Православни пост – сврха, смисао, избор хране и разлози за придржавање правила поста

[Дијана.]

Умало да отворим нову тему о забави

 

I jeste ovo o cemu ti pricas druga tema, tj. mnogo sira i opstija od ove 'Post i zabava'. Zapravo je to sukob hedonizma kao jednog od osnovnih principa funkcionisanja i pojedinca i drustva, koja se poklapa sa tjelesnim, emocionalnim i socijalnim potrebama covjeka,  i hriscanstva kao zivotne filozofije.  

[feeble]

[lab_man]

Post mi jako prija i duhovno i telesno! Već sada jedva čekam Pokajni Kanon Sv. Andreja Kritskog i Pređeosvećene Liturgije, a nedeljom Liturgije Svetog Vasilija Velikog.

[Sanja Т.]

 ...Pređeosvećene Liturgije   ...

<3 <3 <3  

 

 

 

 

[Ignjatije]

Да мало освежимо тему:

 

[JESSY]

У оквиру циклуса „Православље и млади“, у недељу Православља у конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву, са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, одржано је предавање „Пост, некад и сад: сличности и разлике“ . Предавање је одржао свештеник др Оливер Суботић. Духовно сабрање у Недељи Православља украсила је Музичка група „Лира поетика“ из Ваљева.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/15/03/09.03.15_zbor_otac_oliver_subotic_valjevo_01._03._2015.mp3

 

[feeble]

Већ сам ово стављао, али може у склопу ове теме. Како се некад постило у Пироту:

 

 

Да се не облажимо како да смо Турци!

 

 

Чувени пиротски прота Љуба са породицом

Када је Господ хтео да скрати своје Свето Еванђеље, Он га је свео на две свете врлине - молитву и пост, каже ава Јустин Ћелијски, наводећи речи Господње у којима Он помиње пост и молитву као једине злогонеће силе (Мт.17,21)”. Своје речи Господ Христос је потврдио примером  - и сам је строго постио, а постили су и сви свети апостоли, свети подвижници, исповедници, па тако и наши преци, стари богобојажљиви Пироћанци.

 

Владимир Николић пише да је у пиротским домовима сва чељад редовно постила све постове, укључујући среду и петак. Годишњи извештај лекара Округа пиротског о стању здравља за 1883. годину открива да су наши стари  поред ових редовних посних дана постили и још око Светог Илије, Огњене Марије, Вартоломеја, Прокопија, као и сваког четвртка до Спасовдана. Забринути доктори у овом извештају примећују да се Пироћанци због „својих верозаконских прописа више од половине године хране искључиво биљном храном“. Но и овај биљни јеловник није био нимало сличан данашњем шароликом изобиљу посне хране. Мирко Живановић у свом делу „Нишавље“ набраја разна старинска посна пиротска јела: пасуљ, лећу, боб, грашак, скроб, туршију, „ориз“, „покриву“, ћиселице, печурке, пужеве, рибе, кромпир... али и каже да су се Пироћанци њима гостили ретко, два, три пута годишње и да је главно посно јело био хлеб и стуцани посољени бели лук, смешан са сирћетом. 

 

Учитељ Гавра Пешић бележи у својим писмима из Пирота 1881. године да „овде народ јако пости, а нема тога који би се, не само у време великих постова, но и средом и петком омрсио (облажио). Штавише, негодује кад и за странца чује да је мрсио у посне дане. У време поста највише се хране пресним купусом, расолом, киселим паприкама и пројом. Имућнији покаткад празником купе по неколико драма морунске рибе, од које овде по свима бакалницама преко целе године имаде.“ 

 

Хаџи Боса Пејчић памти да када је била дванаестогодишња девојчица, почетком 20. века, у Пироту нико није ни помишљао да у току прве недеље Великог поста макар шта окуси, чак ни воде, пре заласка сунца, “а више њих, без обзира на године, трећега дана после заласка сунца окусе мало хране”.  Сећајући се свог детињства, учитељ Ћира Ранчић памти да се целе прве, Чисте недеље Великог поста ”једноничило (постило по ранохришћанској пракси - један суви оброк дневно, прим. прир.) и тримирило (прва три дана без хране и без воде, прим. прир.), како је ко већ могао да издржи. Кад су се тако окајали греси, приступило се исповести и потом примало свето Причешће”. Он каже и да је било појединих трговаца који су подваљивали купцима, тако што су уместо чистог зејтина продавали неку мешавину са лојем, па су се стари Пироћани нарочито чували од таквих продаваца бринући: “да се през Велићи пос` не облажимо како да смо Турци!” .. Побожност старих Пироћанаца била је толика да су архијереји допуштали венчања о Никољдану, знајући да овдашњи народ неће у посту да се омрси и претера са слављем. 

 

Занимљив је податак да је, након ослобођења од Турака, пиротским учитељима, који су пристизали из унутрашњости, нарочито скретана пажња да посте или и да макар не мрсе јавно у време поста, да не би саблазнили овдашњи богољубиви народ. Али је, на жалост, саблазни ипак било, те су родитељи оштро реаговали. Тако су Темштани 80-тих година 19. века подигли праву буну против два тамошња учитеља који су јавно у школи мрсили, а и саме ђаке омрсили у дане поста. Забринути родитељи су тада писали Ми­­ни­­с­­­­тар­­ству просвете, претили да више неће слати децу у школу, и на крају успели да отерају из Темске ова два учитеља опи­јена модерним европским безбожјем и бестиђем.

 

 

Пиротска породица Љубеновић   (Фото: Мирјана Игић)

Путописац из давне 1634. године био је запањен када је у једном пиротском дому видео како се снажно узнемирила мајка кад  је њено сасвим малено дете узело од гостију парче сира и појело у посни дан. Постоји запис да су крајем 19. века, многа деца из планинских села, због удаљености, ноћивала у градашничкој школи. Родитељи су им празником и недељом долазили и у току постова доносили искључиво “сув леб”, а каткад и мало пасуља. Мирјана Јонић Игић преноси у својим “Малим градским причама” сећање деда Ђоке Кучкадина који се као дете омрсио на Крстовдан не могавши да одоли “жешћим ђеврецима” набреклим од млека и јаја, те је зато од осталих ђака прозван “блажипетко” и био двоструко кажњен, и од учитеља и од својих родитеља. Прота Божидар Љубеновић у својим “Сећањима” пише да се у дому његових родитеља Сотира и Наталије “постило сва четири годишња поста, и среда и петак. Отац и мати су били строго побожни људи, а тако су и нас васпитавали. Неко каже да је пост тежак, нама није био, а били смо сви здрави и разиграни, бољи него деца која нису постила, а на које се у кућу гледало као мало воде на длану” (Треба рећи да се у старој пиротској породици знало кад је време поста, али се знало и кад је време породичним радовањима и играма, о чему исти прота бележи: “...У кући је било весеља у изобиљу. Сећам се да су отац и мати, срећни због толиког порода, после вечере играли коло. Отац поведе коло, а мати на кец, ми у средини, па сви певамо и играмо до миле воље. Нема данас такве среће и задовољства у породицама.”) .

 

 

Владика Василије Костић је као млађани Тихомир имао многе невоље током школовања у Карловачкој богословији, због упорног држања строгог породичног посног правила које је било престрого чак и за један богословски интернат. Он је касније, са својим духовним оцем авом Јустином, показао велику ревност у борби против тадашњих протестантских покушаја у СПЦ-у да се православни пост реформише и ублажи, а занимљиво је и сведочанство  садашњег свештеника Старе цркве Јована Глишовића који памти да га владика Василије као десетогодишњег дечака није причестио зато што је целе те недеље постио “на уљу”.

 

У старом Пироту пост је коришћен као благодатни лек у многим немоћима. Наш отац Зоран Тошић каже да му је хаџи Персида Петровић причала о поп Таси који је имао дар чудотворне молитве којом је многима помогао, па тако и њеној мајци Таски, исцеливши је од епилепсије. Овај богољубиви и веома скромни пиротски свештеник је свима који су му притицали саветовао, као најважније лекарство, ванредни строги пост и усрдну молитву... Колико се пост строго држао говори податак да чак и човеку на самрти стари Пироћанци нису давали мрсну храну ако би је пожелео у време поста. Тада би му рекли „нема“, „не мож се најде“, или „че га огрешимо за малу работу“.  

 

Зашто су стари Пироћанци били тако строги у посту, и по данашњим хуманистичким мерилима, просто немилосрдни ка себи, својој деци, својим ближњима? Зато што је њихово простодушно богољубље било извориште опитних знања по којима су они срцем осећали да је немогуће истовремено бити и сластољубив и богољубив (II Тим 3-4) и да је пост “извор сваког добра” (Свети Јован Златоуст)  који “малену децу чува, младима даје разборитост, а старцима достојанство.” (свети Василије Велики). Они су осећали да пост чува срце од тромости (Лк 21,34) и  да “уводи хришћанина у духовно стање” те он постаје “смирен духом, целомудрен, скроман, ћутљив, тананих осећања у срцу и мислима, лаган телом, способан за духовне подвиге и умовање, способан за примање божанске благодати” (Свети Игњатије Брјанчанинов)...

 

Данас, као и свагда, пост има своје присталице и опоненте, има оних који га с радошћу дочекују и најстроже држе, а има и нас који га једва испуњавамо уз сва могућа разрешења. Но сви ми заједно морамо да се у једном сложимо и признамо да је управо ова стара пиротска, строго побожна породица изнедрила најзначајније личности нашег града, чак четири знаменита епископа, много угледних свештеника, даскала, неустрашивих војсковођа и ратника, светски познатих научника, уметника, филолога...

 

Жељко Перовић

[JESSY]

 

Разговор са сабратом Валаамског манастира

 

Да ли се сећате како је протицао Ваш први Велики пост који сте свесно постили. Да ли сте се припремали за њега? Какве задатке сте постављали пред собом?

 

Могуће је да је најважнији Велики пост који сам најбоље запамтио био пре мог одласка из света на Валаам (пре три године). Уздао сам се у помоћ Божију да у току тог поста искреним и покајничким напорима срца променим свој живот од уобичајеног служења својим страстима и похотима — ка Христу. Осећај умирања, неслободе и бесмислености мог живота уочи овог поста је постао неиздржив, без обзира на то што ми је наизглед све било добро ишло, на успехе у каријери и у личном животу. Мој задатак је постала тежња ка животу у Христу, по Његовим заповестима, само тамо у томе сам видео спасење, светлост и пуновредан живот. Дакле, ушао сам у пост као у реку Јордан, како бих у њему оставио своју прљавштину, гној, смрт, бол, бесмисленост и робовање страстима, како би ме Господ наш Исус Христос претопио у новог човека, како би ме исцелио, дао ми живот и место да увек будем с Њим.

 

Упоредите свој доживљај „онда“ (у току Вашег првог поста) и „сад“. По чему се пост у манастиру разликује од поста у свету?

 

Пост се сад разликује по томе што немам онај болни осећај безизлазности и мртвила као на почетку. Али, као и пре, пост представља извесну духовну „скакаоницу“ с које човек вине и лети у Небо...

У манастиру се пост разликује по томе што сви око тебе заједно у једном молитвеном, покајничком стремљењу теже ка Богу. У свету то нисам видео. У манастиру пост помаже човеку да васкрсне или да се бар сети оне прве ревности с којом је дошао да служи Богу у монашком чину. Удаљавање од телесне стране живота постаје све очигледније и човек се осећа као монах више него у све остало време, дакле, у његовом срцу има више покајања, више молитве, више смирења и више љубави. У манастиру све човекове унутрашње духовне промене приметно утичу на његов живот, зато се он нада да ће кроз пост проћи с приметном и свесном духовном коришћу и да ће у Васкрс ући потпуно, онако како је Бог то замислио. А то значи да треба још више оживети своју душу, вољу, срце и ум, што нам помаже да дубље и пуновредније доживимо осећај љубави, радости, једноставније речено — да живимо свом душом. Наша воља и личност постају монолитније, целовитије, истинскије и слободније.

[JESSY]

Многи пост повезују управо са храном, с борбом с утробом и другим облицима неуздржања. Да ли је ово схватање исправно?

 

У оваквом схватању поста, без обзира на површност, постоји део истине, али овај део не одражава сву пуноћу смисла поста. Да ли се са сигурношћу може рећи да ако човек не поставља себи питање у чему је смисао и циљ његовог живота, његовог хришћанства, шта је духовни живот, и ако не тражи искрено одговоре на ова питања, с њим је бескорисно говорити о посту. Он ће сам измислити свој сопствени пост.

Резимирајући укратко предање светих отаца о посту може се рећи следеће: наш насушни циљ је Царство Небеско или вечни живот са Христом, који се у овом животу достиже само путем испуњавања спасоносне воље Божије уз помоћ Светог Духа — то је духовни живот. У пракси пост је саставни део духовног живота хришћанина, тачније „живот у строгом послушању Божијих заповести“, као што пише један добар савремени аутор протојереј Михаил Труханов («О христианской вере». Т. 1. —Минск: Лучи Софии, 2013. С. 178. — Аут.). Пост јер врлина, он нам помаже да се молимо, да се смиравамо, да се сећамо смрти, да се кајемо, да будемо искренији, да се чувамо похоти и многих других грехова, да васпитавамо вољу, да држимо телесне потребе под контролом. Дакле, ако ограничење у храни за време поста није праћено (бар делимично) горе наведеним, то није прави пост, већ само гладовање, које није повезано са хришћанским духовним животом и не служи нашем спасењу. О свему томе је детаљно написано у делима многих светих отаца.

 

Пост је време које православни хришћани, с једне стране веома чекају, а с друге га се и помало плаше. Они који су макар једном покушавали да озбиљно приђу посту знају да је то веома тешко време — време повезано с посебним искушењима. Како човек унутрашње да се припреми за Велики пост, како да се настроји? На шта да усредсреди пажњу?

 

Велики пост није нешто што се потпуно разликује од уобичајеног живота православног хришћанина. То је још један повод да појачамо свој духовни труд у делу послушања спасоносним Божијим заповестима. Дакле, он треба да буде праћен истим унутрашњим расположењем као и у уобичајеном животу православног хришћанина, само што човек колико год је то могуће треба да буде одлучнији и бескомпромиснији према својим страстима и греховним навикама. Шта год да се деси он треба да сачува унутрашњи мир и да усмери своју пажњу ка Богу, кроз молитву из свег срца, кроз неподељену наду у Бога, покајање и самопрекоревање.

[JESSY]

Које опасности духовног реда могу вребати човека за време поста? Како да човек прати себе? Да ли је могућ неки критеријум: да ли исправно пости или не... Можда нешто из личног искуства?

 

Страх од посебно тешких искушења не би смео да превагне над осећајем искрене наде у милост и помоћ Божију. Човекови планови за победоносно аскетско држање поста су од почетка осуђени на пропаст, зато што Господ пре свега очекује смирење и кротост. Често искушења која толико плаше људе који посте представљају само проверу да ли је смирен, и ако се она заврши позитивно, дарују му се многа духовна добра и радост. Нажалост, многи од оних који „успешно“ посте не узимају на себе труд да постану заиста смирени и падају на оваквим испитима, чиме губе сву корист од свог труда и уздржања. Дакле, схватамо да не треба да се плашимо искушења која прате пост, већ да треба да их очекујемо са смирењем, пажњом и радошћу, као веснике духовног пролећа и поштаре радости и дарова. Понекад искушење долази као сигнал да човек негде греши, да је негде кренуо погрешним путем, да је можда некога увредио или је почео да сматра да се само он „испостио“, или је оценио (осудио) како други држи пост, или се охладио према посту.

 

У последње време често примећујем да се многи људи који сматрају да „нису новајлије“ у Цркви према гастрономском посту односе прилично немарно. Кажу, храна није главна ствар. И наводе као пример митрополита Антонија Сурошког који је за време Страсне седмице јео месо како не би увредио домаћине. Да ли је овакав однос исправан? Где је граница између поступка који се чини због љубави и самооправдања?

 

Неозбиљан однос према ограничењавању у храни за време поста представља другу крајност у односу на став кад се спољашње уздржање истиче као основна и главна идеја поста. Крајности у духовном животу су скоро увек штетне, зато што обично представљају последицу несхватања смисла ове или оне ствари и недостатак духовног расуђивања. Ради избегавања оваквих грешака потребан је духовни руковођа, који би објашњавао истине хришћанске вере и особености практичног вођења духовног живота, између осталог, и онима који „нису новајлије“.

Прва ограничења у храни Бог је одредио још у Рају за праоца Адама и прамајку Еву. У Старом Завету су постили пророци и Јудејци који су били верни Богу, у Новом Завету су постили Христос, апостоли и свети оци. Црквени устав јасно наводи потребу, карактер, време и услове поста за нас. Какав треба да буде разлог да не слушамо Цркву?! Да тражимо рупе у закону и да слободно тумачимо духовне истине, приказујући их онако како је то нама згодно...

Уколико човек крши пост без основаног разлога — то није нормално, премда није критично. Али ако се у свом срцу сложио с тим да му ограничења у храни нису много потребна, он нарушава послушање Цркви, послушање Христу, а то значи да се одриче Христове Жртве, Васкрсења, Васкрса, Царства Небеског. Истину говорећи, то обично представља последицу несхватања и дубоког личног оштећења човека, а Господ, због Свог многог дуготрпљења, кротко трпи ово непослушање, али оно ипак није нормално.

Већина свештеника се слаже у мишљењу да су је хришћанина који живи и ради у савременом свету могуће (понекад и значајно) ублажавање поста, али се од њега ипак захтева приљежност и труд у делу послушања Божијим заповестима и у борби са својим страстима. Такође треба имати на уму црквени устав о посту и своје попуштање не треба сматрати за норму, већ за ублажавање поста због своје немоћи и маловерја и тиме се треба прекоревати. У овом случају, по савету с духовником може се ставити акценат на унутрашњем раду на себи и својим односима с људима из околине, човек може да даје више милостиње, да се труди да буде смиренији и милостивији према својим непријатељима, да опрашта дугове.

Приликом решавања питања кршења поста у гостима, на путу или у сличним условима, човек треба да се руководи здравим разумом и расуђивањем. Није нимало пожељно, па чак је и штетно ако се дичи пред другима тиме што пости. Зато, ако се то не може избећи или ако се због поста ремети нечији мир, ако ће настати непријатна ситуација, боље је да човек прекрши пост прекоривши себе. Али треба да има на уму да је добро ако може да избегне да наруши пост, а притом не поремети лепе односе с људима из околине.

[JESSY]

Често се може чути горки прекор упућен човеку: „препостио је...“ То вероватно значи да се човек усредсредио на себе и на испуњавање правила, да не види људе у околини, да се бреца на њих... Шта човек да ради ако је неко од његових најрођенијих „препостио“? И како да схвати да је сам „препостио“ и шта да учини у том случају?

 

Кад за човека кажемо да је „препостио“ под тим подразумевамо да је неразумно пришао благлословеном делу поста. Неразумни пост повлачи за собом различите последице, оне се условно могу поделити на три врсте: физичке, психичке и духовне.

Кад су у питању физичке последице прекомерног поста све је јасно — човек губи снагу и не може ваљано да испуњава своје обавезе према породици и послодавцу. Могући су губитак свести и појава болести.

Постоји и психичка страна питања. Сви знају да је људска личност у стању да учини вољни напор над собом, да то захтева одређени напор унутрашњих снага, концентрацију, мотивацију (циљ), а затим напоре за очување новог стања човека. Пост се може посматрати као вољни напор ради савладавања навике да се човек једе док не буде сасвим сит (и, евентуално, вољни напор на превлдавању неких других навика). Дакле, неразумни пост представља вољни напор критичког карактера, што ускоро повлачи за собом поремећај човековог психичког стања: он постаје раздражљив, нервозан, расејан, уморан, не може здраво да процењује ситуацију и томе слично — потребна му је помоћ.

Осим последица физичког и психичког карактера у случају неразумнго поста појављују се последице духовног карактера. Човек губи духовни мир, способност да се супротстави демонским искушењима, напушта га Божија благодат — и може да падне у самообману. Нека би нас Господ сачуавао од тога.

Дакле, потпуно је јасно да су у посту потребни помоћ Божија, савет искусног духовника, смирење, честа молитва и учествовање у богослужењима и Тајнама. Ако човек осећа да је „скренуо с пута“, треба да прибегне овим помоћницима и вратиће се у „потребан колосек“. Ако је неко „препостио“, пре свега се од свег срца помоли Богу за њега и учини онако како ти Господ да дâ осетиш у срцу.

[JESSY]

И још, можда наивно питање... Да ли је грех ако човек не држи пост? Да ли за то треба да се каје? Или човек може да користи или да не користи пост као средство?...

Непоштовање црквеног поста без основаног разлога је несумњиво грех, а то значи да нам је, ако грешимо на тај начин, пошто чинимо грешку, потребно да се поправимо — потребни су нам покајање и исповест. Иако у савременом свету човек има прилике да чује у редовном падању у смртне грехове, страшне, одвратне грехове, на чијој позадини кршење поста изгледа сасвим безначајно. Али, размотри питање пажљиво! Нема ниједне бескорисне заповести Божије, нема ниједног бесмисленог поступка историјског Богочовека, Господа нашег Исуса Христа или црквене установе која се на њима базира, као што је пост. Значи, треба да схватимо да постанемо тога свесни и да пост остваримо онако како Бог то од нас жели.

Он то од нас не жели по Свом каприцу, већ зато што је то нама веома потребно. Постимо и спознајмо Божији спасоносни Промисао о нама, знајући унапред да се у посту крију велика корист и многа добра. Сразмерно с духовним растом постепено ћемо откривати за себе зашто нам је пост потребан, какав тачно пост, како пост задовољава нашу потребу и помаже нам да остваримо духовно здравље и савршенство. Будите савршени (Мт. 5: 48).

 

http://www.obitel-minsk.by/_oid100107581.html

[JESSY]

Седмицу уочи годишњице доласка честице моштију св. Нектарија Егинског у Сремске Карловце, посетио нас је јереј Јован Милановић, парох тзв. Горње цркве Ваведења Пресвете Богородице и професор патристике, историје хришћанске цркве и грчког језика у Богословији св. Арсенија Сремца. Како постићи равнотежу између духовног и телесног поста, чему пост служи, који су све начини исцељења душе и тела, нека су од питања о којима је беседио о. Јован. "Пост није само лични, већ саборни подвиг Цркве Христове, није сам себи циљ", поучио је о. Јован истичући да је "живот изаткан од сусрета са Богом".

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/15/03/13.03.15_-_rec_pastira_-_o_jovan_milanovic_-_0.59.15.mp3

[JESSY]

У парохијском дому Цркве светога Александра Невског на Дорћолу, др Растко Јовић доцент ПБФ у Београду, одржао је предавање на тему „Хришћански пост некада и сада“. Доцент Јовић говорио је прво о настанку поста као континуитета са Израелом, христијанизацији поста и о развоју једнообразности поста. Ово предавање Мисионарске школе цркве св. Александра Невског забележио је Марко Маленчић.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/15/03/20.03.15_zbor_-_rastko_jovic_-_hriscanski_post_nekad_i_sad.mp3

[Иван Ивковић]

Предавање ђакона Павла Љешковића, професора појања на цетињској Богословији, на тему "ПЈЕСМЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА".
манастир Подмаине, 22.03.2015.