Франц Кафка: "Паклен у својој невиности"

[Guest - . . .-]

Франц Кафка (нем. Franz Kafka, чеш. František Kafka; Праг, 3. јул 1883 — Беч, 3. јун 1924) један је од најзначајнијих писаца двадесетог века. Кафка је говорио и своја дела писао на немачком језику. Добро је знао и чешки језик.

Његова дела обележена су страховима и нервозама људске егзистенције. Многи књижевни критичари у Кафкином делу откривају елементе егзистенцијализма, или бар наговештаја ове филозофије. Већина дела објављена су постхумно захваљујући његовом пријатељу Максу Броду.

Породица: Франц Кафка је рођен је у Прагу у непосредној близини јеврејског гета, 3. јула 1883. као прво, од шесторо деце, Хермана и Јулије Кафка. Деда по оцу био је месар, а деда по мајци свештеник. Францови родитељи говорили су и чешки и немачки, мада је оцу био ближи чешки а мајци немачки. Отац му је био власник продавнице луксузне робе, а обоје и отац и мајка су напорно радили, неки наводе и по 12 сати, док су децу чувале гувернанте или слуге. Францова браћа умрла су као деца, тако да је одрастао као једини син са још три млађе сестре: Габријелом (Ели) (1889–1941), Валеријом (Вали) (1890–1942) и Отилијом (Отла) (1891–1943). Најмлађа сестра Отла била је удата за хришћанина.

Све три сестре и њихове породице умрле су или убијене у гету у Лођу или у концентрационим логорима. Најмлађа сестра Отла убијена је 7. октобра 1943. у гасној комори у Аушвицу.

Школовање: Похађао је немачке школе. Завршио Староградску немачку гимназију, уписао права, затим прешао на германистику, па се опет вратио на права. Бриљантно је завршио правни факултет а 16. јуна 1906 добио је диплому доктора правних наука. Радна биографија Године 1902. упознаће Макса Брода, једног од припадника знаменитог Прашког круга, а већ 1903. се разболео и проводи једно време у санаторијуму. После завршених студија (1906) ради код адвоката Рихарда Левија, а у часопису „Хиперион“ објавиће 1908. осам прозних скица под заједничким насловом Разматрање. Наставља да пише (Опис једне борбе, Припреме за венчање на селу) и понешто објављује (Преображај, Осуда, У кажњеничкој колонији, Сеоски лекар, Уметник у гладовању...), али његова младалачка дела углавном су изгубљена, док су она најбоља која су му донела светску славу (Процес, Замак, Америка) угледала светло дана тек после пишчеве смрти, захваљујући оданом пријатељу Максу Броду, који није испунио кафкину последњу жељу да их спали. Био је ванредно строг према себи и свом раду. Писао је споро и са прекидима, исправљао и дотеривао стално;сам је уништио већи део својих рукописа. Обраћао је велику пажњу на језик и његове скривене наговештаје;у чему је био близак немачким егзистенцијалним филозофима. За живота је обично био штампан на лепој хартији и у малом броју примерака, прихваћен од познатих немачких издавачких кућа које су се посветиле објављивању експресионистичке књижевности. Кафкин кратки живот обележио је и познанство са три жене. Најпре ће 1912. Код Макса Брода срести своју даљу рођаку Фелису Бауер, са којом ће једно време бити верен, а њих двоје одржаваће богату преписку све до 1917. Још бурнија и необичнија биће Кафкина веза са Миленом Јесенском-Полак, која ће почети случајно док је она преводила на чешки његову приповетку Носач угља. С њом ће се Кафка такође интензивно дописивати и оставиће јој своје „Дневнике“. Најзад, већ на самртничкој постељи, када је, разорен туберкулозом, тежио само 49 килограма, почетком маја 1924, затражиће руку двадесетогодишње Јеврејке Доре Дијамант, али њен отац неће дозволити венчање.

Франц Кафка умире убрзо после тога – 3. јуна 1924. у санаторијуму Кирлинг крај Клостернојбурга, у близини Беча. Последње што је записао било је „Убијте ме или сте убица“.

Дела Романи

• Процес (ISBN 978-86-7609-340-3)
• Замак (ISBN 978-86-85063-60-2)
• Америка (ISBN 86-84971-03-5)

Приповетке

• Преображај (ISBN 978-86-331-3246-6)
• У кажњеничкој колонији
• Јазбина
• Сеоски лекар
• Уметник у гладовању
• Ложач
• Мала жена
• Целокупне приповетке (ISBN 86-83503-23-2)

Писма

• Писмо оцу: на основу рукописа (ISBN 86-7363-399-0)
• Писма Милени (ISBN 978-86-7844-037-3)
• Писма пријатељима
• Последња писма (ISBN 86-83503-23-2)

Други књижевни облици

• О греху, патњи, нади и истинском путу: из оставштине (ISBN 978-86-7549-787-5)
• Мандат : из заоставштине (ISBN 978-86-86761-17-0)
• Шетња по крову: сабрани цртежи Франца Кафке (ISBN 978-86-7666-118-3)
• Моја тврђава: о тамницама сродним и околним стварима: оставштина из необјављених рукописа (ISBN 978-86-7844-037-3)
• Вавилонска јама: приче и снови (ISBN 86-09-00857-6)

[Zayron]

Samo ja objasnim malo konfuziju oko tih imena: Franz Kafka se uvijek svugdje i u Češkoj naziva Franzom tj. pisano po našem Francom a ne Františkom. Franttišek Kafka je sasvim drugi malo manje poznati ali isto vrlo plodan pisac i prevodilac a njejgovim sinom je pisac Vladimir Kafka, moguće je da su dalji rođaci, o tom tamo ništa ne piše ali ni ne moraju biti jer je to prezime bilo dosta često među češkim Jevrejima. Inače su sve to asimilovani češki Jevreji. Jedino se porodica Franza kafke smatrala njemačkom a ne češkom. Svi ovi drugi se smatraju Česima jevrejskog porijekla. Mnogi od njih su sad hrišćani.

No, znao je češki i u njegovoj kući se normalno govorilo i češki, bila je to može se reći biligvalna češko-njemačka jevrejska pražska porodica. Hebrejski nije znao, naučio ga se tek potom kasnije kod Jiřího Mordechaje Langera (Đorđa Mordehaja Langera) kao odrastao i to moderni hebrejski a ne jidiš i pri slijetanju prvog aviona na pražski aerodrom je to onda komentarisao sa svojim jevrejskim prijateljima na jevrejskom jeziku.

Ačkoli byl Žid, kvalita výuky hebrejštiny v té době poskytovaná v rámci židovského náboženství na školách byla kolísavá, z čehož se usuzuje, že hebrejsky téměř vůbec neuměl.[2] Moderní hebrejštinu se Kafka později učil spolu s Miriam Singerovou u Jiřího Mordechaje Langera a zvládl ji do té míry, že s Langerem mluvil hebrejsky o prvních letadlech, která se tehdy vznášela nad Prahou.[3]

http://cs.wikipedia.org/wiki/Franz_Kafka http://bit.ly/1205vky

Kafka ve věku pěti let  http://cs.wikipedia.org/wiki/Franz_Kafka

 

Za Franza kafku se vezuje ova ponešto sumorna krilatica u kojoj ima dosta istine, na žalost vrlo neprijatne po bilo kojeg pisca: 

slavný spisovatel, kterého nikdo nezná.- slavni pisac kojeg niko ne zna....

svi o meni govore ali niko me ne čita....

http://blog.aktualne.centrum.cz/blogy/vhrsti.php?itemid=20407

dakle pisac poznat po tome da svi o njemu svugdje samo prilčaju ali niko ga ne čita, maksimalno kad mora

 

Imam ovdje zanimljiv video koji si možete barem pregledati, dvoje literarnih historika našavši u antikvarijatu malu knjižicu "Franz Kafka i Prag"  iz 1947. godine a koja tačno mapuje mjesta i zgrade u Pragu vezane za boravak i život Franca Kafke u Pragu odlučili su obići sva ta zanimljiva mjesta tačno prema instrukcijama iz te knjižice. Video je na češkom ali barem možete vidjeti te zgrade i ta mjesta kako ona to danas izgledaju, da razumijete komentare bilo bi još bolje jer su vrlo zanimljiv, prvo je gdje je radio, to osiguravajuće društvo, v Dělnické úrazové pojišťovně (Arbeiter-Unfall-Versicherungs-Anstalt für das Königreich Böhmen) sad je tamo hotel, potom gdje je stanovao kod Tynskog hrama itd. Mnoga ta mjesta s videa sam obišao i vidio i ja, kad sam živio u Pragu, znam za njih ne baš iz te knjižice al iz mnogih drugih sličnih izvora.

 

Antikvariát Kačur Kulturní čtvrtek 61 Po pražských stopách Franze Kafky

U ovoj kavarni Arco na uglu Hybernské a Havlíčkovy ulice.je najčešće provodio slobodno vrijeme Franz Kafka, nalazi se blizu glavne željezničke stanice i mnogi su prošli ili sjedili u njoj a da nisu znali da je to bila omiljena kavarna Franza Kafke. Inače tamo u onom videu gore asu baš pričali o tom da je njegova porodica bila vrlo bogata trgovačka porodica koja se iz prestižnih razloga samo glasila njemačkoj nacionalnosti iako su se svi njihovi prezimenjaci ili rođaci smatrali češkim a ne njemačkim Jevrejima. No, vremena su tada bila takva, za vrijeme "K und K" monarhije, ko je onda htio uspjeti u životu od mlada je posjećivao njemačke škole, govorio njemački, pisao na njemačkom i prtoglašavao se Njemcom tj. njemačkim Jevrejim itd. Na tom videu je bila zanimljiva i ta prodavnica knjiga: "U jednorožce" (bio sam tamo više puta i kupio nekoliko knjiga) na Staroméstském námestí pod arkadama gdje su se sretali Max Brod, Albert Einstein i Franz Kafka i povremeno svirali na violine - na gornjem videu je to na 12:15 i tzamo je postavljena i plaketa njima trojici na spomen. A taj mladić s dugom kosom na kraju videa koji je snimao kamerom, vidite ga na kraju u pivnici je dalji rođak poznatog češkoj slikara Josefa Manesa. Kako je taj svijet mali. http://en.wikipedia.org/wiki/Josef_Manes    

http://en.wikipedia.org/wiki/Franz_Kafka  http://en.wikipedia.org/wiki/Max_Brod   http://en.wikipedia.org/wiki/Einstein

 

Kavarna Arco - Prague Cafes

Pivnicemi po stopách slavných mužů http://www.beers.cz/index.php?detail=10194&sekce=5

Ovo je top 2. kavarna Franza Kafke, gdje je često rado hodao

Café Louvre - chodíval sem Albert Einstein, Franz Kafka, bratři Čapkové... proč ne vy?

http://www.kudyznudy.cz/Aktivity-a-akce/Aktivity/Cafe-Louvre---chodival-sem-Albert-Einstein,-Franz-.aspx

WHERE KAFKA AND EINSTEIN MIGHT HAVE MET - THE CAFE LOUVRE IN PRAGUE

http://redroom.com/member/dale-estey/blog/where-kafka-and-einstein-might-have-met-the-cafe-louvre-in-prague

A brief look into the history of pre-war Café Louvre http://www.cafelouvre.cz/en/History/

 

Prague Travel: Mysterious Franz Kafka Statue in front of Spanish Synagogue

Muzej Franza Kafke u Pragu - možete ga posjetit: 

Engleski. http://www.kafkamuseum.cz/ShowPage.aspx?tabId=-1 Njemački. http://www.kafkamuseum.cz/ShowPage.aspx?tabId=-1

David Cerny's installation in Prague's Kafka Museum Kafka Museum Peeing Statues http://bit.ly/15fIfQf

Na Lathife přijedou Záviš, Kafka i Jára Cimrman

http://www.lanskrounsko.cz/pl/reportaz/35-zpravodaj/3036-na-lathife-prijedou-zavis-kafka-i-jara-cimrman.html

Ovog Zawisze našeg, kud on sve hoda a nije se ni pohvalit stigao, hahahaha! .smesko.

 

Ovdje možete pogledati neke zanimljive fotografije Franza Kafke:

 Vacation in Marielyst - Danemark

Ostale fotke su u fotogaleriji dole, ovdje je samo prva - Franz Kafka v Třešti - Franz Kafka and Třešť 1900-1907

http://servertrest.trest.cz/kafka/index1.asp?lng=en Photogalery  http://servertrest.trest.cz/kafka/index1.asp?lng=en

[Sara"]

uplaši me la cucaracha na guglu

https://www.facebook.com/FreudQuotes/photos/a.1495139577378076.1073741828.1491977031027664/2066816466877048/?type=3&theater

 

[JESSY]

Franz Kafka Operacija: "Sloboda"

Mislim da niko ne može da uspe bez ove operacije: izvaditi iz sebe izgubljena i lažna, ambiciozna mestašca, rane pustiti da zarastu i hrabro priznati šta se sve nema. Kada se to učini, najteži uspon ostaje iza nas. Ispred vas je jednostavan i širok put. Ostaje nam samo da svoje sposobnosti i lepotu svesno negujemo a svoje loše osobine pustimo da zakržljaju i sakrijemo ih u ćošak, gde neće smetati nikome osim nama samima. Posle od njih ostaje samo mali zavežljaj koji nosimo sami, na svoju odgovornost. Možda će nekome uspeti da ga negde zaboravi, ili što je još hrabrije, baci uzvikujući: Konačno su mi ruke Slobodne!

Neprestano se trudim da saopstim nesto nesaopstivo, da objasnim nesto neobjasnjivo, da ispricam nesto sto nosim u kostima i sto se u tim kostima moze doziveti. Mozda to u biti i nije nista drugo doli onaj strah o kojem je vec cesto bilo govora, upravo strah protegnut na sve, strah i od onog najveceg i od onog najmanjeg, strah, grcevit strah od izricanja jedne reci. Uostalom, mozda taj strah i nije samo strah nego i ceznja za necim sto je vise od svega onoga sto uliva strah?

[Дијана.]

Hronične neuroze Franca Kafke [Tema: Kafka]

admin | June 12, 2014 | 0 Comments

Piše: Vladeta Jerotić

Franc Kafka. Strah i nemoć postojanja – I

Izvor: Bolest i stvaranje, Sabrana dela, II kolo, Zadužbina Vladete Jerotića u saradnji sa IP Ars libri, Beograd 2007.

Smiluj se na mene, grešan sam
do u najskriveniji kutak svoga
bića. A imao sam dara, sklonosti
koje nisu bile sasvim za preziranje,
male dobre sposobnosti, rasipao
sam ih, nerazborito stvorenje
kakvo sam bio, sad se bližim kraju,
upravo u vreme kada bi se
spolja sve moglo okrenuti na dobro
po mene. Ne guraj me među izgubljene.

Iz Kafkinog Dnevnika, 20. jula 1916.

Malo je pisaca koji su kao Franc Kafka ostavili za sobom tako dubok trag i tako se snažno utisnuli u psihu čoveka dvadesetog veka i u isto vreme nosili u sebi ne samo obilje protivrečnosti, što je uvek tipično za značajne stvaraoce, već i obilje bolesti, što takođe može biti tipično za izuzetne ljude, ali nije uvek.

Kada psihijatar počne da proučava biografiju ovog neobičnog pisca i njegova dela: pripovetke, romane, aforizme i dnevnike i kada je on u prvi mah toliko zapljusnut podacima, primedbama, saopštenjima, koji upravo kipte od nerazmrsive mešavine neobičnog, skoro genijalnog, abnormalnog, još u granicama normalnog, pa sve do nesumnjivo bolesnog, onda se psihijatar najpre oseća pobuđenim da strese sa sebe ono profesionalno i naučeno, kako bi mogao da priđe ovom mučeniku (nije slučajno da ga je neki slikar tražio kao model za sliku sv. Sebastijana) najpre kao čoveku, zatim kao nesumnjivo vrlo značajnom piscu i naročito kao sabratu. Ovo izlaganje treba da bude posvećeno fenomenu straha kao jednoj od osnovnih karika u Kafkinoj ličnosti, onako kako smo ga mogli sagledati, pre svega kroz njegov dnevnik, zatim pisma, aforizme, pripovetke i romane.

Ima neurotičnog i neneurotičnog straha. Nije neurotično, na primer, biti u strahu, brizi i proživljavati krivicu, jer bez ovih egzistencijalija, kako ih je nazvao Hajdeger, nema za čoveka napretka, individuacije, stvaralaštva i slobode. Neurotično je i bolesno, međutim, kada čovek odbaci stvarnu krivicu, pa se zadovolji samo doživljavanjem osećanja krivice, kada odbaci egzistencijalnu brigu, pa počne da brine o komforu i karijeri, kada nema snage da se sukobi sa strahom, pa počne da se boji svakog šušnja u travi i svakog podozrivog pogleda svoga bližnjeg. Žao nam je svakog čoveka koji je na ovaj način neurotičan, ali kada je na ovakav ili sličan način neurotičan Franc Kafka i kada još uz to ovako neurotičan ostane do smrti, koju je sebi sam prizvao i svoj grob unapred ocrtao, onda osećanje žaljenja u nama, prerasta u bol.

Postavljamo sebi najpre pitanje da li ćemo uspeti da objasnimo zašto je Kafka prototip stvaraoca – neurotičara našeg veka. Možda odgovor nije težak, jer od dveju komponenti koje tek zajedno čine Kafkinu ličnost, a to su natprosečan književni talenat i neuroza, ovu drugu komponentu čini nam se da prilično poznajemo, ako već pred onom prvom stojimo gotovo sasvim nemoćni.

O neurozi kao bolesti postojanja, čvornovatom štapu u točku čovekovog individualnog razvoja, o neurozi kao posledici ometenog seksualnog razvoja, ili pak kao smetnji u njegovoj nagonskoj potrebi za važenjem i moći, ne mislimo da pišemo, jer je o ovoj temi bilo dosta rečeno i pisano, tako čitalac ima bar približnu predstavu o tome šta je to neuroza. Dovoljno je da napomenemo dve činjenice. Prvo: nema ozbiljne, hronične neuroze, od koje je Kafka nesumnjivo patio, bez psihičkih trauma u ranom detinjstvu i drugo: neuroza bez bilo kakvog oblika straha nezamisliva je.

Kao što svako ljudsko biće mora neminovno da prođe kroz izvesne stadijume u razvoju, svejedno da li je ono rođeno kao sasvim prosečno ili sve ovo biće zove Leonardo da Vinči, Dostojevski ili Kafka, tako je i razvojni put neuroze vrlo sličan, naravno u njenim osnovnim linijama postanka i razvoja, i kod sasvim običnog i kod genijalnog čoveka. Kada ovo ne bi bilo tako onda bismo morali imati ne samo dve nauke o neurozama, od kojih bi jedna važila za obične a druga za izuzetne ljude, već i više ovakvih teorija od kojih bi svaka bila konstruisana samo za jednog određenog čoveka. Da je jedna ovakva pretpostavka sama po sebi apsurdna, govori nam ne samo praksa i iskustvo velikog broja psihologa i psihijatara u celom svetu, koji su se složili u nekim bitnim pitanjima čovekovog psihološkog razvoja uopšte, pa, dakle, i psihopatološkog razvoja, već i izvanredne i od većine stručnjaka priznate patografije velikih ljudi iz pera skoro isto tako velikih psihologa i psihoanalitičara. Dovoljno je da pomenemo samo Frojdove studije o Leonardu i Dostojevskom, pa da razumemo o čemu se radi. Bez poznavanja osnovnih činjenica psihološkog i naročito psihoseksualnog deteta, bez pomoći izvesnih psihoanalitičkih postavki koje danas teško da mogu naići na ozbiljnu kritiku, Sigmundu Frojdu bilo bi nemoguće da nam jasno i logično prikaže neke poremećaje u detinjstvu Leonarda ili u pubertetu Dostojevskog koji objašnjavaju neke njihove karakterne crte i osnovni tip njihovog ponašanja.

Tragičnost Kafkinog genija počiva na strahovitom sudaru između njegovog velikog talenta, čiji ćemo izvor i uzrok sasvim ostaviti po strani, jer ga jednostavno ne znamo, i njegove neuroze. Čak je suvišno prepustiti se privlačnom nagađanju šta bi bilo od Kafke da je njegov talenat bio jači od njegove neuroze, kao što je to (možemo s pravom da pretpostavimo) bio slučaj kod Dostojevskog, ili šta bi se desilo sa Kafkinim stvaranjem da je njegova i onako jaka neuroza bila još jača.

Može neko da primeti da je Kafka i takav kakav je bio, sa čitavom svojom još u ranom detinjstvu razvijenom neurozom, sasvim dovoljno napisao i dovoljno snažno uticao na duhove našeg veka i da zbog toga nije potrebno osvrtati se na suštinu i oblik njegove neuroze. Kada bismo čuli jednu ovakvu, dosta opravdanu primedbu, mogli bismo iskoristiti priliku da kažemo dve stvari. Najpre onu značajniju, o kojoj je već bilo povremeno reči – ovoga puta reč je istina o našem subjektivnom, ali upečatljivom utisku – da je Kafka nosio u sebi više nego što je to mogao da iskaže. I upravo to što on nije mogao do kraja u sebi da proživi, mnogo manje zato što nije bio pisac ranga jednog Dostojevskog, mnogo više zato što je bio sputan mrežama teške neuroze, možda je to bilo ono što je imalo da donese svetlost i njemu i možda nekima koji ga čitaju. Ja ne znam šta bi drugo ovo neiskazano i nedoživljeno moglo biti nego ono što neki egzistencijalisti zovu „skok u veru“, sa drugom vrstom profetskog nego što je Kafka ovo profetsko u stvarnosti nosio.

Druga stvar koju smo želeli da iznesemo, kao odgovor na pretpostavljenu primedbu, jeste naša hipoteza da je Kafkino delo moralo i moglo da ima svima poznati snažan odjek u dušama ljudi samo i jedino u našem veku. Nezamisliv je Kafkin uspeh i uticaj u prošlom ili bilo kojem ranijem veku, i, sada ovo smelo pretpostavljamo, Kafka neće biti jedan od prvih pisaca u idućem veku, bez obzira na to kako zamišljali čovekov razvoj u budućnosti.

Nastaviće se

 

[Дијана.]

Bez predaka, bez braka, bez potomaka, sa pomamnom žudnjom za precima, brakom i potomstvom [Tema: Kafka]

admin | June 18, 2014 | 0 Comments

Piše: Vladeta Jerotić

Franc Kafka. Strah i nemoć postojanja – II

Izvor: Bolest i stvaranje, Sabrana dela, II kolo, Zadužbina Vladete Jerotića u saradnji sa IP Ars libri, Beograd 2007.

Prvi put u našem veku čovek je dospeo na jednu raskrsnicu i prekretnicu, u jednu „graničnu situaciju“, na prag susreta sa veoma jakim silama, spoljašnjim i unutrašnjim, pozitivnim i negativnim, koje apeluju na njegovu slobodu i njegovo samostalno odlučivanje. Od kolektivnog izazova jednog mogućeg atomskog rata, preko građanskih ratova rasa i nacija, do sasvim unutrašnjih i intimnih, za svakog čoveka vrlo značajnih odlučivanja na ličnom planu slobode njegovog „individuacionog procesa“, svuda smo svedoci sukoba, konflikata i rascepa, pri čemu se odlučna bitka bije za ili protiv čoveka i njegove budućnosti.

Franc Kafka ne samo da je proročki naslućivao veličinu i težinu ove borbe koja tek što je otpočela, nego je i na sasvim ličnom planu unutrašnjih kataklizmi, u kojima su se do neba uzdizala nadanja i očekivanja i do pakla stropoštavala očajanja i nemoć, pokazao sa kakvim se problemima susreće i sa kakvima će se još susretati čovek našeg veka kada pokuša da ostvari sebe i svoje pravo na stvaranje i slobodu. Sve vrste otuđenja o kojima je toliko pisano kada je bilo reči o Kafki, i ona kapitalističkog društva u krizi, i habzburške monarhije u raspadanju, i mlakog jevrejstva rodne kuće, nedovoljne su da do kraja objasne onu vrstu otuđenja koju je Kafka tako intenzivno doživljavao otuđujući se od samog sebe, ne savlađujući svoj neizbežno rasplamsali sukob sa egzistencijalijama svakog čoveka, strahom, brigom i krivicom. Jedan od razloga zašto je ovo otuđenje od samog sebe bilo tako teško i nesavladivo, bila je opakost i postojanost njegove neuroze. Pokušajmo sada da joj priđemo bliže.

Jedna od najstalnijih formi dečjeg straha, jeste strah od gubitka ljubavi i gubitka priznanja svoje vrednosti. Što je ranije dete pretrpelo ovaj strah i što je on češće bio ponavljan, i od okoline, najčešće nesvesno, održavan, to su i posledice teže, neuroza dublja i neizlečivija.

U značajnom Kafkinom pismu upućenom ocu, koje je pisao u novembru 1919. godine, a koje nikad nije dospelo u očeve ruke, u kome Kafka slobodno, iskreno i neometano od bilo kakvih unutrašnjih prepreka, kojih je bilo tako mnogo kada bi se našao sa ocem licem u lice, iznosi sve godinama potiskivane i silom ugušivane prekore koji se penju direktno do optuživanja, Kafka ističe svoju najglavniju primedbu ocu: očevu nesposobnost da sinu obezbedi sigurnost, ljubav i priznanja unutrašnjih vrednosti.

„Uvek i svuda imao sam potrebe za ohrabrenjem“, piše Kafka, „ta ja sam bio pritisnut već samom Tvojom telesnošću. Kao otac Ti si bio suviše jak za mene, naročito jer su moja braća umrla rano, sestre su došle na svet mnogo kasnije, ja sam znači morao da izdržim prvi udar, za ovo bio sam isuviše slab. Hrabrost, odlučnost, sigurnost, radost za ovo ili ono, nisu istrajavale u meni kada si Ti bio protiv toga ili kada je Tvoje protivljenje bilo samo pretpostavljeno; a ono je moglo biti pretpostavljeno gotovo pri svemu onome što sam ja činio… Molim Te, oče, razumi me dobro, bile su to po sebi potpuno beznačajne pojedinosti, one su me pritiskivale tek onda kada se Ti sam, koji se i za mene bio tako presudan, nisi pridržavao zabrana koje si meni postavljao. Na ovaj način svet je za mene bio podeljen na tri dela, na jedan u kome sam živeo kao rob, pod zakonima koji su samo za mene bili izmišljeni, a kojima ja nisam mogao, ne znam zbog čega, da odgovorim; zatim na jedan drugi svet koji je beskrajno od mene bio udaljen, u kome si Ti živeo, zaposlen režimom, izdavanjem zapovesti i ljutinom zbog njihovog neizvršavanja i, najzad, na jedan treći svet u kome ostali ljudi žive, srećan i slobodan od naređenja i poslušnosti. Neprestano sam se nečega sramio, ili zato što sam slušao Tvoja naređenja koja su važila samo za mene, ili zato što sam im prkosio, jer kako bih smeo da budem prkosan, ili zato što nisam mogao da ih sledim jer, na primer, nisam imao Tvoju snagu, Tvoj apetit, Tvoju spretnost, iako si Ti ovo od mene zahtevao kao nešto samo po sebi razumljivo; ovo je bila upravo najveća sramota. Ovako dete, istina, ne razmišlja, ali ovako oseća.“

Jednostavne, dirljive i iskrene reči odraslog koji još oseća kao da je i dalje dete, a koje verno i bolno ponavljaju milione sličnih optužbi dece upućenih roditeljima, nikad izgovorene i napisane, koje je Kafka za sve jednom napisao i tako mnogo objasnio ono što može da izgleda nerazumljivo i nezahvalno u ponašanju dece i kasnije odraslih neurotičara. Ali Kafka je ovom potresnom ispovešću vrlo mnogo objasnio i sebe svojim potomcima, onima koji će ponavljati sličan put neuroza, samo bez Kafkine snage da ovo literarno izraze. Kao da smo ovim pismom dobili ključ za razumevanje Kafkinog opusa. Zar ova tri sveta u kojima je Kafka naizmenično živeo, ili još tačnije, pokušao da živi, jer zapravo nije ni u jednom stvarno živeo, nisu predstavljeni u većini njegovih pripovedaka, setimo se samo Jazbine ili Umetnika u gladovanju, ili Presude. A tek koliko od ovih svetova ima u Procesu i naročito u Zamku!

Upadljivo je koliko je Kafka malo pisao o majci, o odnosu prema njoj, o svojim intimnim osećanjima i željama. Tu i tamo, mestimično samo, navodi kako je bio od majke preterano mažen i koliko je ona bezgranično dobra prema njemu, ali i to opet da bi istakao koliko je teško doživljavao očevu strogost i neumoljivost.

Iz ovakvog odnosa prema majci mogli bismo da pretpostavimo dve stvari. Jednu, koja je manje verovatna: da je upravo odnos sina prema majci bio presudan u porodičnim odnosima, baš zbog toga što je ovaj odnos Kafka tako malo i retko pominjao, namećući sebi i preuveličavajući značaj svoga odnosa prema ocu. Za ovakvu vrstu psihološkog skotoma, nedovoljne pronicljivosti i tada zaista i suviše slabog poznavanja sebe, morali bismo pretpostaviti neku ličnost daleko slabijih sposobnosti i za psihološke finese unutrašnjeg života mnogo manje obdarenu nego što je to bio Franc Kafka. Druga, verovatnija pretpostavka, koju nam dovoljno bogato potkrepljuje sam Kafka, kako u nastavku pomenutog pisma ocu, tako i u Dnevnicima, jeste da je odnos otac-sin u Kafkinoj porodici od ranog detinjstva bio tako snažan i presudan, koban po dalji lični razvoj Franca, da se psihoanalitičkim jezikom možda može govoriti o poznatom fenomenu jedne ublažene varijante obrnutog Edipovog kompleksa. Bezgranično divljenje, puna identifikacija i strahopoštovanje koji su u detinjstvu postojali u odnosu sina prema ocu, koji mu je intimno bio toliko suprotan, bili su još pre puberteta, a onda naročito u to vreme, pokolebani ne samo zbog preterane očeve strogosti, njegovih „džinovskih zahteva“ koje je postavljao svojoj okolini, a naročito sinu, već i zbog očeve surovosti i nepravednosti. Ambivalentna osećanja čovekova, koja se, prema psihoanalizi, otkrivaju već u oralnoj fazi malog deteta, dakle u toku i na kraju prve godine života, i koja se kreću u oštrim suprotnostima osećanja zadovoljstva i nezadovoljstva, ljubavi i mržnje, agresije i potrebe za potčinjavanjem, osećanja koja samo kod harmonično razvijene i kasnije dobro integrisane i zrele ličnosti doživljavaju svoju punu diferenciranost i stvaralačku sintezu, u svim slučajevima neurotičnog, a naročito psihotičnog procesa, ostaju trajno nediferencirana, odnosno trajno ambivalentna dakle teško remetilačka upravo za kasnije najznačajnije, životne odluke. Mislimo u prvom redu na odlučivanje u pogledu izbora bračnog partnera, poziva i životne filozofije. U svim ovim odlukama, koje mu je sam život neminovno nametao, Kafka je ispoljio sasvim upadljive znake neurotične ambivalencije, kao što su, nepoverenje prema sebi, strah i osećanje krivice, koji su proizlazili najvećim delom iz nikada do kraja razrešene neurotične veze sa ocem.

Čak i onda kada u odnosu između sina i oca postoji jaka identifikaciona spona, u kojoj moćan, patrijarhalan otac svojim autoritetom natkriljuje svaki drugi mogući uticaj, čak i onaj majčin, za koji pouzdano znamo da je u ljudskim odnosima i prvobitniji i snažniji, još uvek postoji nada da – prepoznavanjem realnih kvaliteta toga oca, pre svega uočavanjem njegovih slabosti – ovakav sin zbaci sa sebe očev jaram i izbori sebi samostalnost i samopriznanje.

Postoje razni mogući putevi za prebacivanje prejake identifikacije sa oca na druge realne i apstraktne objekte, kao što su učitelj, prijatelj, neki književni autoritet, neka ideja ili ideologija, najzad, ovo prebacivanje moguće je postići i na najapstraktniji mogući autoritet, na samog Boga. I pred Kafkom su ovakvi i drugi slični autoriteti realno bili prisutni, on je za njih čak znao i povremeno pokušavao da ostvari novu identifikaciju. Sve je bilo uzalud, jer su sumnje, strah i naročito nedostatak poverenja u sebe (poverenja koje mu otac, jedina osoba pred kojom je Kafka u ranom detinjstvu mucao, nije pomogao da stekne), bili toliko moćni da mu je svaka realnost izmicala, ostavljajući ga uvek iznova u bezvazdušnom prostoru u kome oseća samo silan strah. Strah od sebe, drugih ljudi, žena, Boga, koji nije mogao biti niko drugi nego strogi Jehova iz prvih početaka stvaranja starozavetnog jevrejstva, i, naravno, neprekidno i najviše, strah od oca.

Pokušaćemo još jednom da analiziramo ove strahove, ovu nemoć postojanja, stravičnu ambivalenciju koja je Kafku snalazila pred svakim novim pokušajem odlučivanja, udaljavanja od oca i potvrđivanja sebe, prateći dalje njegovo čuveno pismo ocu i njegove Dnevnike.

Na jednom mestu u dnevniku s početka 1922. godine, dakle dve godine pre smrti, Kafka je pisao: „Bez predaka, bez braka, bez potomaka, sa pomamnom žudnjom za precima, brakom i potomstvom. Svi mi pružaju ruku: preci, brak i potomci, ali odveć daleko za mene“.

I tako je bilo celog njegovog kratkotrajnog života. Sve ono bitno i najznačajnije u čovekovom životu, što mu daje smisao, što čoveka može da učini stvarno punim i zadovoljnim: svest o vezi sa prošlošću, i to ne bilo kojom, već prošlošću svoga naroda i rase kojoj pripada, brak koji uvek iznova pruža čoveku šansu da ostvari ono najteže, da od dva bića bude jedno, i opet da ostane svako svoje i, najzad, potomstvo, od fizički prisutne dece, do stvaralačkih dragulja koji nadživljavaju vekove, sve ovo bilo je Kafki na domaku ruke i, činilo se, nije trebalo da učini više nego da pruži ruke, da uzbere zreo plod koji ga je čekao. Zar jevrejstvo nije bila dovoljno bogata i duboka riznica koje se nije morao da stidi niko ko je imao u nju pristup; zar dve veridbe koje je oba puta Kafka raskinuo, razočaran u sebe, a ne u svoje izabrane verenice, nisu obećavale ispunjenje zahteva Talmuda, u kome se veli: muškarac bez žene nije čovek i, najzad, zar njegov književni talenat, koji mu je već bio doneo priznanje, i koga je on bio svestan, nije obećavao besmrtnost! Zašto nije pružio ruku i uzbrao plod? Najvećim delom svakako zbog neuroze, to jest, zbog mazohističke potrebe za patnjom, zbog nepodnošljivog, ali već sa slašću doživljavanog i održavanog osećanja krivice, zbog straha od odgovornosti i onog bitnog – zbog straha da postane samostalan onda kada za ovu samostalnost otac nije dao blagoslov. I opet je Kafka bio taj koji je sebe najtačnije definisao. „Moj život je oklevanje pred rođenje.“

Šta je značilo jevrejstvo za Kafku? Veliko je pitanje da li se čovek rađa kao Jevrejin, Francuz ili Srbin, ili on ovo postaje tokom života, jer živi u određenoj sredini i govori njenim jezikom. Ono što se čoveku rano utiskuje kao pečat nekog naroda, čijim će se predstavnikom ubuduće zvati, izgovarajući ovo narodno znamenje samosvesno, ravnodušno ili stideći se, jeste pre svega porodica i u njoj otac. Da li je Kafkin otac umeo i mogao da prenese sinu nešto od onog što smatramo, s pravom ili ne, da je specifično za jevrejstvo? Kafka sam o tome piše u pismu ocu ovako: „Isto tako malo spasenja pred Tobom nalazio sam u jevrejstvu. U njemu bi bilo zamislivog spasenja, čak i više, bilo je moguće zamisliti da mi i jedan drugoga nađemo u jevrejstvu, ili da smo obojica, složni, iz njega izašli. Ali kakvo je bilo to jevrejstvo koje sam ja od Tebe dobio! U toku godina postavljao sam se prema njemu na tri načina. Kao dete, prebacivao sam sebi, dajući Tebi za pravo, što nisam dovoljno odlazio u hram, što nisam postio i tako dalje. Verovao sam da time ne činim nepravdu sebi, već Tebi i svest o krivici koja je uvek bila spremna, skroz me je prožimala… Ti si odlazio u hram četiri dana u godini, tamo si bio bliži ravnodušnima nego onima koji su hram shvatali ozbiljno, strpljivo si obavljao molitve kao formalnosti… U stvari Vjeruju Tvoga života sastojalo se u tome što si verovao u bezuslovnu ispravnost mišljenja jedne određene jevrejske društvene klase, a pošto je ovo mišljenje pripadalo i Tvojoj naravi i sam si u njega poverovao“.

Nema podataka da se Kafka pre 1911. godine interesovao za jevrejstvo i jevrejsku religiju. Ali te i sledeće godine, kada je u Pragu gledao predstave varšavskog jidiškog pozorišta, njegovo interesovanje za jevrejstvo bilo je oživelo i sa povremenim pauzama ostalo živo gotovo do kraja života. U ovom razdoblju on je pokušavao da uči hebrejski jezik, spremao se za odlazak u Palestinu, sve u žarkoj želji da napusti oca i mlakog Jevrejina u njemu, sluteći da postoje i drugačiji Jevreji, sa drugačijim odnosom i prema jevrejstvu i prema religiji. Da li je bilo već kasno (telesna bolest se u njemu polako sve više razgorevala), ili što ni ova želja nije bila jača od straha, tek Kafka nije ostvario svoje približavanje jevrejstvu niti bilo kojoj religiji.

Dakle, u odnosu prema svojoj jevrejskoj prošlosti i njenoj religiji, Kafka nije mogao da postigne nijedno od mogućih rešenja: niti da se preko ove prošlosti i religije sa ocem pomiri, kao što je to učinio Martin Buber, niti da mu očeva mlakost posluži kao podsticaj za lični i originalni odnos prema ovim problemima, kao što je takav podsticaj za Junga predstavljao njegov mlaki otac, protestantski sveštenik, niti konačno da se od jevrejstva radikalno okrene i potraži u nekoj drugoj religiji utočište, kao što je to uradio u poslednjim godinama života Anri Bergson.

Nastaviće se

 

[Дијана.]

Kafkin odnos prema ocu odnos je uznemirenog čoveka prema nepoznatom bogu [Tema: Kafka]

admin | June 24, 2014 | 0 Comments

Piše: Vladeta Jerotić

Franc Kafka. Strah i nemoć postojanja – III

Izvor: Bolest i stvaranje, Sabrana dela, II kolo, Zadužbina Vladete Jerotića u saradnji sa IP Ars libri, Beograd 2007.

Kako je Kafka prošao sa drugim pokušajem i drugom šansom da dostigne željenu samostalnost i otcepljivanje od oca, sa pokušajem zasnivanja braka i sopstvene porodice? Kao što nam je poznato, Kafka je dva puta bio veren i na pragu venčanja i oba puta veridba je raskinuta, koliko je poznato, samo i jedino Kafkinom odlukom. Da čujemo najpre Kafkino mišljenje izneto u već više puta citiranom pismu ocu. On u njemu između ostalog ovako piše: „Osnovna zamisao oba pokušaja ženidbe bila je sasvim korektna: osnovati dom, postati samostalan“. Zamisao koja Ti je simpatična, samo što ona u stvarnosti ispada kao dečja igra u kojoj jedan drži za ruku drugog, još je i steže i pri tome viče: „Ah, pođi, idi već jednom, zašto ne ideš?… Obe devojke, iako slučajno, bile su izvanredno dobro izabrane… Nijedna od njih nije me razočarala, ja sam njih razočarao… Pri ovim pokušajima ženidbe u mojim odnosima prema Tebi tako jako su se sudarile dve suprotnosti kao inače nikad pre. Ženidba je zacelo jemstvo za najoštrije oslobođenje od sebe i nezavisnost. Imao bih porodicu, najviše što se po mom mišljenju može postići, dakle, najviše što si i Ti postigao, postao bih Tebi ravnopravan, sve stare i uvek nove sramote i tiranstva bile bi još samo priče. Ovo bi na svaki način bilo kao iz bajke, ali u ovome baš i leži ono sumnjivo. Sve je ovo previše, ovoliko mnogo ne može da se postigne.“

Zašto je ovo Kafki nemoguće da postigne? Zato što je u pitanju ženidbe njegova ambivalencija dostigla svoju poslednju i vrlo opasnu granicu. On to vrlo dobro zna i u dnevniku piše da je isto toliko nesposoban da sam podnosi život koliko mu je neophodno da mnogo bude sam, jer „sve što sam postigao, samo je uspeh samovanja… U meni samome bez ljudskih odnosa nema nikakvih vidljivih laži. Ograničen krug je čist“. Ova poslednja rečenica sušti je izazov podjednako velikog neurotičara i velikog pisca samom sebi i životu uopšte.

U psihologiji se obično smatra da se muškarac nikada ne ženi ili u slučajevima preterano jake veze sina za majku ili kada je brak roditelja tako rđav ili nesrećan da kod mladog čoveka postoji strah da će se pakao koji je već jednom u kući svojih roditelja doživeo neminovno morati da ponovi i u njegovom sopstvenom braku. U Kafkinom slučaju nije se radilo ni o jednom od ova dva najčešća uzroka neurotičnog izbegavanja braka. On izričito kaže da je, pored sve strogosti oca i bezbrojnih teškoća koje su mogle da poremete mir u braku, brak njegovih roditelja bio primer međusobne vernosti, ljubavi i razumevanja. On čak prebacuje majci da nikada u njegovom sukobljavanju sa ocem, čak i kada otac očigledno nije bio u pravu, nije otvoreno stajala na njegovoj strani, i to ne iz straha prema mužu, već iz ljubavi i poštovanja koje je imala za njega. On joj se sa ogorčenjem jednom u dnevniku obraća, odgovarajući na jednu njenu primedbu o njegovom čudnom ponašanju u kući rečima: „Svakako, svi ste mi vi strani, postoji samo blizina po krvi, ali se ona ne ispoljava.“

Nije dakle potrebno da se pravimo dubljim psihologom i većim psihoanalitičarem nego što je to bio Kafka u odnosu na samog sebe (mada je Kafka bio vrlo rezervisan i skeptičan prema Frojdovoj psihoanalizi), tražeći neki drugi, skriveniji razlog njegovim neuspesima u odnosu prema ženama od onog koji nam je on sam u pismu ocu pružio. Prevelik očev autoritet i strah da će dostići ili čak premašiti oca vezivao je Kafki ruke u pokušaju ostvarivanja samostalnosti. Jednom reči, u odnosu prema ocu, čak i onda kada je sasvim tačno uočavao sve očeve mane, loše crte karaktera, njegovu nepravednost i tiranstvo, Kafka je i dalje ostajao čovek preobražen u kukca, osuđenik u zatvoreničkoj koloniji, prinudni veštak u gladovanju, jazavac koji iz svoje jame, dakle iz potaje i krišom, pokazuje zube, ne usuđujući se nikada da se javno suprotstavi ocu, izađe sa njime na otvoren megdan i izloži sebe riziku potpunog poraza ili pobede koja otvara sasvim nove horizonte.

Mi sada bolje razumemo i njegova dva glavna romana: Proces i Zamak. Sasvim je moguće i dozvoljeno predstaviti sebi junake ovih romana kao tragične ličnosti ne samo večitog Ahasfera, nego zaista i večitog čoveka, koji uzalud pokušava da postigne ne samo pravo na ulazak u život svoga bližnjeg, ljudskog društva uopšte, već i pravo na ulazak u metafizičke tajne, pravo ne više samo na strah i trepet pred Bogom, već i na prijateljstvo sa njim. Uostalom, zar ovo prijateljstvo Hristos nije obećao svojim učenicima kada je rekao da ih više ne zove svojim slugama već svojim prijateljima? Da bi se, međutim, ovo pravo na prijateljstvo postiglo, potrebno je prethodno boriti se sa Bogom ili imati u njega neograničeno poverenje i silnu veru. Ovo su imali Kafkini daleki krvni preci, Jakov i Avram. Kafka nije stigao niti da zapodene Jakovljevu bitku, niti da prinese na žrtvenik svoga Isaka (možda svog oca, odnosno svoju neurozu), jer je ostao da se celog života bori sa nesavladanom traumom iz detinjstva, koja je bila njegov konflikt sa ocem.

Otud i možemo reći da su mnogi „procesi“ u Kafkinim romanima procesi koji su se nevidljivo i katkad vidljivo odigravali između njega i oca i da su pokušaji ulaska u željeni zamak da bi se vodio dugo očekivani dijalog sa njegovim vlasnikom, neuspeli pokušaji da se otac iznutra pročita, do kraja demaskira i demistificira i na taj način izoluje, ili da se sa ocem povede ravnopravan dijalog, pravi buberovski dijalog Ja-Ti, u kome će otac sam skinuti sa sebe nepotrebnu masku Sfinge i iskeženo lice Kronosa koji guta svoju decu.

A zar ovakav odnos sina prema ocu, čoveka prema čoveku, ne odražava u isto vreme i večiti odnos čoveka prema prirodi, sudbini ili Bogu? Zar čovek nije već desetinama hiljada godina, od kada je zapravo naučio da misli, tražio odgovor na večitu zagonetku svoga postojanja u odnosu prema Bogu sličnom onome koji je Kafka prikazao u Procesu, naročito u grandioznoj sceni u katedrali, ili u Zamku? Sva su osećanja i razmišljanja prisutna u čoveku koji je samo jednom do srži uzdrman ovim večitim pitanjem: strah i užas, strepnja i nada, bes i mržnja, ljubav i hladno, ironično odbijanje „ulaznice“, potpuno predavanje i vera i potpuno očajanje ili ateistički prkos. Nema ateiste koji ne može postati teista i obrnuto, samo ravnodušni i mlaki to ostaju celog života.

Kafkin odnos prema ocu odnos je uznemirenog čoveka prema nepoznatom bogu. U njemu dve podjednako jake želje biju bitku za prevlast. Jedna bi da svrgne boga sa njegovog nedostupnog prestola, da ga izobliči i pokaže laž njegovog postojanja, da se uveri da je Bog samo njena izmišljotina, nepostojeći strah koji projektuje u nebo strašljiva ljudska duša. Druga je že a večnog deteta u čoveku da ima uvek oca pored sebe, vidljivog, zatim nevidljivog, kome bi da se poveri, da isplače svoj jad, kako Kafka u pismu reče, ali i da povede s njim ozbiljan, poverljiv i ravnopravan razgovor, koji će da razveje bar jedan deo tajni koje muče dušu koja pita i traži.

A kakav je bio odnos oca prema Kafki? Bio je to tipičan odnos starozavetnog Jehove prema neposlušnom, kolebljivom i na pobunu uvek spremnog starog jevrejskog naroda. Neumoljiv i ne uvek razumljiv u svojoj strogoj pravednosti, nevidljiv i nepristupačan, uvek sa zahtevima i naredbama koje su se toliko teško mogle ispuniti. I zbog toga skoro uvek nezadovoljan i preteći. Novozavetni Bog, Hristos, koji je sišao među ljude, patio i stradao kao i oni, doživeo i strah i bol i očajanje, nije dodirnuo dušu ni Kafkinog oca ni Kafke. Otud su i otac i Bog morali ostati za Kafku nepristupačni, daleki, skoro sasvim nerealni i nepostojeći.

Pogledajmo još poslednju mogućnost koju je Kafka sam otkrio, a koja mu je pružala najrealniju šansu da pokaže i dokaže ne samo svoju samostalnost, već i svoju istinsku natprosečnost, koja je obećavala ne samo priznanje oca, već i priznanje celog sveta. Mislimo na njegovu književnu obdarenost i njegov sasvim izuzetan umetnički talenat.

Treba najpre reći da – i pored našeg ranije iznetog mišljenja da Kafkin genije zbog njegove neuroze nije dobio puni zamah krila – ono što je Kafka ostvario spada među najveća dostignuća našeg veka, kako na literarnom, tako i na dubinsko-psihološkom planu. Mi ćemo se na kraju ovog eseja još jednom osvrnuti na plodove ovog ogromnog napora, ogromnog baš zbog toga što nam je sada mnogo više poznato na kakve je sve prepreke ovaj pisac nailazio i šta je sve uspešno savladao da bi ostvario svoj umetnički talenat, koji je bio jači od njegovog straha i njegove nemoći življenja. Ipak, ne smemo zaboraviti poslednju Kafkinu poruku: da sve što je napisao, sa malim izuzecima, treba da bude spaljeno. Skoro smo uvereni da je ova poruka usledila stoga što je Kafka bio svestan da je suviše lične bolesti uneo u svoje stvaranje, koje je ne jednom nazvao „pokušajem bekstva od oca“. Bilo bi nepravedno prema Kafki, međutim, ne pomenuti i njegovu drugu definiciju pisanja koja glasi: „Pisanje je neka vrsta molitve“.

U ovoj analizi Kafkinog stvaranja pođimo od poznate činjenice da veliki ljudi moraju da stvaraju. Ne smatramo frazom i patetičnim preterivanjem kada se kaže da umetnik može da ostane bez porodice, žene, roditelja, hleba i krova nad glavom, ali ne i bez mogućnosti stalnog prisustva medija preko koga stvara. Ne jedanput pisali smo da je unutrašnji svet u kome umetnik živi i iz koga stvara ognjena posuda koja može da sprži stvaraoca ili da proizvede zlato i drago kamenje. Nije mali broj velikih umetnika koji su prolazili kroz faze očajanja, pokušaje samoubistva, pa i pravog ludila. Znao je ovo dobro i Franc Kafka i ove njegove reči dovoljna su garancija da je i on spadao u plejadu najvećih.

„Pisanje me održava, ali nije li tačnije reći da ono održava ovakav način života? Time, razume se, ne mislim da će moj život biti bolji ako ne pišem. Naprotiv, onda će biti mnogo gori i sasvim nepodnošljiv i moraće se završiti ludilom. Istina, to će se desiti samo pod pretpostavkom da ja, kao što zaista i jeste slučaj, ostanem pisac i onda kad ne pišem, a pisac koji ne piše svakako je čudovište koje predstavlja izazov ludilu.“

Pa ipak, prepreke koje su nicale jedna za drugom na putu pisanja, koje se uostalom u ovakvom ili onakvom obliku uvek isprečuju pred značajnim umetnikom, bile su za Kafku vrlo često isto onako neprelazne i dolazile su, na žalost, iz istih onih izvora iz kojih su nicale prepreke kada je trebalo da ostvari vezu sa prošlošću ili brak. Čak i onda kada je pouzdano znao šta treba da čini da bi ove prepreke pred sobom srušio, i o tome ovako pisao u dnevniku iz 1919. godine: „Žalost i radost, krivica i nevinost, kao dve neraskidivo ukrštene ruke morale bi se preseći kroz meso, krv i kosti“. On to nije mogao da učini.

 

 

[Дијана.]

On neće nikada biti zdrav sve dok ima ovaj strah [Tema: Kafka]

admin | June 30, 2014 | 0 Comments

Piše: Vladeta Jerotić

Franc Kafka. Strah i nemoć postojanja – IV

Izvor: Bolest i stvaranje, Sabrana dela, II kolo, Zadužbina Vladete Jerotića u saradnji sa IP Ars libri, Beograd 2007.

Može nekome da izgleda pomalo uprošćeno i svojstveno psihijatrima da raznolike teškoće i raznovrsne prepreke sa kojima se susreće i na kojima pada jedan neurotičar, svejedno sada što je taj neurotičar još i veliki pisac, svode na jednu traumu u detinjstvu, na snažnu frustraciju kojoj je neko bio jednom u prošlosti izložen, jedan samo kompleks, zvao se on Edipov kompleks, Elektrin kompleks, osećanje inferiornosti ili tome slično. Ovakva opasnost uprošćavanja i svođenja sveg obilja i bogatstva duševnog života nekog natprosečnog i još obdarenog neurotičara realno postoji. Činilo nam se, ipak, pa nam se i sada, u Kafkinom slučaju čini, da kada je ova svest o opasnosti stalno u psihijatra prisutna, kada ovaj nije zaslepljen nekom privlačnom psihološkom teorijom i kada, najzad, dovoljno uloži vremena i truda da jednog pisca sagleda sa raznih strana, opasnost uprošćavanja može uspešno ili bar delimično uspešno da bude izbegnuta. Moramo još jednom da naglasimo da naša ambicija i nije nikada bila da pružimo takvu studiju o Francu Kafki koja bi bila u stanju da osvetli sve uglove njegove bogate ličnosti i na taj način zadovolji većinu čitalaca. Upravo o velikim ljudima, setimo se samo Leonarda, Getea ili Dostojevskog, jedva da je uopšte moguće pružiti ovakve sveobuhvatne studije. Iz veka u vek, kamičak po kamičak građen je i nikada do kraja završen mozaik ovih genijalnih ljudi.

Pa i ovaj naš skromni pokušaj odgonetanja Kafkine ličnosti nema drugog cilja nego da iz jednog specifičnog, psihološkog i psihoanalitičkog ugla doprinese boljem razumevanju njegovih pokušaja i njegovih neuspeha, ako se uopšte može govoriti o neuspesima u Kafkinom literarnom opusu.

Ovo kažemo da bismo se ponovo vratili već davno poznatom ili pretpostavljenom uzročniku Kafkinih kompleksa i njegovog neslućenog mučenja sa samim sobom, njegovom ocu. Jer, mi ponovo, i kada je reč o pisanju, nemamo nikakvog ubedljivog razloga da tražimo na nekom drugom mestu taj kamen spoticanja; opet se vraćamo Kafkinom pismu ocu.

„U pisanju, zaista, mogao sam da se od Tebe za jedan pedalj udaljim i postanem samostalan, iako sam pomalo podsećao na crva koji, zgažen pozadi, prednjim delom se otcepljuje i vuče u stranu. Na neki način bio sam u sigurnosti, imao sam predah; odbojnost koju si Ti naravno odmah ispoljio prema mome pisanju, bila mi je, izuzetno, dobrodošla. Moja sujeta, moje častoljublje, patili su, doduše, od za nas poznatog pozdravljanja mojih knjiga: ‘Stavi je na noćni stočić’, ali u osnovi bilo mi je pri tome ipak dobro, ne samo iz željene zloće, ne samo iz radosti zbog nove potvrde moga shvatanja naših odnosa, već sasvim iskonski, jer mi je ta formula zvučala kao: ‘Sada si slobodan!’ Naravno da je to bila obmana, ja nisam bio ili u najboljem slučaju još nisam bio slobodan. Moje pisanje govorilo je o Tebi, ja sam u njemu oplakivao samo ono što nisam mogao da na Tvojim grudima otplačem.“

Možda bi nekom neopreznom psihijatru, zaljubljenom u teoriju o neurozi, prema kojoj se ovakvi kompleksi neurotičara, pri izuzetnoj maštovitosti i inteligenciji deteta, uzimaju kao neposredni i često jedini uzrok otpočinjanja umetničke aktivnosti, ovaj Kafkin citat, ova njegova ljudska ispovest, koju zaista ne treba shvatiti samo kao literaturu, mogao da posluži kao dokaz ispravnosti njegove teorije. Mi tako ne mislimo. Naprotiv, smatramo da bi Kafka bez svoje teške neuroze pisao, ako je preterano reći i bolje i više, svakako drukčije, što ne znači da poričemo očevidnu činjenicu da je upravo ovaj kompleks pružio najviše sadržaja njegovom pisanju, što uostalom potvrđuje sam Kafka u ovome pismu. Videli smo maločas zbog čega i sa kakvim ishodom.

Tako je Kafka i na trećem ispitu zrelosti, u poslednjem pokušaju zbacivanja neurotičnog oklopa, našao za sebe neko opravdanje, koje ga je moglo samo za kratko zavarati, ostajući i sada, da se poslužimo njegovim sopstvenim izrazom „paklen u svojoj nevinosti“.

Zaista ne mislimo da smo se ovim poduhvatom da objasnimo pisca njegovom neurozom, približili stvarnom biću Franca Kafke. Osećali smo samo, i to na mahove neobično intenzivno, dok smo proučavali Kafku, neko duboko i bolno razumevanje, saosećanje sa intimnim bićem ovog duboko nesrećnog i u srži čistog čoveka. Bili smo zbog toga srećni i uzbuđeni kada smo pročitali Milenino pismo upućeno Maksu Brodu još za Kafkinog života. Odjednom nam se vrlo snažno učinilo da je jedino biće koje je Franca Kafku stvarno do srži osetilo (ako i ovo nije mala preteranost), i ne samo osetilo nego i svojim natprosečnim intelektom razumelo i čak Maksu Brodu Kafku objasnilo, bila treća i pretposlednja, po nekima, kojima bismo se rado pridružili, najveća ljubav Kafkina, Milena Jesenska. Čehinja i hrišćanka, udata za Jevrejina i sama pisac i sama nesrećan čovek. Evo njenog opisa Franca Kafke, opisa kakav nije niko dao ni pre ni posle nje:

„Za njega je život nešto potpuno drugo nego za sve ostale. Pre svega, za njega su novac, devizna centrala, neka pisaća mašina potpuno mistične stvari (i one to jesu stvarno, samo ne za nas ostale), one su za njega najčudnovatije zagonetke prema kojima on ne stoji nikako tako kao mi… Ah ne, čitav ovaj svet jeste i ostaje njemu zagonetan. Mistična tajna. Nešto što on nije u stanju da ostvari i što on sa dirljivom, čistom naivnošću visoko ceni… Sve je to za njega nešto tuđe. Čovek koji brzo kuca u mašinu i onaj koji ima mnogo ljubavnica isto su mu tako neshvatljivi kao češka kruna u poštanskom nadleštvu i kruna kod prosjakinje, neshvatljivi zbog toga što su živi. Ali Franc ne može da živi. On nema sposobnosti za život… On neće nikada biti zdrav sve dok ima ovaj strah. A nikako psihičko snaženje ne može da savlada ovaj strah, jer strah sprečava jačanje. Ne odnosi se ovaj strah samo na mene, već na sve što živi bez srama… Franc će brzo umreti.“

Tek zahvaljujući ovoj značajnoj dopuni opisa ličnosti Kafke možemo da završimo svoju studiju Kafkine neuroze, jer nam se samo ovako čini opravdanim i poštenim naš rad na studiji o Kafki.

U zaključku možemo reći da Kafkina neuroza nosi u sebi nešto koliko tipično toliko i atipično. Tipični su u njoj uslovi pod kojima se neuroza uopšte stvara, zapletena mreža zbivanja u koju se žrtva neumitno zapliće, nemoć da se iz nje izvuče i, u Kafkinom slučaju, još i izuzetno zloćudan tok ove neuroze. Zbog izuzetnog bogatstva dinamičkih zbivanja u neurozi, kvantitativne i kvalitativne zaoštrenosti suprotnih sila u njoj, ali i zbog snažno prisutnih težnji ka izbavljenju iz nje, posle poraza koji je Kafka doživeo na tri odlučujuća polja bitke, tok njegove neuroze uzeo je svoj najgori, samodestruktivni put. Pošto se psiha u jednom trenutku nepovratno predala, nerešeni, a razdirući unutrašnji sukob, prešao je na telo, proizvodeći u njemu relativno brzo i smrtonosno oboljenje – tuberkulozu. Psihosomatska medicina nam je poslednjih godina pomogla da razjasnimo i dokažemo ono što su stari grčki lekari davno ne samo naslućivali nego u šta su bili uvereni. Gotovo da nema nijedne telesne bolesti, uključujući tuberkulozu, pa i rak, u čijem nastajanju, toku i ishodu psihički činioci ne predstavljaju jednu ili u svakom slučaju vrlo značajnu komponentu. Ni Kafkino telo nije izdržalo višegodišnju tešku, upornu, ali i neravnopravnu borbu koja se vodila u Kafkinoj duši, borbu za i protiv života. (O svome telu, uostalom, Kafka je imao posebno loše mišljenje smatrajući „da sa takvim telom nije moguće ništa postići“.) Tako je, ovaj toliko hipotetični Frojdov nagon smrti, Tanatos, odneo u nevreme, u 41. godini života još jednu svoju pobedu. Dok je Oto Vajninger, jedan drugi skoro genijalni Jevrejin, čija bi paralela sa Kafkom zaslužila posebnu studiju, podlegavši svojoj strašnoj neurozi, završio život u 23. godini samoubistvom, Kafka je, možda iz sličnih razloga, natovario telu za ono vreme sigurno samoubilačku bolest.

Najzad, ono što je atipično u Kafkinoj neurozi, to je ne samo relativno ređa forma kompleksa neurotične vezanosti uz roditelja, ovoga puta ne uz majku već uz oca, dakle neka vrsta obrnutog Edipovog kompleksa, već je u njoj atipično naročito to što je verovatno urođena Kafkina umetnička obdarenost, u snažnom sudaru sa neurozom, možda i delimično urođenom (u Kafkinoj porodici sa majčine strane postojali su slučajevi duševnih bolesti i samoubistava), izvojevala za sebe parče slobodnog prostora za samostalnu i sasvim originalnu aktivnost. Atipično je svakako i to što je, za razliku od običnih neurotičara, koje je Kafka sa dramatičnom istinitošću prikazao u svojoj pripoveci Jazbina kao i u liku Jozefa K. iz Procesa, ljudi uplašenih pred odgovornostima života i pri tome nepokolebljivo uverenih u svoju ispravnost i nevinost, Franc Kafka bio neurotičar drugog, ako možemo tako da kažemo, plemenitijeg tipa. To je ona vrsta neuroze, svojstvena samo značajnim stvaraocima, u kojoj ne može više biti egoizma običnih, ni straha prosečnih ljudi, već kod kojih je izdvojenost iz života i lišavanje sebe nekih uloga u njemu, podjednako vrednih i obaveznih za svakoga, simbol žrtve i odricanja. Ovu posebnu vrstu neuroze, kojoj je pripadao Franc Kafka, a koja time što je drukčija od ostalih ne prestaje da bude neuroza, Milena Jesenska ocrtala je bolje od bilo kog psihijatra rečima: „To nije čovek koji svoju askezu konstruiše kao sredstvo prema nekom cilju, to je čovek koji je svojom strašnom vidovitošću, čistotom i nesposobnošću za kompromis, prinuđen na askezu“.

Nema velikog stvaraoca koji nije okusio slasti slobode, onog najvećeg poslednjeg dostignuća čovekovog bića na Zemlji, koja je za sve druge ili za većinu onih koji nisu stvaraoci samo prazna apstrakcija i reč koja se može nekažnjeno bezbroj puta ponavljati. Njenu pravu vrednost, možda zaista jedini božanski dar, poznaju do kraja jedino veliki stvaraoci. I nema veće tragedije za stvaraoca, zvao se on Van Gog, Šuman, Gogolj, Niče ili Kafka, kada se ova jednom okušana i doživljena sloboda ne može do kraja da ostvari i izrekne. U ovoj nemoći i vidimo tragediju Kafkinog genija i njegove neuroze, ali i lucidnu dalekovidost Kafkinog najboljeg prijatelja Maksa Broda koji je nama, ljudima XX veka, borcima i mučenicima za svaku vrstu slobode, najpre onu unutrašnju, ostavio Kafkino zaveštanje, kao poruku i podsticaj.

Kraj

 

 

[Дијана.]

Misterija straha i krivnje u djelima Franza Kafke [Tema: Kafka]

admin | October 11, 2016 | 0 Comments

Piše: Rajmund Kupare

»Suština moga bića je strah«, kaže Kafka. Kako vidimo, ne radi se tu o strahu koji bi proizlazio iz predodžbe o neposrednom zlu, opasnom za duševna ili tjelesna dobra pojedinaca. Čak nije to strah ni od smrti. »Sigurno je da nema ničega čemu bih se s potpunijim povjerenjem mogao predati od smrti«. Taj strah pripada biti bića. On je korelativan već spomenutom ontološkom poimanju čovjekove »krivnje«: strah od nemogućnosti da se nadvlada omeđenost ljudskog postojanja.

»Smatraju da si kriv (kaže svećenik). Bar za sada se smatra da je tvoja krivica dokazana«.

»Ali ja nisam kriv«, reče K., »to je zabluda. Ta kako bi čovjek mogao biti kriv? Pa svi smo mi ovdje ljudi, svi jednaki«.

Ovaj se razgovor optuženog K. odvija u katedrali sa svećenikom, »tamničkim kapelanom«, u vezi s pričom o seljaku i vrataru, čuvaru zakona. Kafka se služi starim sredstvom »priča u priči«, (the play within the play«, kao Shakespeare u »Hamletu«) da otkrije proturječnost zakona i života, puta i cilja. Seljak dolazi k vrataru i moli ga da ga pusti u zakon (!). Seljak »može da ide kamo hoće. Zabranjen mu je samo ulaz u zakon, i to samo od jedne jedine osobe, od vratara«. Postoji neki tajanstveni zakon, do kojeg nitko nema pristupa. I da sve bude još čudnovatije: ono što vratar kaže »ne mora se smatrati istinitim već samo nužnim «. K. je optužen i osuđen »od suca koga on nikada nije vidio i od suda do koga nikada nije došao« .

Nije zapravo osuđen i ubijen K. nego »čovjek«. »Uopće ne postoji neki pojedinac koji bi bio u stanju da isposluje stvarno oslobođenje« . Treba »uvidjeti da će taj veliki sudski organizam, tako reći, vječno lebdjeti nad svijetom, i da bi čovjek, čak i kada bi uspio da izbori neku sitnu promjenu, kopajući jamu, sam u nju pao, a on (sudski organizam) bi ga se otresao kao pas buha, i možda se još više zbio, postao još zatvoreniji, još budniji, još stroži, još okrutniji« . Uza sve to što je uhapšen, »čovjeka to ne treba da ometa u vršenju njegova poziva, a ni u njegovu običnom životu« . Kafka je na sličan način iznio taj besmisao postojanja i u pripovijetki »U kažnjeničkoj koloniji«. Putnik gledajući osuđenika, pita:

»Zna li svoju osudu?«

»Ne zna«, odgovori oficir. »Ne bi ništa koristilo da mu se to saopći. Ta saznat će sve to na svome tijelu«.

»Ali da je osuđen, to valjda zna?«

»Ni to ne zna«, odgovori oficir.

»Znači, dakle, da čovjek još ni sada ne zna kako je primljena njegova obrana?«

»Nije imao prilike da se brani«, odgovori  oficir.

»Ta morao je imati priliku da se brani«, reče putnik i ustade sa stolice« .

Odakle taj osjećaj krivnje u djelima F. Kafke? Ne možemo ga pripisati nekim moralno-teološkim uzrocima, a ni nekim psihopatološkim sklonostima. Kafka je, doduše — kao Židov — osjećao i trpio radi izdvojenosti svoga naroda, i kao da je predosjećao tragediju mnogih njegovih članova, napose svojih najdražih, koji su umrli u koncentracijskim logorima nacizma. Nosio je u sebi svu težinu dijaspore, jer »svaki Židov, kad se jednom ta zdjela stavi na stol, mora uzeti svoj dio tog zajedničkog, odvratnog, otrovnog, ali i starog i u suštini vječnog jela« . On je također čitao Bibliju i znao da se »krivnja gomila u beskrajnom nizu sve do starodrevnog nasljednog grijeha« . U njegovim djelima nema govora o nekim jačim moralnim prijestupima. Niti je na njegov osjećaj krivnje mogla, u odlučujućoj mjeri, djelovati njegova okrutna bolest, koja ga je shrvala, jer on za nju, barem svjesno, nije bio kriv. Zbog nje pošteno prekida veze sa svojom zaručnicom Felice Bauer:

»Dobila bi bolesnog, slabog, nedruštvenog, šutljivog, tužnog, ukočenog, gotovo beznadnog čovjeka…« .

Sve ove pojave ne mogu rastumačiti zašto je »čovjek«, a ne pojedinac (Kafka) kriv. Rješenje je, po mom mišljenju, samo u ontološkom poimanju čovjekove »krivnje«, a ta se sastoji u neuspjehu i nemogućnosti da prijeđe granice i nadvlada omeđenost svoga postojanja (egzistencije). »Kriv je što je živ«, rekla bi jednostavno naša narodna poslovica. Ili kako Kafka govori: »Još ne biti rođen, a već biti primoran hodati uokolo ulicama i razgovarati s ljudima« . A to je uostalom bit krivnje u grčkih tragika. Na tu se misao osvrće Kafka kad govori: »Grci su vrlo dobro poznavali izvjesni dualizam; ta kakav bi smisao imala inače Moira i mnogo čega drugog? Oni nisu mogli zamisliti dovoljno udaljeno od sebe ono odlučno božanstvo; čitav svijet božanstva bio je samo sredstvo da ono odlučno odvoje od zemaljskog tijela, da dobiju zraka za ljudski dah. Veliko nacionalno odgojno sredstvo, koje je prikovalo pogled ljudi, bilo je manje duboko od židovskog zakona, ali možda demokratskije«. U čemu se pak sastoji smisao tragičnoga za grčkog dramaturga? »U nemogućnosti da se razbije zatvoreni sistem bića, bez otvora u budućnost i bez napretka s obzirom na prošlost. Svijet je oduvijek bio ono što jest i takav će dovijeka biti. Aristotel, na primjer, govori o zakonu po kojem se niži oblici uzdižu na više oblike bića, ali usprkos ovom dinamičnom izgledu njegov sistem ima samo značaj ontološke klasifikacije. Bog nije bio za stare filozofe ništa drugo nego prvo počelo jednog cikličkog univerzuma i nije mogao mijenjati njegov tijek.

Prividno transcendentan, napose u sistemu Platona i njegovog velikog učenika Aristotela, on je ipak vezan nekom vječnom Nuždom, okovan (više nego Prometej za svoju hridinu) uz ovaj red kojim on vlada kao što je sunce povezano planetama koje o njemu ovise«. Bog je odijeljen od svijeta. Odsustvo ideje stvaranja navelo je Aristotela da promatra Prvog Pokretača jedino s gledišta finaliteta. Samo je kršćanstvo moglo objasniti pojam stvaranja, a da ne dopusti ikakvu vrstu metafizičkog dualizma. Toma Akvinski razbija zatvoreni sistem bića teorijom analogije. Ništa ne može izbjeći Prvom Uzroku. On nije samo Prvi Pokretač nego i uzrok bića. Nije samo »sreditelj« neke predstojeće materije nego njezin Stvoritelj. On upravlja Svemirom (živim i neživim, umnim i nerazumnim). To upravljanje, tu Providnost, Toma naziva »produženim stvaranjem (creatio continuata), a to je nešto sasvim drugo negoli Aristotelov finalitet, pun slučajnosti koje nisu u vlasti Božjih planova. Oteti Bogu uzročnost s obzirom na materiju, značilo bi oteti mu svaki utjecaj na pojedinačno i zanijekati Providnost u onome što nas najviše zanima: u ljudskim zbivanjima. Aristotelov je moral dio politike (polis-grad): ne postoji sankcija izvan ovog svijeta, jer ne postoji osobni nadživot. Nemogućnost da iziđe iz zatvorenog sistema bića (slično »vječnom povratku« Nietschea) ili kako Kafka kaže: »morat ću se vrtjeti u krugu«, zagonetna krivnja pojedinaca, nametnuta po bogovima (Agamemnon, Edip, itd.) držala je grčku misao u ćorsokaku: postoji »nešto« što vlada bogovima, čak i Zeusom, pa i ljudima: Nužda, Usud. Taj zatvoreni krug najljepše ilustrira legenda o bogu Dioniziju, simbolu žalosti i veselja, smrti i života, jeseni i proljeća. Sin Zeusa i Semele (Zemlje) biva raskomadan od ljubomornih divova, ali mu uvijek ostaje netaknuto srce, koje Zeus ponovo ovija mesom i uskrisuje da bi opet umro i opet oživio. Bernard Shaw u »Svetoj Ivani« (Saint Joan) preuzima tu legendu dajući joj kršćanski smisao. Warvick pita izvršitelja osude da li su Ivanu potpuno sažgali, da ne bi ništa od nje preostalo: ni nokat, ni jedna jedina vlas. Izvršitelj odgovara potvrdno, ali sa značajnom iznimkom: »njezino srce nije htjelo da izgori (»Her heart would not burn, my Lord«). To nije više zatvoreni krug grčke misli, jer Ivana zna za što i za koga umire. To nije plač plemenite Antigone, koja govori o vječnim, nepisanim zakonima u čovjekovom srcu, i umire za svoj ideal: pokapa ubijenog brata protiv volje i naredbe tiranina Kreonta. Ipak beznadno zvuče njezine oproštajne riječi: »Silazim u mračnu tamnicu tajanstvenog groba. Za mene nema obitavališta ni na ovom ni na drugom svijetu«. (Sofoklo: Antigona, 850).

Sukob svijesti i Usuda posljedica je kozmocentričkog pogleda na svijet i život grčke filozofije. Zlo u grčkoj tragediji nastaje zbog zablude uma, ali ona odgovara nekom predodređenom planu koji um ne može dokučiti. Zlo na taj način poprima izgled nečeg uzvišenog. Ali čemu služe patnje plemenitog Prometeja, Oresta, Edipa, Antigone i drugih? Odgovora nema.

Kafka osjeća tu proturječnost ljudskog postojanja. Ne samo da je čovjek osuđen da živi ograničeno, iako se tome sve u njemu protivi, nego i napori da razbije okvire svog postojanja su uzaludni. »Zamak tamo gore već zagonetno zamračen, u koji se K. nadao dospjeti još danas, opet se udaljivao« . Do »grofova zamka se ne može doći. Sekretari i podsekretari su također ušutkani strahom: svatko se boji jedan drugoga. Krivnja je prisutna na svim stranama, krivnja za koju nitko nije odgovoran, a ona prouzrokuje strah, koji čini da se prihvate poslovi, odluke, ljubavi, što ih nitko ne bi prihvatio da je to u njegovoj volji. Sve je zagonetno, čak proturječno: zemljomjer K. je pozvan u zamak u službu koju nitko ne treba; pridani su mu pomoćnici koji o poslu nemaju pojma. Nastaju sudske istrage koje ničemu ne vode, zapisnici koji se gube ili ne postoje. Nema tu nekog ustaljenog pojma koji bi vrijedio, ni norme po kojoj bi se čovjek ravnao. Usud je slijep. Kako onda živjeti?. »Nastoj svim silama razumjeti uređenje vodstva, ali samo do jedne određene granice, a onda prestani razmišljati«. Što je stvarno, a što nestvarno? Ne možemo sa sigurnošću ustvrditi. »Pa kako to djelujete kao da stvarno jeste? Hoćete da me uvjerite da sam nestvaran, dok stojim komično na zelenoj kaldrmi. A ipak, davno je već da si bilo stvarno, ti nebo, a ti, kružni trgu, nikad nisi bio stvaran… Hvala Bogu, mjeseče, ti nisi više mjesec, ali možda je nemarno od mene što tebe, mjesecom nazvanog, još uvijek nazivam mjesecom«. Nema nade u preokret, u neku bolju budućnost: »Ostavi budućnost na miru, neka još spava, kako ona to i zaslužuje« . Sve je predodređeno: mi smo kotači nekog tajanstvenog stroja koji se vrti bez naše privole. »Amerika« jest upravo odraz tog »theatrum fati«. Karl Rossman, Nijemac, dolazi u Ameriku, upada u njena sociobirokratska ustrojstva, silazi u to mučno podzemlje i nikako da se izvuče na slobodu. On je samo dio stroja koji se neprestano okreće: nema ljubavi, poštenja, istine.

Na prvi mah izgleda da Kafka oponaša grčki Usud. Ne oponaša ga, nego izvrće: ljudi su preuzeli uloge bogova, ali bijeda tih novih bogova je tako velika da prelazi domet zdravog razuma. Njihovo je djelovanje neshvatljivo, kao što je bilo i onog grčkog Usuda. To je zapravo novo poimanje Usuda.

»Kriv je što je živ«. Kako izići iz tog besmisla? Kafka odgovara služeći se suprotnim pojmovima (neke vrste »argumentum a contrario«): »Osjećaj krivnje imam samo zato što je on za moje biće najljepši oblik osvete, ali nije potrebno previše tragati i osjećaj krivnje postaje samo težnja za vraćanjem unatrag. No tek što postane to, javlja se osjećaj slobode, mnogo snažniji od osvete, osjećaj oslobođenja, razmjernog zadovoljstva, koji daleko nadmašuje svu osvetu« . Jedino »vraćanje unatrag«, u spoznaju stvarnog stanja bića, može riješiti čovjeka, osjećaja krivnje, a time i straha.

»Suština moga bića je strah«, kaže Kafka. Kako vidimo, ne radi se tu o strahu koji bi proizlazio iz predodžbe o neposrednom zlu, opasnom za duševna ili tjelesna dobra pojedinaca. Čak nije to strah ni od smrti. »Sigurno je da nema ničega čemu bih se s potpunijim povjerenjem mogao predati od smrti«. Taj strah pripada biti bića. On je korelativan već spomenutom ontološkom poimanju čovjekove »krivnje«: strah od nemogućnosti da se nadvlada omeđenost ljudskog postojanja. Ali kad se upozna i prihvati stvarnost, straha nestaje. Toma Akvinski kaže da osuđenici u paklu nemaju zapravo straha jer nemaju nade. Strah postoji dok ima »neka nada da se zlo može izbjeći« (cum aliqua spe evasionis). A kad nema nade, može ostati samo tuga i očaj. To će Kafka izraziti svojim uobičajenim paradoksalnim načinom: »Nitko ne pjeva tako čisto kao oni koji su na dnu pakla; ono za što mi mislimo da je pjev anđela, njihov je pjev« . Ne radi se u Kafke toliko o strahu koliko o njegovu uzroku. A taj je izvan područja fantazije i običnog prosuđivanja. On pripada biti bića:

»Naprosto se više ne smijete bojati kad k vama dođe kakva sablast«.

»No da, ali to je sporedni strah. Pravi strah je strah od uzroka te prikaze. A taj strah ostaje. On se upravo sjajno ugnijezdio u meni« .

To je taj »Urangst«, kako je s pravom primijetio W. P. Eckert u članku »Franz Kafka — der Dichter der Angst« . Ali, ako postoji praiskonski strah, »Urangst«, mora postojati i odgovarajuća praiskonska krivnja, »Urschuld«. Kad se nju shvati, nastaje »osjećaj slobode« (Kafka). — »Sloboda! Dakako, sloboda kakva je danas moguća, nevoljna je biljka. Ali svejedno sloboda, svejedno neki posjed«. Kafka traži uzroke te »ontičke« slobode i kaže: »Taj instinkt me naveo, možda upravo za volju nauke, ali jedne druge nauke nego što se danas poučava, jedne nauke o posljednjim stvarima, da više cijenim slobodu od svega drugoga«. Ne smijemo shvatiti tu »nauku o posljednjim stvarima« u nekom kršćanskom vidu nego kao traženje zadnjih uzroka ljudskog postojanja u čisto filozofskom smislu, jer inače bismo mogli veoma lako pasti u zamku da u Kafkinim riječima vidimo neku vrstu transcendencije, čak vjerske, čovjeka koji u sebi osjeća propadljivost i bijedu ove ljudske okoline koja nas utamničuje svojim vremenskim i prostornim kategorijama, kako su to izrazili neki poznavaoci Kafkinih djela, kao, npr. M. Bense, J. Wahl, i dr. Iako je Kafka čitao Kierkegaarda, ne bih se složio da je prihvatio i njegovu vjersku transcendenciju. »Danas sam primio Kierkegaardovu »Knjigu Suca«. Kao što sam i slutio, njegov je slučaj, usprkos bitnim razlikama, vrlo sličan mome, u najmanju ruku leži na istoj strani svijeta« . Smatram da Kafka govori kao umjetnik i da mu nije bila nakana iznijeti na vidjelo bilo kakvu vrstu vjerske transcendencije. Uostalom, to on sam kaže: »Ja sam kao svoj vlastiti nadgrobni spomenik. Nema tu pukotina za sumnju ili vjeru, za ljubav ili odbojnost, za hrabrost ili strah, bilo pojedinačno ili općenito, samo neka maglovita nada živi poput natpisa nad nadgrobnim spomenicima, ništa bolje«.

Jorge L. Borges, poznati argentinski pisac, piše u predgovoru španjolskog prijevoda Kafkine »Metamorfoze«: »Predmet radnje i okolina (u kojoj čovjek živi i radi) to je ono bitno u Kafke, a ne razvoj priče ili njezino psihološko produbljivanje«. Ono što daje smisao Kafkinim djelima to je »psihički prostor« ili okolina, a ona je neprobojna, neistraživa za Kafkine junake. Ni pravda (»Proces«), ni samilost (»Zamak«) ne mogu u nju ući. Okolina postaje tako odlučujućim faktorom radnje. Ona je kao neki nijemi govornik koji daje konačni pravorijek. Mogli bismo je nazvati »trećim pripovjedačem« ili »trećim naratorom«. Bili smo naučeni na »prvog naratora« u starijoj literaturi, koji je govorio »objektivno« o stvarnim ili fiktivnim događajima. Njegovi refleksivni govori i tumačenja svojih ili tuđih doživljaja također su nam izgledali »objektivni«. Tako su pisali romanopisci sve do pojave »drugog naratora«, koji se bori sa samim sobom, »udvostručuje se« i živi sa svojim vlastitim vremenskim trajanjem. To je tehnika, tako zvane, »stream of consciousness«, tijeka ili toka svijesti, koji je neka vrsta unutarnjeg monologa, ali »pod površinom«, to jest on nije kontroliran ni »cenzuriran« razumom ili društvom, kao što se to događa u romanima, na primjer, V. Woolf, J. Јоусеа ili W. Faulknera. »Treći narator«, okolina, postoji i u djelima suvremenih pisaca, smjera, takozvanog, »Le Nouveau Roman« (Alain Robbe-Grillet, Nathalie Saurraute, Michel Butor, i dr.), u kojima izvanjska okolina (ne ona »psihička«, kao u Kafke), »objekti«, uvjetuju djelovanje i reakcije junaka radnje. To je literatura stvari, nepokretnoga. Stvari su važnije od osobe (lica). To je fenomenologija materije, a ne duha. Osobe su, u najboljem slučaju, tropizmi, a tropizam nije drugo nego odgovor protoplazme na podražaj (geotropizmi, heliotropizmi, itd ). U Kafke je okolina ljudska, ali koja ništa ne objašnjava, kao ni »fenomenologija stvari« u »Novom Romanu«.

Kafkin »treći narator« stoji u otvorenoj oporbi s prvim (»objektivnim«) i drugim (»subjektivnim«) naratorom. Unutarnje trajanje »drugog naratora« razbija se o ovaj »kineski zid«, okolinu, čije trajanje sadrži susljednost, ali ne i neprekidanost događaja. A Kafkini romani i pripovijetke, ne samo da nisu dovršene, nego su isprekidane. Ali to ne znači da idejno nisu zaokružene. Njihovo je trajanje slično trajanju sanjarenja s logičkim skokovima i mrtvim prazninama. Razdor između društveno-povijesnog vremena i individualnog postojanja, koji već postoji u djelima J. Јоусеа i drugih, doveden je do skrajnosti: nema mosta koji bi spojio vanjsko-mehanički i nutarnje-logički svijet. To su dva potpuno odijeljena vremena. »Smisao za prikazivanje mog unutarnjeg života, koji je sav snoviđenje (podcrtao R. K.) potisnuo je sve ostalo među sporednosti . S tom smiješnom nadom, koja se, očito, oslanja na neku mehaničku fantaziju (podcrtao R. K.), započinjem ponovno »Proces«. Izgleda da ovo piše neki nadrealist, u čijoj se teoriji »ističe osebujnost stvaralačkog čina koji mora da izvire iz iracionalnih poriva, iz dubine podsvijesti, iz halucinatornih vizija i alogičkog svijeta snova, pa se »automatsko pisanje«, bilježenje lirskih psihograma dovodi u vezu s psihoanalizom« . Sve se odvija u dubinskom životu podsvijesti. Psihoanaliza unosi u umjetnost, kao bitnu oznaku, podvojenost (ambivalenciju) i napetost između svjesnog i nesvjesnog. Ona je dala poticaj za, takozvani, analitički roman. (Von Musil, Zweig, Broch, Th. Mann, Doeblin, Hesse, J. Јоусе, Huxley, Somerset Maugham, Proust, Julien Green, Svevo, i dr.). Među njih možemo ubrojiti i F. Kafku. U njega nailazimo na potpun sklad između tematike i tehnike.

Kafka je poznavao djela Freuda i Dostojevskog. On iznosi ne samo psihoanalitičke komplekse u svojim djelima (»Destruktionstrieb«, nagon za samouništenjem, je prisutan u njegovim djelima, napose u »Das Urteil«, Osuda, 1912, objavljena 1916.), nego i problematiku Dostojevskoga o dobru i zlu, slobodi i ograničenosti, ali »per absurdum«. Ipak Kafka ostaje dosljedan svojoj tematici: Zid ljudske egzistencije je neprobojan i nepremostiv. »To više nije tmuran dan već mrkla noć. Nikakve slikanje na oknu velikih prozora nisu bile u stanju da ma i jednim treptajem probiju taj neprobojni zid pomrčine«. U Kafke se stapaju u jedno determinizam i fatalizam. U determinizmu uzroci djelovanja se nalaze u samom »agensu«, čovjeku, a u fatalizmu se nalaze izvan čovjeka. Kafkinu nesigurnost u odlučivanju pri izboru nekog čina možemo rastumačiti njegovim psihofizičkim predispozicijama, ali bez ljudske okoline, tog novog fatuma, koji ga je prisilio da »usprkos svemu ostane u svojoj otuđenosti, ogorčen savjetima i još više stran svojim prijateljima«, nemoguće je shvatiti Kafku. Sve je tmurno, potišteno u njegovim djelima. Da li je on samo neki seizmograf svog vremena ili vidovit futurolog? To će sama budućnost otkriti. Ipak ne smijemo zaboraviti njegovu zadnju pripovijetku, koju je, kako kažu, dotjerivao do zadnjeg dana života, »Ein Hungerkünstler«, Umjetnik u gladovanju (objavljena 1924), u kojoj nagoviješta nova bolja vremena i to preko dječjih očiju: »I nije se odveć često dešavao sretan slučaj da naiđe neki otac sa svojom djecom i prstom pokaže umjetnika u gladovanju, opširno objašnjavajući o čemu se radi… i da onda djeca, iako nedovoljno pripremljena školom životom, pa ni nakon toga objašnjenja ne pokazujući razumijevanja — ta što za njih znači gladovanje? — ipak makar sjajem svojih ispitivačkih očiju nagovijeste nešto od novih boljih vremena što nadolaze«.

https://www.bitno.net/kultura/misterij-straha-i-krivnje-u-djelima-franza-kafke/   http://fenomeni.me/misterija-straha-krivnje-u-djelima-franza-kafke-tema-kafka/

[Дијана.]

Франц Кафка. Страх и немоћ постојања – Владета Јеротић

Смилуј се на мене, грешан сам 
до у најскривенији кутак свога 
бића. А имао сам дара, склоности 
које нису биле сасвим за презирање, 
мале добре способности, расипао 
сам их, неразборито створење 
какво сам био, сад се ближим крају, 
управо у време када би се 
споља све могло окренути на добро 
по мене. Не гурај ме међу изгубљене.

Из Кафкиног Дневника, 20. јула 1916.

Мало је писаца који су као Франц Кафка оставили за собом тако дубок траг и тако се снажно утиснули у психу човека двадесетог века и у исто време носили у себи не само обиље противречности, што је увек типично за значајне ствараоце, већ и обиље болести, што такође може бити типично за изузетне људе, али није увек.

Када психијатар почне да проучава биографију овог необичног писца и његова дела: приповетке, романе, афоризме и дневнике и када је он у први мах толико запљуснут подацима, примедбама, саопштењима, који управо кипте од неразмрсиве мешавине необичног, скоро генијалног, абнормалног, још у границама нормалног, па све до несумњиво болесног, онда се психијатар најпре осећа побуђеним да стресе са себе оно професионално и научено, како би могао да приђе овом мученику (није случајно да га је неки сликар тражио као модел за слику св. Себастијана) најпре као човеку, затим као несумњиво врло значајном писцу и нарочито као сабрату. Ово излагање треба да буде посвећено феномену страха као једној од основних карика у Кафкиној личности, онако како смо га могли сагледати, пре свега кроз његов дневник, затим писма, афоризме, приповетке и романе.

Има неуротичног и ненеуротичног страха. Није неуротично, на пример, бити у страху, бризи и проживљавати кривицу, јер без ових егзистенцијалија, како их је назвао Хајдегер, нема за човека напретка, индивидуације, стваралаштва и слободе. Неуротично је и болесно, међутим, када човек одбаци стварну кривицу, па се задовољи само доживљавањем осећања кривице, када одбаци егзистенцијалну бригу, па почне да брине о комфору и каријери, када нема снаге да се сукоби са страхом, па почне да се боји сваког шушња у трави и сваког подозривог погледа свога ближњег. Жао нам је сваког човека који је на овај начин неуротичан, али када је на овакав или сличан начин неуротичан Франц Кафка и када још уз то овако неуротичан остане до смрти, коју је себи сам призвао и свој гроб унапред оцртао, онда осећање жаљења у нама, прераста у бол.

Постављамо себи најпре питање да ли ћемо успети да објаснимо зашто је Кафка прототип ствараоца – неуротичара нашег века. Можда одговор није тежак, јер од двеју компоненти које тек заједно чине Кафкину личност, а то су натпросечан књижевни таленат и неуроза, ову другу компоненту чини нам се да прилично познајемо, ако већ пред оном првом стојимо готово сасвим немоћни.

О неурози као болести постојања, чворноватом штапу у точку човековог индивидуалног развоја, о неурози као последици ометеног сексуалног развоја, или пак као сметњи у његовој нагонској потреби за важењем и моћи, не мислимо да пишемо, јер је о овој теми било доста речено и писано, тако читалац има бар приближну представу о томе шта је то неуроза. Довољно је да напоменемо две чињенице. Прво: нема озбиљне, хроничне неурозе, од које је Кафка несумњиво патио, без психичких траума у раном детињству и друго: неуроза без било каквог облика страха незамислива је.

Као што свако људско биће мора неминовно да прође кроз извесне стадијуме у развоју, свеједно да ли је оно рођено као сасвим просечно или све ово биће зове Леонардо да Винчи, Достојевски или Кафка, тако је и развојни пут неурозе врло сличан, наравно у њеним основним линијама постанка и развоја, и код сасвим обичног и код генијалног човека. Када ово не би било тако онда бисмо морали имати не само две науке о неурозама, од којих би једна важила за обичне а друга за изузетне људе, већ и више оваквих теорија од којих би свака била конструисана само за једног одређеног човека. Да је једна оваква претпоставка сама по себи апсурдна, говори нам не само пракса и искуство великог броја психолога и психијатара у целом свету, који су се сложили у неким битним питањима човековог психолошког развоја уопште, па, дакле, и психопатолошког развоја, већ и изванредне и од већине стручњака признате патографије великих људи из пера скоро исто тако великих психолога и психоаналитичара. Довољно је да поменемо само Фројдове студије о Леонарду и Достојевском, па да разумемо о чему се ради. Без познавања основних чињеница психолошког и нарочито психосексуалног детета, без помоћи извесних психоаналитичких поставки које данас тешко да могу наићи на озбиљну критику, Сигмунду Фројду било би немогуће да нам јасно и логично прикаже неке поремећаје у детињству Леонарда или у пубертету Достојевског који објашњавају неке њихове карактерне црте и основни тип њиховог понашања.

Трагичност Кафкиног генија почива на страховитом судару између његовог великог талента, чији ћемо извор и узрок сасвим оставити по страни, јер га једноставно не знамо, и његове неурозе. Чак је сувишно препустити се привлачном нагађању шта би било од Кафке да је његов таленат био јачи од његове неурозе, као што је то (можемо с правом да претпоставимо) био случај код Достојевског, или шта би се десило са Кафкиним стварањем да је његова и онако јака неуроза била још јача.

Може неко да примети да је Кафка и такав какав је био, са читавом својом још у раном детињству развијеном неурозом, сасвим довољно написао и довољно снажно утицао на духове нашег века и да због тога није потребно освртати се на суштину и облик његове неурозе. Када бисмо чули једну овакву, доста оправдану примедбу, могли бисмо искористити прилику да кажемо две ствари. Најпре ону значајнију, о којој је већ било повремено речи – овога пута реч је истина о нашем субјективном, али упечатљивом утиску – да је Кафка носио у себи више него што је то могао да искаже. И управо то што он није могао до краја у себи да проживи, много мање зато што није био писац ранга једног Достојевског, много више зато што је био спутан мрежама тешке неурозе, можда је то било оно што је имало да донесе светлост и њему и можда некима који га читају. Ја не знам шта би друго ово неисказано и недоживљено могло бити него оно што неки егзистенцијалисти зову „скок у веру“, са другом врстом профетског него што је Кафка ово профетско у стварности носио.

Друга ствар коју смо желели да изнесемо, као одговор на претпостављену примедбу, јесте наша хипотеза да је Кафкино дело морало и могло да има свима познати снажан одјек у душама људи само и једино у нашем веку. Незамислив је Кафкин успех и утицај у прошлом или било којем ранијем веку, и, сада ово смело претпостављамо, Кафка неће бити један од првих писаца у идућем веку, без обзира на то како замишљали човеков развој у будућности.

Први пут у нашем веку човек је доспео на једну раскрсницу и прекретницу, у једну „граничну ситуацију“, на праг сусрета са веома јаким силама, спољашњим и унутрашњим, позитивним и негативним, које апелују на његову слободу и његово самостално одлучивање. Од колективног изазова једног могућег атомског рата, преко грађанских ратова раса и нација, до сасвим унутрашњих и интимних, за сваког човека врло значајних одлучивања на личном плану слободе његовог „индивидуационог процеса“, свуда смо сведоци сукоба, конфликата и расцепа, при чему се одлучна битка бије за или против човека и његове будућности.

Франц Кафка не само да је пророчки наслућивао величину и тежину ове борбе која тек што је отпочела, него је и на сасвим личном плану унутрашњих катаклизми, у којима су се до неба уздизала надања и очекивања и до пакла стропоштавала очајања и немоћ, показао са каквим се проблемима сусреће и са каквима ће се још сусретати човек нашег века када покуша да оствари себе и своје право на стварање и слободу. Све врсте отуђења о којима је толико писано када је било речи о Кафки, и она капиталистичког друштва у кризи, и хабзбуршке монархије у распадању, и млаког јеврејства родне куће, недовољне су да до краја објасне ону врсту отуђења коју је Кафка тако интензивно доживљавао отуђујући се од самог себе, не савлађујући свој неизбежно распламсали сукоб са егзистенцијалијама сваког човека, страхом, бригом и кривицом. Један од разлога зашто је ово отуђење од самог себе било тако тешко и несавладиво, била је опакост и постојаност његове неурозе. Покушајмо сада да јој приђемо ближе.

Једна од најсталнијих форми дечјег страха, јесте страх од губитка љубави и губитка признања своје вредности. Што је раније дете претрпело овај страх и што је он чешће био понављан, и од околине, најчешће несвесно, одржаван, то су и последице теже, неуроза дубља и неизлечивија.

У значајном Кафкином писму упућеном оцу, које је писао у новембру 1919. године, а које никад није доспело у очеве руке, у коме Кафка слободно, искрено и неометано од било каквих унутрашњих препрека, којих је било тако много када би се нашао са оцем лицем у лице, износи све годинама потискиване и силом угушиване прекоре који се пењу директно до оптуживања, Кафка истиче своју најглавнију примедбу оцу: очеву неспособност да сину обезбеди сигурност, љубав и признања унутрашњих вредности.

„Увек и свуда имао сам потребе за охрабрењем“, пише Кафка, „та ја сам био притиснут већ самом Твојом телесношћу. Као отац Ти си био сувише јак за мене, нарочито јер су моја браћа умрла рано, сестре су дошле на свет много касније, ја сам значи морао да издржим први удар, за ово био сам исувише слаб. Храброст, одлучност, сигурност, радост за ово или оно, нису истрајавале у мени када си Ти био против тога или када је Твоје противљење било само претпостављено; а оно је могло бити претпостављено готово при свему ономе што сам ја чинио… Молим Те, оче, разуми ме добро, биле су то по себи потпуно безначајне појединости, оне су ме притискивале тек онда када се Ти сам, који се и за мене био тако пресудан, ниси придржавао забрана које си мени постављао. На овај начин свет је за мене био подељен на три дела, на један у коме сам живео као роб, под законима који су само за мене били измишљени, а којима ја нисам могао, не знам због чега, да одговорим; затим на један други свет који је бескрајно од мене био удаљен, у коме си Ти живео, запослен режимом, издавањем заповести и љутином због њиховог неизвршавања и, најзад, на један трећи свет у коме остали људи живе, срећан и слободан од наређења и послушности. Непрестано сам се нечега срамио, или зато што сам слушао Твоја наређења која су важила само за мене, или зато што сам им пркосио, јер како бих смео да будем пркосан, или зато што нисам могао да их следим јер, на пример, нисам имао Твоју снагу, Твој апетит, Твоју спретност, иако си Ти ово од мене захтевао као нешто само по себи разумљиво; ово је била управо највећа срамота. Овако дете, истина, не размишља, али овако осећа.“

Једноставне, дирљиве и искрене речи одраслог који још осећа као да је и даље дете, а које верно и болно понављају милионе сличних оптужби деце упућених родитељима, никад изговорене и написане, које је Кафка за све једном написао и тако много објаснио оно што може да изгледа неразумљиво и незахвално у понашању деце и касније одраслих неуротичара. Али Кафка је овом потресном исповешћу врло много објаснио и себе својим потомцима, онима који ће понављати сличан пут неуроза, само без Кафкине снаге да ово литерарно изразе. Као да смо овим писмом добили кључ за разумевање Кафкиног опуса. Зар ова три света у којима је Кафка наизменично живео, или још тачније, покушао да живи, јер заправо није ни у једном стварно живео, нису представљени у већини његових приповедака, сетимо се само Јазбине или Уметника у гладовању, или Пресуде. А тек колико од ових светова има у Процесу и нарочито у Замку!

Упадљиво је колико је Кафка мало писао о мајци, о односу према њој, о својим интимним осећањима и жељама. Ту и тамо, местимично само, наводи како је био од мајке претерано мажен и колико је она безгранично добра према њему, али и то опет да би истакао колико је тешко доживљавао очеву строгост и неумољивост.

Из оваквог односа према мајци могли бисмо да претпоставимо две ствари. Једну, која је мање вероватна: да је управо однос сина према мајци био пресудан у породичним односима, баш због тога што је овај однос Кафка тако мало и ретко помињао, намећући себи и преувеличавајући значај свога односа према оцу. За овакву врсту психолошког скотома, недовољне проницљивости и тада заиста и сувише слабог познавања себе, морали бисмо претпоставити неку личност далеко слабијих способности и за психолошке финесе унутрашњег живота много мање обдарену него што је то био Франц Кафка. Друга, вероватнија претпоставка, коју нам довољно богато поткрепљује сам Кафка, како у наставку поменутог писма оцу, тако и у Дневницима, јесте да је однос отац-син у Кафкиној породици од раног детињства био тако снажан и пресудан, кобан по даљи лични развој Франца, да се психоаналитичким језиком можда може говорити о познатом феномену једне ублажене варијанте обрнутог Едиповог комплекса. Безгранично дивљење, пуна идентификација и страхопоштовање који су у детињству постојали у односу сина према оцу, који му је интимно био толико супротан, били су још пре пубертета, а онда нарочито у то време, поколебани не само због претеране очеве строгости, његових „џиновских захтева“ које је постављао својој околини, а нарочито сину, већ и због очеве суровости и неправедности. Амбивалентна осећања човекова, која се, према психоанализи, откривају већ у оралној фази малог детета, дакле у току и на крају прве године живота, и која се крећу у оштрим супротностима осећања задовољства и незадовољства, љубави и мржње, агресије и потребе за потчињавањем, осећања која само код хармонично развијене и касније добро интегрисане и зреле личности доживљавају своју пуну диференцираност и стваралачку синтезу, у свим случајевима неуротичног, а нарочито психотичног процеса, остају трајно недиференцирана, односно трајно амбивалентна дакле тешко реметилачка управо за касније најзначајније, животне одлуке. Мислимо у првом реду на одлучивање у погледу избора брачног партнера, позива и животне филозофије. У свим овим одлукама, које му је сам живот неминовно наметао, Кафка је испољио сасвим упадљиве знаке неуротичне амбиваленције, као што су, неповерење према себи, страх и осећање кривице, који су произлазили највећим делом из никада до краја разрешене неуротичне везе са оцем.

Чак и онда када у односу између сина и оца постоји јака идентификациона спона, у којој моћан, патријархалан отац својим ауторитетом наткриљује сваки други могући утицај, чак и онај мајчин, за који поуздано знамо да је у људским односима и првобитнији и снажнији, још увек постоји нада да – препознавањем реалних квалитета тога оца, пре свега уочавањем његових слабости – овакав син збаци са себе очев јарам и избори себи самосталност и самопризнање.

Постоје разни могући путеви за пребацивање прејаке идентификације са оца на друге реалне и апстрактне објекте, као што су учитељ, пријатељ, неки књижевни ауторитет, нека идеја или идеологија, најзад, ово пребацивање могуће је постићи и на најапстрактнији могући ауторитет, на самог Бога. И пред Кафком су овакви и други слични ауторитети реално били присутни, он је за њих чак знао и повремено покушавао да оствари нову идентификацију. Све је било узалуд, јер су сумње, страх и нарочито недостатак поверења у себе (поверења које му отац, једина особа пред којом је Кафка у раном детињству муцао, није помогао да стекне), били толико моћни да му је свака реалност измицала, остављајући га увек изнова у безваздушном простору у коме осећа само силан страх. Страх од себе, других људи, жена, Бога, који није могао бити нико други него строги Јехова из првих почетака стварања старозаветног јеврејства, и, наравно, непрекидно и највише, страх од оца.

Покушаћемо још једном да анализирамо ове страхове, ову немоћ постојања, стравичну амбиваленцију која је Кафку сналазила пред сваким новим покушајем одлучивања, удаљавања од оца и потврђивања себе, пратећи даље његово чувено писмо оцу и његове Дневнике.

На једном месту у дневнику с почетка 1922. године, дакле две године пре смрти, Кафка је писао:

„Без предака, без брака, без потомака, са помамном жудњом за прецима, браком и потомством. Сви ми пружају руку: преци, брак и потомци, али одвећ далеко за мене“.

И тако је било целог његовог краткотрајног живота. Све оно битно и најзначајније у човековом животу, што му даје смисао, што човека може да учини стварно пуним и задовољним: свест о вези са прошлошћу, и то не било којом, већ прошлошћу свога народа и расе којој припада, брак који увек изнова пружа човеку шансу да оствари оно најтеже, да од два бића буде једно, и опет да остане свако своје и, најзад, потомство, од физички присутне деце, до стваралачких драгуља који надживљавају векове, све ово било је Кафки на домаку руке и, чинило се, није требало да учини више него да пружи руке, да узбере зрео плод који га је чекао. Зар јеврејство није била довољно богата и дубока ризница које се није морао да стиди нико ко је имао у њу приступ; зар две веридбе које је оба пута Кафка раскинуо, разочаран у себе, а не у своје изабране веренице, нису обећавале испуњење захтева Талмуда, у коме се вели: мушкарац без жене није човек и, најзад, зар његов књижевни таленат, који му је већ био донео признање, и кога је он био свестан, није обећавао бесмртност! Зашто није пружио руку и узбрао плод? Највећим делом свакако због неурозе, то јест, због мазохистичке потребе за патњом, због неподношљивог, али већ са слашћу доживљаваног и одржаваног осећања кривице, због страха од одговорности и оног битног – због страха да постане самосталан онда када за ову самосталност отац није дао благослов. И опет је Кафка био тај који је себе најтачније дефинисао. „Мој живот је оклевање пред рођење.“

Шта је значило јеврејство за Кафку? Велико је питање да ли се човек рађа као Јеврејин, Француз или Србин, или он ово постаје током живота, јер живи у одређеној средини и говори њеним језиком. Оно што се човеку рано утискује као печат неког народа, чијим ће се представником убудуће звати, изговарајући ово народно знамење самосвесно, равнодушно или стидећи се, јесте пре свега породица и у њој отац. Да ли је Кафкин отац умео и могао да пренесе сину нешто од оног што сматрамо, с правом или не, да је специфично за јеврејство? Кафка сам о томе пише у писму оцу овако:

„Исто тако мало спасења пред Тобом налазио сам у јеврејству. У њему би било замисливог спасења, чак и више, било је могуће замислити да ми и један другога нађемо у јеврејству, или да смо обојица, сложни, из њега изашли. Али какво је било то јеврејство које сам ја од Тебе добио! У току година постављао сам се према њему на три начина. Као дете, пребацивао сам себи, дајући Теби за право, што нисам довољно одлазио у храм, што нисам постио и тако даље. Веровао сам да тиме не чиним неправду себи, већ Теби и свест о кривици која је увек била спремна, скроз ме је прожимала… Ти си одлазио у храм четири дана у години, тамо си био ближи равнодушнима него онима који су храм схватали озбиљно, стрпљиво си обављао молитве као формалности… У ствари Вјерују Твога живота састојало се у томе што си веровао у безусловну исправност мишљења једне одређене јеврејске друштвене класе, а пошто је ово мишљење припадало и Твојој нарави и сам си у њега поверовао“.

Нема података да се Кафка пре 1911. године интересовао за јеврејство и јеврејску религију. Али те и следеће године, када је у Прагу гледао представе варшавског јидишког позоришта, његово интересовање за јеврејство било је оживело и са повременим паузама остало живо готово до краја живота. У овом раздобљу он је покушавао да учи хебрејски језик, спремао се за одлазак у Палестину, све у жаркој жељи да напусти оца и млаког Јеврејина у њему, слутећи да постоје и другачији Јевреји, са другачијим односом и према јеврејству и према религији. Да ли је било већ касно (телесна болест се у њему полако све више разгоревала), или што ни ова жеља није била јача од страха, тек Кафка није остварио своје приближавање јеврејству нити било којој религији.

Дакле, у односу према својој јеврејској прошлости и њеној религији, Кафка није могао да постигне ниједно од могућих решења: нити да се преко ове прошлости и религије са оцем помири, као што је то учинио Мартин Бубер, нити да му очева млакост послужи као подстицај за лични и оригинални однос према овим проблемима, као што је такав подстицај за Јунга представљао његов млаки отац, протестантски свештеник, нити коначно да се од јеврејства радикално окрене и потражи у некој другој религији уточиште, као што је то урадио у последњим годинама живота Анри Бергсон.

Како је Кафка прошао са другим покушајем и другом шансом да достигне жељену самосталност и отцепљивање од оца, са покушајем заснивања брака и сопствене породице? Као што нам је познато, Кафка је два пута био верен и на прагу венчања и оба пута веридба је раскинута, колико је познато, само и једино Кафкином одлуком. Да чујемо најпре Кафкино мишљење изнето у већ више пута цитираном писму оцу. Он у њему између осталог овако пише:

„Основна замисао оба покушаја женидбе била је сасвим коректна: основати дом, постати самосталан“. Замисао која Ти је симпатична, само што она у стварности испада као дечја игра у којој један држи за руку другог, још је и стеже и при томе виче: „Ах, пођи, иди већ једном, зашто не идеш?… Обе девојке, иако случајно, биле су изванредно добро изабране… Ниједна од њих није ме разочарала, ја сам њих разочарао… При овим покушајима женидбе у мојим односима према Теби тако јако су се судариле две супротности као иначе никад пре. Женидба је зацело јемство за најоштрије ослобођење од себе и независност. Имао бих породицу, највише што се по мом мишљењу може постићи, дакле, највише што си и Ти постигао, постао бих Теби равноправан, све старе и увек нове срамоте и тиранства биле би још само приче. Ово би на сваки начин било као из бајке, али у овоме баш и лежи оно сумњиво. Све је ово превише, оволико много не може да се постигне.“

Зашто је ово Кафки немогуће да постигне? Зато што је у питању женидбе његова амбиваленција достигла своју последњу и врло опасну границу. Он то врло добро зна и у дневнику пише да је исто толико неспособан да сам подноси живот колико му је неопходно да много буде сам, јер

„све што сам постигао, само је успех самовања… У мени самоме без људских односа нема никаквих видљивих лажи. Ограничен круг је чист“.

Ова последња реченица сушти је изазов подједнако великог неуротичара и великог писца самом себи и животу уопште.

У психологији се обично сматра да се мушкарац никада не жени или у случајевима претерано јаке везе сина за мајку или када је брак родитеља тако рђав или несрећан да код младог човека постоји страх да ће се пакао који је већ једном у кући својих родитеља доживео неминовно морати да понови и у његовом сопственом браку. У Кафкином случају није се радило ни о једном од ова два најчешћа узрока неуротичног избегавања брака. Он изричито каже да је, поред све строгости оца и безбројних тешкоћа које су могле да поремете мир у браку, брак његових родитеља био пример међусобне верности, љубави и разумевања. Он чак пребацује мајци да никада у његовом сукобљавању са оцем, чак и када отац очигледно није био у праву, није отворено стајала на његовој страни, и то не из страха према мужу, већ из љубави и поштовања које је имала за њега. Он јој се са огорчењем једном у дневнику обраћа, одговарајући на једну њену примедбу о његовом чудном понашању у кући речима:

„Свакако, сви сте ми ви страни, постоји само близина по крви, али се она не испољава.“

Није дакле потребно да се правимо дубљим психологом и већим психоаналитичарем него што је то био Кафка у односу на самог себе (мада је Кафка био врло резервисан и скептичан према Фројдовој психоанализи), тражећи неки други, скривенији разлог његовим неуспесима у односу према женама од оног који нам је он сам у писму оцу пружио. Превелик очев ауторитет и страх да ће достићи или чак премашити оца везивао је Кафки руке у покушају остваривања самосталности. Једном речи, у односу према оцу, чак и онда када је сасвим тачно уочавао све очеве мане, лоше црте карактера, његову неправедност и тиранство, Кафка је и даље остајао човек преображен у кукца, осуђеник у затвореничкој колонији, принудни вештак у гладовању, јазавац који из своје јаме, дакле из потаје и кришом, показује зубе, не усуђујући се никада да се јавно супротстави оцу, изађе са њиме на отворен мегдан и изложи себе ризику потпуног пораза или победе која отвара сасвим нове хоризонте.

Ми сада боље разумемо и његова два главна романа: Процес и Замак. Сасвим је могуће и дозвољено представити себи јунаке ових романа као трагичне личности не само вечитог Ахасфера, него заиста и вечитог човека, који узалуд покушава да постигне не само право на улазак у живот свога ближњег, људског друштва уопште, већ и право на улазак у метафизичке тајне, право не више само на страх и трепет пред Богом, већ и на пријатељство са њим. Уосталом, зар ово пријатељство Христос није обећао својим ученицима када је рекао да их више не зове својим слугама већ својим пријатељима? Да би се, међутим, ово право на пријатељство постигло, потребно је претходно борити се са Богом или имати у њега неограничено поверење и силну веру. Ово су имали Кафкини далеки крвни преци, Јаков и Аврам. Кафка није стигао нити да заподене Јаковљеву битку, нити да принесе на жртвеник свога Исака (можда свог оца, односно своју неурозу), јер је остао да се целог живота бори са несавладаном траумом из детињства, која је била његов конфликт са оцем.

Отуд и можемо рећи да су многи „процеси“ у Кафкиним романима процеси који су се невидљиво и каткад видљиво одигравали између њега и оца и да су покушаји уласка у жељени замак да би се водио дуго очекивани дијалог са његовим власником, неуспели покушаји да се отац изнутра прочита, до краја демаскира и демистифицира и на тај начин изолује, или да се са оцем поведе равноправан дијалог, прави буберовски дијалог Ја-Ти, у коме ће отац сам скинути са себе непотребну маску Сфинге и искежено лице Кроноса који гута своју децу.

А зар овакав однос сина према оцу, човека према човеку, не одражава у исто време и вечити однос човека према природи, судбини или Богу? Зар човек није већ десетинама хиљада година, од када је заправо научио да мисли, тражио одговор на вечиту загонетку свога постојања у односу према Богу сличном ономе који је Кафка приказао у Процесу, нарочито у грандиозној сцени у катедрали, или у Замку? Сва су осећања и размишљања присутна у човеку који је само једном до сржи уздрман овим вечитим питањем: страх и ужас, стрепња и нада, бес и мржња, љубав и хладно, иронично одбијање „улазнице“, потпуно предавање и вера и потпуно очајање или атеистички пркос. Нема атеисте који не може постати теиста и обрнуто, само равнодушни и млаки то остају целог живота.

Кафкин однос према оцу однос је узнемиреног човека према непознатом богу. У њему две подједнако јаке жеље бију битку за превласт. Једна би да свргне бога са његовог недоступног престола, да га изобличи и покаже лаж његовог постојања, да се увери да је Бог само њена измишљотина, непостојећи страх који пројектује у небо страшљива људска душа. Друга је же а вечног детета у човеку да има увек оца поред себе, видљивог, затим невидљивог, коме би да се повери, да исплаче свој јад, како Кафка у писму рече, али и да поведе с њим озбиљан, поверљив и равноправан разговор, који ће да развеје бар један део тајни које муче душу која пита и тражи.

А какав је био однос оца према Кафки? Био је то типичан однос старозаветног Јехове према непослушном, колебљивом и на побуну увек спремног старог јеврејског народа. Неумољив и не увек разумљив у својој строгој праведности, невидљив и неприступачан, увек са захтевима и наредбама које су се толико тешко могле испунити. И због тога скоро увек незадовољан и претећи. Новозаветни Бог, Христос, који је сишао међу људе, патио и страдао као и они, доживео и страх и бол и очајање, није додирнуо душу ни Кафкиног оца ни Кафке. Отуд су и отац и Бог морали остати за Кафку неприступачни, далеки, скоро сасвим нереални и непостојећи.

Погледајмо још последњу могућност коју је Кафка сам открио, а која му је пружала најреалнију шансу да покаже и докаже не само своју самосталност, већ и своју истинску натпросечност, која је обећавала не само признање оца, већ и признање целог света. Мислимо на његову књижевну обдареност и његов сасвим изузетан уметнички таленат.

Треба најпре рећи да – и поред нашег раније изнетог мишљења да Кафкин геније због његове неурозе није добио пуни замах крила – оно што је Кафка остварио спада међу највећа достигнућа нашег века, како на литерарном, тако и на дубинско-психолошком плану. Ми ћемо се на крају овог есеја још једном осврнути на плодове овог огромног напора, огромног баш због тога што нам је сада много више познато на какве је све препреке овај писац наилазио и шта је све успешно савладао да би остварио свој уметнички таленат, који је био јачи од његовог страха и његове немоћи живљења. Ипак, не смемо заборавити последњу Кафкину поруку: да све што је написао, са малим изузецима, треба да буде спаљено. Скоро смо уверени да је ова порука уследила стога што је Кафка био свестан да је сувише личне болести унео у своје стварање, које је не једном назвао „покушајем бекства од оца“. Било би неправедно према Кафки, међутим, не поменути и његову другу дефиницију писања која гласи: „Писање је нека врста молитве“.

У овој анализи Кафкиног стварања пођимо од познате чињенице да велики људи морају да стварају. Не сматрамо фразом и патетичним претеривањем када се каже да уметник може да остане без породице, жене, родитеља, хлеба и крова над главом, али не и без могућности сталног присуства медија преко кога ствара. Не једанпут писали смо да је унутрашњи свет у коме уметник живи и из кога ствара огњена посуда која може да спржи ствараоца или да произведе злато и драго камење. Није мали број великих уметника који су пролазили кроз фазе очајања, покушаје самоубиства, па и правог лудила. Знао је ово добро и Франц Кафка и ове његове речи довољна су гаранција да је и он спадао у плејаду највећих.

„Писање ме одржава, али није ли тачније рећи да оно одржава овакав начин живота? Тиме, разуме се, не мислим да ће мој живот бити бољи ако не пишем. Напротив, онда ће бити много гори и сасвим неподношљив и мораће се завршити лудилом. Истина, то ће се десити само под претпоставком да ја, као што заиста и јесте случај, останем писац и онда кад не пишем, а писац који не пише свакако је чудовиште које представља изазов лудилу.“

Па ипак, препреке које су ницале једна за другом на путу писања, које се уосталом у оваквом или онаквом облику увек испречују пред значајним уметником, биле су за Кафку врло често исто онако непрелазне и долазиле су, на жалост, из истих оних извора из којих су ницале препреке када је требало да оствари везу са прошлошћу или брак. Чак и онда када је поуздано знао шта треба да чини да би ове препреке пред собом срушио, и о томе овако писао у дневнику из 1919. године:

„Жалост и радост, кривица и невиност, као две нераскидиво укрштене руке морале би се пресећи кроз месо, крв и кости“. Он то није могао да учини.

Може некоме да изгледа помало упрошћено и својствено психијатрима да разнолике тешкоће и разноврсне препреке са којима се сусреће и на којима пада један неуротичар, свеједно сада што је тај неуротичар још и велики писац, своде на једну трауму у детињству, на снажну фрустрацију којој је неко био једном у прошлости изложен, један само комплекс, звао се он Едипов комплекс, Електрин комплекс, осећање инфериорности или томе слично. Оваква опасност упрошћавања и свођења свег обиља и богатства душевног живота неког натпросечног и још обдареног неуротичара реално постоји. Чинило нам се, ипак, па нам се и сада, у Кафкином случају чини, да када је ова свест о опасности стално у психијатра присутна, када овај није заслепљен неком привлачном психолошком теоријом и када, најзад, довољно уложи времена и труда да једног писца сагледа са разних страна, опасност упрошћавања може успешно или бар делимично успешно да буде избегнута. Морамо још једном да нагласимо да наша амбиција и није никада била да пружимо такву студију о Францу Кафки која би била у стању да осветли све углове његове богате личности и на тај начин задовољи већину читалаца. Управо о великим људима, сетимо се само Леонарда, Гетеа или Достојевског, једва да је уопште могуће пружити овакве свеобухватне студије. Из века у век, камичак по камичак грађен је и никада до краја завршен мозаик ових генијалних људи.

Па и овај наш скромни покушај одгонетања Кафкине личности нема другог циља него да из једног специфичног, психолошког и психоаналитичког угла допринесе бољем разумевању његових покушаја и његових неуспеха, ако се уопште може говорити о неуспесима у Кафкином литерарном опусу.

Ово кажемо да бисмо се поново вратили већ давно познатом или претпостављеном узрочнику Кафкиних комплекса и његовог неслућеног мучења са самим собом, његовом оцу. Јер, ми поново, и када је реч о писању, немамо никаквог убедљивог разлога да тражимо на неком другом месту тај камен спотицања; опет се враћамо Кафкином писму оцу.

„У писању, заиста, могао сам да се од Тебе за један педаљ удаљим и постанем самосталан, иако сам помало подсећао на црва који, згажен позади, предњим делом се отцепљује и вуче у страну. На неки начин био сам у сигурности, имао сам предах; одбојност коју си Ти наравно одмах испољио према моме писању, била ми је, изузетно, добродошла. Моја сујета, моје частољубље, патили су, додуше, од за нас познатог поздрављања мојих књига: ‘Стави је на ноћни сточић’, али у основи било ми је при томе ипак добро, не само из жељене злоће, не само из радости због нове потврде мога схватања наших односа, већ сасвим исконски, јер ми је та формула звучала као: ‘Сада си слободан!’ Наравно да је то била обмана, ја нисам био или у најбољем случају још нисам био слободан. Моје писање говорило је о Теби, ја сам у њему оплакивао само оно што нисам могао да на Твојим грудима отплачем.“

Можда би неком неопрезном психијатру, заљубљеном у теорију о неурози, према којој се овакви комплекси неуротичара, при изузетној маштовитости и интелигенцији детета, узимају као непосредни и често једини узрок отпочињања уметничке активности, овај Кафкин цитат, ова његова људска исповест, коју заиста не треба схватити само као литературу, могао да послужи као доказ исправности његове теорије. Ми тако не мислимо. Напротив, сматрамо да би Кафка без своје тешке неурозе писао, ако је претерано рећи и боље и више, свакако друкчије, што не значи да поричемо очевидну чињеницу да је управо овај комплекс пружио највише садржаја његовом писању, што уосталом потврђује сам Кафка у овоме писму. Видели смо малочас због чега и са каквим исходом.

Тако је Кафка и на трећем испиту зрелости, у последњем покушају збацивања неуротичног оклопа, нашао за себе неко оправдање, које га је могло само за кратко заварати, остајући и сада, да се послужимо његовим сопственим изразом „паклен у својој невиности“.

Заиста не мислимо да смо се овим подухватом да објаснимо писца његовом неурозом, приближили стварном бићу Франца Кафке. Осећали смо само, и то на махове необично интензивно, док смо проучавали Кафку, неко дубоко и болно разумевање, саосећање са интимним бићем овог дубоко несрећног и у сржи чистог човека. Били смо због тога срећни и узбуђени када смо прочитали Миленино писмо упућено Максу Броду још за Кафкиног живота. Одједном нам се врло снажно учинило да је једино биће које је Франца Кафку стварно до сржи осетило (ако и ово није мала претераност), и не само осетило него и својим натпросечним интелектом разумело и чак Максу Броду Кафку објаснило, била трећа и претпоследња, по некима, којима бисмо се радо придружили, највећа љубав Кафкина, Милена Јесенска. Чехиња и хришћанка, удата за Јеврејина и сама писац и сама несрећан човек. Ево њеног описа Франца Кафке, описа какав није нико дао ни пре ни после ње:

„За њега је живот нешто потпуно друго него за све остале. Пре свега, за њега су новац, девизна централа, нека писаћа машина потпуно мистичне ствари (и оне то јесу стварно, само не за нас остале), оне су за њега најчудноватије загонетке према којима он не стоји никако тако као ми… Ах не, читав овај свет јесте и остаје њему загонетан. Мистична тајна. Нешто што он није у стању да оствари и што он са дирљивом, чистом наивношћу високо цени… Све је то за њега нешто туђе. Човек који брзо куца у машину и онај који има много љубавница исто су му тако несхватљиви као чешка круна у поштанском надлештву и круна код просјакиње, несхватљиви због тога што су живи. Али Франц не може да живи. Он нема способности за живот… Он неће никада бити здрав све док има овај страх. А никако психичко снажење не може да савлада овај страх, јер страх спречава јачање. Не односи се овај страх само на мене, већ на све што живи без срама… Франц ће брзо умрети.“

Тек захваљујући овој значајној допуни описа личности Кафке можемо да завршимо своју студију Кафкине неурозе, јер нам се само овако чини оправданим и поштеним наш рад на студији о Кафки.

У закључку можемо рећи да Кафкина неуроза носи у себи нешто колико типично толико и атипично. Типични су у њој услови под којима се неуроза уопште ствара, заплетена мрежа збивања у коју се жртва неумитно заплиће, немоћ да се из ње извуче и, у Кафкином случају, још и изузетно злоћудан ток ове неурозе. Због изузетног богатства динамичких збивања у неурози, квантитативне и квалитативне заоштрености супротних сила у њој, али и због снажно присутних тежњи ка избављењу из ње, после пораза који је Кафка доживео на три одлучујућа поља битке, ток његове неурозе узео је свој најгори, самодеструктивни пут. Пошто се психа у једном тренутку неповратно предала, нерешени, а раздирући унутрашњи сукоб, прешао је на тело, производећи у њему релативно брзо и смртоносно обољење – туберкулозу. Психосоматска медицина нам је последњих година помогла да разјаснимо и докажемо оно што су стари грчки лекари давно не само наслућивали него у шта су били уверени. Готово да нема ниједне телесне болести, укључујући туберкулозу, па и рак, у чијем настајању, току и исходу психички чиниоци не представљају једну или у сваком случају врло значајну компоненту. Ни Кафкино тело није издржало вишегодишњу тешку, упорну, али и неравноправну борбу која се водила у Кафкиној души, борбу за и против живота. (О своме телу, уосталом, Кафка је имао посебно лоше мишљење сматрајући „да са таквим телом није могуће ништа постићи“.) Тако је, овај толико хипотетични Фројдов нагон смрти, Танатос, однео у невреме, у 41. години живота још једну своју победу. Док је Ото Вајнингер, један други скоро генијални Јеврејин, чија би паралела са Кафком заслужила посебну студију, подлегавши својој страшној неурози, завршио живот у 23. години самоубиством, Кафка је, можда из сличних разлога, натоварио телу за оно време сигурно самоубилачку болест.

Најзад, оно што је атипично у Кафкиној неурози, то је не само релативно ређа форма комплекса неуротичне везаности уз родитеља, овога пута не уз мајку већ уз оца, дакле нека врста обрнутог Едиповог комплекса, већ је у њој атипично нарочито то што је вероватно урођена Кафкина уметничка обдареност, у снажном судару са неурозом, можда и делимично урођеном (у Кафкиној породици са мајчине стране постојали су случајеви душевних болести и самоубистава), извојевала за себе парче слободног простора за самосталну и сасвим оригиналну активност. Атипично је свакако и то што је, за разлику од обичних неуротичара, које је Кафка са драматичном истинитошћу приказао у својој приповеци Јазбина као и у лику Јозефа К. из Процеса, људи уплашених пред одговорностима живота и при томе непоколебљиво уверених у своју исправност и невиност, Франц Кафка био неуротичар другог, ако можемо тако да кажемо, племенитијег типа. То је она врста неурозе, својствена само значајним ствараоцима, у којој не може више бити егоизма обичних, ни страха просечних људи, већ код којих је издвојеност из живота и лишавање себе неких улога у њему, подједнако вредних и обавезних за свакога, симбол жртве и одрицања. Ову посебну врсту неурозе, којој је припадао Франц Кафка, а која тиме што је друкчија од осталих не престаје да буде неуроза, Милена Јесенска оцртала је боље од било ког психијатра речима:

„То није човек који своју аскезу конструише као средство према неком циљу, то је човек који је својом страшном видовитошћу, чистотом и неспособношћу за компромис, принуђен на аскезу“.

Нема великог ствараоца који није окусио сласти слободе, оног највећег последњег достигнућа човековог бића на Земљи, која је за све друге или за већину оних који нису ствараоци само празна апстракција и реч која се може некажњено безброј пута понављати. Њену праву вредност, можда заиста једини божански дар, познају до краја једино велики ствараоци. И нема веће трагедије за ствараоца, звао се он Ван Гог, Шуман, Гогољ, Ниче или Кафка, када се ова једном окушана и доживљена слобода не може до краја да оствари и изрекне. У овој немоћи и видимо трагедију Кафкиног генија и његове неурозе, али и луцидну далековидост Кафкиног најбољег пријатеља Макса Брода који је нама, људима XX века, борцима и мученицима за сваку врсту слободе, најпре ону унутрашњу, оставио Кафкино завештање, као поруку и подстицај.

Владета Јеротић

Пројекат Растко 

Извор: Болест и стварање, Сабрана дела, II коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

http://pulse.rs/франц-кафка-страх-и-немоћ-постојања-в/

[JESSY]

Франц Кафка (3. јул 1883 – 3. јун 1924)- МАНДАТ (из заоставштине)

АУТОБИОГРАФСКИ ЗАПИСИ

Х.227-232 (највероватније почетак 1916)

Сваки човек је особен, па је на основу своје особености позван да делује; не – он мора да је воли. Моје искуство је да су и у школи и код куће радили на брисању особености. Тиме је олакшан посао васпитања, а и детету живот.

Х.232-1

Истицање особености – очајање.

Х.232-2

Никада нисам научио правило.

Х.233-1

Стремљење ка нивелацији. Рекох: „Није тако страшно, сви су такви“; но тиме сам само погоршао ствар.

Нужност грешака у мом васпитању; ни ја не бих знао како да то урадим другачије.

Х.233-2

Могао сам да умрем, али нисам могао да трпим болове; покушвајући да их избегнем, само сам их увећао. Могао сам да прихватим смрт, но не и патњу, јер ми је недостајала душевна покретљивост. То је као кад је све већ спаковано, затегнути каишеви изнова бивају болно затезани, а путовање ипак не уследи. Најгори су несмртоносни болови.

Х.62

Понекад верујем да ћу се за све прошле и будуће грехе искупити боловима у костим акад се увече иличак ујутру враћам кући из ноћне смене у фабрици машина. Немам довољно снаге за тај посао; то одавно знам, али пак ништа не мењам.

[JESSY]

(Од почетка рата па до септембра 1917. године, Кафка је често морао да замењује свог мобилисаног зета, мужа сестре Валерије)

Колаж: Франц Кафка и његове сестре :  Gabriele („Ellie“) (1889. – 1944.),  Ottilie („Ottla“) (1892. – 1943.) и Valerie („Valli“) (1890. – 1944.)

Х.63  – 19.фебруар 1917.

У тешким чизмама које сам данас обуо по први пут (биле су првобитно намењене за војну обавезу) крије се неки други човек.

(Кафка је у неколико наврата покушао да се добровољно пријави за одлазак у војску, али је био одбијен због хронично лошег здравственог стања)

Х.70-1 – 18. октобар 1917.

Страх од ноћи. Страх од неноћи.

Х.80 – 25. октобар 1917

Тужан, нервозан, не осећам се добро физички, страх од Прага, у кревету.

(Након што је 4.9.1917. откривено да болује од туберкулозе, Кафка 6.9. узима тромесечно одсуство и 12.9. одлази код своје најмлађе сестре Отилије у село Цирау (северозападна Чешка), где остаје све до краја априла 1918. Кафка је морао да повремено одлази у Праг како би продужио одсуство)

Х.97-1 – 25, 26, 27. децембар 1917.

Ф.(елисин) одлазак. Плач. Све тешко,погрешно, а ипак добро.

(Крајем децембра 1917. Кафка одлази за Праг. 25.12. по други пут раскида веридбу са Фелисом Бауер; 6.1.1918. враћа се у Цирау –  Kafkina devojka Felisa Bauer. Kafka je Felisu upoznao preko prijatelja Maksa Broda u Berlinu 1912. Kada su se posle pet godina dopisivanja odlučili na venčanje, pisac je izjavio: „Osećao sam se kao zatvorenik“. On se užasavao društva. „Činilo mu se, pričao je Keneti, da je Felisa nastupila u ulozi tužioca koji je optuženom pokazao pisma i pročitao sve ono što ga je okrivljivalo za ‘zločin’. On se nije branio, samo je sve strpljivo slušao ne izustivši ni reč. .Tako je veridba bila prekinuta, a u svom ‘Dnevniku’ Kafka je neprestano podsećao na suđenje, sud i nekoliko sedmica posle toga počeo je da piše roman ‘Proces’. Bilo je to vreme pre izbijanja Prvog svetskog rata. Verujem da postoji veza između oba događaja, veridbe, ‘suđenja’ i početka rata. Prvo poglavlje ‘Hapšenje’, jeste zvanično veridba, a poslednje poglavlje ‘Pogubljenje’, u stvari je ono suđenje“, zaključuje veliki  engleski pesnik i esejista Elijas Kaneti, autor opsežne studije o piscu,u Londonu 1971.

Kafka je svoju vjeridbu dozivio kao gubljene slobode.Smatrao je da Felisa  nece imati razumijevanje za njegovo knjizevno stvaranje. Posle velike unutrasnje borbe odlucio se za raskid. Ali, poslije raskida je zabjelezio u svoj dnevnik:

”Sudiste u hotelu.Voznja fijakerom… Kod roditelja. Pojedinacne suze majcine. Izgovaram naucenu

lekciju. Otac shvata stvar sa svih strana. Dosao narocito zbog mene iz Malmea, putovao nocu, 

sedi u kosulji. Daju mi za pravo, protiv mene ne moze se reci nista, ili bar ne mnogo.

Paklen u svoj nevinosti.” 

Elias Kaneti, autor opsežne studije o piscu, tvrdi da su „tri najznačajnije žene u Kafkinom životu bile: Felis, Greta Bloh i Milena“ Dalje piše: „Ako se čitaju pisma koja je pisac u jednom danu pisao Greti i Felis, nema sumnje koju od njih dve više voli. Reči ljubavi u pismima Felisi imaju izveštačen i malo verovatan prizvuk, dok se u pismima Greti ljubavne izjave čitaju između redova.“Kafka se godinu dana, od oktobra 1913, do oktobra 1914, dopisivao sa Gretom Bloh, dvadeset jednogodišnjom prijateljicom svoje verenice Felis Bauer, berlinskom Jevrejkom, koja je radila kao stenograf i komercijalna sekretarica u Beču i bila posrednik između njega i Felis. Iz 85 preostalih pisama (Gretina pisma nikada nisu pronađena, mada se zna da ih je Kafka izvesno vreme čuvao), jasno se vidi da je između Kafke i Blohove vladao dvosmislen, ponekad grčevit odnos, verovatno intenzivniji od odnosa koji je pisac imao sa verenicom.

[JESSY]

Franz Kafka et Felice Bauer(1887-1960), Juillet 1917  Grete Bloch, 1892, Berlin-1944, Aušvic 

 

Х.97-2 – 30. децембар 1917.

Не баш разочаран.

Х.107-1 – 31.јануар 1918.

Рад у башти, безизгледност. (Кафка је из терапеутских разлога често радио у башти, поготово на Пулмолошком институту у селу Троји код Прага.)

Х.112-2 – 9.фебруар 1918.

Безветрица неких дана, галама приспелих, како наши истрчавају из куће да их поздраве, ту и тамо истичу се заставе, хита се у подрум да би се донело вино, са неког прозора на калдрму пада ружа, нико не зна за стрпљење, чамци ударају о обалу док их у исто време држи стотину руку, страни мушкарци погледају унаоколо и пењу се у пуну светлост трга.

Х.118 – 23. фебруар 1918.

Ненаписано писмо. (Вероватно Фелиси Бауер)

Жена – можда још заоштреније изражено: брак – представник је живота са којим треба да се суочиш.

Х.120 – 25. фебруар 1918.

Није то ни лењост, ни зла воља, ни неспретност – премда има помало д свега тога, јер „гамад се излеже ни из чега“ – што чини да ми ништа не полази за руком, ако се уопште може говорити о неуспеху – ни породични живот, ни пријатељство, ни брак ни посао, ни књижевност – већ је у питању недостатак тла, ваздуха, заповести. Њих да створим, мој је задатак, но не како бих, рецимо, потом могао да надокнадим пропуштено, већ да не бих ништа пропустио, јер је задатак скоро сасвим другачији. То је чак најисконскији задатак, или је барем његов одсјај, као кад при успону на врх у проређеном ваздуху човек изненада може да ступи у сјај далеког сунца.

Х.131

Пут до човека поред мене за мене је превише дуг.

Х.131 ф.

У случају да ускоро умрем или да постанем потпуно неспособан за живот – та могућност је веома вероватна, јер сам протекле две ноћи јако искашљавао крв – могу да кажем да сам сам себе растргао. Ако би раније, у дивљим, али празним претњама, мој отац и рекао: Раскомадаћу те као рибу – но не би ме, у ствари, ни дотакао – сада се та претња остварује независно од њега. Свет – Ф.(елиса) је његов представник – и моје ја комадају, у нерешивом сукобу, моје тело.

Х.132

Ти, гавране, рекох, ти стари злослутниче, шта стално радиш на мом путу (?) Куд год да пођем, ти ту седиш и накострешиш оно мало перја. Заморно!

Да, рече он, шетајући преда мном тамо-амо, погнуте главе, као неки учитељ док предаје, тачно је; чак је већ и мени готово неугодно.

Х. 133-1

Шта год да ме извлачи испод два воденична камена која ме иначе мељу, то осећам, под претпоставком да собом не доноси превелик телесни бол, као благодет.

Х.133-2

Ништа ме не држи.

Врата и прозори отворени

терасе широке и празне.

Х.134

Све чега се дотакнем, распада се.

Х.137 ф.

Све док сам био здрав, нико се није бринуо за мене. То ми је у суштини и одговарало; нећу да се сада накнадно јадам због тога, само хоћу да подвучем разлику. Чим сам се разболео, почеле су посете болеснику, оне се ређају готово без паузе и нису престале до дана данашњег.

Х.153

Стојим на пустом комаду тла. Зашто нисам стављен у бољу земљу, не знам. Зар нисам вредан тога? То се не може рећи. Богатије од мене неће нигде избити ниједан жбун.

Х.237

За чим кукаш, напуштена душо? Зашто лебдиш око куће живота? Зашто не гледаш у даљину која ти припада, уместо што се овде бориш за нешто што ти је туђе? Боље жива голубица на крову него у руци полумртав врабац који се грчевито опире.

Х.252

Волим је, а не могу да разговарам са њом; вребам је – како је не бих срео.

(Односи се на Јулију Вохризек, коју је Кафка упознао почетком 1919. у Селезену код Либоха на Елби, где је у једном пансиону боравио од 30.11.1918. до марта 1919. У лето исте године веридба. Почетком новембра Кафка је требало да се ожени Јулијом, али до свадбе није дошло.)

[JESSY]

Јулија Вохризек, 1891, Праг – 1944, Аушвиц

Х.252 ф.

Волео сам једну девојку (односи се на Фелису Бауер), а и она је волела мене, али морао сам да је пустим.

Зашто?

Не знам. Као да је била окружена људима наоружаним копљима упереним споља. Кад год бих се приближио, наишао бих на њихове шиљке, повредио се и морао да устукнем. Много сам патио.

Зар девојка није била крива за то?

Сумњам; штавише, сигуран сам да није. Претходно поређење је непотпуно, јер и ја сам био окружен наоружаним људима чија су копља била уперена ка унутра, дакле и ка мени. Када бих покушао да се пробијем до девојке, прво бих се заплео у копља мојих наоружаних људи, па би већ ту моје напредовање било заустављено. Можда никада и нисам стигао до девојчиних чувара, а све и да сам допро, онда већ крварећи и без свести.

Да ли је девојка остала сама?

Није, други је допро до ње (Фелиса се удала марта месеца 1919), лако и неспутано. Изнурен од напора, ја сам то посматрао тако равнодушно као да сам ваздух кроз који су се при првом пољупцу њихова лица прислонила једно уз друго.

Х.281

На Балзаковом штапу: Ломим све препреке.

На моме: Мене ломе све препреке.

Заједнички именитељ је „све“.

Х.303-1 – 16. септембар 1920

Понекад се чини овако: Имаш задатак, за његово извршење имаш онолико снаге колико је потребно (ни превише ни премало, мораш, додуше, да је штедиш, али не и да страхујеш за њу), остављено ти је довољно времена, имаш и вољу за рад. Где је онда препрека успешном извршењу стравичног задатка? Не троши време на тражење препреке, можда је и нема.

Х.303-2 – 17. септембар 1920.

Никада нисам био под притиском друге одговорности доли оне коју су ми наметали постојање, поглед, суд људи.

Х.303-3 – 21. септембар 1920.

Остаци похрањени.

Срећно опуштени удови

под балконом обасјаним месечином.

У пзадини нешто лишћа

црног као коса.

Х.303 ф. 15. септембар 1920.

То почиње тако што си, на њихово изненађење у свој уста хтео да уместо хране угураш онолико бодежа колико она могу да приме.

Х.330

Само једна реч. Само једна молба. Само један титрај ваздуха. Само један доказ да још живиш и чекаш. Не, не молба, само један дах, не дах, само спремност, не спремност, само једна мисао, ни мисао, само миран сан.

Х.332-1

Умем да пливам као и други, само што имам боље памћење, те нисам заборавио своју некадашњу неспособност да пливам. Будући, пак, да то нисам заборавио, способност да пливам ми уопште не помаже, па ипак незнам да пливам.

Х.332-2

Само још један мали украс на овај гроб. Зар он није већ довољно украшен? Да, али пошто ми ствари тако лако исклизну из руку…

[JESSY]

Х.336

У мом случају могу се замислити три круга: унутрашњи круг А, потом Б,потом Ц. Срж А објашњава Б зашто овај човек мора да мучи самог себе и да не верује себи, зашто мора да се одрекне свега, зашто не сме да живи. (Зар, на пример, Диоген није у том смислу био тешко болестан? Ко од нас не би био срећан под Александровим блиставим погледом? Диоген га је, међутим, очајнички молио да му се склони са сунца. Тај случај је био уклет.) Делујућем човеку Ц више се не објашњава, њему Б само стравично заповеда; Ц дела под најтежим притиском, не више у страху него из увида – оно се узда, оно верује да је А све објаснило Б, те да је Б све тачно разумело.

Х.338-1

Чезнуо сам за прошлим временима,

чезнуо сам за садашњошћу,

чезнуо за будућношћу,

а са свом том чежњом умрећу

у стражарској кућици крај пута,

у усправном ковчегу, одвајкада

државној својини.

Живот сам провео

спречавајући себе да га не разбијем.

 

Х.338-2

Живот сам провео опирући се нагону да га прекратим.

Х.338 Ф.

Борим се; то нико не зна; неки слуте, што се не може избећи, али нико не зна. Обављам своје свакодневне дужности, можда би ми се могло замерити да сам расејан, но не и претерано расејан. Наравно, сви се боре, али ја се борим више него други. Већина људи се бори да спава, као што у сну махнеш да би одагнао неку визију; иступивши, ја се, пак, борим смишљено и брижљиво користећи сву своју снагу. Зашто сам иступио из масе која је, додуше, сама за себе бучна, а у овом погледу застрашујуће тиха? Зашто сам скренуо пажњу на себе? Зашто сам сада на црној листи непријатеља? Не знам. Другачији живот ми није изгледао вредан живљења. Такве људе историја ратовања назива ратничким природама. То ипак није тачно: ја се не надам победи, нити уживам у борби као таквој, већ у њој уживам само као у јединој ствари која се мора радити. Као таква, она ми пружа више задовољства него што сам у стварности способан да уживам, више него што могу да поконим; можда ћу и пропасти, но не услед борбе, већ због тог уживања.

Х.339-2

Зар се није довољно борио? Када је радио, био је већ изгубљен; знао је то и отворено би рекао себи: чим престанем да радим, бићу изгубљен. Да ли је, дакле, погрешио што је уопште почео да ради? Тешко.

Х.348

Имам јак чекић, али не могу да га користим јер му је дршка ужарена.

Х.349-1

Духовна пустиња. Лешеви каравана твојих ранијих и твојих познијих дана.

Х.393

Борба са зидом ћелије.

Нерешена.

 

https://udicazasrce.wordpress.com/2013/11/06/франц-кафка-3-јул-1883-3-јун-1924-мандат-из-заос/