Зоран Ђуровић: Жене су биле рукополагане

[Благовесник]

Зубобоља и јурцање су учинили своје. Наравно да Трула уводи безбрачност, тако да треба саборска одлука за враћање на жењено епископство.

 

Zeleo sam samo to i da kazem, da za razliku od eventualnog vraćanja žena u crkvu za djakone ili djakonise (tu isto treba da se dogovorite kako će biti oslovljavane)  nije potrebna odluka novog vaseljenskog sabora, vec samo odluka sabora dotične pomesne crkve, dok za vraćanje oženjenih medju episkope treba odluka novog vaseljenskog sabora.

[Благовесник]

Зубобоља и јурцање су учинили своје. Наравно да Трула...

 

Trulski sabor sam pominjao u temi Pitanje opravdanosti drugog braka sveštenika:

 

https://www.pouke.org/forum/topic/6833-pitanje-opravdanosti-drugog-braka-svestenika/page-5

 

Da li bi mogli nešto da kažete i povodom te goruće teme?

[Благовесник]

Na toj temi ostali smo uskraćeni za odgovor na sledeće pitanje (tj. niko nije znao dati odgovor, a zaista - pitanje nije lako):

 

"Питање:
Да ли је допустиво да се кандидат сматра недостојним свештеничке службе
(тј. какав грех је ту посреди),
ако се од стране жене покрене разрешење брака,
па након развода он уласком у Други брак треба се окарактерисати недостојним свештеничког чина?!
Зашто се то треба (или пак не треба) сматрати канонском препреком за ступање у свештенички чин?"

 

Na pitanje me podstakao ne moj lični primer (na svu sreću, hvala Bogu), već drugih

[Zoran Đurović]

Trulski sabor sam pominjao u temi Pitanje opravdanosti drugog braka sveštenika:

https://www.pouke.org/forum/topic/6833-pitanje-opravdanosti-drugog-braka-svestenika/page-5

Da li bi mogli da nešto kažete i povodom te goruće teme?

 

кад извадим зуб. Један сам сам извадио, за овај морам код чика зубе.

[obi-wan]

Оби је схватио напокон да није З. Ђ. или покварени католици измислио ову тему

 

Niko nije ni rekao da ste je vi izmislili. Tema je otvorena, pricamo, nista vise i nista manje...

[obi-wan]

кад извадим зуб. Један сам сам извадио, за овај морам код чика зубе.

 

Znaci, nisam jedini sa losim zubima ovde na forumu... 4chsmu1

[obi-wan]

Оби-Боа, коме је моја маленкост постала опсесија, обрадовао се прерано.

 

E sad si zlonameran.

 

Ja pricam na temi sa pastirskog aspekta, ako si pratio mogao si to lako da vidis, kao i sa onog cisto antropoloskog.

 

Prateci tvoje izlaganje, bio sam uveren da sv. Nekatarije jeste rukopolozio nekolicinu djakonisa, ali sam lepo napisao: "sveti su ukraseni rasudljivoscu, koja nama danas fali", jer sam siguran da nista slicno niti bi moglo da prodje, niti bi dalo iceg dobrog da se i na silu ucini, u ovo nase danasnje vreme.

 

I dodao sam vise puta: muskarac je samim stvaranjem pozvan da bude svestenik, a zena da bude hram.

 

A partibrejkers je izneo tvrdnju da je sveti zapravo rukoproizveo a ne rukopolozio te zene u djakonise.

Eto, i ja cekam da se on opet javi i da obrazlozi dalje tu tvrdnju...

[Zawisza]

Stigla mi knjiga, e sad mi treba ova knjiga iz koje je uzet uvod, najviše me iznenadilo ,  citiram:

 

А ауторка у свом предговору из 1998. године истиче да су је у њеном вишегодишњем раду о питањима служења жена као ђакона још охрабривале еминенте личности из православног света, као што су паријарх Антиохије и свега Истока Игњатије IV, већ помињани професор Евангел Теодору, митрополит пергамски Јован Зизјулас, многи митрополити Јеладске цркве, отац Јован Романидис, отац Јован Мехерас, отац Томас Хопко, отац Стенли Харакс, отац Томас Фицџералд... :.mislise. ......... Vi to ozbiljno.....?

 

 

 

 

Евангелос Теодору

Служба ђакониса у Грчкој православној цркви

У овом раду ћу описати:
1) вековима дугу традицију службе ђакониса у Грчкој православној цркви,
2) услове и литургијски обред за рукоположење ђакониса (хиротонија – cheirotonia или хиротезија - cheirothesia);
3) канонски статаус рукоположених ђакониса у Грчкој православној цркви;
4) области у којима су ђаконисе вршиле своју службу; и
5) обнову службе ђакониса у данашњој Грчкој цркви.

 

1) Ђаконисе су у Грчкој цркви постојале још од апостолског времена (види 1Тим. 3,11). Фива у Кенхреји је била прва коју је свети Павле назвао ђа-конисом (Рим. 16,1). Назив ''ђакониса'' уместо ''ђакон'', појављује се први пут у канону 19 Никејског сабора (325), који такође помиње хиротонију ђакониса која се вршила полагањем руку на њих. ''Апостолска правила'' (4. век) нам дају одре-дбе и правила која се односе на литургијски обред за посвећење ђакониса. То-ком векова под византијском владавином, службу ђакониса помињу многи црк-вени оци и историчари. Ђаконисе се помињу у хагиолошким текстовима, на ва-сељенским и помесним саборима, у византијском законодавству (посебно у Ју-стинијановом), на хришћанским надгробним споменицима, у литургијским и обредним књигама итд.
Сви ови извори потврђују да је служба ђакониса била жива у Грчкој православној цркви све до краја византијске ере. Цар Константин Порфирогенит (10. век) каже да је Црква Свете Софије у Цариграду у његово време још увек имала ђаконисе*1. Ана Комнен (12. век) приповеда да је њен отац, цар Алексеј I (11.-12. век) издвајао средства за ђаконисе и помагао их*2. Теодор Валсамон (12. век) сведочи да су у његово време у Цариграду ђаконисе још увек биле рукополагане*.
Служба ђакониса и даље опстаје у појединим грчким манастирима, у којима се монахиње рукополажу за ђаконисе*4. Данас се у Грчкој цркви чине напори да се обнови и оживи служба ђакониса по угледу на рану цркву.

 

2) У раним хришћанским временима и за време византијске ере грчке ђаконисе су биране ''пажљивим испитивањем.''*5 Од самог почетка, поред извесних удовица*6, удовица са децом*7, или посебно посвећених девица*8, и удате жене*9 које живе у целибату, а нарочито жене епископа*10, постајале су ђаконисе*11. У каснијем периоду Византије одређене истакнуте монахиње су такође биле рукополагане за ђаконисе*12. У почетку су жене могле постати ђаконисе тек када би навршиле шездесет година*13. Касније је ово старосно ограничење спуштено на педесет*14, а затим на четрдесет година*15. Међутим, било је и изузетака, па су и поједине млађе жене (као што је света Олимпија) постајале ђаконисе*16.
Ђаконисе је бирао епископ и посвећивао их за њихову службу молитвом и полагањем руку. Њихово рукополагање (хиротонија) било је литургијски обред, врло сличан рукополагању ђакона. У ''Апостолским правилима'' одређено је да ''ће епископ положити своје руке у присуству презвитера, ђакона и ђакониса и изговориће следећу молитву:

Вечни Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, Ти који си испунио Марију, Девору, Ану и Олду Духом Светим и који ниси сматрао недостојним да сам Син Твој буде рођен од жене; Ти који си изабрао жене да чувају врата Твоје скиније и да буду стражари у Твом светом храму: Погледај ову слушкињу Твоју, ону која ће бити рукоположена за службу Теби (diakonia). Даруј јој Духа Светога и очисти је од свих нечистота тела и ума, да може вредно извршавати дело које јој је поверено на славу Теби и хвалу Твом Христу, који се са Тобом и Духом Светим поштује и слави у векове векова. Амин.''*17

Карактеристични су обреди рукополагања за време византијског перио-да, као на пример они из кодекса Барберинус (9. век), кодекса Коислинус (11. век) и други. Ови обреди описују рукополагање ђакониса (на исти начин као и они који описују рукополагање ђакона), као ''хиротонију''. Рукополагање ђако-ниса било је другачије од посвећења за ниже облике службе, као што су чтеци, певачи у хору или помагачи ђакона, које је обављано ван олтара и није вршено повезано са литургијом. У Грчкој православној цркви византијског периода ру-кополагање ђакониса било је и по форми и по суштини слично рукополагању вишег клира (ђакона, презвитера и епископа). Према томе, рукополагање ђако-ниса вршено је унутар олтара и за време литургије.*18 У византијска времена епископ је рукополагао ђаконису полажући руке на њу и изговарајући две мо-литве, што је у то време био знак посвећења за више облике службе. Код посве-ћења за ниже облике службе изговарана је само једна молитва.*19 Према старим обредним књигама Грчке православне цркве, ђаконисе су (као и ђакони) прима-ле орарион (карактеристично литургијско знамење ђаконства) и свето причешће при олтару са сакра-менталном чашом, коју би затим саме враћале на олтар.*20

 

3) Какав је био канонски статус рукоположених ђакониса у Грчкој право-славној цркви? Оне су несумњиво биле сматране свештенством и од стране ви-зантијске цркве и у законодавству византијског царства. На пример, шеста Но-вела* цара Јустинијана спомиње hierosyne (свештенство) ђакониса.*21 Трећа Нове-ла их укључује у свештенство.*22 Иста та Новела говори да је било четрдесет ђако-ниса које су служиле у цркви Св. Софије у Цариграду.*23
Иако су ђаконисе сматране за свештенство, оне су биле једна посебна категорија. Није постојало друго женско свештенство ни вишег, нити нижег статуса. Ђаконисе су биле једина категорија женског свештенства у Цркви. Њихов положај у јерархији био је одмах испод положаја ђакона, између ђакона и помоћника ђакона. Дакле, оне су биле једна грана ђаконске службе са нарочитом одговорношћу за службу (diakonia) међу женама.*24
Рукоположене ђаконисе нису могле да се удају. Њихово рукополагање значило је да себе обећавају, заветују на доживотну безбрачност. Свако ко је прекршио ово обећање био је строго кажњен по царском законодавству.*25
Према томе, служба ђакониса била је потпуно и директно везана за Цркву и парохијане. Сматрано је да су оне свештенство. Оне нису биле обавезне да живе у заједничким домовима, као што је случај код протестантских домова за ђаконисе, нити унутар неког реда који би био налик на римокатоличке редове. Ђаконисе су у грчком православљу биле под непосредном јурисдикцијом еписко-па и биле су на располагању Цркви. Живеле су у кућама при црквама, или у женским манастирима који су били у оквиру парохија, или у црквеним домовима за неудате жене који су били слични савременим протестантским домовима за ђаконисе, или пак са својом родбином. Као и друге категорије свештенства, ђако-нисе су од Цркве примале потребна средства за своје издржавање, образовање и обучавање. Сама Црква је обезбеђивала средства за њихов опстанак и старала се да имају добре услове живота. Поред тога, оне су примале и део од дарова које су чланови Цркве давали за Цркву и свештенство.
Служба ђакониса је била веома цењена у Грчкој православној цркви. Велики број образованих жена (удовица, девојака и удатих жена) желело је да постану ђаконисе, како би могле да своје животе посвете служби Богу и ђакон-ству у Цркви. У Грчкој православној цркви прослављају се ђаконисе повезане са Св. Јованом Златоустим: Олимпија, Силвина, Прокла, Ампрукла, Савинија-на, Јелисантија, Мартирија и Паладија. Подједнако су чувене ђаконисе Макрина (сестра Св. Василија Великог), њена пријатељица Лампадија; ћерке Терентија Самосатског (повезане са Св. Василијем); Келерина и Касијана, које су биле повезане са Теодоритом; Агализиса са острва Мелос; Атанасија из Делфа; итд.*26

 

4) Рад ђакониса Грчке православне цркве имао је за свој циљ ministerium feminarum.*27
а) Као прво, социјални рад који су обављале грчке православне ђакони-се био је веома значајан. Оне су заиста биле '' слушкиње распетог и васкрслог Спаситеља Исуса Христа болеснима, старима, деци и свима онима којима је било потребно образовање и нега, нарочито међу члановима својих помесних цркава''.*28 Обављале су свој рад у сагласности са духом ''Апостолских прави-ла'',*29 као што су то чиниле и ђаконисе из каснијих времена, ''са захвалношћу за љубав Онога који је дао свој живот за нас и чију благодат смо искусили у сопственим душама''.*30 Византијске ђаконисе нису биле претежно заокупљене бригом за болесне. То је била само једна од њихових делатности. Међутим, све што су радиле било је чињено у духу истинске службе. Њихов посао је био врло сличан послу који данас обављају парохијски радници у Немачкој. Биле су анђели милости и непознате јунакиње хришћанске љубави.
б) Потребно је такође поменути мисионски, катихетски и образовни рад који су обављале ђаконисе. Оне су многе жене из паганства превеле у хришћанску веру. Поучавале су жене које су се припремале за крштење да науче Вјерују (Символ вере), како би могле да одговоре на питања која би им била постављена приликом крштења. Ђаконисе су, такође, упознавале кандида-ткиње са литургијом свете тајне крштења, и подсећале их да морају да воде хришћански живот и после крштења.*31 Поред тога, ђаконисе су предузимале и посао хришћанског образовања жена у парохији, као и сирочади, младих девојака, дечака, мајки, неудатих жена итд.*32
Дакле, ђаконисе су обављале дело духовне бриге. ''Ако је нека жена желела да посети ђакона или епископа, морала је бити праћена ђаконисом. Ђаконисе су такође посећивале женске станове који су (према оријенталним обичајима) били затворени за мушкарце.''*33
Неке ђаконисе су постајале управитељке домова за неудате жене (Parthenones) или домова у којима је живео велики број ђакониса. Такође су постајале игуманије манастира. Поред социјалног рада у парохији Олимпија је била и игуманија манастира који се налазио у близини цркве Свете Софије у Цариграду.
в) Ђаконисе су такође обављале редовне дужности на богослужењима. Оне су ''стражиле на улазима резервисаним за жене. Такође су биле задужене за одржавање реда, пристојности и чистоће у просторијама за жене. Жене су, раздвојене од мушкараца, заузимале једну страну цркве, и то по следећем распореду: напред ђаконисе (чињеница да је ово место њима додељено потврђује све већи значај њихове службе), затим удовице, па онда удате жене и на крају неудате жене. Деца су, или седела са својим мајкама, или су добијала места сасвим напред, где је посебна ђакониса пазила на њих. Када су посетиоци долазили на службу, ђакон је имао задатак да уводи мушкарце у цркву, а ђаконисе да уводе жене и да налазе столице за њих.''*34
Приликом крштења ђаконисе су имале задатак да женама помажу при пресвлачењу, да врше миропомазање, да их погружавају, а затим да их приводе епископу обучене у беле хаљине.*35 Поред тога, оне су имале предност да из цркве односе Свето Причешће у домове жена које су биле болесне.*36 Такође су имале своје дужности приликом сахрана. Биле су задужене за облачење и украшавање тела умрлих хришћанки.*37

 

5) Служба ђакониса представља велику традицију и богато наслеђе Грчке цркве, које има своје корене још у апостолском времену. Грчка црква не показује знаке да постаје крута и ригидна. Упркос невољама кроз које је прошла (превласт Римске цркве, доминација Турака, ратови итд.) она носи сва обележја Једне, Живе, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Један од израза њене животности је недавни напор да обнови и оживи службу ђакониса. Тако је Апостолско ђаконство Грчке цркве (Apostolic Diakonia of the Church of Greece) у Атини основало Факултет за ђаконисе и социјалне раднице. Припреме за оснивање овог факултета остварене су одговарајућим публикацијама*38 и путем Припремне школе за ђаконисе (Preparatory School for Deaconesses), која је већ раније отпочела са својим радом (1952-54). Од 21. новембра 1957. факултет ради у својој згради која је изграђена уз помоћ Светског савета цркава и екуменског покрета. Сврха овог факултета је да оспособи ђаконисе и социјалне раднице у Грчкој цркви за непосредну помоћ свештеницима у извршавању њиховог пастирског парохијског рада, и да предузимају социјално старање у сагласности са Православном црквом.*39
Студенткиње на овом факултету добијају дипломе из теологије са тео-лошких факултета Атинског или Солунског универзитета. Поред изучавања Новог Завета и историје социјалног рада жена, наставни план укључује друш-твене предмете и савремене методе практичног социјалног рада. Студенткиње се обучавају за решавање социјалних проблема, за посећивање затвора, за вође-ње домаћинства, уче психологију и медицину. Уз теоријске студије, оне обав-љају и практичан рад у болницама, старачким домовима, сиротиштима, школа-ма и домовима за слепе, као и рад у парохији.*40 До данас је обучено 45 ђакони-са; оне делују као ђаконисе лаици у парохи-јама Атинске архиепископије; нису још увек рукоположене и не носе посебне одежде. Надамо се да ће у буду-ћности Грчка црква бити у могућности да рукополаже ђаконисе, не само у манастирима него и у парохијама.

 

Ja nisam ozbiljno shvatao temu, kod nas su relativno rano nestale đakonise, zadržale su se kod starokatolika 

 

Ђаконисе је бирао епископ и посвећивао их за њихову службу молитвом и полагањем руку. Њихово рукополагање (хиротонија) било је литургијски обред, врло сличан рукополагању ђакона.

 

У ''Апостолским правилима'' одређено је да ''ће епископ положити своје руке у присуству презвитера, ђакона и ђакониса и изговориће следећу молитву:

 

Вечни Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, Ти који си испунио Марију, Девору, Ану и Олду Духом Светим и који ниси сматрао недостојним да сам Син Твој буде рођен од жене; Ти који си изабрао жене да чувају врата Твоје скиније и да буду стражари у Твом светом храму: Погледај ову слушкињу Твоју, ону која ће бити рукоположена за службу Теби (diakonia). Даруј јој Духа Светога и очисти је од свих нечистота тела и ума, да може вредно извршавати дело које јој је поверено на славу Теби и хвалу Твом Христу, који се са Тобом и Духом Светим поштује и слави у векове векова. Амин.''

[Благовесник]

паријарх Антиохије и свега Истока Игњатије IV, већ помињани професор Евангел Теодору, митрополит пергамски Јован Зизјулас, многи митрополити Јеладске цркве, отац Јован Романидис, отац Јован Мехерас, отац Томас Хопко, отац Стенли Харакс, отац Томас Фицџералд... :.mislise.

 

Diletanti!

 

Hehehe

[Zawisza]

Diletanti!

 

Hehehe

 

Sreo sam oca Tomasa Hopka i bio sam ubeđen da je katolik, neki naš sveštenik, pa mi diskretno skrenuli pažnju da je pravoslavac. 

 

Heheheh

[Zoran Đurović]

Znaci, nisam jedini sa losim zubima ovde na forumu... 4chsmu1

 

0110_hahaha  Сликао сам скоро Богородицу и Јована испод распећа. Сада радим Крсни пут, па ми све муке дођоше да бих се можда саобразио . Рекох чак, шалећи се сам са собом: Мора да ме је Амфилохије проклео

[Zoran Đurović]

Евангелос Теодору

Служба ђакониса у Грчкој православној цркви

 

Добар део ствари које Теодору износи налазе се и у мом тексту. Ово је пример уравнотеженог приступа и третирање теме која може бити шкакљива. Сато сам и навео владику Атанасија као пример приступа који се не може толерисати.

 

[Zoran Đurović]

Diletanti!

 

Hehehe

 

Постаде популарно Амфилохијево: дилетанти

[Zoran Đurović]

Зубобоља у прошлом одговору: испаде да Завиша вели оно што ја написах

[@...]

А жене данас владају светом

 

... пробајте у кухињу.

Немају жене данас времена за кухињу.Кад се баве, науком, берзом, вођењем државе и света. Сад су мушкарци у кухињи и ти који кувају.Чувају децу, перу, пеглају усисавају. .. Жене су некад биле у кухињи. Ја сам мојој деци и мајка и отац. И онда се чудите што смо ми мушкарци Срби, изфеминизирани, нежни и свестрани:

Која је права домаћица да се рукоплаже.Ако ме разумете..