Став Цркве према Доситеју Обрадовићу?

[Guest]

Поводом двестагодишњице смрти Доситеја Обрадовића

Црквено беседништво Доситеја Обрадовића

Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1070, Рубрика Богословље Ја ти право кажем да ми је много драго што сам се покалуђерио. У Задру, 8. јуна, 1771. г., Доситеј хоповски

Када је, давне 1901. године, Тихомир Остојић исписивао прве редове своје критике монографије коју је Андра Гавриловић написао о Доситеју Обрадовићу, поставио је основне смернице потоњим истраживањима Доситејевих дела рекавши да: „Код писца као што је Доситеј, који није оригиналан мислилац ... није важно само шта је мислио, него је за литерарног историка нарочито важно откуд је узео идеје и како их је применио.

Током претходног столећа Доситејево дело je много пута и на разне начине испитивано и анализирано. Интересовање за његове књижевне узоре постало је трајног карактера. Због тога је сасвим природно да се и истраживачи Доситејеве теологије њима баве. То важи и за његово беседништво. Доситеј је био запажен беседник свога времена, за кога је Мита Костић рекао да се: „У Далмацији прочуо као одличан црквени проповедник што сачуване и објављене његове проповеди потпуно потврђују.“

У досадашњим студијама о Доситеју као беседнику откривани су антички извори Доситејевог реторичког образовања, а саме беседе обрађиване са становишта античке реторике односно стилских фигура које Доситеј користи. Поред античких, истраживачи су указивали и на библијске изворе Доситејеве реторике као својеврсно сведочанство старих. Наша кратка студија покушаће да дода још пар могућих теолошких извора, у ширем смислу речи, до данас познатом каталогу Доситејевих извора, на тај начин, још једном показујући, да је мишљење Војислава Ђурића о постојању више извора који су обликовали Доситејеву мисао тачно.

КАДА И ГДЕ СУ НАСТАЛЕ ДОСИТЕЈЕВЕ БЕСЕДЕ

Време и место настанка ових беседа је извесно: Далмација од 1769. до 1770. године. Оно што ствара извесну забуну је начин на који различити аутори броје Доситејева борављења на далматинском тлу. Док већина овај период сматра другим боравком у Далмацији код неких се он сматра као трећи. О чему се ту ради? Ни о чему другом него о чињеници да први аутори збирају Доситејеве два боравка – први 1761. године и други 1764. када се болестан вратио из Црне Горе несвршеног посла (путовања у Свету Гору) – и говоре о њима као о једном док његов трећи боравак 1769-1770. г. сматрају другим.

Овај свој боравак у Далмацији Доситеј помиње на више места. То чини, на пример, у 146. басни – Лисица и вран где у наравоученију описује како је, по повратку из Мале Азије и Грчке, оставши без средстава за живот, дошао у Плавно да ту учитељује за неко време. Време трећег боравка у Далмацији Доситеј је провео прво у селу Плавну а потом у Задру. О томе бележи: „Стојећи у Плавну у сва три Далмације манастира и у друга различна села и вароши на церковне празнике позивали су ме проповеди говорити. То је мени врло ласно било, јер сам довољно за то потребитих књига како на греческом тако и на талијанском језику имао.“

По одласку из Плавна Доситеј је прво намеравао да настави проповедничку службу у Скрадину чији су га становници позвали за проповедника али се то изјаловило. Чекајући на одобрење венецијанских власти, затекао се у Задру где је након једне проповеди, која је оставила дубок утисак, био ангажован као проповедник током године дана.

ДОСИТЕЈЕВЕ БЕСЕДЕ И ПИТАЊЕ АУТОРСТВА

Беседе Доситеја Обрадовића су у неколико наврата откриване и објављиване. Најстарије штампано издање првих пет пронађених Доситејевих проповеди објавио је Георгије Магарашевић – Писма Досиθеа Обрадовича, Будим 1829. г., а да при томе није указао на извор одакле их је преузео. Питање извора је потом разрешено.

Познато је да је за њихово откривање заслужан протосинђел Кирило Цветковић. Њега је Павле Соларић замолио да потражи и пошаље необјављене Доситејеве радове из Далмације. Цветковић му, уз друге Доситејеве радове, шаље и пет беседа: четири из хартија далматинског Епископа Венедикта Краљевића а једну из списа задарског пароха Спиридона Милорадовића Алексијевића.

Сам Цветковић у Аутобиографији два пута наводи да је Доситејеве беседе слао Соларићу, заједно са текстовима и списима друге садржине, написавши да му је послао: три његове (Доситејеве, прим В.В.) придике, једну на Велику Госпојину што је у Манастиру Крупи, другу у Драговићу на Малу Госпојину, а трећу у селу Кањане у Петрову Пољу на дан храма Цркве Св. Петке.

Пошто је Соларић убрзо потом умро није успео да искористи ове преписе. Неки од аутора мисле да преписи нису уопште стигли до Соларића и да су неповратно изгубљени али то није могуће доказати. Познато је да је из Соларићевих заосталих хартија и бележака Георгије Магарашевић преузео адеспотни препис пет беседа које је потом објавио. Ово Магарашевићево издање Боривоје Маринковић подвргао је озбиљној критици и при том показао читаво мноштво грешака које је овај, приређујући текстове Доситејевих беседа за штампу, починио. Доситејево ауторство ових пет беседа не доводи се у питање.

Остале сачуване Доситејеве беседе чије ауторство није у потпуности доказано постале су доступне захваљујући рукописном Зборнику Слова на празнике (НБС 592) који је Стефан Марковић написао у Врљици 1772. године, а који је потом припадао Вуку Караџићу.

Овај Зборник је открио и у својој монографији о Доситеју описао и објавио Андра Гавриловић. Он је све беседе које се у њему налазе сматрао Доситејевим. У корист тога, по Гавриловићу, говоре – време настанка Зборника, јединственост Доситејевог беседничког дара у то доба и на том подручју, чињеница да је Стефан Марковић преписивао и друге Доситејеве текстове као и постојање идеја класичног црквеног просветитељства које садрже ове проповеди а које се тематски поклапају са Доситејевим интересовањима.

Светозар Матић ће, продужавајући истраживања на овом Зборнику, показати да је један део беседа несумњиво преписан из штампаних руских проповедничких зборника и да оне не припадају Доситеју. То се да видети из језика – рускословенског – којим су писане, учесталог помињања лица руске владалачке породице као и прецизно навођених цитата што није била одлика Доситејевог стила. Поред ових, Зборник је садржао и пет беседа на народном језику за које је Матић мислио да су Доситејеве, првенствено на основу језичко-стилских аргумената. И овај Зборник, као и пет беседа пронађених у Соларићевој заоставштини, послужили су исправљању до тада штампаних Доситејевих беседа.

Када је приређивао ново издање Доситејевих беседа, Б. Маринковић је задржао извесну дозу резерве поводом ових пет проповеди мислећи да оне нису још чињенички провереним доказима „испитане и дефинитивно проучене тако да се у овом јубиларном издању доносе ипак с нужном резервом.“ Он није усамљен у суздржаном тону говорења о аутентичности ових беседа.

Пошто је и овај рукописни Зборник заједно са многим другим драгоценим књигама пострадао у бомбардовању Народне библиотеке Србије током Другог светског рата, даљи рад на разрешавању питања евентуалног Доситејевог ауторства беседа у којима је оно делимично потврђено или сасвим неизвесно, као и других проблема везаних за овај Зборник, више, на жалост, није могућ.

ТЕОЛОШКИ ИЗВОРИ ДОСИТЕЈЕВИХ БЕСЕДА

Теолошки извори Доситејевих беседа до данас нису озбиљно истраживани. Једину целовиту теолошку студију о црквеном беседништву Доситеја Обрадовића написао је Божидар Мијач али нам она не помаже много у разумевању Доситејевог проповедништва. У њој Мијач навелико и у слободној форми препричава дотадашњу литературу док се са текстом самих беседа ретко хвата у коштац. Када пак то покуша да учини не одлази даље од општих места и на брзину донесених закључака који не бивају поткрепљени скоро ни једним примером. Он пише да овим беседама недостаје теолошка идејна усмереност и да су оне несигурни покушаји омилитичког рационализма код нас, али ми из саме студије не видимо на основу чега он то чини. Понекад су му, ипак, закључци тачни и интуиција добра – у проповедима се види одблесак патристичке речитости и црквене богослужбене поезије, али то и даље остаје на нивоу својеврсног теолошког импресионизма. Зато за Мијачев текст важи исто оно што је он написао за Доситејеве беседе – да га ваља вредновати у контексту његовог времена чије основне врлине и мане дели.

Да бисмо стигли до позитивног утврђивања извора Доситејеве теологије треба да своје истраживање започнемо у првом озбиљнијем духовном и интелектуалном простору у коме се он нашао. А то, и поред свих живописних калуђерских карактера који су се у њему тада налазили, јесте био Манастир Хопово крај Ирига. Најранији извор Доситејевог образовања, поготово када су теологија и историја у питању, свакако су библиотеке Манастира Хопова: како она заједничка, богатија, тако и скромније приватне библиотеке појединих монаха.

Када А. Гавриловић бележи да су Доситејеве беседе: „ написане поглавито по угледу на грчку беседничку књижевност, и да је од нарочитог утицаја био проповеднички рад Јована Златоустога“, он је једним делом у праву. Утицај Златоуста на Доситеја можемо показати како индиректним тако и директним аргументима. Познато је да се у библиотеци Манастира Хопово налазило више Златоустових дела. И сам Доситеј пише да је са великом пажњом читао Беседе Златоустове и Маргарит што је потврђено истраживањима Т. Остојића у хоповској библиотеци. Доситеј је оставио својеручни запис на хоповском Маргариту. Златоустова дела је користио и фрагментарно из познатог Спиридоновог зборника за који се мислило да је нестао у ратном вихору.

Директне аргументе у корист присуства Златоустове теологије (у својим беседама пружа и сам Доситеј). У беседи на Велику Госпојину говорећи о смирењу Пресвете Богородице казује и следеће: „Овому и оволикому смиренију чудише се свети Јоан Златоуст говорећи...“

Вратимо се сада Андри Гавриловићу. Истини за вољу, синтагма коју је он користио, грчка беседничка књижевност, није најсрећније одабрана и уколико је не узмемо у једном ширем контексту – где би означавала православну књижевност као такву, она у свом ужем, језичком и локалном, значењу једноставно није тачна.

То је наслућивао и Гавриловић знајући за Доситејево одушевљење Петром Великим и његовим реформама те на другом месту исправља свој једнострани закључак претпостављајући да је „раду Доситејеву извор не само у грчкој већ и у познавању ма једног дела руске књижевности.“

Њему нису биле познате књиге које је Доситеј могао читати и које је извесно читао. То је потом разрешио Тихомир Остојић. Он је показао бројне руске изворе за формирање Доситејеве мисли. Утицај руске црквено-политичке литературе на Доситеја даље ће истраживати Мита Костић на примерима Духовног регуламента, односно утицаја Петра Великог и Теофана Прокоповича. Оно што је Доситеј сам рекао – да је читао руске и украјинске теологе, нас овде посебно интересују проповедници, Остојић је потврдио и Садржајем манастирске библиотеке и Доситејевим записима на страницама познатих збирки проповеди Симеона Полоцког – Обед душевни и Вечера душевна. На ово ће се после ослањати бројни истраживачи Доситејевог дела.

Што се богословске литературе у строгом смислу речи тиче, извори Доситејевог беседништва су били најмање троструки. У њих су спадале грчке и руске теолошке књиге али и један број богословских књига на италијанском језику чије нам конфесионално порекло за сад није познато.

Остали извори Доситејевих проповеди су и Житија Светих и Службе празника – богослужбени текстови. Он више пута ставља до знања да користи богослужбене текстове као беседничке изворе пишући овако: „С каковоју радостију св. оци и перваго времена христијани празноваху данашњи празник! Сам они може разумети који би с великим вниманијем и расужденијем прочитао данашњега празника канона два, каково умиљеније, какову радост, какову небесну сладост окушаху оне свете душе первих христијан.“

ПРИМЕР БОГОСЛОВСКЕ АНАЛИЗЕ ДОСИТЕЈЕВОГ БЕСЕДНИШТВА

Доситејево беседништво ћемо анализирати на примеру једне, од пет, њему извесно приписаних беседа – Слова на Рождество Свјатија Богородици које је он произнео 8. септембра 1769. године у Манастиру Драговићу. Ова беседа састоји се из три дела: богословског увода, похвале новорођеној Богородици Марији и моралне поуке слушаоцима.

У уводу Доситеј износи основе антропо-теолошке библијске поставке у низу антитеза – Адам створен за живот грехом проналази смрт, окушава плод и прождире смрт, разара заједницу са Богом али и целокупном творевином. Бог га не оставља сасвим. Старозаветни пророци га теше месијанским обећањима. Та се обећања испуњавају на данашњи дан, рођењем Царице – Матере Цареве који ће на крсту својом крвљу спрати грехе људскога рода и свима отворити двери свога Царства.

Потом прелази на други део беседе. У њему на почетку износи повест Маријиног рођења. Иако о овом догађају певају црквени химнографи, а помиње се фрагментарно и код Јована Дамаскина и Симеона Полоцког, ипак Доситеј није на основу ових казивања описао поменути догађај. Извор за његово казивање у крајњој линији, без обзира на евентуално постојање посредничког текста, било је тзв. Јаковљево протојеванђеље (познато још и као Јаковљево јеванђеље или Детиње јеванђеље по Јакову), псеудоепиграфски апокрифни текст настао око 140-170. године, које је први поменуо Ориген негирајући му аутентичност. Овај текст сачуван је и у Словенским рукописним преводима које је Доситеј могао читати али и у структури многих класичних беседа на овај празник које је извесно знао. У овој беседи пренесен је уводни део који говори о томе како је зачета Пресвета Богородица.

Овај део је написан на основу богослужбених текстова (што и сам Доситеј наводи пишући: „ ... одговара света Црква радосно слатким гласом говорећи...“) али и проповеди на исти празник Симеона Полоцког, Јована Дамаскина, и Јована Златоустог.

Доситеј не преписује дословце из ових малогоспојинских беседа али из њих позајмљује и преноси основне идеје и типолошку библијско-химничку теотоколошку терминологију. Богородица је овде нова Ева, Сунце, Гора, Крин, Цвет, Двери.

Трећи део беседе, морална поука пастви, писан је без узора и предлошка. Језик више није узвишен, химничан – постаје груб, оштар, недотеран. Ствари још горе стоје са конструкцијом и ритмом завршнице проповеди. Једна основна идеја, а при томе погрешно разумевана и образлагана – душа је претежнија од тела, овде заузима доминантно место. Доситеј се показује као изражени спиритуалиста без икаквог осећања за вредност временску и вечну, људског тела. Тело је смрад, настало од земље (а душа од Бога, вели наш проповедник – какво неразумевање!) ђубре. У самом завршетку проповеди, треба и то рећи, Доситеј Обрадовић даје једну сасвим другачију слику својих далматинских верника од оне коју је описао у својој романтизованој аутобиографији. Посебно је важно истаћи то да је Доситејев запис управо везан за исти Манастир, Драговић, и исту паству коју је исповедао у Васкршњем посту, током свог другог боравка у Далмацији, док је чекао да отпутује за Крф. Ако се сетимо да их је тада називао „светим грешницима“ који су од свих могућих зала средом и петком ракове јели и разрешавали пост на уље, да би се у екстремним ситуацијама покоји дрзнуо да опсује несташне јариће, са чуђењем запажамо да се истим људима, сада и овде, обраћа следећим речима: „О ви који сте заборавили душу, пак је осмрђавате сваки дан злим делима, неко блудом а неко клетвом, крађом, грдњом, свађом, непокорством. .. Бежите безбожници и бездушниа не христијани. Крвопице, убице!... поради душе не можеш постити! ... поради душе мучно ти је на Божије празнике у церкву у монастире поћи“.

Доситејеве проповеди одликује својеврсни светотајински минимализам. Литургијски живот у суштини не постоји – сведен је на проповед која једина има озбиљан значај у Доситејевом разумевању црквеног живота. Његово богословље засновано је на осиромашеном схватању Оваплоћења. Доситеј би на чувено питање Анселма Кенетерберијског: Cur Deus Homo? – одговорио без двоумљења: ради проповедања. А проповед, опет, има само етичку функцију – да охрабрује на морално поправљање. На овај начин је, како је тачно запажено, у Доситејевој теологији одбачено Оваплоћење, сотириолошка неопходност доласка Бога међу нас и његове еклисиолошко- светотајинске импликације.

Занимљиво је видети како сусрет класичног богословља и просветитељства у Доситејевом издању није само и увек једносмеран – где просветитељство обликује теологију. Постоје примери у којима се види како је Доситеј своје ново вино уливао и у старе мехове са којима је дубље био срастао неко што је то волео да призна. Тако је древни богословски манир чији класични пример представљају речи Светог Јована Дамаскина на уводним страницама његове Догматике: „И нећу, као што сам рекао, изнети ништа што је моје, већ сабирајући, колико могу, оно што су стварали угледни учитељи, саставићу кратку беседу,“ Доситеј применио пишући Харалампију Мамули о својим литерарним наканама: „ ... не мислим у том себе хвалити, но оне људе од којих сам што добро научио, из којих премудрих књига француских, немецких и талијанских најлепше мисли као цвеће избирати намеравам и на наш општи језик издати....“

Да је овај класични теолошки манир био манир епохе видимо и из најпознатијег теолошког дела XVIII столећа Рајићевог Теолошког тела где тумачећи начин организовања грађе – дијалошку форму: Пита Рачитељ а одговара Учитељ богословља, Рајић пише да је он приликом компоновања овога дела састављао питања, а да је одговоре исписивао из различитих богословских извора, да би се обезбедила веродостојност и тачност богословља.

Једна од основних одлика Доситејевих беседа је одсуство сваког па и најмањег елемента полемичко-конфесионалног богословља у њима. Век који је по тачним речима М. Костића стајао у знаку верске самоодбране Доситеја проповедника не позива на такву врсту поучавања далматинске пастве – као што знамо посебно осетљиве на питања римокатоличких утицаја. Доситеј ни једном речју не помиње, а камоли осуђује, римокатоличко прозелитско и унијатско деловање.

Иако је био савршено свестан дубоких сукоба између Православне и Римокатоличке Цркве (епизода на свадби у селу на путу ка Пакрацу где се Доситеј расправљао о класичним темама конфесионално-полемичког богословља, као што је папски примат), опасности која је православнима претила од Уније (епизода са унијатским манастиром у Загребу где се помиње могућност насилног унијаћења и Доситејева решеност да ни по коју цену не постане унијат – које се такође потом стидео) и сам био образован у таквој врсти полемичке литературе Доситеј у својим беседама у потпуности игнорише овакве садржаје.

Као својевсртан неизбежни ехо у текстовима и студијама многих истраживача Доситејевог дела понавља се као опште место, чињеница да се он стидео својих проповеди. Доситеј пише: „Ти памтиш добро моје пребиваније у целој Далмацији, гди сам ја с амвона проповједи говорио, не само по сели и по манастири, него и по први градови, како у Задру целу годину... А сад, веруј ми, стидим се за нека ондашња говорења. А зашто то? Еда ли сам закон мој и веру изменио? Нисам, нити ћу док сам год жив. Но научио сам боље и разумније сврх мојега закона и вере мислити и судити. Књиге учених људи дале су ми способ, правоверије од сујеверија распознати и чисто евангелско ученије од человеческих свакојаких преданија и придодавања.... Не варају ме већ којекакве шарене боје, позлате и вњешно блистање: познајем што је нужно и темељито, што ли је случајно и излишње, које је право и внутрење богочестије и благочестије, који ли су вњешни обичаји, обреди или церемоније.“

Овај Доситејев стид тумачен је на различите начине. Некад идеолошким – другачијим гледањем на претходна знања и духовна искуства, а некад уметничким – због њихове несавршености као литерарних првина, разлозима. У сваком случају, чињеница да је Доситеј поменуо а потом и образложио свој стид, казује нам да је у његовом интелектуалном и духовном развоју било више фаза као и то да су оне подразумевале извесне радикалне заокрете.

Као што је познато, Доситејеве беседе настале су након његовог боравка у Смирни где је упознао, и како сам каже заволео, рационалистичко и протестантизму блиско богословље Јеротеја Дендрина. Како је онда Доситеј, вративши се у Далмацију, хтео и могао да у својим беседама, поред лаганог појављивања класичних „доситејевских“ тема, ипак и даље задржава и исповеда основне поставке православног богословља, и то не било које, него управо оне против којих је потом најватреније говорио, остаје неразјашњено. Доситеј проповедник далматински, између осталог, без колебања излаже своје побожно поштовање и веру у чудотворну моћ светих моштију. Мошти Свете Петке, говори он, чудеса велика сваки дан чине и онима који са вером од њих моле сваку болест лече.

Да ли је Доситеј тада још увек веровао у оно чему је народ поучавао? Или је престао да верује, па је само из утилитарних разлога (жеље за решавањем тешке материјалне ситуације и жеље да се не замери послодавцима) тако говорио? И чега се Доситеј на крају стидео? Онога што је говорио или онога што је био?

ЗАКЉУЧАК

Будућност српске културе, црквеног и друштвеног живота, у крајњој линији – онога што ми данас добрим делом јесмо, у XVIII столећу усмерили су и обликовали српски школовани калуђери. Од тога где су били школовани као и тога каква су духовна и интелектуална интересовања и афинитете гајили зависило је и то којим ће путем сами поћи, а потом за собом повести генерације својих следбеника.

Два велика школска центра тога времена, латинизована Кијевска духовна академија и пијетистички, протестантски, Универзитет у Халеу враћали су српском народу његову надарену децу са измењеним уверењима и погледима на свет. Кијевски ђаци су обукли мантије другачијег кроја а Доситеј је своју скинуо.

Дуга је листа српских студената у Кијевској академији али се међу њима издвајају имена Дионисија Новаковића и Јована Рајића. Они су, вративши се са студија, постали учесници, а у много чему и носиоци, процеса промене црквене самосвести и форми њеног изражавања који се одиграо у српском народу тога времена. Исти је случај са студентима у Халеу међу којима првенствује Доситеј. Основна разлика лежи у томе што се припадници ове духовне оријентације црквеним животом баве само онолико колико морају. Њихова су интересовања другачија, амбиције различите. Као што су њихове колеге из Кијева средњевековну српску теологију и важећу црквену праксу повели у правцу једног новог црквеног израза, тако и они то настоје да учине са српским друштвом у целини. Секуларизација српске културе изникла је управо из њиховог дела.

Шта би се десило са Доситејем да је остварио свој просветни идеал: Кијево или Москву тешко је рећи. За разлику од великог броја Срба у XVIII веку који су тамо били на школовању Доситеј у томе није успео. Да је то учинио, од њега би, вероватно, постао теолог попут Јована Рајића и тада би његов однос не само према проповедима које је говорио него и према теологији у целини био другачији.

Овако, Доситеј као богослов, и проповедник остаје на известан начин, недоречена, недомишљена фигура. Зато се о њему и може тако различито судити. Мита Костић тврди да је Доситеј имао „за оно време пуно стручно богословско образовање,“ Иринеј Ћирић да он „нема систематско богословско образовање,“ а Владика Атанасије Јевтић да Доситеј „није био никакав богослов.“ Ма колико то, на први поглед, изгледало чудно, сви су они у својој оцени Доситеја и његовог богословља, на одређен начин, у праву.

Православље

[Ана]

Какав је став цркве према Доситеју?

[Sudija]

Bečki razvratnik

 

Prvi srpski prosvetitelj moderne prosvetiteljske ere,rame uz rame sa svetskim prosvetiteljima. 

[kron]

Пастор једне од баптистичких заједница у Панчеву је узимао његове цитате за своју књигу. 

У тим цитатима он је говорио против слава, икона и много тога што је карактеристично за Православље.

[marko_13]

Какав је став Цркве сведочи то што су му земни остаци у порти Саборне цркве.

[Александар Милојков]

Какав је став Цркве сведочи то што су му земни остаци у порти Саборне цркве.

 

И што му један прота чува родну кућу/музеј, у Чакову у Румунији.

[Иван Недић]

У наслову теме пише "ваше мишљење", а у првој поруци "став Цркве". То не може тако. Администрацијо, мењај!

[Grizzly Adams]

Па ми смо Црква...

[Милан М.]

И није пустио Вука у Велику Школу. Ал' свеједно нам је овај успео увалити фикс идеју.

[зеленизуб]

У наслову теме пише "ваше мишљење", а у првој поруци "став Цркве". То не може тако. Администрацијо, мењај!

Пише и Доситеј, а својевремено сам умовао ( https://www.pouke.org/forum/topic/17863-%D1%83%D0%BC%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B7%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D0%B3-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%83%D0%BC%D0%B0/page-5?p=596889#entry596889 ) на ту недоумицу, копитаонескитао, и опед ниш'.

 

Гледам овај наслов теме "Умовање здравог разума" па ми паде на памет да питам:

Што су "Живот и прикљученија" Димитрија Обрадовића нареченог у калуђерству Доситеја, а "Совјети здравога разума" Доситеја Обрадовића?

 

Мож' бит' да је нешта нако замршено, па ово, па оно?

[Иван Недић]

Па ми смо Црква...

 

Један од услова за чланство на форуму није припадност Цркви

[зеленизуб]

У међуврену се променио и наслов теме, па морам да питам:

Како ја сад да обришем ово лапрдање?
 

Ил' да преформулишем у нешто, не'м појма, примереније.