочито после пет година робије.
 

Виктор у потпуности сагледа моју ужасну ситуацију и одмах пристаде да оде са мном код Николаја. Коља је увек био истинољубив и одмах се за све покајао. Архијерејску Библију продао је истог дана, чим ју је од мене добио. Тачније, четрдесет минута касније. Толико му је требало да дође до Кузњецког моста и тамо, на познатој московској „црној пијаци“, поред књижаре „Букинист“, утопи књигу за петсто рубаља. На моје очајничко питање зашто је то урадио, Коља пијаним гласом одговори да га је ђаво наговорио. Виктор Бурдјук га ништа није питао. Он је свог друга познавао много боље него ја.

 

За мене је то била катастрофа. Такву књигу практично није било могуће купити. А и да јесте, откуд ми новац? Ако би се којим чудом негде и нашао примерак, он би, рекоше ми упућени људи, коштао најмање хиљаду и по рубаља. Толики новац је за мене био незамислив. А што ће владика Питирим одмах схватити да то није књига његовог оца – о томе да и не говоримо… Без обзира на све, покушао сам да од московских зеленаша добијем новац, али узалуд – једноставно нисам имао шта да заложим.
 

Кроз три дана, у понедељак, требало је да изиђем пред владику и више нисам могао да одуговлачим. Купим возну карту и преко викенда отпутујем у Печоре, оцу Јовану.
 

Међутим, у Печорама ме дочека нов ударац: отац Јован затворио се у келију и већ неколико дана никога не прима. Та вест ме је дотукла. Како да ме у овако тешком тренутку не прими, да ми не каже бар једну реч?!
 

У очајању одем у парохију оца Рафаила и испричам му о својој невољи.
 

Срећа моја, отац Рафаило био је човек који никада, ни у најгорим ситуацијама, није падао у очајање. Он је очајање сматрао најглупљим од свих седам смртних грехова. Зато се најпре немилосрдно наруга моме маловерју, а затим ме подсети да сам заборавио најједноставније и најпознатије средство, а то је да прочитам молитвено правило за проналазак изгубљене ствари.
 

Као да ме је полио хладном водом. Како сам то могао да заборавим?! А добро је познато да постоји проверени начин, сасвим једноставно правило: читај педесети псалам цара Давида и Символ вере и изгубљена ствар ће се пронаћи.
 

Узгред, поменуто правило је пре извесног времена поново постало актуелно. Ирина Владимировна Крутова, жена Александра Крутова, главног уредника часописа Руски дом,купила је нов аутомобил. Ја сам га освештао, а сутрадан је ауто украден. У полицији одмах рекоше да се тај модел највише краде и да ауто, највероватније, у некој гаражи већ растурају у делове. Али Ирина се, за разлику од мене, одмах сетила нарочите молитве. Осмехнула се полицајцима, вратила се кући и почела да чита поменуто молитвено правило. Два дана касније ауто је пронађен, све је било на своме месту, осим што је брава за паљење била потпуно ишчупана.
 

А ја се те молитве нисам сетио! Штавише, отац Рафаило био је потпуно у праву: због очајања и маловерја потпуно сам заборавио најпростију ствар – није требало да се обраћам Виктору Бурдјуку, продавцима књига и московским зеленашима, него Самоме Господу Богу и ником другом! Али отац Рафаило ме је, дакле, на време подсетио, па сам увече, на свеноћној служби, и затим на литургији, и после тога у возу, на путу за Москву, све време без престанка понављао: „Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој“ и „Верујем у Једнога Бога Оца, Сведржитеља“, док нисам, пред зору, заспао у купеу, уз монотоно клопарање точкова. Господ је удесио да и у купеу будем сам, па сам могао на миру да се молим.
 

Ујутру право са станице одем у Издавачко одељење Патријаршије, а тамо – чека ме Виктор Бурдјук. С књигом! Била је завијена у свилену тканину и потпуно нетакнута. И то баш она која је припадала владици, она коју је он наследио од свога оца-свештеника. Виктор није рекао како ју је нашао. А и ја, уочивши уморан и суров израз на његовом лицу, ништа нисам питао. Касније сам, по извесним детаљима, схватио да је Виктор у помоћ позвао неке своје познанике из ранијег, затворског живота.
 

Предао сам књигу владици Питириму. Хвала Богу, он ме није чак ни прекорео. То је права племенитост и право снисхођење! То је права хришћанска љубав!
 

Сав радостан одмах позовем оца Рафаила.
 

Јесте ли видели, Георгије Александровичу, како је Господ близу?! – надахнуто рече отац Рафаило.
Још ме пита јесам ли видео?!
 

Коља Блохин успешно је пропио петсто рубаља и наши односи се вратише у ранији колосек. С том разликом што ми више није падало на памет да штампам књиге заједно с њим. Само сам његове приче, које је писао у затвору, касније објавио у нашем манастирском издању.
 

То ми је био наук једном засвагда: не треба истовремено служити Богу и мамону. На својој кожи осетио сам шта то значи. Ако се човек не труди да комбинује једно и друго, Господ ће у своје време Сам послати све што је потребно. То није само моје искуство. Један мој друг је својевремено запао у сличну ситуацију, само што је улог у његовом случају био далеко озбиљнији. И сад га ја понекад позовем телефоном и питам: „Хоћеш ли да спасеш душу и зарадиш милион?“ – а он одговара: „Звучи примамљиво!“ – а обојица знамо да је то само шала. 

 

http://smrt-svetu.blogspot.rs/2017/05/blog-post_52.html