Зашто верујем, тражење смисла у Богу, где је Бог у мом животу

[Kaludjerovic Sreten]

sve je pocelo kad sam surfujuci internetom naisao na temu o Svetom Pismu -Bibliji ,zanimalo me sta je to i tako citajuci je dugo vremena krstio sam se i poverovao u Boga. al ipak kad sam bio klinac naidjem preturajuci po nekim knjigama na neku knjigu u kojoj pise o Bogu i malo sam je citao pred mojima, posle toga proslo je dosta godina i prvi put sam otisao u Manastir Ostrog sa razrednom i odeljenjem kad sam bio 5 ili 6 razred tako nesto. dok sam bio u Osnovnoj skoli i ako nisam bio krsten ,prekrstio se svaku noc pre spavanjai onda legnem vera je cudo hvala Bogu uz Boga smo jaci.

[МиодрагМ]

Баба ме њеним животом уверила да Бог постоји... стога, "Верујем, Господе! помози моме неверју"

[Deki992]

Ja sam od malena upucivan u veru, nista preterano ali, nekako mi je to uvek islo uz mene.
Naravno, sa odrastanjem se menjao i moj licni odnos prema veri, pa cak i sada nisam uvek na "sigurnim nogama" ali opet, i kada dodjem na neku ivicu da upadnem u ambis sumnje, zivot me polako vrati nazad.

Tako da ono, zasto verujem ne znam stvarno, nekako mi je prirodno da verujem i to je to.

[Иван Ивковић]

Мислим да је Бог на крају, а не на почетку.

А Алфа? :.mislise.

 

У Бога верујем због потребе, логике и стицаја околности (Промисла). Доводили су мене у цркву понекад ми је до руку долазило и Свето Писмо али дуго сам био незаинтересован и посвећен светским занимацијама. Временом сам имао све јачу потребу за смислом, доста истраживао али ипак ме је вери привукло нешто што се не може сместити у оквире разума. Како год, пратио сам трагове и уз извесне скокове (мало по путу а мало поред) дошао ту где јесам. И сад кажем да верујем али снага вере је већ друга прича. И ђаволи верују...

[Давор73]

Призвао сам Га у невољи својој, и Он ме је спасао и ја ћу Га прослављати.

[Deja Vu]

А Алфа? :.mislise.

 

 

 

Добро питање 

 

Хтео сам да кажем да не требамо Бога тражити на почетку времена, кад је настао универзум, већ Бога видим на крају путу као наш духовни циљ, да Га не можемо наћи тако што ћемо дискутовати о томе јел Он створио универзум или тај универзум то што јесте, читава стварност у коме владају одређени закони које ми не разумемо, али покушавамо да откријемо науком. 

 

Истина се налази на крају, дакле наш читав живот је један развој, једно кретање из нижег ка вишем стању, а на том вишем је Бог, јер је на нижем грех и смрт. 

 

А Он јесте Алфа и Омега. 

[Ignjatije]

Verovao sam od malena jer sam tako bio vaspitan da "ima nešto". Kasnije sam se susreo sa raznim sektaškim knjigama, ateizmom, bogoborstvom, blažim satanizmom, i na kraju sa Pravoslavljem kada mi se Bog otkrio u životu i spasio me sigurne propasti. Posle sam se i krstio.

Boga sam doživeo i upoznao u životu. Tako da znam da On postoji, to nadilazi prosto verovanje u Njega. Više je iskustvo nego vera. Ali to nekako davno beše. Ona besplatna, nezaslužena blagodat i otkrovenje koje Bog daje na početku. Sada On čeka moj odgovor, čeka već dugo vremena, čeka...

[ИгорМ]

Као клинац сам себи често постаљао питање: Ко сам ја и зашто постојим? 

То је био повод да посматрам свет око себе на другачији начин. Никада нисам прихватао замисао да је све што ме окружује, па и сам живот само случајност. То ми је било апсурдно и поражавајући одговор као одговор, за тако један богат живот који носимо. Довољно ми је било да погледам само један цвет па затим разноликост и да ми прво на памет падне лепота постојања и мудрост која се крије изнад тога. Покушавао сам да пронађем смисао у свему или бесмисао ако је тако деловало, само нисам могао да проценим добро у односу на шта или ка чему. Нисам умео речима да изразим тај вапај за неком спознајом,знањем, за сталном тежњом ка напредовању и усавршавању. Веровао сам да у нама постоји нешто можда скривено или оно чега још нисмо свесни, да се можемо остварити на другачији начин, потпунији а не да нам живот представља само фабричку норму и на крају смрт, ништавило.

 

Након првих разговора са родитељима почео сам да истражујем, иако они нису били посебно посвећени и упознати са хришћанством, могао би рећи да су веровали да Бог постоји, веровали у васкрсење али нисам у њима препознао хришћански живот као пример који ће ми дати неке одговоре. 

Иако васпитан у основи у хришћанском духу, моје трагање за смислом ме је водило, боље рећи бацало као таласи лево па десно. Од сујеверја, разних религијских мудрости па до "копања" по окултизму и тражења неке назови пречице до нових способности које ће ми помоћи у животу.

 

Први смисао и светлост дана угледао сам управо упознавајући се са православљем, са Св. Оцима, Св. Писмом и догматиком у основи. То у шта сам веровао, та могућност да можемо остварити нешто више, јесте управо тај потенцијал у нама који носимо, та боголикост и тежња ка обожењу. Ту су коцкице почеле да се слажу. 

Крштен сам у својој 19. години и тај осећај након крштења ни данас не могу да опишем осим да наговестим то једним спокојним и срећним стањем целог свог бића.

 

Тешко да могу да замислим себе а да не живим хришћански, колико је то у мојој немоћи изражено али са сталном тежњом за духовним успињањем. И управо тај, усудићу се да кажем јеванђелски живот, литургијски живот, као да отвара духовне очи у нама. И то доживљавам некако природно. Зато нисмо своји него Божији, по речима Св. Отаца и Св. Писма.

 

И ето ме, гиљам и даље, падам и устајем... шта ћу, такав сам 

[JESSY]

Patnja nam pokazuje na Boga

 

Ako je smrt kraj svega onda život ispunjen patnjom nije pošten. Ako nas kraj ovog života dovodi do praga večnosti onda su najsrećniji ljudi ovog sveta oni koji kroz patnju otkriju da ovaj život nije sve radi čega treba živeti. Oni koji pronađu sami sebe i svog večnog Boga kroz patnju nisu patili uzalud. Dopustili su svojem siromaštvu, boli i gladi da ih dovede Gospodaru večnosti. Oni su ti koji će na svoju beskrajnu radost otkriti zašto je Isus rekao, "Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko." (Matej 5:1-12, Rimljanima 8:18-19). Najpoznatiji paćenik svih vremena bio je Jov. Prema Bibliji Jovovu porodicu je pomeo sa lica zemlje "moćni vetar", njegovo bogatstvo je nestalo u ratu i vatri a njegovo zdravlje u bolnim čirevima. Kroz to sve Bog Jovu nikada nije rekao zašto mu se sve to događalo i dok je izdržavao optužbe svojih prijatelja nebesa su ostala tiha. Kada je Bog konačno progovorio nije mu rekao da je Njegov večni neprijatelj đavo osporio Jovovu posvećenost Bogu. Umesto toga Bog mu je govorio o tome kako planinske koze rađaju mladunčad, kako mladi lavovi love i o gavranovima u gnezdima. Pričao je o ponašanju nojeva, snazi bika i dugom koraku konja. Govorio mu je o čudesima nebesa, lepoti mora i smenama godišnjih doba. Jovu je bilo prepušteno da zaključi da je Bog imao moć i mudrost da stvori ceo svet i da Mu treba verovati i u vreme patnje (Jov 1-42).

 

http://dobravijest.files.wordpress.com/2013/10/zac5a1to-da-verujem-u-dobrog-boga-koji-dopuc5a1ta-patnju.pdf

[ИгорМ]

http://dobravijest.files.wordpress.com/2013/10/zac5a1to-da-verujem-u-dobrog-boga-koji-dopuc5a1ta-patnju.pdf

 

Мало је чудан извор  :.mislise.  (http://dobravijest.com/about/nacela-vjerovanja/)

Неко је скоро поставио питање о њима на форуму...

[Adelaida]

Veoma '' duboka'' tema,  svidja mi se. 

uh, odakle da pocnem....kao dete jesu me vodili u crkvu o nekim vecim praznicima, medjutim, na to sam gledala kao na tradiciju. Kasnije sam pocela sama da odlazim u crkvu i da se pricescujem posteci samo poslednju nedelju Vaskrsnjeg posta par godina. Prekrstim se ponekad, pomolim se i tako...nisam razmisljala o tome posebno. I sve to dok me jedan mali decak od 5 godina nije upitao : Sta je to Bog? Gde je Bog? Kako da vidim Boga? Jel ti vidis Boga? Pokusavajuci da detetu odgovorim na pitanje zapetljala sam se toliko...da sam mu rekla, zaboravi sve ovo sto ti ispricah, najbolje da to pitanje postavis nekom svestenom licu. A on mi kaze, ali ja pitam tebe...i tako me dete natera da sozercavam  i uvede me u veru. 

I sad mi nije jasno kako sam mogla da zivim tako prazno...mesajuci veru sa tradicijom. 

[Драган άσημος :)]

Има ли блискијег сусрета са Богом од причешћа?

[JESSY]

u kojoj meri...?

[Posetilac]

Oslanjam se. Uvek u sebi kazemo nesto tipa "nek bude, sta bude", "bice kako mora" i sl. Smatram da verovali ili ne sa takvim stavom ipak neko brine o nama i vodi nas u kroz zivot. Nekad nesto ispane kako jesmo i kak nismo hteli, ali ko zna zasto je to dobro. 

[Vecana]

Što sam starija, sve više se oslanjam na Njega. Kroz mnoga iskušenja me je proveo i kad god sam Njegovu pomoć tražila, stizala je.

Čak i u svakodnevim stvarima, kad ga se običnim "Bože pomozi" zamolim za pomoć, sve ide lako. Što Ga više ištem sve mi je lepše. Hvala Bogu za sve!