Vitez savremenog doba

[Тања1]

Средњовековни термин односи се на наоружаног војника под заклетвом, кодекс понашања нпр ратник за папу или православље. Американци би највероватније на теми поставили овако нешто:

 

 

Ја овако нешто:

 

 

без дебелог

 

[Ignjatije]

PS.Da ne zaboravim,dali uopste verujete u savremene heroje?

 

Још увек постоји.

 

[МилошБГ]

Posten

Hrabar

Ponosan ali u isto vreme snishodljiv

Borac

Veran

[Grizzly Adams]

Шта је то витез?

[Arsenija]

Шта је то витез?

Davno izumrla vrsta. 

[Grizzly Adams]

Davno izumrla vrsta. 

 

Или можда митолошко биће...

[Solomon Kane]

Шта је то витез?

У Србији? Свако ко јуриша на ветрењаче је витез...чули људи да се тамо дели брашно.

[Arsenija]

У Србији? Свако ко јуриша на ветрењаче је витез...чули људи да се тамо дели брашно.

 

I Van Gog je to znao...   

[Arsenija]

Svi junaci nikom ponikoše i u crnu zemlju pogledaše....

[Драшко]

Мени пада на памет лик којег је играо Драган Бјелогрлић у "Родама"

 

Можда ми је укус превише романтизиран и патетичан али,........ ем је ту Бјела био одличан, ем је тај лик некако витешки у понашању и у ситуацијама које нису "удобне"

[Oglo]

Razlike između Srba iz vremena srpskih ustanaka i Srba danas neuporedivo su veće nego razlike između Srba i bilo koje druge nacije na ovom tlu u današnje vreme... Sličnost između pojedinih potkultura mladih u Beogradu i, recimo, Amsterdamu, tolika je da ih deli skoro samo jezik, a razlika između onih Srba koji slušaju neofolk i onih koji slušaju džez tolika da ih samo jezik spaja.

Ljubiša Rajić, sredinom devedesetih prošlog veka

[Тања1]

U susret Sretenju i vitezovima Prvog srpskog ustanka

Hrišćanske dimenzije srpskog viteštva

 

Svaki razgovor o borbi i borenju može da se započne na više načina. Može sa pogledom na istok ili zapad, može sa filosofskom ozbiljnošću ili mladalačkom užurbanošću, može izdaleka ili iz neposredne blizine. I bez obzira na sve ove mogućnosti, mesto na kome se nalazimo i svetac koji nas očekuje, sv. Dimitrije, obavezuju nas da izaberemo onaj naš Istočnik, ugao svih uglova, i odatle, gledajući i unapred, ali i unazad, započnemo razgovor i promišljanje na ovu temu.

 

A odatle je lako videti sve one naše svete ratnike koji gradiše i izgradiše srpski pravoslavni rod i koji nas i danas posmatraju sa zidova srpskih manastira.

Od velikog župana srpskog Stefana Nemanje i njegovih sinova Vukana, Stefana i Rastka, pa redom njihovih potomaka Uroša I, Dragutina i Milutina, Stefana Dečanskog i Dušana Silnog, pa Lazara i njegovog sina Stefana Visokog, visokog ne samo po telesnoj visini, već i zbog viteških, vladarskih, moralnih, ali i pesničkih dometa, kao i drugih ovom prilikom nepomenutih članova ove blagorodne svete porodice, pa preko kosovskog i svih Obilića 19. i 20. veka, gradi se jedan put kojim se hoda i uči o tome šta su čojstvo i junaštvo, i šta znači biti moralan i častan čovek. Na tom putu rađa se i stasava čovek koji, zna da je zemaljsko carstvo za malena a nebesko do veka, i spreman je da se suprotstavi svakoj nepravdi i da za pravdu i slobodu žrtvuje i sebe samog.

 

Zato je i kralj Milutin, veliki ktitor i Božji ugodnik, početkom 14. veka (1305-1309) poslao svoje najbolje borce da brane i odbrane Hilandar i Svetu Goru od turskih i španskih razbojnika i pljačkaša. Iz zapisa arhiepiskopa Danila, koji je govorio o ovome, vidi se da su sloboda i vera vrednosti za koje se treba boriti i braniti ih.

Zbog sličnih muka, setimo se, i manastir Crna Reka je sagrađen na mestu pogodnom za odbranu od nečastivih ljudi. Tome su prilagođeni i manastirski prozori-puškarnice, a viseći most, kojim se prelazila ponornica i dolazilo do manastira, mogao je i da se podigne, ako i kada zatreba.

 

I sv. Dimitrije, kome smo došli u goste, znao je da mačem i kopljem brani ono što je sveto. A znao je i da bez straha za ovozemljsko i ovozemaljski život izabere, u svome Solunu, Gospoda Isusa Hrista za prijatelja.

Na ovom putu se učilo da se i u najtežoj borbi nikada ne pređe granica koja razdvaja dobro od zla, veru od nevere, čoveka od nečoveka. Zato su srpski borci učili da:

- ne oskrnave protivnika u borbi, ma koliko bili ljuti i povređeni;

- ne ponize protivnika bez obzira koliko su nadmoćni;

- ne iživljavaju se nad slabijim od sebe;

- ne idu protiv nejači - dece, žena i starih ljudi;

 

Na ovakvim načelima učili su se srpski mladići kako se postaje junak. I za razliku od „junačine bez načina“, koji je bio običan siledžija, ovi pravi i razložni srpski junaci su svoju hrabrost, koja je stanje jedne ličnosti dobijeno na dar od Boga, stavljali u službu zaštite svakog čoveka i njegovog prava na život i slobodu. Ove visokomoralne ličnosti - vitezovi najvišega reda, bili su primer kako se živi i žrtvuje za više ideale.

 

Epske pesme kao moralni kodeks

 

Zavet jednog mladog čoveka, koga su braća utamničila zbog „carstva zemaljskog“ i njegovo ispunjenje, izgradnjom manastira iznad Rasa, Đurđevih Stupova, bili su početak stvaranja ideala srpskih vitezova - za pravdu, za slobodu, za veru pravoslavnu. Tada su čojstvo i junaštvo, o kojima je skoro sedam vekova kasnije i pesnik, ali i vladika i vladar Njegoš, govorio, počeli da se ugrađuju u srpskog mladića i srpsku tradiciju. A u tom, ne tako malom vremenskom razdoblju, srpski narod - jedno vreme i nepismen, ali častan i odan svojoj pravoslavnoj veri - stvarao je svoje narodne pesme i ispisivao stranice velike i lepe knjige za mnoga pokolenja. I, poput jevanđelista, i neuki srpski pesnici su u svojim pesmama govorili o tome kako treba živeti, kako raditi, kako se boriti za pravdu i slobodu. Ovo, ako smemo tako da kažemo, srpsko jevanđelje, bilo je knjiga iz koje se učilo - života radi. I ako je vera živi život, ove pesme su bile izvor sa koga se pila pitka i bistra voda života.

 

Nemoj sine govoriti krivo,

Ni po babu, ni po stričevima,

Već po pravdi Boga istinoga!

Ovako je mogla da govori i uči svoga sina samo majka koja je u sebi prigrlila Boga i koja je znala da je bolje i glavu izgubiti nego obraz svoj. Zbog tog obraza se i iz bolesničke postelje ustajalo i ulazilo u boj, a zbog junačke časti čak davala i prednost protivniku:

Anđelijo, moja vjerna ljubo,

Osedlaj mi dora debeloga,

Iznesi mi koplje ubojito.

...........................................

O Jelice, moja mila sejo,

donesi mi jednu krpu platna,

utegni me, sele, od bedara,

od bedara do vitih rebara,

da se moje kosti ne razminu,

ne razminu kosti mimo kosti.

..................................................

Udri kurvo, crni Arapine,

Udri prije da ti žao nije.

..............................................

“Evo, sele, oči Arapove,

Neka znadeš da ih ljubit nećeš,

Sele moje, za života moga!“

Pa izvadi oči nalbantove,

Te ih daje ljubi Anđeliji:

„Naj ti, Anđo, oči nalbantove,

neka znadeš da ih ljubit nećeš,

ljubo moja, za života moga!?’

To izusti, a dušu ispusti.

(Bolani Dojčin)

Čvrstina vere, odanost, postojanost i na najtežem mestu, učili su se i poukom, ali i ličnim primerom. Ta životna škola mogla je da opstane samo na veri pravoslavnoj i dubokom verovanju u ono što je narodni pesnik divno izgovorio:

Što si mi se srce uplašilo?

Jednom si se od majke rodilo,

A drugom ćeš, srce umrijeti.

(Senjanin Tadija)Posle ovih stihova mnogo se lakše razume i savet oca koji daje sinovima:

O sinovi, moji sokolovi,

Ne budite srca udovička,

No budite srca junačkoga,

Ne odajte vi vi jatake naše,

Kod kojih smo zime zimovali,

Zimovali blago ostavljali.

 (Stari Vujadin)

 

Novi junaci starog kova

Kod pravoslavnog srpskog junaka svaka borba počinje prvo u njemu samom, unutar njegove ličnosti. Jer, savladavanje sebe samoga, svojih strasti i svojih čula, omogućava ono što je Marko Miljanov govorio o čojstvu: da je to čuvanje drugog od sebe samog. A kada se osvoji taj stepenik, onda je mnogo lakše savladavati i želju za nasiljem, ugnjetavanjem, tiranijom, pakošću, zlom osvetom. Istovremeno, to je i mogućnost da se izgrađuje i uzvisuje želja za pravdom, istinom, slobodom.

 

Na putu uspinjanja, nažalost, nalazi se još jedna prepreka - strah. „Strah životu često obraz kalja“ kaže pesnik (Njegoš) i opominje, podseća da se treba učvrstiti u veri. A kada se to postigne, onda može bez straha da se bori i sa drugima i da se „tirjanstvu stane nogom za vrat“ (Njegoš). Ta borba protiv zla i tiranije je sveta borba za osnovne ljudske vrednosti i ona traži sposobne i odvažne njude. I kao što je Karađorđe bio „bič tiranah“ (Njegoš), tako i svaki junak mora da se usvršava; podjednako svoje fizičke sposobnosti i moralne vrednosti mora da uvećava i umnožava. Pritom ne sme da zaboravi ko je i odakle je.

 

 Naša vera i tradicija traže od nas da i danas, u vremenu i prostoru u kome živimo, sebe i druge izdižemo i obogaćujemo ovakvim vrednostima. I danas, kao i juče, potrebna je borba i sa nama samima, ali i sa drugima - za pravdu i slobodu, za veru pravoslavnu. U novom vremenu i novim tehnološkim dostignućima, potrebni su i novi junaci, ali junaci staroga kova. I danas su junaštvo i čojstvo kategorije bez kojih se ne može. Ali, one se moraju steći, trudom i velikim naporom.

 

Borilačke veštine istoka i borilačke veštine zapada, sa njihovim idejama i ideologijama borenja, kao i nastojanjima da se osmisle „nove“ veštine borenja (kao kod Rusa - sambo), odudaraju od, sada skoro milenijumske, tradicije srpske borbe i borenja za iskonske vrednosti - pravdu i slobodu. Zato, kada se razmišlja o borilačkim veštinama koje treba da znaju naši mladi ljudi, mora da se vodi računa kako o tehnološkim dostignućima novog vremena, tako isto i o tradiciji srpskoga naroda. Jedno bez drugog nije dovoljno.

Ali i zajedno, moraju uvek da vode računa o tome da sve što rade moraju da rade „uvek kao ljudi, kao neljudi nikada“ (Patrijarh srpski Pavle). 

        Prof. dr Nenad Živanović

- ne idu protiv Gospoda našeg Isusa Hrista.

 

Извор; Православље СПЦ

[DYNABLASTER]

Samo da primetim, uvek se istice Pravoslavlje, a mnogi i nisu svesni sta to ustvari znaci, to ne znaci da si deklarisani pravoslavac, ili hriscanin, ili vernik. Pravoslavlje nose svi ljudi u sebi, samo je pitanje oce li ga ziveti.

 

Nemam vise sta da dodam, jer bilo kakvo objasnjenje je suvisno, ko tvrdi suprotno mozemo na megdan izaci.

[Тања1]

Nemam vise sta da dodam, jer bilo kakvo objasnjenje je suvisno, ko tvrdi suprotno mozemo na megdan izaci.

 

:bleh: изађи ако смеш

 

[DYNABLASTER]

Pa ja sam kadar stici i uteci i na strasnom mestu postojati, ovo bi jedna ikebana od okolnog cveca resila 0110_hahaha