Неопатристичка синтеза- Лазар Нешић

[Александар Милојков]

Ako je suvisno pitanje prastajte , pitam se da li je moguce do odgovora na ovakva pitanja doci a da se ne osamis i udjes u jedno stanje tihovanja i konstantnog Bogomislija.

 

Ја се ипак не бих осамљивао. Покушаћемо да до одговора дођемо у заједици - у Цркви. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ја се ипак не бих осамљивао. Покушаћемо да до одговора дођемо у заједици - у Цркви.

Da bez dvojbe sam covek do ovakvog odgovora ne moze doci nisam mislio na to da ce osama da donese kompletne odgovore vec delove jedne celine tj. zajednice gde ce ono sto se radjalo u osami zaziveti ili barem proveriti u Telu.

Kombinacija jednog i drugog je po meni najboljsha.

[Ламех]

Kada postoji ono Sv. ispred imena onoga koji je rekao neku stvar, verujem da je Hristocentricno. Ako ne postoji Sv. a taj se poziva na one koji imaju Sv.i uci saglasno sa tim, opet verujem. Ne verujem kada se covek sam uplice, i zaplice trudeci se svojim umom da pozna i cak, uci druge o spasenju a egoizam mu u crveno i svi koji se ne slazu sa njim su ili ziloti ili neprijatelji Crkve. Kako ti zakljucujes?

 

Прочитао сам Целингидиса. То што он иниситира на богонадахнутости отаца или то да су они богоносни и свети, заиста код теолога који се проглашавају за пост-патристичке нисам видео да то одбацују. То што неко чита протестанстке теологе и усваја неке њихове аргументе да би потврдио свој став или сагледао боље исти свој став не видим да је јерес само по себи или заблуда. Па мислиш да нпр. св. Василије није читао шта је Евномије писао? Аполинарију Лаодикијском пише тражећи од њега савет. Оно на чему се инистира данас у теологији јесте могућност да са и из других, опширнијих извора, податка проникнемо у речи и мисао нпр. св. Максима. Нико није доводио у питање светост или богословље св. Маскима или било ког другог оца. То је накнадно и погрешно учитавање.

По чему неко ко се позива на светог јесте нужно у праву? Монофизити се позивају на св. Кирила, чак га више цитирају него ми па и многи цитати, условно, иду њима у корист. Дакле, неко греши. Или ћеш у Добротољубљу наћи поуке аве Евагрија који је осуђен на Вас. сабору, дакле далеко је од предзнака свети, па се ето чита и не избацуије се из Добротољубља. Нису ли онда и те његове изреке које нису спорен плод његовог умовања?

Слажем се са тобом да свако ко ставља себе испред било кога и које острашћен а намеће себе као учитељ побожности и благочешћа не може бити мерило. Али осуђивање других за екуменисте, пост-патирстичаре или како год, по чему се разликује и по чему је побожније од осуда са друге стране за зилотизам и сл? Овде у расправи и јесте наведено управо то да такви ставови, са које год стране долазили јесу супротни ономе што је Флоровски назвао повратак оцима. И заиста нико не мисли да је измислио топлу воду што се бави богословљем отаца уз став пре мене није било оваквих генијалаца као што сам ја.

[Ламех]

Мислим да је то посебна тема, одкуд то да хришћане више уопште не занима хришћанска мисао. И ту засигурно као главне кривце не бих узимао теологе. Духовна лењост је напросто карактерна црта савременог човјека, а управо то, по мени, и пријети да ће теологија остати само у уским круговима, како кажеш.

 

Што се тиче односа према Оцима, мислим да је бављење теологијом са циљем да и сам једног дана будеш Отац, некако ретардирано, у сваком случају промашено у старту.  Али ако то бити као Оци, значи преузети на себе захтјев који су преузели и они на себе, онда је то ок. Шта знам, ево видиш како Петровић пише, по томе гледано Оци су требали само да констатују како је комплетна мисао њиховог времена, а која се темељила у античкој философији само  једно тјелосно мудровање и ајд здраво. Међутим знамо да није било тако, да се нису затварали у нека мантрања већ излазили у сусрет, у дијалог, у искуство мишљења уопште. Само захваљујући томе њихова мисао је била актуелна и икуство вјере и живота у Христу је постало доступно свакоме.

Е сад што се тиче управо те доступности и поменутих бакица, радника итд. мислим да је данас претјерано постављати пред теологе захтјев да на прву буду разумљиви за горе поменуте. Супротставити се академизму на начин да мишљење није резервисано само за катедру је ок али то не значи да се у мишљење или теологију о којој овде говоримо може улазити тек тако, ниодкуда. Ту се опет враћамо на ону духовну лењост. За бакице и други прост народ гладан конкретне поуке ту је свештеник да је "преведе" и учини је примјерном за онога коме је даје, а теолог, по мени, треба да пише за оне који и сами властитим мишљењем улазе у теологију.

Скоро са свиме што си написао се потпуно слажем. Поготово са дијагнозом духовне лењости. Погрешно сам нагласио да је супротност академизму описивање теологије бакицама и радницима. Мислио сам на то и да конкретне поуке морају у себи да носе лепоту богословља. Ево, помињани старци нису ли они давали конкретне поуке које ми данас препознајемо као теологију и то какву?

или зар нису оци управо на проповеди у Цркви узносили врло често најлепше бисере теологије?

С тим да ако под духовном лењошћу подразумеваш и лењост свештеника да "преведе", онда немам шта додати.

[Ламех]

Да, колико је нововековна философија, хтела то или не, у ствари инсипирсана теологијом макар стваљајући испред тога негативни предзнак?

[Лазар Нешић]

Да, колико је нововековна философија, хтела то или не, у ствари инсипирсана теологијом

Много! Ево има већ 10 година како се на Западу, посебно у Француској и САД, пише о "теолошком заокрету" у континенталној философији. Пре свега, захваљујући снажној мисли западних теолога 20. века, али и руске религиозне философије. Мало ли је?

Али, много је занимљивија прича о обрнутом утицају - философије на теологију.

[Vaske]

С тим да ако под духовном лењошћу подразумеваш и лењост свештеника да "преведе", онда немам шта додати.

Да подразумјевам и то али и неспособност услед властите неупућености и незаинтересованости. Стим да немам намјеру да улазим у генерализацију, ту ипак има свега и сасвим супротно од тога.

 

Што се тиче пероповједи свакако да је било и биће и унутар ње самих бисера теологије како кажеш, то нисам имао намјеру да искључим истичући свештенике као некакве посреднике између теолога и оних хришћана којима није баш до теологије на тај начин. Баш о том дијелу, најдубље теологије унутар конкретних пока се и креије негдје суштина теопоетике о којој смо причали на другим темема.Међутим, суштина онога што сам желио рећи је у томе да се теологија унутар црквеног живота не може одвијати у смислу активни теолози доносе истину пасивним вјерницима. Ако се нека проповијед и догоди као бисер теологије, то је захваљујући подједнако и проповједнику и онима који ма се проповједа, јер су се препознали у истини.