Неопатристичка синтеза- Лазар Нешић

[Guest - . . .-]

Аутор: Лазар Нешић

 

Георгије Флоровски је озбиљан мислилац, а то значи захтеван, дубок и не баш лако читљив. Његова мисао представља неистражено и недочитано море.

Георгије Васиљевич Флоровски рођен је 9. септембра 1893. године у Одеси у тадашњој императорској Русији. Са родитељима и братом Антонијем одлази 1920. године из Русије и настањује се у Софији. Године 1922. Флоровски се жени Ксенијом Ивановом Симоновом и сели у Париз, где је заједно са осталим теолозима емигрантима основао Богословски институт Светог Сергија и ту предаје патристику (1926–1948). Ускоро бива рукоположен у јереја, да би године 1948. отпутовао у САД и постао професор теологије и декан Богословског факултета Светог Владимира (1948–1955). Од 1954. до 1965. године је професор историје Источне Цркве на Богословском факултету на Харварду и истовремено (1962–1965) професор-сарадник на Одсеку за славистику и на Одсеку за богословље Факултета Светог крста (Holy Cross) 1955–1959. Када је отишао са Харварда, Флоровски је предавао од 1965. до 1972. на Одсеку за славистику Универзитета Принстон, где држи предавања од 1964. и постаје гост-саговорник на тему патристике на Богословском семинару Универзитета Принстон од 1962. године и наизменично након повлачења са Универзитета. Умро је у Принстону, Њу Џерси, у 86. години.

БИБЛИОГРАФИЈА

Опус оца Георгија је огроман и вишеслојан, но дели готово исту судбину са делима осталих православних теолога 20. века: разбацаност, некритичка издања, нецеловитост и слично. Позната сабрана дела (Collected works) објављена су у периоду 1972–1979. (томови 1–5) и 1987–1989. године (томови 6–14). Реч је о покушају сакупљања целовитог дела у једну едицију, мада је овај покушај данас све чешће оспораван од стране проучавалаца теологије Флоровског и осећа се хитна потреба за преуређеним издањем. На српски језик је преведено готово све. Наведену едицију чине:

Volume 1: Bible, Church, Tradition

Volume 2: Christianity and Culture

Volume 3: Creation and Redemption

Volume 4: Aspects of Church History

Volume 5: Ways of Russian Theology, Part I

Volume 6: Ways of Russian Theology, Part II

Volume 7: Eastern Fathers of the Fourth Century

Volume 8: Byzantine Fathers of the Fifth Century

Volume 9: Byzantine Fathers of the Sixth to Eight Centuries

Volume 10: Byzantine Ascetic and Spiritual Fathers

Volume 11: Theology and Literature

Volume 12: Philosophy

Volume 13: Ecumenism I: A Doctrinal Approach

Volume 14: Ecumenism II: An Historical Approach

НЕОПАТРИСТИЧКА СИНТЕЗА Г. ФЛОРОВСКОГ: ПУТЕВИ И СТРАНПУТИЦЕ

Георгије Флоровски је озбиљан мислилац, а то значи захтеван, дубок и не баш лако читљив. Његова мисао представља неистражено и недочитано море. Много је тема, проблема, откривења и недоумица у његовој теологији. Ипак, оно што данас зовемо неопатристичком синтезом налази се у центру разматрања савремених теолога. О томе је много писано. Шта значи поменута синтагма? Према Флоровском, уколико упростимо ствари, „неопатристичка синтеза би требало да обухвата нешто више од пуког копирања отаца и цитатологије. Она заиста треба да буде синтеза, дакле, стваралачки поступак: мора бити отачка, верна речима и животима отаца. Истовремено, она мора бити нова и савремена, будући да се обраћа једном сасвим новом и другачијем свету. Укратко речено: савременом свету – преко живе речи теологије – приопштити древно искуство живота у Христу.“ Тако је (у теорији) мислио Флоровски. Наравно, ово ће донети извесне добре резултате у самој пракси богословствовања: отвориће нове, свеже просторе за мишљење. На жалост, после осам деценија прича почиње и да посустаје. Иако је могуће да се многи не сложе са оним што следи, синтеза оца Флоровског испољава и извесне слабости у пракси.

Прва ствар је апсолутизација. Пре свега апсолутизовање метода неопатристичке синтезе, као јединог и неприкосновеног кључа за разумевање, како хришћанске старине, тако и савременог света. Данас готово да нема богословског рада који не почиње позивањем на неопатристику и њене идеје. Штавише, она се проглашава јединим исправним мерилом богословствовања. Но, у теологији свака апсолутизација води идеализацији, а на крају пута чека нас идеологија.

Друго је (не мање битно) фундаменталистичко читање патристике. Реч „фундаменталистичко“ сликовито означава буквализам и искључивост у тумачењу и разумевању патристичке књижевности, без узимања у обзир ширег контекста прошлости и (посебно) садашњости. Онога што је било некада и како сада јесте. Овакво читање фаворизује једну теологију на уштрб друге (нпр. чувено, а истовремено неозбиљно, супротстављање онтологије и етике), те једну еклисиологију супротставља другој (терапеутско-подвижничка vs евхаристијско-есхатолошка). У овим случајевима фундаменталистичко читање искључује праву синтезу, тј. могућу комплементарност двеју вештачки наметнутих супротстављености.

Треће је несавремени језик и идиоматика теологије у савременом свету. Повратак оцима не сме бити пуко одржавање и вештачка реанимација појмовног система патристичке литературе. Многи појмови темељци патристичког доба данас хришћанину и човеку готово ништа не значе. Уместо реанимације појмовног апарата древности, теологија мора говорити у савременом идиому. Неопатристичка синтеза је мало урадила на овом пољу, на првом месту зато што се чини да њен концепт не пружа такве могућности.

Четврто је идеологизација. Неопатристичка синтеза је окоштала и постепено се претворила у теорију, што Флоровски тешко да је желео. Од теорије ни идеологија није далеко. Као скуп теолошких система, појмова и херменеутичких метода читања битних текстова хришћанства, неопатристичкој синтези прети што и свакој књишкој ствари: затвореност за живот. Пасивност и ирационалност. Неспремност за драму сусрета са Другим и другима. Напросто, теологија мора да дише и њено затварање у системе значи окамењеност. Укоченост, а на крају и потпуну нерелевантност и неактуелност.

Пето је недостатак рада на разумевању Предања. Ако је Предање Цркве живот у Светом Духу и непрекидно оживљавање стања учмалости и сивила, те има егзистенцијални карактер (а до тога, макар теоријски, Флоровски итекако држи), ниједна метода богословља (чак ни оно што бисмо звали повратак Оцима) не сме и не може бити апсолутизована, идеологизована и фундаментализована. У том случају имамо проблема са прекидом живе креативности, у крајњој линији – проблема са самим животом.

Сума гласи: циљ будуће теологије (а чини се да је свака истинска теологија таква, наиме, теологија будућности) јесте (парафразирајмо парадоксалне речи једног вредног српског мислиоца): вратити се тамо где се никада није било. Тамо где се тек може бити и богословствовати. У нешто сасвим ново. То опет значи: ка Светотројичном и Триипостасном Богу Цркве, као стално Другом и Новом. То захтева труд и напор. Мукотрпно стваралаштво и преиспитивање. Оце Цркве и њихову мисао тек треба озбиљно прочитати и разумети. Живот се не може преписивати, па тако ни теологија. Зато ће мера теологије и њене речи увек и изнова бити сам живот у Христу. Верујемо да је ка овоме (колико му је то живот смртника омогућавао) тежио и сâм Георгије Флоровски.

 

 

Извор: Православље.рс

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Vaske]

Пошто поуздано знам да Православље не читају само теолози и дргу стручњаци .smesko.  мислим да је овај лакијев критички приступ јако добар, а биће вјероватно и плодан, то јест сачуваће многе "лаике" од, како ја волим рећи, синдрома једне прочитане књиге.

Данс људи колико год су гладни духовног толико и "немају времена" за читање, па прочитају једну књигу и ту се завршава, а самом прочитаном штиву даје се статус светог писма. То неје везано само за хрићане и хришћанску литературу, видим тако људи читају и оног веселог Ошо-а итд.  .smesko.

 

Е сад, што се самог текста тиче, остало је помало нејасно да ли су странпутице неопатристике директан производ оца Флоровског или су последица, што би Балти рекао, епигонства у теологији.

 

И још јадна ствар ми је запала за око, а ради се о томе да у неопатристици имамо појаву буквалистичког  и неконтекстуалног читња, а на другом мјесту долази својеврсно упозорење 

Као скуп теолошких система, појмова и херменеутичких метода читања битних текстова хришћанства, неопатристичкој синтези прети што и свакој књишкој ствари: затвореност за живот.

 

Моје питање је, с обзиром на горе наведено и болдовано у цитату, колико је уопште унутар неопатристичке синтезе заживјела херменеутика и није ли она једини излаз из странпутица неоптристике. Овде видимо да се и она означава као могућа затвореност унутар апсолутизација метода, па се питам од куда и како кренути? 

[Ламех]

Слажем се са тобом Васке. Као неопатристику заменимо херменеутиком, јесмо ли шта постигли? Да ли смо једно златно теле, које то није нужно морало бити, заменили другим које то не мора нужно да буде?

Негде ми се чини да, читајући нашу боглословску литературу, чинимо две ствари. Прва да метод(е) који је прихваћен у многим друштвеним наукама користимо са изворним циљем да отворимо пут ка дијалогу са писцима онога што читамо (св. оцима) и полако, неприметно, тај метод не само да са места периферног вида долази у фокус него га често апсолутизујемо прихватајући све речи, термине тог метода. А да ли иза тога кријемо у ствари то да се са текстом нисмо ни сусрели? Да смо само загребали површину?

Друга ствар је да са једне стране претходницима, уколико нађемо омашке, бацамо у понор све што је тај могао рећи, написати; са друге стране ти претходници или њихови епигони одмах ударе исто то на оне који било какву критику изнесу. Другим речима, је ли нам критика коју упућујемо једни другима искрена и добронамерна?

И на крају Васкетово питање; шта сад?

[Vaske]

@@Ламех,

 

 Не знам колико смо се разумјели, ја управо, ајде да кажем тако, инсистирам на херменутици али, опет, не на начин да се то узима као замјена за неопатристику, већ да сама неопатристика мора да буде херменеутика. Јер ако није, сама идеја повратка Оцима постаје спорна, то јест тек онда пријети затварање, буквализам, неконтекстуалност итд. Међутим, у Лазаревом тексту и сама херменутика, чини се, постаје спорна, то јест и она као таква пријети затварању. Мени је то нејасно. Све што је горе наведено као странпутица указује управо на недостатак херменеутичког приступа. А с друге стране сам излазак из тога или како Оце учинити актуелним, опет, не знам како учинити изаван саме херменеутике. И шта значи то херменеутику као метод апсолутизовати. Јер она је сама по себи апсолитна и то не на начин да све има у савршеном систему и да има послењу ријеч, већ њена апсолутност се огледа управо у три тачке на којима инсистира. А да не наводим то да се унутар ње тумач и тумачено мисли истовремено, што свакако сам приступ чува од затварања у, како аутор каже, теорију, то јест ситуира саму мисао изван реалног живота. 

Моје питање шта садсе односило на то да ако бјежимо од система, а притом доводимо у питање и саму херменеутику, онда стварно остаје нејасно куда и како са мишљењем.

[JESSY]

...браво за Лазара Нешића..... :bla:

[N.Petrovic]

Mislim da je Lazarova misao ovde veoma vazna jer pokrece jedan kriticki stav u vezi sa neopatristikom, nesto sto nasem bogoslovlju hvali. Druga je prica medju Grckim teolozima, dogmticarima i mnogim Episkopima koji je nazivaju postotackom, novoVaalamskom i ``oblacnom`` teologijom. 

 

Postoje zaista ozbiljni radovi i kritike ove nove teologije koja je, izgleda, u modi kod nas, radovi u kojima se objasnjava njena zasnovanost na nemackom idealizmu. Razmislite malo o tome. 

 

Pojmovi kao: ontologija licnosti, baptisticka teologija, objasnjavanje eklisiologije i antropologije Trijadologijom a ne Hristologijom, evharistijska eklisiologija... imaju svoje korene u Nemackom Idealizmu i nemaju nikakvog korena u Pravoslavlju iako se ponekad poziva na Svetootacko predanje. 

 

Drago mi je i nadam se da cete se, kao mladi teolozi, malo vise pozabaviti ovim pitanjem. Imam dosta tekstova vezanih za ovu temu ali su na Grckom pa ne bih da ih postavljam. 

 

Zamolio bih samo sve vas da procitate jedan, malo duzi,  tekst koji je preveden na Engleski bas u vezi kritika postotacke teologije. Kada se javlja, ko je zacetnik i kako se razvijala zadnjih vekova. Tekst je izuzetan i drago bi mi bilo da se teolozi jave sa komentarima posle citanja. 

 

Ceo tekst nije delo samo jednog teologa, profesora ili Episkopa kojih ima u tekstu vec je skup radova na tu temu. 

 

 

http://www.scribd.com/doc/141359177/English-1

 

 Ostali tekstovi koje imam na eng. su:

Baptisticka( krstenjska) teologija:  http://www.oodegr.com/english/ekklisia/bapt_theol1.htm

 

Postotacka teologija.... Ep. Jeroteos Nafpaktski http://www.oodegr.com/english/ekklisia/bapt_theol1.htm

[Лазар Нешић]

Овде се баш закувало, драго ми је ...

Сутра ћу одговарати свима посебно, баш сте добре ствари написали.

[Александар Милојков]

Лаки, ја немам шта да додам. Само дакажем - одлично.

[Александар Милојков]

Pojmovi kao: ontologija licnosti, baptisticka teologija, objasnjavanje eklisiologije i antropologije Trijadologijom a ne Hristologijom, evharistijska eklisiologija... imaju svoje korene u Nemackom Idealizmu i nemaju nikakvog korena u Pravoslavlju iako se ponekad poziva na Svetootacko predanje. 

 

Нема везе то са појмовима. И Свети оци су итекако користили појмове философије свога времена. Битан је садржај појма. 

[N.Petrovic]

Jedan deo iz omilije Ep. Jeroteosa Nafpaktskog. Preveo sam deo teksta, nestizuci da ga zavrsim. Ubi me lenjost.

 

U neprevedenom delu se govoru o neprihvatljivosti pojma `` zajednica licnosti`` i o `` evharistijskoj eklisiologiji`` i nemogcnoscu odvajanja Evharistije od Crkve i celokupnog Pravoslavlja.  

 

`` Ne cini Evharistija Crkvu da bude Crkva, nego Crkva cini Evharistiju da bude Evharistija``- o. Janis Romanidis.

 

 

 

1. 3. Prilagodjavanje postotacke teologije savremenoj teoloskoj misli

 

Kao sto smo naveli, osnova postotacke teologije se pojavila pre vise godina i neznatno se prenosila i na nasu zemlju sa prevodima postotackih dela na nas jezik, ali u poslednje vreme je govor o njoj povecan jer je udarila na narodnu Crkvenu svest. Bez da apsolutizujem stvari i stanje, ogranicicu se dokazujuci neka karakteristicna ucenja koja je takodje ispitivao i o. Janis Romanidis( dr.prof. Dogmatike u Atini i prof. Filozofije na Harvardu) i sa kojima je bio saglasan i o.Georgios Florofski.

Prvi postotacki stav, koji se ne moze primetiti u celom Biblijsko-Otackom Predanju, je to da se Eklisiologija i Antropologija tumace na osnovu Trijadologije a ne Hristologije. Postoji jedna sklonost danas, da se govori o Trijadologiji, a ne o Hristologiji, primecuje o. Florofski. Otac Romanidis u svom pismu o.Florofskom pise: Vase opisivanje zelje nekih ucenih Grka da upotrebljavaju Trijadologiju umesto postojece Hristologije je samo pokazatelj njihove kratkovidosti. (1)

Medjutim Crkva je telo Hristovo i covek sa svojim stvaralastvom je ikona Logosa. Znamo da je Hristos glava Crkve i izvor stvaranja coveka, ali i da se Njime preporodio covek, zbog cega se i ovaplotilo Drugo Lice Svete Trojice. Naravno da se Hristos nikad nije odvojio od Oca i Duha Svetoga jer je zajednicka sustina i energija Trojicnoga Boga, ali Hristos je glava Crkve i kroz Njega poznajemo Oca i Duha Svetoga, kao sto je i Sam rekao: Ko je vidio mene, vidio je Oca; pa kako ti govoris : Pokazi nam oca? Zar ne verujes da sam ja u Ocu i Otac u meni? ( JOV. 14. 9-10) Tako ne moze niko praviti analogije izmedju Crkve, coveka i Trojicnog Boga. Hristologijom tumacimo Eklisiologiju i Antropologiju.

Apostol Pavle kaze da je Hristos Ikona Boga nevidljivoga (2Kor 4.4) i na drugom mestu: Koji je ikona Boga nevidljivoga, Prvorodjeni prije svake tvari. Jer Njime bi sazdano sve, sto je na nebesima i sto je na zemlji, sto je vidljivo i sto je nevidljivo, bili prijestoli ili gospodstva ili nacalstva ili vlasti: sve je Njime i za Njega sazdano ( Kol 1. 15-16).

Tako, Hristos je ikona Boga Oca, kroz Njega je sve stvoreno. On je Glava Tela Crkve i Njime je izvrseno spasenje i oprostaj grehova. Covek je ikona Hrista, dakle ikona Ikone, dakle izgradnja coveka je Hristoloska samim tim i njegovo sazrevanje je istovremeno Ohristovljenje jer treba da : nosi sliku nebeskoga ( 1Kor. 15.49) i da dodje: u mjeru rasta punoce Hristove(Efes.4.13) zato da : Ne budemo vise mala deca.. (Efes. 4.14). Dakle Hristos je covekov ``izvor`` i njegova predodredjenost je Hristoloska, da se ujedini sa Njim i Njime sa Ocem i Svetim Duhom. Dakle Hristom se tumaci covek i njegovo duhovno sazrevanje.

 

II

 

 

Suocavajuci se sa Arijem, sv.Atanasije Veliki uci da je samo Logos, Drugo Lice Svete Trojice, po prirodi Ikona Bozja dok su ljudi po blagodati a ne po prirodi ikone Bozje. U svojim delima protiv Arijanaca, cesto navodi da je Logos istinska Ikona Boga, sto je u saglasnosti sa Ap. Pavlom, kao sto smo videli. U jednom trenutku kaze da Logos `` nepromenjiva Ikona , nepromenjivoga Boga jeste.`` (3) Na drugom mestu kaze da Logos `` nije stvoren, niti tvorevina, ali sama Rec i ikona Oceve sustine`` ( str 404) i drugde `` istinska Ikona Oceve sustine`` (str 50)

Na drugome mestu Atanasije Veliki podvlaci istinu da je samo Logos ikona Oca te smo i ki postali ikone zbog toga sto je Logos istinska ikona. To je konkretno vidljivo iz odgovora Arijancima: `` Kako onda da od svih ovih bica, samo Sin Jedinorodni i Logos i Mudrost jeste? I kako to da medju bicima slicnim Ocu samo je On Ikona? ``. U nastavku, navodeci citate iz Svetog Pisma, po kojima trebamo biti milostivi kao Otac nas Nebeski, i da budemo podrazavaoci Boga hodajuci u ljubavi kao sto nas je i Hristos zavoleo pise: ... uporedjenje Gospoda sa sinovima Bozjim; O Njemu da jedini Ikona i Priroda Oca jeste. Jer kao po ikoni rodjen, i ikonu i slavu Boga otkriva....

Iz ovih izvoda iz dela sv. Atanasija Velikog vidimo da je jedina, po prirodi ikona Boga Oca, sam Logos, dok smo mi ljudi, po blagodati ikone Boga i to zahvaljujuci pokazanoj nam ikoni i slavi Boga Logosa koji se za nas ovaplotio. Iz ovoga mozemo shvatiti da je Hristologija osnova antropologije.

Druga postotacka teologija je je teorija`` ontologije licnosti`` Ova tvrdnja je postotacka iz vise razloga.

Pre svega Oci Crkve odbacuju ontologiju koju poistovecuju sa metafizikom, i osudjena je od Crkve sto se moze videti u Sinodiku Pravoslavlja. Teologija Svete Trojice zasniva se na otkrivenjskom iskustvu bogonosnih Proroka, Apostola i Otaca a ne na filozofiji i rasudjivanju jeretika. Karakteristicno je da su Arijanci, umesto da govore o Trojicnom Bogu, koristili osnove Grke filozofije, dok su se Oci ( Atanasje Veliki i Kapadokijci) koristoli svojim licnim iskustvom i iskustvom Proroka i Apostola i zato su koristli citate iz Svetog Pisma da bi pobili jereticka shvatanja.

Tako sveti Oci govore o Licima Svete Trojice usled pojave Modalistickog i Dinamickog Monarhizma, koji su se pojavili u to vreme i ti pokreti su ucili o projavljanju Boga na tri nacina ( prosopia – maske) tj, Savelijanizam ili Modalisticki Monarhizam, i da su Logos i Sveti Duh energije Oca ( Dinamicki Monarhizam). Tako su Oci ucili o teologiji `` Trisvetost jednog Bozanastva`` a ne crpli ucenje iz filozofije. Oci nikada nisu tvrdili da lice ipostazuje prirodu-sustinu, niti da je lice nacin postojanja prirode- sustine, kako je tvrdio Savelije koji je bio Modalisticki Monarhista, vec su naglasavali da su ipostasne osobine( nerodjenje, rodjenje, ishodjenje) nacin postojanja lica. Nikada nisu tvrdili da lice- ipostas proizilazi iz sustine, jer se Lice sastoji od sustine i licnih idioma.

Dakle, sveti Oci nikada nisu povezivali prirodu sa potrebom ( neophodnost) da bi u nastavku povezali zelju – volju sa licnoscu., kao sto to tvrde savremeni teolozi koristeci se filozofskim stohazmom. Crkveni Oci, svi do jednog, uce da ``po prirodi`` ne znaci `` po potrebi( neophodnosti)`` i da su energija i volja svojstvo prirode ( a ne licnosti) i da se htenje razlikuje od prirodne volje.

Ovo znaci da tvrdnje savremenih teologa, da se sloboda licnosti vrednuje zato sto prevazilazi nuznost prirode, i da se priroda sjedinjuje sa potrebom i volja sa licnoscu, nemaju oslonca u otackoj teologiji. Dakle stav da Oci « ono sto svedoce je sloboda Boga od svog bozanstva, mogucnost da se ovaploti da postoji na ljudski nacin, slobodan od svakog predodredjenja

kako bozanstva tako i ljudskosti» ( X. Janara : Sest filozofskih slika - str 78) i stav da « slobodna zelja Oca jeste to odakle izvire Trojicna ipostas i na njoj se temelji sustina Svete Trojice» ( m. Zizioulas: Predavanja Hriscanske Dogmatike- str 111) i « znacenje volje ( covecije) upravo ima znacenje izbora» jesu neprihvatljive sa stanovista pravoslavne teologije. To zato sto su Oci sjedinjavali zelju-volju sa prirodom, odakle vidimo da postoji jedna zelja i jedna volja u Bogu, i prave jasno razgranicavanje izmedju zelje-volje i htenja.

I jos Oci Crkve objasnjavaju coveka kao ikonu Logosa i nisu vrsili filozofske avalize o covecjoj licnosti analogijom Svete Trojice, odbacujuci analogia entis kao metafizicku, naglasavajuci da ne postoji analogija izmedju stvorenog i nestvorenog. ( Andrew Sopko , Prophet of Roman orthodoxy the Theology of John Romanides. Str 147-150). Takozvana `` ontologija licnosti`` sa istovremenim nipodastavanjem isihastickog zivota, jeste postotacki stav jer ne poznaje i odbacuje odvajanje izmedju psiho-somatskog i duhovog coveka, kao sto Ap. Pavle navodi ( Gal. 5, 17-18; 1Kor. 3,1-3)  ...............

 

 

http://paterikiparadosi.blogspot.no/2013/01/blog-post.html

[Александар Милојков]

Pojmovi kao: ontologija licnosti, baptisticka teologija, objasnjavanje eklisiologije i antropologije Trijadologijom a ne Hristologijom, evharistijska eklisiologija...

 

Можеш ли да нам мало појасниш ту антропологију и еклисиологију која се заснива на Христологији, а не на Тријадологији? Колико се ја разумем, Христологија и Тријадологија у еклисиологији и антропологији иду заједно. Односно, Христологија је conditio sine qua  non за тријадолошко утемељење еклисиологије и антропологије. 

 

Затим, ако суштина Цркве није Евхаристија (Света Литургија), шта је онда? Каква је веза између Христологије и евхаристијске еклисиологије? Ако еклисиологија није евхаристијска, како је онда Црква Тело Христово?

[Биљана]

@,

Васке је у првом посту питао оно шта сам и ја хтјела и објаснио уствари оно шта је мене интересовало!  

[N.Petrovic]

Можеш ли да нам мало појасниш ту антропологију и еклисиологију која се заснива на Христологији, а не на Тријадологији?

 

Objasnio je Episkop u postu gore.

 

 

 

Затим, ако суштина Цркве није Евхаристија (Света Литургија), шта је онда?

 

Niko ne kaze da Evharistija nije sustina Crkve, ali da se ne moze gledati odvojeno od nje. A Crkva ne obuhvata samo Evharistiju.

 

 

 

 

Ако еклисиологија није евхаристијска, како је онда Црква Тело Христово?

 

Odgovor je u gornjem postu.

[Александар Милојков]

Objasnio je Episkop u postu gore.

 

Мени ништа горе није јасно.

 

Niko ne kaze da Evharistija nije sustina Crkve, ali da se ne moze gledati odvojeno od nje. A Crkva ne obuhvata samo Evharistiju.

 

 

Евхаристијска еклисиологија ни не прави такве расцепе. Ја то нигде нисам ни чуо ни прочитао.

[Ламех]

Још једно питање; ако "повратак оцима" постаје споран због могућности затварања, буквализма, неконтекстуалности и шта је Васке навео у свом посту - моје питање је да ли је он као такав споран  или га ми оспоравамо својим тумачњењем самог повратка оцима? (ценим да је Васке због ове дилеме имао на уму херменеутику, ако ја добро разумем ствари и појмове)

 

Имам утисак (не везан за Лазаров чланак који сам већ читао и који ми је супер) да се повратак оцима услед развоја те мисли Флоровског претворио у још један од метода читања светоотачких текстова, да је од стране теолога за то прокламован па се сада као метод оспорава или можда боље редефинише, преиспитује и сл. При том мислим да је, бар мене на то асоцира флоскула, повратак оцима више позив који може да значи све а може и да не значи ништа. Значи све, јер је позив, крик хришћана да се тргну из комформизма, учмалости, самодовољности и живе подвижнички како су и оци живели. Као продукт тога јавиће се и мисао слична и смела као отачка. Не значи ништа, јер је то само позив није метод, није начин - не прејудицира ништа.