Капитализам или комунизам?

[Deja Vu]

Капитализам или комунизам тј. социјализам. Шта каже Свето Писмо на то? 

 

Једном, на часу филозофије када смо учили Платона, говорили смо како је он био антички комуниста. Онда је професор споменуо Исуса. Рекао је да је он био комуниста. Не мислим на ове данашње, али наводно због својих идеја је био комуниста. Залагао се за једнакост и братство. Када је делио оне хлебове и рибу, делио их је на једнаке делове свима. Говорио је да богати требају своје богатство поделити сиромашнима. Запанио сам се тиме, јер сам мало присталица комунизма, тога да се укине приватна својина и подржавам Марксове идеје осим оне за религију. 

 

Међутим, да ли Бог подржава капитализам или комунизам? Гледајући Стари Завет, приметићемо да су Аврам, Јосиф, Исак имали своја стада, своју земљу, што је приватна својина. Бог му је све то дао као награду за верност. Самим тим, праведно испада и капитализам. Људи који су способнији, вреднији, паметнији имају право да поседују више као награду за свој труд. Онај који је лењ и неће да ради заслужује да има мање и да буде сиромашан. Опет у Новом Завету имамо причу о талантима где је газда неком дао 10, неком 20, неком 50 таланата, а они му вратили дупло, док онај један закопао свој. Бог је свима дао колико може да поседује, колико му треба и колико је способан. 

 

Шта је праведније? Комунизам или капитализам? Овде не мислим на Тита, на Стаљина, да бившу Југославију. Говорим о комунизму као идеји. Што значи: 1) Праведно је да буду сви материјално једнаки, нема богатих и сиромашних, поделити богатство сиромашнима како Исус каже. 2) Праведно је имати свој капитал јер ко вредно ради, труди се, заслужује више од оног који лежи и ништа не ради. 

Гласање може да почне  :laugh:

[Ћириличар]

Међутим, да ли Бог подржава капитализам или комунизам?

 

Бога занима само љубав, зар не? Није важно је ли капитализам или комунизам, важно је да се људи помагају и воле... од своје воље. Некако ми је ово питање непотребно. 

[Marjanovic]

„У сваком сличају, и капитализам - индивидуализам и комунизам - колективизам супротни су православном учењу у његовом савршеном облику, јер су и либерализам и марксизам, као идеологије и теорије света, неприхватљиви за православно Предање, у коме се нашироко говори о неопходности избегавања сваке похлепе, али и о искуству љубави према ближљима, а нарочито онима који страдају. Овај спој љубави и слободе јесте решење за проблем, јер слобода личности без љубави води у необуздани либерализам, док „љубав према човечанству“ без слободе води у необуздани колективизам.“

Митрополит Нафпактоса и Св. Власија Јеротеј

 

http://www.oodegr.co...pitalismou1.htm

 

„Избор који се нуди је застрашујући: ужасна "десница" или још гора "левица"- и једни и други презиру и човека и живот. Изгледа да нема трећег, што би требало да буде хришћански избор."

Из Дневника Александра Шмемана, Понедељак, 7. октобар 1974. године

[Aquilius Cratus]

Uopste nisi naveo koji su ti kriterijumi za utvrdjivanje pravednosti.

[Аурор]

Ako je neko autoritet za nešto, to ne znači da je autoritet za sve.

Ista priča je i sa Dokinsom kad krene da priča neke stvari.

 

 

I što reče Aquilio, šta ti znači "pravednije"?

[Млађони]

Komunizam je masna laz. Kapitalizam ti daje izbore. Dakle - kapitalizam.

[draganzzz]

Sto se tice Crkve mislim da je u nekakvom komunizmu mnogo bolje stajala,

 

paradoksalno kad je bila gonjena bila je jaca,

 

ova sad kapitalisticka sloboda totalno je rastrojava pre svega iznutra!

[Grizzly Adams]

Капитализам или комунизам тј. социјализам. Шта каже Свето Писмо на то?

Свето Писмо каже "не кради, не пожели туђе".

 

Једном, на часу филозофије када смо учили Платона, говорили смо како је он био антички комуниста. Онда је професор споменуо Исуса. Рекао је да је он био комуниста. Не мислим на ове данашње, али наводно због својих идеја је био комуниста. Залагао се за једнакост и братство. Када је делио оне хлебове и рибу, делио их је на једнаке делове свима. Говорио је да богати требају своје богатство поделити сиромашнима. Запанио сам се тиме, јер сам мало присталица комунизма, тога да се укине приватна својина и подржавам Марксове идеје осим оне за религију.

Професор је помешао појмове. Комунизам није "дељење хлеба и рибе", нити је "савет богатима" да буду милосрдни. Комунизам је идеја да неко има права да од другога отима силом, а то је сасвим супротно хришћанству и Христовој науци. Не можеш да "укинеш приватну својину" без примене силе. Ако "подржаваш Марскове идеје" то значи си спреман да од људи отимаш силом. Јер ће увек бити људи који неће желети да учествују у твојој "расподели".

 

Међутим, да ли Бог подржава капитализам или комунизам? Гледајући Стари Завет, приметићемо да су Аврам, Јосиф, Исак имали своја стада, своју земљу, што је приватна својина. Бог му је све то дао као награду за верност. Самим тим, праведно испада и капитализам. Људи који су способнији, вреднији, паметнији имају право да поседују више као награду за свој труд. Онај који је лењ и неће да ради заслужује да има мање и да буде сиромашан. Опет у Новом Завету имамо причу о талантима где је газда неком дао 10, неком 20, неком 50 таланата, а они му вратили дупло, док онај један закопао свој. Бог је свима дао колико може да поседује, колико му треба и колико је способан.

Свето Писмо подржава поштење, правду, моралност, милосрђе итд. Комунизам је по природи неморалан и насилан. Насупрот томе стоји "слободна и добровољна размена" (што је Маркс подругљиво назвао "капитализам", а људи прихватили...) - тј. друштво у коме свако слободно располаже својином и где се не користи насиље, већ људи добровољно размењују производе свог рада.

 

Шта је праведније? Комунизам или капитализам? Овде не мислим на Тита, на Стаљина, да бившу Југославију. Говорим о комунизму као идеји. Што значи: 1) Праведно је да буду сви материјално једнаки, нема богатих и сиромашних, поделити богатство сиромашнима како Исус каже. 2) Праведно је имати свој капитал јер ко вредно ради, труди се, заслужује више од оног који лежи и ништа не ради.

Комунизам "као идеја" није ништа различито од онога што су радили Тито и Стаљин. Исус Христос каже "поделите сиромашнима", али добровољно. Рекао је - делите своје, а не туђе. Он нигде није рекао "узмите пушке па отимајте од једних и делите другима" (= комунизам). То је разбојништво.

Наравно да је праведно да човек располаже плодовима свог рада слободно, како сам жели, а не да му други силом одређују.

[Deja Vu]

Свеједно и капитализам је лош. Поробљава људе. Маркс је био потпуно у праву када је критиковао капитализам. 

И он се служи лажима и манипулацијом, уништава све. Капитализам је пре свега уништио породицу. Људи немају довољно времена за децу због посла, због више пара. Људи не могу да раде 8 сати дневно и да се брину о деци. 

Маркс је говорио да је 5 сати довољно за напредак човечанства. То би било идеално, имало би се више времена за децу, смањила би се незапосленост јер би било више смена. Овако људи црнче 8, па и 10 и више сати како би добили више. Када би плате биле подједнаке, нико се не би такмичио јер шта ће ми 10 сати да радим када ћу свеједно добити 40 000 на пример. 

[Aquilius Cratus]

@,

 

 Da li ti pre nego sto otvoris neku temu barem u okvirima proucis ono o cemu zelis da govoris?? Pitam zato sto se iz aviona vidi da ne vladas osnovnim pojmovima za diskusiju o ovoj temi. Isto kao na onoj temi o semenu tresnje (tamo si tek ispucao bisera ceo dzak). 

[Grizzly Adams]

Свеједно и капитализам је лош. Поробљава људе. Маркс је био потпуно у праву када је критиковао капитализам.

 

Капитализам никога не поробљава, напротив. Људе поробљава неефикасна употреба ресурса. Поробљен си ако немаш довољно хране и осталих ствари па мораш све своје време да посветиш да би их прибавио. Најбољи начин да се то унапреди јесте слободно тржиште (тј. "капитализам").

 

Маркс је потпуно погрешио у својој "критици". Његова критика, поједностављено, била је у томе да ће "радничка класа" заувек живети у беди и сиромаштву јер их "експлоататори" никада неће платити више од минимума. То се у развијеним капиталистичким државама показало као потпуно погрешно - како се унапређивала привреда стандард свих људи је растао великом брзином. Данас просечан радник у САД живи боље него било који капиталиста пре 100 година.

 

И он се служи лажима и манипулацијом, уништава све. Капитализам је пре свега уништио породицу. Људи немају довољно времена за децу због посла, због више пара. Људи не могу да раде 8 сати дневно и да се брину о деци.

 

Ко се то "служи лажима и манипулацијом"? Ко то "уништава"? Као што сам рекао - људи раде онолико колико морају. Раније су радили на њиви од јутра до мрака, нису имали времена ни за шта и опет нису успевали да обезбеде најосновније ствари.

 

Радно време није последица нечијег "декрета", него продуктивности. Како људи постају продуктивнији, они све мање времена морају да проводе радећи. У ствари, то време се није још више скратило само због разних социјалистичких идеја које спречавају бржи развој.

 

Маркс је говорио да је 5 сати довољно за напредак човечанства. То би било идеално, имало би се више времена за децу, смањила би се незапосленост јер би било више смена. Овако људи црнче 8, па и 10 и више сати како би добили више. Када би плате биле подједнаке, нико се не би такмичио јер шта ће ми 10 сати да радим када ћу свеједно добити 40 000 на пример.

 

Ма и ја сам хтео да будем капетан лађе, Пантићу... Лако је Марксу било да "говори", али иза свега тога стоји наука - економија која има своје законе. Могу ја сад да кажем "ја ћу да машем рукама и летим", али закони физике ме у томе спречавају. Исто тако, закони економије одређују употребу ресурса.

 

Када би плате биле подједнаке и не зависиле од продуктивности, онда нико не би радио ништа јер не би имао мотивацију. Зашто би уопште радио ако ћеш све једно добити 40000?

[Deja Vu]

@,

 

 Da li ti pre nego sto otvoris neku temu barem u okvirima proucis ono o cemu zelis da govoris?? Pitam zato sto se iz aviona vidi da ne vladas osnovnim pojmovima za diskusiju o ovoj temi. Isto kao na onoj temi o semenu tresnje (tamo si tek ispucao bisera ceo dzak). 

 

Добро паметни онда лепо објасни оно што желиш да кажеш. 

 

Шта није јасно? 

 

Постоји много критичара капитализма као и комунизма. Сматрам да је капитализам лош на основу онога што сада видим у свету. 

 

Што се тиче трешње и осталог не знам шта си писао, али остајем при своме. 

[Deja Vu]

Капитализам никога не поробљава, напротив. Људе поробљава неефикасна употреба ресурса. Поробљен си ако немаш довољно хране и осталих ствари па мораш све своје време да посветиш да би их прибавио. Најбољи начин да се то унапреди јесте слободно тржиште (тј. "капитализам").

 

Маркс је потпуно погрешио у својој "критици". Његова критика, поједностављено, била је у томе да ће "радничка класа" заувек живети у беди и сиромаштву јер их "експлоататори" никада неће платити више од минимума. То се у развијеним капиталистичким државама показало као потпуно погрешно - како се унапређивала привреда стандард свих људи је растао великом брзином. Данас просечан радник у САД живи боље него било који капиталиста пре 100 година.

 

 

Ко се то "служи лажима и манипулацијом"? Ко то "уништава"? Као што сам рекао - људи раде онолико колико морају. Раније су радили на њиви од јутра до мрака, нису имали времена ни за шта и опет нису успевали да обезбеде најосновније ствари.

 

Радно време није последица нечијег "декрета", него продуктивности. Како људи постају продуктивнији, они све мање времена морају да проводе радећи. У ствари, то време се није још више скратило само због разних социјалистичких идеја које спречавају бржи развој.

 

 

Ма и ја сам хтео да будем капетан лађе, Пантићу... Лако је Марксу било да "говори", али иза свега тога стоји наука - економија која има своје законе. Могу ја сад да кажем "ја ћу да машем рукама и летим", али закони физике ме у томе спречавају. Исто тако, закони економије одређују употребу ресурса.

 

Када би плате биле подједнаке и не зависиле од продуктивности, онда нико не би радио ништа јер не би имао мотивацију. Зашто би уопште радио ако ћеш све једно добити 40000?

 

Добро, а зашто се онда толико посветити послу, а не породици рецимо. Шта ми вреди сво то богатство када ће ми деца сутра постати лоша? 

Мотивација? Може бити мотивација за напредак човечанству, за добробит других. Паре си ионако потребне за основне потребе, храну, одећу, па ако остане за неки луксуз типа путовања у страну земљу, куповина аутомобила или нечег другог. 

 

Да ли се боље живело сада или у доба комунизма? Свако ће ти рећи да је тада било боље. 

[Aquilius Cratus]

Добро паметни онда лепо објасни оно што желиш да кажеш. 

 

Шта није јасно?

Sta nije jasno sam rekao gore. Pitas koji sistem je pravedniji a uopste nisi definisao standarde za utvrdjivanje pravednosti i jos vaznije nisi naveo kako si do tih standarda dosao. To je sustinski problem zbog cega je ovako postavljena dilema lisena svakog smisla.

 

Постоји много критичара капитализма као и комунизма. Сматрам да је капитализам лош на основу онога што сада видим у свету.

Kapitalizam u svetu mozes videti u Singapuru i Hong Kongu to jest nesto najblize kapitalizmu. Ostalo sto mozes videti NIJE kapitalizam nego razne varijacije socijal demokratije.

 

Што се тиче трешње и осталог не знам шта си писао, али остајем при своме.

I to pitanje je bilo liseno elementarnog smisla kao i ovo.

[Aquilius Cratus]

Добро, а зашто се онда толико посветити послу, а не породици рецимо. Шта ми вреди сво то богатство када ће ми деца сутра постати лоша?

Ekonomsko opravdanje patrijarhalne porodice

Ivan Janković Ekonomija

Sep

26

2004

Pod patri­jar­hal­nom poror­di­com u ovom radu se pod­ra­zu­meva poro­dica u kojoj su uloge između rodi­te­lja pode­ljene tako da je teži­šte očeve aktiv­no­sti van kuće, na zara­đi­va­nju sred­stava za život, dok majka pre­vas­hodno uzgaja decu i vodi računa o doma­ćin­stvu. U radu se kori­ste stan­dardni alati eko­nom­ske ana­lize da bi se poka­zalo kako je jedino ova­kva forma poro­dične orga­ni­za­cije efi­ka­sna sa sta­no­vi­šta ostva­ri­va­nja ciljeva uspe­šnog razvoja poje­dinca i oču­va­nja i razvoja mate­ri­jal­nog i ljud­skog kapi­tala, pa i same civilizacije.

Teo­rija firme i kom­pa­ra­tivne prednosti

Poro­dica je naj­ma­nja ope­ra­tivna jedi­nica eko­nom­skog sistema. U tom pogledu, može se povući kori­sna ana­lo­gija između funk­ci­o­ni­sa­nja pro­ro­dice i firme. Obe forme orga­ni­za­cije su nastale evo­lu­tiv­nim putem, poku­ša­jem i pogre­škom, i svoju kori­snost i vital­nost su doka­zale dugo­traj­nim funk­ci­o­ni­sa­njem u isku­stvu, i činje­ni­com da su svi poku­šaji da se ove forme uklone ili nado­me­ste pro­pali i odveli dru­štvo u ogromnu destruk­ciju, stra­da­nje i gubi­tak bla­go­sta­nja. Poku­šaji da se eli­mi­niše firma zasno­vana na pri­vat­nom vla­sni­štvu, vodili su soci­ja­li­stič­kom sistemu u kome delatna spo­sob­nost i pre­du­zet­ni­štvo ljudi nisu mogli da budu isko­ri­šćeni, što je rezul­ti­ralo nee­fi­ka­snim, subop­ti­mal­nim isko­ri­šća­va­njem raspo­lo­ži­vih resursa, potro­šnjom kapi­tala, i u kraj­njoj instanci, siro­ma­štvom i pri­vred­nim propadanjem.

Za razliku od pri­vatne firme, soci­ja­li­stički atak na patri­jar­halnu poro­dicu je vodio kako eko­nom­skom, tako i kul­tur­nom i bio­lo­škom degra­di­ra­nju čove­čan­stva. Apo­lo­gi­jom raz­bi­ja­nja poro­dice i tobo­žnje eman­ci­pa­cije žena i dece, soci­ja­li­zam je razo­rio tra­di­ci­o­nalne kanale za postupno uve­ća­va­nje ljud­skog kapi­tala, pre­nos tra­di­ci­o­nal­nih zna­nja, veština i moral­nih vred­no­sti na kojima počiva civi­li­za­cija i zahva­lju­jući kojima je doži­vela pro­cvat. Deca koja odra­staju mimo sklad­nog poro­dič­nog sveta, teže da napu­ste mar­ljiv rad, da odbace pošte­nje i odgo­vor­nost, i lako se i rano pre­daju dro­gama, alko­holu, nedo­lič­nom pona­ša­nju i sub­ver­ziji. Ona postaju nespo­sobna za samo­stalno i slo­bodno funk­ci­o­ni­sa­nje (koje je kori­sno i za čitavo dru­štvo), kao što i eko­nom­ski poje­di­nac mimo bla­go­tvor­nog okru­že­nja delo­va­nja u pri­vat­noj firmi gubi moć da poboljša svoj eko­nom­ski polo­žaj i indi­rektno dopri­nese opštem napretku društva.

Postoji široka osnova za ovu ana­lo­giju između pri­vatne firme i poro­dice. Kao što je nobe­lo­vac Ronald Kouz poka­zao u svom radu "The­ory of the Firm" slo­boda poje­dinca i pre­du­zet­ni­štvo nisu dovoljni fak­tori za obja­šnje­nje eko­nom­ske aktiv­no­sti. Da jesu, na trži­štu ne bi posto­jale firme, kao orga­ni­za­ci­one jedi­nice eko­no­mije u kojima uče­stvuje više ljudi, već bi svaki poje­di­nac delo­vao kao zasebna firma. Ova okol­nost da uop­šte postoje firme kao sistemi ure­đeni opti­mal­nom kom­bi­na­ci­jom hije­rar­hije i dobro­voljne koo­pe­ra­cije, potiče po Kouzu usled toga što mi živimo u svetu pozi­tiv­nih trans­ak­ci­o­nih tro­škova, odno­sno tro­škova otkri­va­nja i kori­šće­nja infor­ma­cija od zna­čaja za pro­i­zvod­nju nekog pro­fi­ta­bil­nog dobra. Nije­dan poje­di­nac, sam po sebi, nema dovoljno resursa i vre­mena da oba­vlja sve one funk­cije koje su potrebne za pro­duk­tivno kori­šće­nje zna­nja i infor­ma­cija za zado­vo­lja­va­nje potreba dru­gih ljudi. Zato mu je potrebna sarad­nja dru­gih spe­ci­ja­li­zo­va­nih poje­di­naca u okviru firme kao zajed­nice ugo­vora (nexus of contract).

S druge strane, i poro­dica je evo­lu­tivna forma koja je nastala upravo kao poku­šaj da se mini­mi­zuju trans­ak­ci­oni tro­škova života poje­dinca u indi­vi­du­a­li­stič­kom dru­štvu u kome je lišen brige čitave zajed­nice. Patri­jar­halna poro­dica je insti­tu­cija slo­bod­nog i indi­vi­du­a­li­stič­kog dru­štva, a ne zao­sta­log i ple­men­skog, kako veruju mnogi zago­vor­nici "eman­ci­pa­cije". Ona pred­sta­vlja sistem zasno­van, kao i firma, na opti­mal­noj kom­bi­na­ciji hije­rar­hij­skih i koo­pe­ra­tiv­nih režima odnosa, koji ima za funk­ciju da mini­mi­zuje trans­ak­ci­one tro­škove stva­ra­nja moral­nih i inte­lek­tu­al­nih vrlina, pre­nosa kori­snog isku­stva i for­mi­ra­nja ljud­skog i finan­sij­skog kapi­tala. Ver­ti­kalni (hije­rar­hij­ski) obra­zac je svoj­stven za odnos rodi­te­lja prema deci, dok hori­zon­talni koo­pe­ra­tivni obra­zac pre­o­vla­đuje u među­sob­nom odnosu rodi­te­lja. Uspeh poro­dice kao sistema zavisi od opti­malne kom­bi­na­cije ova dva modela, i stoga ne mogu biti uspe­šne one poro­dice u kojima rodi­te­lji ne deluju koo­pe­ra­tivno, niti one u kojima je pore­me­ćen hije­rar­hij­ski pore­dak u odnosu na decu (recimo "ras­pu­šte­nost" ili nepo­slu­šnost same dece)

Kao i svaki drugi eko­nom­ski sistem, tako i poro­dica može biti posma­trana u ključu raci­o­nal­no­sti svo­jih osnov­nih postu­lata. Osnovni orga­ni­za­ci­oni postu­lat patri­jar­halne poro­dice jeste podela rada između rodi­te­lja. Kao i svaki efi­ka­san sistem, i poro­dica mora radi ostva­re­nja većeg broja funk­cija da pri­begne spe­ci­ja­li­za­ciji delat­no­sti. Osnovni eko­nom­ski aksiom jeste da podela rada podiže ste­pen efi­ka­sno­sti kori­šće­nja raspo­lo­ži­vih fak­tora pro­i­zvod­nje i podiže pro­duk­tiv­nost rada. U čuve­nom pri­meru Adama Smita sa fabri­kom igala imamo jed­no­stavno obja­šnje­nje kako jedan isti eko­nom­ski sistem (ista firma, odn­sono sku­pina ljudi) postiže fun­da­men­talno razli­čite rezul­tate u zavi­sno­sti od toga da li svi (eksten­zivno) rade jedan isti posao, ili je svako spe­ci­ja­li­zo­van samo za jedan izo­lo­vani seg­ment pro­i­zvod­nje. Pro­duk­tiv­nost pro­i­zvod­nje igala se sto­ti­nama puta pove­ćava kada razli­čiti rad­nici rade tačno odre­đene, par­ti­ku­larne zadatke: jedan grubo izvlači iglu, drugi je obli­kuje, treći oštri, četvrti samo pakuje itd. Kad bi svi radili sve, niko se ne bi spe­ci­ja­li­zo­vao ni za šta, tj. oba­vljao bi sve aktiv­no­sti sa niskom pro­duk­tiv­no­šću, dok spe­ci­ja­li­za­cija omo­gu­ćava rast pro­duk­tiv­no­sti sva­kog izo­lo­va­nog seg­menta, što u zbiru daje ogro­man rast ukupne produktivnosti.

Isti prin­cip važi i u poro­dič­nom životu, samo što je tu ste­pen podele rada nešto manji nego u Smi­to­voj fabrici igala (pri­vat­noj firmi): imamo samo dva prin­ci­pi­jelna agenta, oca i majku (ovde se, za svrhe ana­lize mogu zane­ma­riti kao egzo­geni neki poten­ci­jalno vrlo kori­sni agenti, poput baba, deda ili tetaka i ujaka). Ako bi i otac i majka poku­ša­vali da isto­vre­meno i grade kari­jeru i vaspi­ta­vaju decu, rezul­tati bi bili (kao što moderno isku­stvo poka­zuje) subop­ti­malni i u jed­nom i u dru­gom domenu, budući da su oba zadatka vrlo slo­žena i zahte­vaju mak­si­mum ener­gije, inte­li­gen­cije i vre­mena, a oni oboje bi u tom slu­čaju, po pri­rodi stvari, mogli bi da posvete samo po polo­vinu svih svo­jih pro­i­zvod­nih inputa pome­nu­tim zada­cima. Dakle, mora posto­jati podela rada, da bi jedi­nična pro­duk­tiv­nost ostva­re­nja svih zada­taka bila veća, i da bi ukupno bla­go­sta­nje poro­dice bilo maksimizovano.

Ali, kako će biti done­sena odluka ko će šta da radi? Ovde dola­zimo do prin­cipa kom­pa­ra­tivne pred­no­sti kao spe­ci­fi­ka­cije i daljeg izo­štra­va­nja prin­cipa podele rada. Prvi eko­nom­sita koji je teo­rij­ski kon­cep­tu­a­li­zo­vao prin­cip kom­pa­ra­tivne pred­no­sti bio je Dej­vid Rikardo, a kasnije su ga usa­vr­šili mnogi drugi eko­no­mi­sti. Osnovni sadr­žaj zakona kom­pa­ra­tivne pred­no­sti jeste da svaki eko­nom­ski agent treba da se bavi samo onom aktiv­no­šću u kojoj ima veću pro­duk­tiv­nost u odnosu na druge agente, a da do nji­ho­vih pro­i­zvoda dođe raz­me­nom viška svog pro­i­zvoda za nji­hove viškove. Rikardo navodi pri­mer dve zemlje, Engle­ske i Por­tu­ga­lije koje trguju suk­nom i vinom. Engle­ska može da pro­i­zvede sukno po znatno nižoj ceni nego Por­tu­ga­lija, dok Por­tu­ga­lija može jef­ti­nije da pro­i­zvede i dopremi na engle­sko trži­šte vino. Oda­tle sledi da Engle­ska treba da pro­i­zvodi samo sukno, a Por­tu­ga­lija samo vino, i da do onog dru­gog pro­i­zvoda treba da dođu među­sob­nom trgo­vi­nom. Osnovna poenta je u tome da će ukupna koli­čina i vina i skuna koje će imati svaka zemlja pona­o­sob biti veća uko­liko se svaka spe­ci­ja­li­zuje za ono u čemu je bolja, nego ako svaka pro­i­zvodi oba, poku­ša­va­jući da bude samo­do­voljna i žrtvu­jući pro­duk­tiv­nost u pro­i­zvod­nji oba resursa. Spe­ci­ja­li­za­cija i slo­bodna trgo­vina pred­sta­vljaju, reč­ni­kom moderne teo­rije igara, igru sa pozi­tiv­nom sumom, to jest igru u kojoj oba uče­snika dobi­jaju, ili je u naj­ma­nju ruku ukupni bilans pozitivan.

Oca i majku u patri­jar­hal­noj poro­dici treba posma­trati upravo ka eko­nom­ske agente koji igraju koo­pe­ra­tivnu igru sa pozi­tiv­nom sumom na osnovu prin­cipa kom­pa­ra­tivne pred­no­sti. Moderno viđe­nje, napro­tiv, polazi od ideje ras­po­dele uloga u poro­dici kao igre sa nul­tom sumom, tj. neko gubi a neko dobija u tačno istom ste­penu. Ako pri­hva­timo patri­jar­halni model, dobija otac, ako ga odba­cimo dobija majka, a ukupna kori­snost u kojoj se poja­vljuju deca, nji­hovi inte­resi i nji­hov razvoj, jeste jedna egzo­gena vari­ja­bla, to jest takva da je mode­li­ra­nje poro­dice ne tan­gira ni na kakav pred­vi­divi način.

Ali, to je pogre­šno vero­va­nje. Otac i majka u tra­di­ci­o­nal­noj poro­dici mak­si­mi­zuju vred­nost dva razli­čita resursa: mate­ri­jal­nog bogat­stva i razvoja na jed­noj, i vaspi­ta­nja i ljud­skog kapi­tala dece na dru­goj strani, a na osnovu svoje rela­tivne ili apso­lutne kom­pa­ra­tivne pred­no­sti u jed­nom ili dru­gom domenu. Kao što je za ukupno bla­go­sta­nja Engle­ske i Por­tu­ga­lije kori­sno da se Engle­ska spe­ci­ja­li­zuje za pro­i­zvod­nju sukna a Por­tu­ga­lija vina, tako je kori­sno i da se otac spe­ci­ja­li­zuje u mak­si­mi­zo­va­nju finan­sij­skog kapi­tala i mesta poro­dice u dru­štvu, a majka u mak­si­mi­za­ciji huma­nog kapi­tala dece i nji­ho­vog pra­vil­nog uzgoja i vaspi­ta­nja. Oboje treba da se spe­ci­ja­li­zuju u onoj obla­sti gde imaju kom­pa­ra­tivnu pred­nost, a da se u oba­vlja­nju druge aktiv­no­sti oslone na part­nera. Time će ukupno bla­go­sta­nje, napre­dak i sreća svih biti unapređeni.

Ovde bi se našoj ana­lizi moglo pri­go­vo­riti na sle­deći način: u redu, potrebna je podela rada, ali zar nije moguće da majka ima kom­pa­ra­tivnu pred­nost u odnosu na oca u kari­jeri? Zar u tom slu­čaju ne bi ona tre­balo da gradi kari­jeru, a otac da uzgaja decu? Odgo­vor je ne, i to iz pro­stog razloga što majka ima APSOLUTNU koma­pra­tivnu pred­nost u uzga­ja­nju dece. To znači da je ona u tom poslu neza­men­ljiva. Čak i da ona može zame­niti muža u poslu van kuće, i čak da u tome može biti uspe­šnija od njega, to još uvek ne znači ništa, jer on UOPŠTE ne može zamenti nju u poslu uzga­ja­nja dece.

Ovo možemo raz­ja­sniti pore­đe­njem sa pri­me­rom iz eko­no­mije, gde je prin­cip apso­lutne kom­pa­ra­tivne pred­no­sti mnogo oči­gled­niji: uzmimo recimo slu­čaj neke velike firme poput Microsoft-a. Bil Gejts je osni­vač i vla­snik firme, i isto­vre­meno idejni tvo­rac svih fir­mi­nih pro­i­zvoda. Pret­po­sta­vimo da on može da radi i posao domara jed­nako dobro, ili možda čak i bolje od svog tre­nut­nog doma­ara. Ali, da li će firma imati kori­sti uko­liko Gejts isko­ri­sti svoju rela­tivnu kom­pa­ra­tivnu pred­nost u odnosu na domara, i počne sam da radi nje­gov posao? Da li bi u tom slu­čaju domar tre­balo da pre­u­zme ulogu direk­tora firme? Oči­gledno je posao direk­tora firme mesto gde je kom­pa­ra­tivna pred­nost Bila Gejtsa u odnosu na domara daleko veća, a po mnogo čemu i apso­lutna, zato što niko drugi, pa ni Gejt­sov domar, ne bi bio u sta­nju da pro­i­zvede i dizaj­nira Win­dows sistem, i nje­gove brojne apli­ka­cije. Gejts ima apso­lutnu kom­pa­ra­tivnu pred­nost na mestu direk­tora svoje firme u odnosu na domara, pa je samim tim sve­jedno da li uz to ima i neku dodatnu, rela­tivnu kom­pa­ra­tivnu pred­nost u oba­vlja­nju posla domara. Pošto su fak­tori pro­i­zvod­nje, uklju­ču­jući i vreme oskudni, to se oni moraju usme­riti kao onim upo­tre­bama u kojima su naj­e­fi­ka­sniji. Zapo­sle­nje Gejtsa kao domara bi pret­sta­vljalo tra­će­nje resursa, bez obzira na to što bi on možda to radio bolje od bilo koga dru­gog, napro­sto zato što su nje­gove spo­sob­no­sti mnogo kori­snije na dru­gom mestu — direk­tor­skom. On mora da ostane direk­tor firme, uko­liko mu je cilj njena eko­nom­ska efikasnost.

Po istom eko­nom­skom prin­cipu je ire­le­vantno da li majka možda ima rela­tivnu kom­pa­ra­tivnu pred­nost u kari­jeri u odnosu na oca, ako već po defi­ni­ciji ima apso­lutnu kom­pa­ra­tivnu pred­nost u odgoju dece. Ukupna kori­snost čitave poro­dice će trpeti uko­liko majka gradi kari­jeru, a deca u kri­tič­noj fazi svog razvoja nemaju majku pored sebe, što može osta­viti vrlo teške posle­dice po nji­hov dalji razvoj. Svaka poro­dica je suo­čena sa trade-off om između finan­sij­skog i psi­hič­kog dohotka, i svaka za sebe odre­đuje opti­ma­lan balans između te dve vrste kori­sno­sti: recimo finan­sij­skog dobitka od maj­či­nog anga­žo­va­nja van kuće, i psi­hič­kog, emo­ci­o­nal­nog i razvoj­nog gubitka za decu od nje­nog stal­nog odsu­stva. Činje­nica da je tra­di­ci­o­nalna pro­ro­dica ovaj kon­flikt rešila na odre­đeni način, i da je to jedina do sada poznata forma mikro­so­ci­jalne orga­ni­za­cije koja je omo­gu­ćila opsta­nak i razvoj slo­bod­nog poje­dinca, sve­doči o tome da je to zai­sta i naj­ra­ci­o­nal­nija forma orga­ni­za­cije, i naj­op­ti­mal­niji pro­na­đeni balans mate­ri­jal­nog i psi­hič­kog dohotka. Mi smo slo­bodni da kori­gu­jemo to evo­lu­ci­ono reše­nje, ali smo onda pri­nu­đeni i da pri­hva­timo posle­dice takve korek­cije, kojima danas u civli­zo­va­nom svetu gle­damo u oči. Nije slu­čajno da posled­njih dese­tak godina povra­tak tra­di­ci­o­nal­nom poro­dič­nom modelu pred­sta­vlja sna­žnu ten­den­ciju u većini zapad­nih društava.

Pošto je podela rada na osnovu kom­pa­ra­tivne pred­no­sti nužna u sva­kom raci­o­nalno ustro­je­nom sistemu, pa i poro­dici, evo­lu­tivna selek­cija i dugo­trajno isku­stvo su ispro­fi­li­sali uloge oba rodi­te­lja, tako da bude ostva­ren mak­si­mum poželj­nih rezul­tata. Tra­di­ci­o­nalne uloge muškarca i žene nisu dakle nastale kao pro­i­zvod dekreta ili slo­bodne volje bilo koje grupe, već su evo­lu­tiv­nom selek­ci­jom utvr­đene kao delovi supe­ri­or­nog obra­sca soci­jalne orga­ni­za­cije koji pruža opti­ma­lan okvir za pre­nos mate­ri­jal­nih vred­no­sti, moral­nih vrlina i huma­nog kapitala.

Zaklju­čak

Kri­ti­ča­rima tra­di­ci­o­nal­nih vred­no­sti zapad­nog dru­štva naša ana­liza poro­dice može izgle­dati kao stra­šna nor­ma­tivna inter­ven­cija u slo­bodu poje­dinca. Ipak, ona to nije. U našoj ana­lizi se pod­ra­zu­meva upravo zajed­nički nor­ma­tivni okvir sa pro­tiv­ni­cima (bar veći­nom njih) tra­di­ci­o­nalne poro­dice. Kaže se – poro­dično bla­go­sta­nje nije sadr­žano samo u finan­sij­skom dobitku i mate­ri­jal­nom nasleđu koje će pre­o­stati deci (mada je i ono vrlo važno), već i u nji­ho­vom pra­vil­nom uzgoju i for­mi­ra­nju na psi­hič­kom, moral­nom i emo­ci­o­nal­nom planu. A za to je uloga majke slična onoj koju ona ima u tra­di­ci­o­nal­noj poro­dici od pre­sud­nog i neza­men­lji­vog zna­čaja. Naša ana­liza samo kaže da ako mak­si­mi­za­ciju vred­no­sti poro­dice posma­tramo na ovaj, nešto širi način, pogubni "indi­vi­du­a­li­zam" i "eman­ci­pa­cija" moder­nog dru­štva će se poka­zati kao oblik degra­di­ra­cije poje­dinca, i uni­šta­va­nja nje­gove ljud­ske i moralne sup­stance. Ne treba smet­nuti s uma da su ne samo moralne vrline i kul­turne navike, već i mnogi oblici zna­nja, zapravo stvar poro­dič­nog nasleđa i uti­caja. Destruk­tivno pomo­dar­stvo savre­me­nog doba, koje uklju­čuje modu samo­hra­nih rodi­te­lja, raz­voda, rastu­ra­nja poro­dica, pro­pa­gande "indi­vi­du­a­li­zma" itd., vodi neve­ro­vat­nom buja­nju kri­mi­no­ge­nih ili sub­ver­ziv­nih pona­ša­nja; krađe, pro­sti­tu­cije, nar­ko­ma­nije, pri­ma­nja soci­jalne pomoći i sl.. Poro­dica je upravo jedini okvir u kome se mogu razviti vrline i pret­po­stavke slo­bod­nog čoveka: pošte­nje, indi­vi­du­a­li­zam, mržnja prema državi, radne i pre­du­zetne navike, respekt prema kul­tur­nim vred­no­stima itd.

Uto­liko je svako slo­bo­dan da se založi za "moderno" shva­ta­nje pro­dice, ili čak njeno rastu­ra­nje, ali on ne može onda da se istvo­rem­neo zalaže i za jača­nje vred­no­sti tra­di­ci­o­nalne poro­dice, već mora da pri­hvati moralnu i kul­turnu dege­ne­ra­ciju moder­nog doba kao zadatu vred­nost, ili bar kao nužnu datost svog izbora.

Valja nagla­siti da moderna soci­ja­li­stička država bla­go­sta­nja uve­liko kumuje i pot­po­maže raz­bi­ja­nju patri­jar­halne poro­dice kao osnovne ćelije slo­bod­nog dru­štva. Šire­njem redi­stri­bu­tiv­nih pro­grama soci­jalne pomoći samo­hra­nim rodi­te­ljima, neza­po­sle­nima, soci­jal­nim slu­ča­je­vima naj­ra­zli­či­ti­jih vrsta, ona samo pod­stiče anti­so­cijlna i kri­mi­no­gena pona­ša­nja, od otvo­re­nog kri­mi­nala do soci­ja­li­stič­kog i redi­stri­bu­tiv­nog men­ta­li­teta. Ume­sto soli­dar­no­sti tra­di­ci­o­nalne poro­dice, savre­meni poje­di­nac biva bla­go­slo­vljen pre­da­tor­skom soli­dar­no­šću moćne, pater­na­li­stičke države koja o tro­šku pore­skih obve­znika finan­sira razne oblike nje­nih pro­tiv­pri­rod­nih i destruk­tiv­nih suro­gata, koji vode eko­nom­skoj, psi­ho­lo­škoj i emo­ci­o­nal­noj dege­ne­ra­ciji. Ume­sto da detinj­stvo bude pro­la­zna faza razvoja poje­dinca pod bud­nim okom rodi­te­lja, koja će ga ospo­so­biti da bude zreo i slo­bo­dan indi­vi­duum, država i biro­kra­tija poje­dinca vide kao večito dete koje zavisi od nje­nih pro­grama, više ceni nju i njene namet­nute i poli­tički korektne man­tre o ovim ili onim "pra­vima" (uvek o tro­šku dru­gih poro­dica i dru­gih poje­di­naca), od rodi­telj­skog auto­ri­teta. Država pod­stiče femi­ni­zam, homo­sek­su­al­nost, bra­ko­lom­stvo iz prin­cipa a ne nužde, i razna druga dege­ne­ra­tivna i devi­jantna pona­ša­nja čija sve­pri­sut­nost i kan­ce­ro­geno meta­sta­zi­ra­nje u moder­nom dru­štvu prete da pot­ko­paju i uni­šte i posled­nje ostatke moral­nih vrlina potreb­nih za život u slo­bod­nom dru­štvu. Ona sti­mu­liše pasiv­nost, infan­ti­li­zam, osla­nja­nje na državu a ne na sebe, pre­zir prema sva­kom auti­o­ri­tetu, koji ide skupa sa nezre­lo­šću i infan­til­no­šću, men­ta­li­tet "hleba i igara" (eksta­zija i tehno-a?), što su sve karak­te­ri­stike svih dege­ne­ri­sa­nih soci­ja­li­stič­kih zajed­nica koje znamo iz isto­rije, sprem­nost da se pri­hvati svaka deli­rična i destruk­tivna soci­jalna dok­trina koja napada teme­lje civli­za­cije (soci­ja­li­zam, eko­lo­ški pokret, femi­ni­zam…), itd..

Oču­va­nje tra­di­ci­o­nalne poro­dice je jedna od pret­po­stavki oču­va­nja moralne i kul­turne infra­struk­ture na kojoj počiva slo­bodno dru­štvo. Napad na patri­jar­halnu poro­dicu je odu­vek bio samo "libe­ral­nom" i "indi­vi­du­a­li­stič­kom" fra­ze­o­lo­gi­jom kamu­fli­rani napad na tra­di­ci­o­nalni libe­ra­li­zam, i pro­mo­cija soci­ja­li­zma i rop­stva poje­dinca u odnosu na državu. Nije slu­čajno da su svi tota­li­tarni režimi u XX veku težili da uni­šte poro­dicu i da lojal­nost poli­tič­kom vođ­stvu učine glav­nim stu­bom iden­ti­teta poje­dinca. Ambi­cija dana­šnjeg zave­re­nič­kog esta­bli­šmenta države bla­go­sta­nja jeste da lojal­nost poro­dič­nom kon­ceptu života podredi lojal­no­sti degenerisano-socijalističkim ide­a­lima infan­til­nih "soci­jal­nih prava" koja garan­tuje država, i poli­tički korekt­nim man­trama "eman­ci­pa­cije". Ljudi koji veruju u slo­bodu poje­dinca treba da shvate da su Hitle­rov i Sta­lji­nov režim u rastu­ra­nju poro­dice na istom zadatku sa moder­nim esta­bli­šmen­tom države bla­go­sta­nja – oni napa­daju auto­no­miju i samo­stal­nost ljudi u odnosu na državu, želeći da poje­dinca pot­čine svo­joj eko­nom­skoj i kul­tur­noj domi­na­ciji, tako što će raski­nuti naj­jaču, naj­pri­rod­niju i naj­ne­ra­ski­di­viju vezu koja ga spaja sa dru­gim poje­din­cima – poro­dičnu, i pre­tvo­riti ga u obični soci­jalni atom koji će lutati u retorti soci­jal­nih inže­njera koji će mu dode­lji­vati soci­jalnu pomoć i nare­đi­vati šta da radi, i iznad svega, šta da misli. Zato je zala­ga­nje za oču­va­nje i obnovu tra­di­ci­o­nalne patri­jar­halne poro­dice jedno libe­ralno i indi­vi­du­a­li­stičko (anti-etatističko) preg­nuće par exelence.

Ivan Jan­ko­vić

http://katalaksija.com/2004/09/26/ekonomsko-opravdanje-patrijarhalne-porodice/