Milan Kundera

[JESSY]

Čovek prolazi kroz sadašnjicu vezanih očiju.Sme samo da sluti i nagađa šta, u stvari, on živi.Tek kasnije, odvezuju mu maramu sa lica i on, kad osmotri prošlost utvrđuje šta je živeo i kakav smisao je to imalo.

Milan Kundera

[JESSY]

"Kada bi voljena osoba stalno bila prisutna, bila bi, u stvari, prisutna samo u svojoj neprestanoj prolaznosti, koju je moguće zaustaviti samo u trenucima usamljenosti."

"Ne treba se stalno vraćati u prošlost. Dovoljno je već i to što joj i protiv svoje volje moramo poklanjati toliko vremena. "

"U životu, dragi moj prijatelju, nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima ogleda mera vaše lične vrednosti. Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!"

"Postoji nekakav spoljašnji izgled žene, koji takozvani ukus malog grada pogrešno tumači kao lepotu. A zatim, postoji stvarna erotska lepota žene. Naravno, nije mala stvar prepoznati takvu lepotu na prvi pogled. To je - umetnost!"

[JESSY]

"Najzad shvatih da je to sto iako ih mi, ja, zapravo nismo upoznali, oni su upoznali nas, a kad god nestane neko ko vas je poznavao izgubite jednu verziju sebe. Viziju u njegovim ocima, njegov sud o vama. Oni koji nas poznaju stvaraju nas, bilo da je u pitanju ljubavnik ili neprijatelj, majka ili prijatelj, i njihovi razliciti dozivljaji nas samih bruse stranice nase licnosti, poput nekog orudja za obradu dijamanata. Svaki takav gubitak jedan je korak blize grobu, gde se sve verzije stapaju i zavrsavaju"

[JESSY]

Postoji nekakav spoljašnji izgled žene,
koji takozvani ukus malog grada pogrešno tumači kao lepotu.
A zatim, postoji stvarna erotska lepota žene.
Naravno, nije mala stvar prepoznati takvu lepotu na prvi pogled.
To je - umetnost!

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

"U životu, dragi moj prijatelju, nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh.
Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima ogleda mera vaše lične vrednosti.
Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!"

[JESSY]

 

Put - traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se!"

 

 

[JESSY]

„Najteži teret nas lomi, posrćemo pod njim, potiskuje nas prema zemlji, ali u ljubavnoj poeziji svih vremena žena čezne za tim da bude pritisnuta težinom muškog tijela. Najteži teret je, prema tome, ujedno i slika najintenzivnije ispunjena života. I što je teret teži, što je naš život bliži zemlji, to je stvarniji i istinitiji.

Nasuprot tome, apsolutna odsutnost tereta čini da čovjek postaje lakši od zraka, uzdiže se u visine, udaljava se od zemlje i ovozemaljskoga postojanja, postaje tek napola stvaran, a njegovi pokreti su koliko slobodni toliko i nevažni.

Pa za što da se onda odlučimo? Za težinu ili lakoću?“

[JESSY]

A kako ćeš objasniti to što se cvet razvije upravo tog dana, a ne nekog drugog? Dođe njegovo vreme. Želja za samouništenjem je pomalo rasla i jednoga dana joj više nije mogla odoleti.

Nepravda koja joj se dogodila, bila je, nagađam, sasvim mala: ljudi joj više nisu odgovarali na pozdrav; nitko joj se nije osmehnuo; čekala je u redu na pošti i nekakva debela žena ju je izgurala i pretekla; bila je zaposlena kao prodavačica u trgovini na veliko i poslovođa ju je optužio da se loše odnosi prema kupcima. Tisuću puta se htjela odupreti i vikati, ali nikad se na to nije odlučila jer je imala slab glas koji joj je u trenucima uzrujanosti preskakivao.

Bila je slabija od svih i bila je neprestano uvrijeđena. Kad čoveka zadesi zlo, čovek ga od sebe odbaci na druge. To se naziva sporom, svađom ili osvetom. Ali slab čovek nema snage da odbaci zlo koje ga zadesi; njegova vlastita slabost ga vređa i ponižava i pred njom je potpuno nemoćan. Ne ostaje mu ništa drugo nego uništiti svoju slabost zajedno sa sobom samim. I tako se rodio njezin san o vlastitoj smrti.

Sama je sebe nosila životom kao nešto monstruozno, što mrzi i čega se nije moguće osloboditi. Zato je toliko želela odbaciti samu sebe, kao što se odbacuje zgužvani papir, kao što se odbacuje gnjila jabuka. Želela se odbaciti kao da su ona, koja odbacuje, i ona, koja je odbačena, dvije različite osobe.

Kad bi nekoga oslovila, niko je nije čuo. Izgubila je svet. Kad kažem svet, mislim na onaj deo bivanja koji odgovara našim pozivima (pa makar samo jedva čujnim odjekom), a čije pozive mi sami čujemo. Za nju je svet postajao nem, i prestajao je biti njenim svetom. Bila je sasvim zatvorena u sebe i u svoju patnju.

Čovek koji se našao izvan sveta, nije osetljiv na bol sveta.

 

" Besmrtnost"

[JESSY]

"Budućnost je praznina prema kojoj su svi ravnodušni, koja nikoga ne zanima, dok je prošlost puna života i njeno lice nas izaziva, ljuti, vređa tako da ga želimo uništiti ili premazati bojom"