Deset Bozijih zapovesti

[Ignjatije]

Nije subotarski nagon samo pitam. Evo mozes malo ti da probas da im odgovoris posto sam te vec ubacio u tu grupu http://www.facebook.com/groups/487359334659326/552390488156210/?notif_t=group_comment_reply. Bolje sa njima nego sa ateistima

 

Ауууу. Па кажи тако да знамо о чему се ради. Можда се прикључим. Одавно нисам мисионарио. 

 

Поставио сам линк па нека читају. 

[grigorije22]

Ауууу. Па кажи тако да знамо о чему се ради. Можда се прикључим. Одавно нисам мисионарио. 

 

Поставио сам линк па нека читају. 

Video si Ivan Nincic moj saborac sa Sestodneva kome je Miroljub utuvio silne budalastine u glavu.

[Срђан Шијакињић]

Не знам да ли бих погрешио ако бих рекао да је СЗ, тј. Мојсијеви закони, дати више зајединици него појединцу, тј. више због заједнице, док је цео НЗ окренут према сваком човеку на свету, пре свега...

[Grizzly Adams]

Subota, medjutim, nema simbolicku svrhu i nije deo onoga sto prestaje iz Starog zaveta.

 

То је стандардни суботарски аргумент. Субота и те како има симболичку сврху, само што адвентисти о томе појма немају. Ако питаш Јевреје, они ће ти објаснити да је Субота симбол будућег времена Месије "када ће све бити субота". На пример, овде је веома лепо објашњено: http://www.ou.org/publications/kaplan/shabbat/rest.htm

 

То значи да хришћани - који су прихватили Месију - у ствари живе у "вечној суботи", "добу Месије". Чак и по јеврејском учењу седмична субота треба да пређе у "вечну суботу" када ће светковање једног седмичног дана бити превазиђено, тј. поједностављено речено "укинуто".

 

 

Subota je cak stavljena u najdoslovniji tekst u Bibliji - u Deset zapovesti. Deset zapovesti nisu samo starozavetne zapovesti, nego univerzalni principi koji vaze za celo covecanstvo.

 

Опет погрешно. Десет заповести нису универзални принципи који важе за цело човечанство.

[Grizzly Adams]

A zasto se onda subota kao i mnogi drugi praznici nazivaju zavetom vecnim?

  

И обрезање се назива "завет вечни" (1.Мојсијева 17:13) па за хришћане не важи.

[Midrash]

Sada bi te svaki subotar pitao odakle pravo Crkvi da menja zapovesti koje je Bog dao Mojsiju na Sinaju, kada se one nazivaju zavetom vecnim

odnosno Bog kaze da nikada nece biti promenjene.

Zato što to i nisu zapovedi u pravom smislu te reči - nigde ih ni Pismo ne naziva zapovedima iako je hebrejski jezik imao reč i za to - to su deset reči, deset pouka, predloga. A Isus ih sve sažima u dve: Ljubi Boga svog, i ljubi bližnjeg kao samoga sebe - to je suština, ostalo je sve škola.

[Midrash]

Moj malecni doprinos, iako je pisano kao katehetski materijal:

 

Deset Božjih Zapovedi - put života

 

Naš boravak na zemlji ima samo jednu svrhu – povratak u Kraljevstvo Božje, tamo odakle smo došli i gde zaista i pripadamo. Sa te strane gledajući, čovekov boravak na zemlji ima i te kako smisla. Već prve stranice Biblije nam govore o tome kako to da smo ovde a ne u zajedništvu sa našim nebeskim Ocem. Čovekov pad, kako je opisano ljudsko iskustvo sa samim sobom u Bibliji, je pad u ropstvo sopstvenog egoizma. Čovek u Vrtu ima izbor, i slika tog izbora je drvo poznanja dobra i zla. Izabirući da se ne povinuje Božjem zahtevu (ne jedi sa drveta), čovek se odlučuje za svoju volju, a okreće leđa Božjoj volji. Na taj način je čovek raskinuo jedinstvo sa Bogom, okrenuvši se sopstvenoj volji – postao je svoj sopstveni rob. Rekli smo da Bog poziva čoveka u zajedništvo sa Njim, ali to zajedništvo mora da bude potpuno. U Bogu nema razdeljenosti, nema ničega što je samo moje, i nečega što je samo tvoje.  Sve je u jednome i za jednoga. Čovek, svojom sopstvenom voljom, požudama i htenjima, koja su suprotna od Božije volje da se bude jedno, sebe deli od Boga, ali isto tako i od drugih ljudi, koji su isto tako podeljeni sopstvenim JA. Bog nije želeo da čovek ostane večno rob. Stvorio ga je slobodnog, i želi da mu se, opet, u slobodi izbora, vrati. Tu dolazimo do razloga zašto smo na svetu. Čisti duh, kada jednom donese odluku, više ne može da se predomisli. Ulaskom u zemaljsko telo, čovek je dobio mogućnost promišljanja i predomišljanja. Svet zato služi da se odlučimo i Bog nam je dao svu moguću pomoć da se u slobodi ovaj put odlučimo za Njega, za naš pravi izvor i cilj.

Od ovog dodatka pa do kraja ove naše serije ćemo govoriti upravo o tim „sredstvima“ spasenja, o pomoći i alatima, uputstvima i putokazima, kako se vratiti u kuću Očevu.

Da li su ta sredstva neophodna? Svakako da jesu. Prvo, sigurno je da jesu jer ih je Bog video kao neophodne, a drugo, neophodna su zbog toga što mi sebe nismo stvorili, pa ne možemo sami sebe ni pa „popravimo“. Potrebna je „intervencija“ Tvorca. Od našeg JA, naših požuda, ne vidimo jasno ni svoj pravi cilj. Zato je Bog „intervenisao“ Objavom, o čemu smo govorili u prethodnim nastavcima. Da li je, onda, Objava na neki način Božija prisila, ukidanje slobode čovekove? Tu dolazimo i do teme ovog nastavka – da li je Božija Objava Zakon? Zakon, na neki način ukida apsolutnu slobodu, kako bi ovozemaljski posmatrali na stvari. Zakon je u neku ruku ograničenje slobode. I to bi moglo da stoji da se radi o ljudskim zakonima, ali Bogu nije draga prisila, i on se time ne koristi. Pa ipak, u ovom nastavku ćemo se baviti jednim Zakonom – čuvenim, za koje su čuli i znaju ga i pripadnici drugih religija pa čak i oni koji u Boga ne veruju – Deset Božjih Zapovedi.

Uputstva za korišćenje slobode

No, pre nego što nastavimo, dotaknimo pitanje šta je to sloboda. Ovde, svakako, nemamo mesta da do detalja, pa čak ni u grubo razmotrimo ovo pitanje, no svakako možemo da damo nekoliko bitnih činjenica koje mogu da nam pomognu u tome da sebi pojasnimo taj pojam. Apsolutna sloboda, ma šta to značilo, ne postoji – sloboda da činiš šta god ti je drago je ograničena našim sopstvenim ograničenjima. Ja bih možda i želeo da ronim na dno okeana, ali telo mi nije tako konstruisano da bi moglo da izdrži tolike pritiske. Dakle, čovek je ograničen time što je stvorenje, zauzimamo određen prostor i imamo određene mogućnosti i fizičke i duhovne. Ono bitno što treba da se shvati je – da smo, uslovno rečeno, ograničeni time što smo stvoreni u vremenu, Bog nas je u jednom trenutku pozvao u postojanje, ali smo večni u trajanju, i to ne možemo da biramo. Imamo početak, ali nemamo kraj. U tom „kraju“ se i nalazi naša sloboda. Kako? Tako što, imajući slobodu da činimo dobro – i tako vežbamo dušu za dobar izbor, ili zlo – i pritom ustrajavamo na odvojenosti od Boga, izabiremo sebi kakvu večnost želimo da imamo. Večnost u jedinstvu sa Tvorcem, večnost u ispunjenju sopstvene svrhe postojanja, ili večnost u samoći sopstvenoga Ega, u apsolutnoj tami. Dakle, naša sloboda se sastoji u slobodi izbora.

Ipak, Bog, koji nas je stvorio, zna da nama samima nije moguće da nađemo pravi put i izbor, zato nam daje pravila i uputstva, daje nam „uputstvo za korišćenje“. Oni koji Boga ne priznaju, mogu da se pobune protiv toga i mogu da misle da je to neka vrsta prisile, ali Bog nam svojim objašnjenjem ko smo mi i šta je svet oko nas, jednostavno govori kako da postignemo tu, pravu, sopstvenu prirodu. Upotrebimo još jednu sliku – mobilni telefon nije namenjen da se njime zakucavaju ekseri, može i za to da posluži, ali će se razbiti. Isto je i sa čovekom, Bog nam daje informaciju za šta smo i kako napravljeni kako bi izbegli oštećenje nepravilnom upotrebom nas samih. Zato za onoga ko prihvati Božije uputstvo, ono za njega jeste Zakon, činjenica sama po sebi, amen o kome smo govorili u prvim nastavcima (doduše, ono je činjenica i deluje i u onome i na onome ko ne prihvati, jednostavno, jer je Bog stvorio i sva stvorenja i uspostavio sve odnose i pravila – možemo da se pobunimo protiv „tiranije“ zemljine teže, pa će ipak ona nastaviti da deluje na nama). I kada se u Svetom pismu govori o Zakonu Božjem, taj odgovor čovekov na Božiju reč dobija oblik pravnog teksta, nalazimo reči kao što su: zakoni, propisi, uredbe, zapovedi,  to je čovekov odgovor na Božji predlog. Uostalom, to nije teško shvatiti. Čak i među nama, ljudima, kada nas neko koga volimo i cenimo zamoli ili nam kaže da nešto učinimo, ili ne učinimo, ako nam je zaista blizu srca, tu molbu prihvatamo kao obavezu, kao zakon. Često možemo da čujemo i u našim ljudskim odnosima: tvoja je reč za mene zakon.

 

Dekalog

Ovde dolazimo do teme ovog nastavka – Deset Božjih Zapovesti. One se pojavljuju u dve redakcije, na dva mesta u Petoknjižju: u knjizi Izlaska 20,1-17 i u knjizi Ponovljenog Zakona 5,6-21. U hebrejskom originalu Deset Zapovedi se zovu aseret hadbarim – što znači deset reči, deset učenja, predloga. Jevrejski prevodioci Starog zaveta na Grčki su to preveli rečima deka logous – pa odatle i naziv, kojeg takođe često koristimo – Dekalog. No, iako je svaka reč Božja važna, ovih deset imaju posebno, centralno, mesto, i to vidimo već u samoj knjizi Izlaska u stihu 34,28:“Tada je na ploče ispisao riječi Saveza - Deset reči.“ Dekalog nije samo jedan set Božjih predloga, već on predstavlja samu srž Saveza, definiciju odnosa Boga i čoveka, ali i opis onoga što čovek jeste i treba da bude. Moralni zakon, koji postoji u čoveku, koga je Bog već stvaranjem u njega ugradio, a kojeg čovek treba ponovo da otkrije u sebi, kako bi bio ono što jeste. To i jeste slika pravog Saveza Boga i onakvog stvorenja kakvog je Bog hteo. To se vidi i iz činjenice da je Mojsije bio saradnik Božji u pisanju svih ostalih propisa u Petoknjižju, a samo ovde isključivi autor, čak Onaj ko ispisuje reči na kamene ploče je sam Bog. Mnogi Dekalog nazivaju i prirodnim zakonom, jer ga svaki čovek oseća u sebi.

Kosmička liturgija, sklapanje Saveza

Veoma je važan i kontekst u kome se Dekalog objavljuje, o što nam donosi knjiga Izlaska 19 i 20 glava. Tri meseca nakon izlaska iz Egipta, narod se utaborio u Sinajskoj  pustinji a Bog poziva Mojsija na Sinajsku goru da ga pouči kako da pripremi narod za veličanstveni događaj koji će uslediti. Ovde bi već mogli da povučemo paralelu – tri dana nakon što je Isus umro na krstu, po Uskrsnuću, Isus se javlja apostolima, pripremajući ih za ono što dolazi, donosi im potpuno shvatanje svega što im je govorio dok je bio sa njima. Međutim, iako je narod prisutan, dijalog Boga i naroda se odvija preko posrednika, Mojsija. Posmatrajući i ovaj tekst kao prasliku Novozavetnih stvari, možemo u liku Mojsija da prepoznamo Crkvu, a svakako i vidljivi deo učiteljstva Crkve, sveštenstvo. Bog govori Mojsiju, Mojsije Božje reči prenosi narodu, narod odgovara Mojsiju, a on te odgovore prenosi Bogu. Mojsije je predvodnik, pastir i zagovornik naroda, kao što je to i Crkva sa svojim sveštenstvom. Bog nije isključio direktan kontakt svakog čoveka sa njim, ali ovo je trenutak nabijen značenjima, sudbinski važan i jedinstven. Trenutak koji naglašava ono što će se desiti u Isusu, objavljuje budući događaj – rađanje Crkve, Tela Hristovog.

Narod ne sme da dotakne podnožje Sinajskog brda – čini se da je Bog nedostupan narodu, ali to nije poruka ovog teksta. Narod će biti prisutan, i prisustvovaće veličanstvenom događaju, ali Boga ne može svojom voljom da vidi i spozna, spoznaje ga onaj koga Bog pozove, kao Mojsija, da se uspne na goru. Zato je vera milosni dar.

I počinje kosmička Liturgija! „A prekosutra, u osvit dana, prolomi se grmljavina, munje zasijevaše, a gust se oblak nadvi nad brdo. Gromko zaječa truba, zadrhta sav puk koji bijaše u taboru. Mojsije povede puk iz tabora u susret Bogu. Stadoše na podnožju brda.“(Izl 19,16-17) Uporedimo to i sa našim svečanim liturgijama – početak – zvona, gromki zvuk orgulja, pesma hora i naroda, dim tamjana kojim se kadi oltar – narod dolazeći na misu, odlazi iz sveta u susret Bogu. I kao što na samom početku liturgije ispovedamo da bi mogli da stanemo pred Boga čiste duše, tako i Bog govori Mojsiju da oni koji pristupaju, moraju da se očiste.

Kao i u liturgiji, ili bolje rečeno, sledeći Sinajsku objavu i liturgija ima za centralni deo sklapanje Saveza. Dvadeseta glava knjige Izlaska počinje sa iznošenjem reči Saveza, Deset Reči, Onoga što čovek jeste i treba da bude. Savez se zaključuje žrtvom (Izl 24), kao što se i Novi Savez zaključuje, na liturgiji, žrtvom Tela i Krvi Hristove.

No, ovde treba da se naglasi veoma važna stvar. Liturgija je središnji deo života svakog vernika, ali život vernika se ne završava i ne svodi samo na liturgiju. Liturgija postaje pravilo i izvor života onda kada se Savez primeni u svakodnevnom životu. To se upravo i vidi iz teksta Dekaloga – Dekalog ne govori o apstraktnim stvarima, već veoma konkretno o onome kakav mora da bude naš svakodnevni odnos sa Bogom, na prvom mestu, a onda i sa ljudima. Isus je sažeo ceo Dekalog upravo u dve zapovedi: Ljubi Boga svog i ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe. (Mt 22,36-40) ali put do punine poštovanja tih zapovedi je obrnut, ili kako kaže sv. Jovan „Rekne li tko: “Ljubim Boga”, a mrzi brata svog, lažac je. Jer tko ne ljubi svoga brata kojega vidi, Boga kojega ne vidi ne može ljubiti.“(1 Iv 4,20) Ove reči su i merilo naše vere, našeg pouzdanja i prepuštanja Bogu. Moralni zakon van liturgije i bez Boga, nije moguć jer se pretvara u sopstveni sud o tome šta je dobro a šta zlo, često zamenjujući dobro zlim i obrnuto.

Deset reči života

Pređimo sada na sam Dekalog. Kao što smo već rekli, Dekalog nam dolazi na dva mesta u Petoknjižju. Prvi izveštaj, prva tradicija tog teksta je, kako smo videli, smeštena u kontekst Božanske liturgije, dok drugi – iz knjige Ponovljenog Zakona, Dekalog donosi kao utvrđivanje onoga što je Bog saopštio kao svoju volju. Razlike koje postoje su male, nisu suštinske i tiču se više rasporeda zapovedi nego samih zapovedi pa u skladu sa time postoji i razlika u numerisanju Zapovedi u Dekalogu između Jevreja i hrišćana, ali i među samom hrišćanima. Katolička Crkva sledi podelu koja potiče od sv. Avgustina, a takav raspored poštuju i luternaske zajednice. Avgustin je svoju podelu učinio na osnovu teksta iz knjige Ponovljenog Zakona, dok, Pravoslavna Crkva, kao i neke reformatske zajednice slede podelu koja je načinjena na osnovu teksta iz knjige Izlaska. Mi ćemo ovde, svakako, slediti podelu tradicionalno usvojenu u Katoličkoj Crkvi.

Dekalog počinje rečima: „Ja sam Jahve, Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje egipatske iz kuće ropstva“(Pnz 5,6) Bog se objavlje svojim imenom (u prethodnim nastavcima smo govorili o Božijem imenu) – Bog nije potpuno neshvatljiv i nedohvatljiv Bog. Naš Bog prilazi ljudima i omogućava im spoznaju samog sebe, onoliko koliko to čovek može da postigne, ali ono što je još značajnije je to da se Bog ne objavljuje kao tiranin, samo kao vladar, on je Bog naš! Mi pripadamo Bogu, ali i On se daje čoveku. Svakako na najdirektniji način se to dešava u Isusu Hristu. No, Bog nije ni samo tvorac, ni samo onaj kome i ko nam pripada. Bog je Oslobodioc iz ropstva, Bog je naše Spasenje!

Često se na slikama povratka Mojsija sa brda Sion, na kojima Mojsije drži dve ploče Saveza, na kojima su ispisane zapovedi, vidi na jednoj ploči tri, a na drugoj ostalih sedam. Sledeći podelu koju je sv. Avgustin doneo, Crkva i danas deli zapovedi na one koje govore o obavezi prema Bogu, njih tri, i na one usmerene na odnose među ljudima.

Čovek prema Bogu

Prva zapoved govori: Nemoj imati drugih bogova uz mene. Svakako, ne radi se samo o zabrani mnogoboštva. Sve ono što nam je važnije od Boga, postaje naš idol – naše slobodno vreme, ako nas sprečava da se družimo sa Bogom, da odemo na misu, da se pomolimo, novac, posao, društvo, materijalne stvari, hobiji, drugi ljudi, praznoverja, horoskopi, gatanja, nagijski čini… Čovek, posebno današnjice, ima ogroman izbor idola kojima se klanja a često to počne da čini polako i neprimetno.

Druga zapoved je: Ne izusti imena Gospoda, Boga svog uzalud! Znati Božije ime, onoliko koliko nam je to moguće, znači imati spoznaju o tome ko je Bog za nas. Božji poziv u zajedništvo sa Njim nas obavezuje na svedočenje tog imena. Svakako, ova zapoved govori na prvom mestu o zloupotrebi Božjeg imena, toliko velikoj i žalosnoj u i našoj zemlji i (ne)kulturi. Govori i protiv krive zakletve, laži, ogovaranja, što sve prlja hrišćansko ime, ime vernika, a onda, jer smo deo tela Hristovog, Crkve, i samu Crkvu. Svetost Crkve raste sa našom ličnom svetošću, i opada sa našim ličnim grehom. Ne prljati ime Gospodnje, znači čuvati i naše sopstveno hrišćansko ime.

Treća zapoved: Spomeni se da svetkuješ dan Gospodnji! Dan Gospodnji je dan odmora, dan u kome učimo zajednici sa Bogom, dan koji je posvećen Tvorcu, ali ne samo da bi Njemu iskazali zahvalnost za sva dobra koja nam čini, već, još i više da bi u tom danu imali vremena da se okrenemo samima sebi i da uvidimo kako se vratiti našoj pravoj prirodi, kako ponovno postati dete Božje. Misa je vrhunac dana Gospodnjeg. Na misi prisustvujemo Tajni Spasenja, ona se odvija pred nama. Na njoj postajemo sve čvršće i čvršće prisajedinjeni Telu Hristovom, postajemo jedno sa Hristom, dušom i telom. Misa nije obaveza, misa je Božji dar za čoveka.

Čovek prema čoveku

Sledećih sedam zapovedi govore o odnosu čoveka prema čoveku.

Četvrta zapoved: Poštuj oca i majku da dugo živiš i dobro ti bude na zemlji! Ovaj deo zapovedi kojima počinje deo koji govori o odnosu sa ljudima, počinje upravo roditeljima. Reč kojom počinje ova zapoved – poštuj prevod je hebrejske reči kabbed, koja ima zajednički koren sa rečju kabod. Prva znači poštovanje, ali i težinu, označava nešto što je čvrsto, stabilno – kao što mora biti stabilan odnos ljubavi i poštovanja prema svakom bližnjem, a posebno prema onima koji su nas doneli na svet. Druga reč, sa kojom je prvoj zajednički koren, znači, mnoštvo, slava, poštovanje! Slava Bogu na Visini, je upravo po tim rečima povezano sa slava i hvala roditeljima. Bog stavlja na početak poštovanje prema zajednici muža i žene, oca i majke. Ta zapovest nije data samo deci, usmerena je svima ali ne samo zato što smo svi nečija deca. Poštovanje prema ocu i majci je i poštovanje prema svetosti braka, poštovanje prema porodici. Predstavlja i našu obavezu da porodicu čuvamo u društvu, posebno u naše vreme kada je sama porodica ugrožena na mnogo načina.

Peta zapoved: Ne ubij! Čini se da je ova zapoved za većinu ljudi izlišna, nepotrebna. No, Bog ovde ne govori samo o fizičkom ubistvu, već i možda i na prvom mestu duhovnom ubistvu drugoga. Retko ko će na ispovedi reći – ubio sam, ali mnogi ubijaju veru drugih svojim ponašanjem. Ogovaranje, spletke, mržnja, pa i nečinjenje su način kako se ubija duša drugih ljudi. Ova zapoved je direktno i vezana za Božije ime, odnosno za obavezu čuvanja čistoće hrišćanskog imena svojim dobrim činjenjem i svedočenjem vere.

Šesta zapoved: Ne učini preljuba! U katekizmu stoji oblik ne sagreši bludno, no ipak, svaki bludni greh je preljuba. Preljuba i izdaja samog sebe, izdaja bračnog para, izdaja porodice. Nije ni čudno da se ova zapoved nalazi odmah iza – ne ubij, jer preljuba jeste ubistvo. Ubistvo ljubavi i poverenja- možda i najstrašnije ubistvo jer se time ubija baš ono što je slika Božija u nama – ljubav i poverenje.

Sedma zapoved: Ne ukradi! Zabranjuje otuđivanje onoga što drugome pripada. Ne radi se samo o krađi kao takvoj, već i o samoživosti. Već je sama krađa veoma blizu ubistvu – ukrasti nekome ono što mu pripada, a posebno dobar glas, ili čak i materijalne stvari koje su mu važne za opstanak, ugrožavaju život onoga kome je ukradeno, i materijalni i duhovni. No, pod krađu potpada, u ovom smislu, i nemanje volje da se pomogne bližnjem. Setimo se samo Isusova govora o tome šta će se dešavati kada se Kralj vrati i stade deliti narode sebi s leve i s desne (Mt 25,31-46) Oni s leve Kraljeve, iako sami možda i nisu krivi za stanje gladnih, žednih, napuštenih ipak sebe osuđuju ne činjenjem, odnosno time što su im uskratili ljubav – rekli bi ljubav koju su dužni bili da podele, jer su je i sami dobili od Oca nebeskog. To važi za sve nas.

Osma zapoved: Ne svedoči lažno protiv bližnjega svoga! Ko laže, ko kleveće, ko govori neistinu, nema ništa sa Bogom, nema zajedništvo sa Isusom, jer su laž i kleveta instrumenti Sotone. Zapoved koja zabranjuje laž, je poziv da se uvek bude istinit, da se živi u istini, pa i da se pretrpi ako treba za istinu a ko trpi zbog istine i pravednosti, već je blažen na mnogo načina (Mt 5,1-12), a svakako jer trpi sa Isusom koji je Put, Istina i Život.

Deveta i Deseta zapoved: Ne poželi žene bližnjega svoga! Ne poželi išta što je bližnjega svoga!

Zašto smo ih stavili zajedno? Dve poslednje zapovedi, najdalje od Božijega imena u prvoj rečenici, sadrže ono što je i uzrok našeg boravka na zemlji. Požuda, koja je rodila ropstvo greha, a potom i smrt! Imati ono što nemaš, imati ono što misliš da ti pripada, zavideti drugome što ima ono što tebi treba, imati, biti prvi, biti jedini, sebe prvo napojiti, nahraniti, pa onda otimati, krasti, ubijati, sve je to ono što nas svakim izvršenim činom udaljava sve više i više od Boga, a time i od naše prave prirode. Onemogućava nam povratak kući, k Ocu Nebeskom. Odbijati požudu znači, odustajati od sebe, odustajati od sebe znači, dati mesta Isusu da nam uđe u Srce, predati mu sve što posedujemo znači, prihvatiti ponudu zajedništva, odustati od sveta i prihvatiti Kraljevstvo Božje.

Na kraju, postavimo i pitanje, da li je moguće spasenje samo vršenjem zapovedi? I da i ne. Ne, odnosno bolje rečeno, teško da može i da se postavi takvo pitanje, jer ovih Deset reči, ne mogu samo da se vrše ili ne. One su opis čoveka, znaci koliko odstupamo od onoga što bi trebali da budemo za razliku od onoga što smo sada. One su putokazi. One su jedna celina, zato Sv. Jakov u svojoj poslanici i piše:“ Ta tko sav Zakon uščuva, a u jednome samo posrne, postao je krivac svega.“(Jak 2,10) Neispunjenje i jednog od ovih opisa, ruši celu sliku čoveka. Ne poštujući Boga, ne možeš da poštuješ ni njegovo stvorenje, ako ne poštuješ roditelje, koliko tek malo ljubavi ćeš imati prema drugima. No, ne radi se samo o činjenju ili ne, radi se o dubokom odnosu prema Bogu i ljudima. Ne radi se samo o tome da, kako Isus govori u Govoru na Gori (Mt 5-7), ne ubijemo, već da budemo savršeni – već je i ružna reč ubistvo, a nju sprečava sama ljubav prema bližnjem. I upravo tako gledajući, odgovor je i da, jer ako se savršeno uklopimo u ove zahteve, a to možemo jedino kad se Isusu prepustimo sasvim, postavši jedno sa njim i mi uzimamo dela u novom Adamu, novom stvorenju, čija je Dekalog slika. 

 

Nadam se da se ne ljutite zbog dužine....nadam se da će neko uspeti da isčita do kraja

[grigorije22]

 

То је стандардни суботарски аргумент. Субота и те како има симболичку сврху, само што адвентисти о томе појма немају. Ако питаш Јевреје, они ће ти објаснити да је Субота симбол будућег времена Месије "када ће све бити субота". На пример, овде је веома лепо објашњено: http://www.ou.org/publications/kaplan/shabbat/rest.htm

 

То значи да хришћани - који су прихватили Месију - у ствари живе у "вечној суботи", "добу Месије". Чак и по јеврејском учењу седмична субота треба да пређе у "вечну суботу" када ће светковање једног седмичног дана бити превазиђено, тј. поједностављено речено "укинуто".

 

 

 

Опет погрешно. Десет заповести нису универзални принципи који важе за цело човечанство.

I šesta zapovest ima sumboličku funkciju da ukaže na vreme kada neće biti ubistava. Ali to ne znači da je zbog toga ne treba držati.

[RYLAH]

.

[Срђан Шијакињић]

 

Nadam se da se ne ljutite zbog dužine....nadam se da će neko uspeti da isčita do kraja

Прочитао!

[SHADOWS OF THE LIGHT]

1. Α још и односно суботе, написано је у десет заповести, које је говорио на гори Синају (Бог) Мојсију у лице: „И осветите суботу Господњу чистим рукама и чистим срцем". 2. И на другом месту каже: „Ако синови моји сачувају суботу, онда ћу метнути милост моју на њих".

3. Ο „суботи" се каже у почетку стварања (ово): „И створи Бог у шест дана дела руку Својих, и сврши у седми дан, и почину у њему и освети га". 4. Обратите пажњу, децо, шта каже овим: „заврши за шест дана". Каже ово: да ћe за шест хиљада година довршити Господ сав свет, јер код Њега дан значи хиљаду година. To ми сам Он сведочи говорећи: „Гле, дан Господњи биће као хиљаду година". Дакле, децо, „у шест дана" то јест у шест хиљада година, довршиће се сав свет.9 5. „И почину (Бог) у дан седми". Тиме (хоће) да каже: када дође Син Његов и укине време (καιρόν) оног безаконика (= ђавола), и када буде судио безбожнике и променуо (= преобразио) сунце и месец и звезде, тада ће с правом (καλώς = добро) починути у седми дан.

6. Тако, на крају, говори: „Осветићеш је (= суботу) чистим рукама и чистим срцем". Ако пак дан који Бог освети може неко сада осветити, будући чист срцем, онда смо ми сасвим у заблуди. 7. Α ако не (може сада), онда ћемо га осветити тада када с правом (καλώς = добро) починемо, када то будемо могли, (када) сами будемо оправдани и задобијемо обећање, и (када) не буде више безакоња, него ћe све од стране Господа бити учињено, тада ћемо га моћи осветити, будући претходно сами освећени.

8. На крају, пак, вели им (Бог): „He подносим више младине и суботе (њихове)". Гледајте како каже: Нису ми угодне садашње суботе, него она коју сам створио, у којој, починувши од свега, учинићу почетак осмога дана, то јест почетак другога света. 9. Зато ми и проводимо осми дан (= недељу) у радости, у који је и Исус васкрсао из мртвих, и јавивши се (ученицима) узнео се на небеса.10

[grigorije22]

SHADOWS OF THE LIGHT 

 

Gde si nasao taj tekst?

[SHADOWS OF THE LIGHT]

varnavina poslanica

 

http://www.verujem.org/sveti_oci/varnava.htm

[Grizzly Adams]

I šesta zapovest ima sumboličku funkciju da ukaže na vreme kada neće biti ubistava. Ali to ne znači da je zbog toga ne treba držati.

 

Наравно, нема ништа спорно. Само се на "речи" (тј. "заповести") Декалога не може гледати на тај начин како то површно раде Адвентисти који су га сасвим погрешно протумачили као неки "вечан и савршен морални закон". Ако пажљиво погледаш видиш да Декалог у ствари прописује само минимум цивилизованог понашања - границу варварства, Као уосталом и цео Мојсијев закон. Све испод тога је већ нецивилизованост. Зар се од хришћана очекује само минимум? Зар је то тај вечни и савршени закон?

 

У расправи они подметну имплицитно неколико погрешних претпоставки које њихови саговорници обично превиде и прихвате па им је онда веома тешко да објасне свој став. Пре свега, Декалог није "вечан и савршен морални закон". То је минимум цивилизованог понашања које је Бог дао једном полу-дивљем номадском племену пре 3000 година да их сачува од тоталног варварства. Друго, нису у питању уопште неке посебне заповести (у ствари се у Библији и нигде не називају "заповести", него "речи" - хебрејски "dibrot") већ симболична класификација Мојсијевог закона. Читав Мојсијев закон састоји се (по јеврејском учењу) од 613 заповести (хебрејски "mitzvot") од који се свака може сврстати у једну од "категорија" од којих су све подједнако важне. Они Декалог не издвајају као неке посебне, најважније "заповести". То је само адвентистичка површност и незнање, јер су њихово учење формирали људи који су били веома неуки.

 

Ево директно од Јевреја све разјашњено у детаље: http://www.jewfaq.org/10.htm (не буди лењ, прочитај пажљиво!)

 

Осим тога, они знају и то недвосмислено уче да је Мојсијев закон дат само њима. Никада ни једном Јеврејину неће пасти на памет да је Декалог некакав "универзални закон" и да неко "из незнабожаца" има обавезу да светкује суботу или слично. Управо супротно - они уче да су за незнабошце довољне тзв. "Нојеве заповести" које је Бог дао Ноју након потопа, јер су сви данашњи људи потомци Ноја. То је седам основних моралних принципа, ево их овде: http://www.jewfaq.org/gentiles.htm

 

Значи, ако расправљаш са њима мораш прво да размонтираш те њихове погрешне претпоставке, иначе ћеш се вртети у круг без икаквог резултата...

[Justin Waters]

Starozavjetna subota nije simbol onoga sto je bilo (zavrsetak stvaranja svijeta), vec ono sto ce biti (zavrsetak stvaranja novog neba i nove zemlje). Dakle do mesije, subota je bila kraj vremena zato je i bila zadnji dan. Subota je na taj nacin bila simbol, projekcija ka velikoj suboti u kome je Bog zaista pocinuo od svojih dijela. Nakon sto je Hristos vaskrsao, tim je zapoceo stvaranje novog neba i nove zemlje, zavrsio je istoriju stare zemlje i uveo buducnost nove zemlje, nedjelja je prema tome osmi nezalazni dan, cime se subota prakticki zavrsava i njena svrha je ispunjena. Nema nista pogresno svetkovati subotu, ali ne u pogresnom smislu kako to misle adventisti kao secanje na zavrsetak stvaranja  i eto tako jer je Bog htjeo, vec subotu kao dan u kome je Bog pocinuo, nakon cega slijedi radosna proslava nedjelje u kome je Bog vaskrsao. Da su Jevreji kojim slucajem u potpunosti prihvatili Hrista, nista im ne bi stajalo na putu da obiljezavaju sabat, ali ne kao dan odmora, vec kao dan pocivanja u miru radi iscekivanja nedjelje, dana Hristovog vaskrsenja.