Оптински новомученици 1993-2013

[Маша]

                                      --- Оптински Новомученици ---

+ Иконописац Павле Бусалаев сећа се свог последњег разговора са о.Василијем: '' Пред Пасху 1993.г. био сам сломљен од невероватних искушења која су се свалила на мене. Испричао сам о њима о.Василију и упитао га: '' Реци, откуда толико мржње и неизрециве злобе? ''. Отац Василије је био спокојан и одговорио је монашки – речима светих Отаца: '' Ти знаш како је казано, свако ко љуби Бога, дужан је да се лично сусретне са духовима зла. И речено је то не само за свете, већ и за обичне људе, као што смо ти и ја. '' Тада сам се успокојио и нисам запамтио мисао која ме је поразила, јер је о.Василије учинио покрет руком, који је означавао покрет усхођења, и укратко рекао оно што бих вам ја могао пренети овако: сваки који љуби Бога, дужан је да се лично сусретне са духовима зла. И што је силнија љубав, то је љућа борба, док на највишој тачки те нарастајуће борбе на бој са човеком који воли Бога, не изађе главни дух ада – сатана. ''

+ Монашки дневник о.Василија био је отворен на страници на којој је писало: '' Духом Светим ми познајемо Бога. То је нови, нама непознати орган, дат нам од Господа за познање Његове љубави и Његове благости. То је неко ново око, ново ухо, за виђење невидљивог и за слушање нечујног.

То је као кад би ти дали крила и рекли: а сада можеш летети по целој васељени.

Дух Свети, то су крила душе. ''

+ Отац Василије је имао обичај да пажљиво напише у дневнику од ког аутора је узет овај или онај цитат. Но, оспод једног текста нема потписа аутора и изгледа као да је то лични текст:

'' Молим вас да ме не задржавате привременом љубављу, оставите ме да будем храна зверима, да бих могао доћи к Богу. Пшеница Божија сам, зубима звери самлевена, како бих чисти хлеб Богу принео. ''

+ То је древни начин на који делује зло – изазвати шок и сломити човека, како би он живео '' дрхтећи и стењући ''.

+ Десило се нешто огромно, што није могло да се смести у мене. Умрети на Пасху, пола сата после причешћа, и умрети на послушању у своме манастиру, као мученик за Христа, о таквој смрти је могуће само маштати. То је било далеко више од обичне смрти, да су ми саме од себе потекле сузе. Осећало се да је Господ веома близу, а Његова љубав излила се на нас тако изобилно, да је тешко било сместити је у себе. Као што душа грешника ослепи од Божије светлости, тако је и моја грешна душа ослепела и изнемогла од преизобиља љубави Божије.

+ Из искуства стеченог на раду у Цркви, он је већ знао: смирење уме да чека, а гордост је гневљива.

+ '' Све нас Господ обасипа незаслуженим даровима '', рекао је један јеромонах на проповеди у Оптини. '' Но, нисмо ли ми слични оној десеторици јеванђелских губаваца, од којих се само један вратио да захвали Господу за исцељење? '' Живот монаха Трофима је био радосно благодарење Господу за Његове велике дарове: православну веру, монаштво и особити дар – Оптину пустињу. '' Многи стреме ка Атону, у Дивјејево или у Кијево – Печерску Лавру, а за мене је овде и Лавра, и Дивјејево, и Атон '', говорио је монах Трофим о Оптини пустињи.

+ Јеромонах Максим, у то врме монах, сећа се: '' На Пасху 1993.г.у храму је било бучно од мноштва света, и ја нисам могао то да издржим па сам ушао у олтар. Монах Трофим је прислуживао у олтару, и угледавши ме, упитао:

- Зашто си овде?

- Молитва не иде – пожалио сам се.

- Радуј се! Онда ће и молтва кренути. ''

Избројано је да се та реч '' Радуј се! '' употребљава у Новом Завету 365 пута, колики је и број дана у години.

+ '' Затвор, то је манастир ђавола '', рекао је Трофим. '' Све је као код нас, само наопако; код нас уче смирењу, а тамо – гордости. ''

+ Свакоме ко зна чин истеривања демона, јасно је да монах Трофим наравно није чинодејствовао. Међутим, његов рат са демонима био је на живот и смрт, јер их је видео својим очима. Једном приликом је о томе испричао Московљанки Тамари Савиној, која је живела у викендици близу Оптине. Тамара га је упитала: '' Трофиме, а какви су они? '' '' Боље не питај. Таква мрзост, да је одвратно и говорити о њима '' и, поћутавши, додао је: '' Знаш чега се демони највише боје? Благодарења Господу. Када ти буде лоше, читај Благодарствени акатист Спаситељу и од свег срца благодари за скорби, за радост, за највеће тешкоће. Кад почнеш да читаш, пуна их је келија и тако дрхте да се зидови тресу, а кад завршиш читање, осврнеш се око себе – нема никога. Тишина и таква радост на срцу, да ни смрт није страшна: само да будеш са Господом ''.

+ Ана Михајловна је само о једном мислила: како да јој се син врати кући. Каже ми једном: '' Хајдемо у Оптину да вратимо Игора кући. '' Купиле смо паковање кобасице и друге дарове и пошле смо у Оптину без крстића око врата. Игор је одмах одлучно рекао: '' Не, мама, никада се нећу вратити кући '', и почео нам је причати о старцу Амвросију – ах, како је он волео баћушку Амвросија, до бола! Мајка у сузама: '' Какав је тај твој Амвросије, када си га ти за мајку заменио? ''.

Ми смо тада још увек биле неверујуће и било нам је страно то што је он Господа и Његове светитеље ставио изнад родбине. Мислиле смо да је сасвим сишао с ума и да га треба под хитно избавити. Трчимо за Игором са кобасицом по целом манастиру, а он нас моли: '' Та, немојте заударати са том кобасицом. Боље идите у храм. ''

+ '' Оче Василије '', питам га, зашто се Господу, светима и владикама обраћамо са '' ти '': '' Свјатјејши Владико, благослови '', а баћушкама са '' ви ''? '' '' Они су јачи и наша блискост им неће нанети штету '', одговорио је о.Василије, '' а ми, попови, смо слаби, и из уважавања те слабости нама се треба обраћати са '' ви '' .

+ Звонар Андреј Суслов се сећа: '' Многи од нас су се обраћали о.Василију са дежурном жалопојком да осећају неку празнину у души и да молитва не иде. '' А ти устани ноћу '', одговорио је он, '' укради од сна макар један часак и помоли се Господу из душе, а не зато што је тако прописано. И сва празнина ће проћи, видећеш.

Сам о.Василије је волео те ноћне молитве, и очигледно, дао му је Господ због тога живу душу и живу реч о Богу. ''

+ Баћушка је говорио једноставно. Једанпут сам му рекла да сам се олењила и да нисам прочитала вечерње правило и да сам зато имала вражије нападе, а он ће: '' Па јеси ли сада схватила? ''

+ Баћушка, ја пушим и пушићу убудуће.

- Шта ћу ја што ти себе цигаретом убијаш? Али, велике ће невоље од пушења бити, и пушачима задобити благодат исто је што и решетом воду захватити.

+ Једном приликом, нека жена пожалила се на своје тешкоће, на то да јој је муж изгубио посао и да све чешће побољева. Баћушка ју је пажљиво саслушао и рекао: '' Добро, нека је слава Богу! '' Не очекујући такав одговор, жена је у недоумици упитала: '' Како, зар за ово слава Богу? '' Баћушка је одговорио: '' Слава Богу! Слава Богу! '' И туга је одједном напустила жену и срце јој је постало мирно и радосно. Тако је он знао да једноставно и лако успокоји страдајућу душу.

+ Одједном, на проповеди пред заједничку исповест о.Василије је рекао да се не треба заносити и надати се да ћемо се одједном поправити и постати праведни: '' Потребно је увек имати на уму да смо непоправљиви и смиривати се тиме да смо гори од свих ''. Ја сам сва горела од жеље да се поправим, а сада –  непоправљиви ''. И нисам се саглашавала са том мишљу о.Василија док нисам схватила: он говори о смирењу, као основи свега. Не дај Боже да доживимо себе као праведнике – то је фарисејство.

+ Геолог Људмила Васиљевна Толтикова, сада монахиња Георгија, пише:

'' Испричаћу и други случај: Када сам се, по благослову стараца, из великог града преселила у Козељск, родбина ме је, у почетку корила. Међутим, све је било по Промислу. У Козељск сам дошла већ болесна, са тумором. Нисам желела да се лечим али сам, на наваљивање родбине, била у болници у Москви, где су лекари установили размере тумора и одредили начин лечења. Годину дана сам се савесно лечила, но поновљено испитивање је показало да од лечења није било никакве користи. Престала сам са лечењем, положивши сву своју наду на Господа.

Сада схватам да је то дрскост и да је у мојој нади на чудо постојала танка нит гордости. Но, тада сам много ишла по манастирима и умивала сам се у светим изворима. Духовна корист је била огромна, али мој тумор, колики је био, толики је и остао, подсећајући ме на своје постојање поприличним боловима.

На Велики Петак 1993.г. вратила сам се са поклоничког путовања на своје послушање у Оптину, а на Пасху се догодило убиство. Сећам се да сам дуго ишла шумом по трагу убице, надајући се да ћу га стићи. Страха за сопствени живот уопште нисам имала, толико ме је уздрмао тај чудовишни злочин.

По професији сам геолог и цео радни век провела сам у мушком колективу, навикнута да се '' држим '' и да не дам сузама на вољу. На погребу нисам плакала, али неисплакана жалост ме је просто гушила. Једанпут, када никога није било на гробовима Новомученика, загрливши крст на гробу о.Василија, први пут сам пустила сузама на вољу. Ни за шта нисам молила, само сам плакала, тугујући за братијом. Одједном сам осетила такав бол на месту где је био тумор, да сам морала да седнем. Некако сам се довукла до храма, одмарајући се после свака два корака. Бол је био веома јак, чинило ми се – исцељујући, као да неко извлачи тумор напоље. То је трајало петнаестак минута и одједном сам осетила да сам исцељена. Да бих избегла искушења, трудила сам се да чак и не мислим о томе, већ да се просто радујем стању лакоће и здравља.

Но, очигледно, Господу је било угодно да се посведочи моје исцељење, јер сам ускоро доспела у болницу на контролу, и то код истог оног лекара који ми је и пронашао тумор. Доктор је био збуњен: где је тумор? '' Овде, докторе, овде '', говорим му и показујем на некада оболело место. '' Овде је само удубљење од тумора '', одговара он. Не верујући, одредио је да дођем на контролу кроз пола године, када се поново потврдило – исцељење је било потпуно.

У почетку сам скривала своје исцељење. Међутим, чудо није било пројављено ради мене грешне, већ ради прослављања Оптинских новомученика. Зато сам одлучила да писмено посведочим чудо исцељења и, ако треба, да приложим медицинску документацију.

+ Последње странице дневника Јеромонаха Василија:

'' Ужасно је видети у себи спремност за извршење и најтежег греха. То је провалија, то је адска пропаст, то је вечна мука и смрт.

И видим, и знам, ако само будем постављен у тешке околности избора између верности Господу и издајства, бићу издајник. То значи, да сам већ данас издајник, јер у мојој вољи живи спремност на издајство.

Живим и веран сам само наизглед, но Господ, по милости Својој, види моју немоћ и не допушта да околности и тешкоће преврше меру мојих могућности.

Од тајни мојих очисти ме, Господе!

Треба то увек сагледавати и непрестано призивати у помоћ, да нас помилује.

Господе, помилуј ме, грешнога. ''

+ Благодат је невидљива, незамислива, недокучива. Сазнајемо о њој само по дејству које производи у уму и у души, по њеним плодовима. '' Плодови Духа су '', каже Апостол, '' љубав, мир, дуготрпљење, кротост, вера ,... ''.

Све то није наше, већ дело благодати. Ако будемо увек имали на уму да то није наше, задржаћемо благодат. Но, ако било шта припишемо себи, све ћемо изгубити.

+ Када осуђујеш, моли се овако: То сам ја, Господе, сагрешио, мени опрости, мене помилуј.

+ Ти видиш да су сви други достојнији од тебе, часнији, праведнији, смиренији, чистији. И радујеш се због тога што они не презиру тебе, последњег и убогог, не гнушају се општења с тобом, већ разговарају с тобом као са равним себи, с тобом седе за столом, с тобом одлазе у храм и никада, ни делом, ни речју, ни погледом, не дозвољавају себи да укажу на твоју недостојност и нечистоту. Већ трпећи те поред себе, покривају твоје недостатке, грешке, грехе, указују милосрђе, и, чак, понекад траже да испуне било какво послушање, указујући ти тиме особиту част и пажњу и спуштајући се у достојанство слуге и понекад, чак, и пријатеља.

[Маша]

Господе, они ми опраштају што сам као скот и обраћају ми се са молбом! Није ли то радост, није ли то рај? ... но, све су ово тек помисли смиреномудрија, а само смирење не живи у моме окајаном срцу.

Видим какав би требало да будем, но стећи то – не могу.

Господе, дај ми смирење и кротост Твоју и испуни њима срце моје, и преиспуни, да не остане места низашта друго, већ све нека испуни – смирење Твоје сладчајше.

+ На рекама вавилонским седесмо и плакасмо ... Извиру из срца мога реке вавилонске, реке осуђивања моје браће и гордости, реке малодушности, бојазни и страха пред сваким послушањем, реке самоугађања и самосажаљења, реке славољубља и гнева, унинија, лењости, печали, реке сваке скверни, хуле, неверја, лукавства, нечистоте.

Силазим у своје срце и плачем због неисцрпности тих река. Подземни бездани упијају реке, и реке мојих страсти упија бездан греховни мојега срца. Господе ! То је бездан. Бездан пакла. Тамо се немам на шта ослонити, немам се чиме успокојити. Све је јаук, све је гнусоба, све пустош.

Боже, имена Твога ради, спаси ме и, као Петру, пружи ми руку !

+ Видиш ли ти да свакодневно придодајеш грехе гресима? Да се сваког дана враћаш у смрдљиво блато својих страсти и порока?

Видиш ли да те свако дело које си учинио, разобличава, разобличава твоје незнање, твоју нечистоту ума и несавршенство твог срца? Све твоје, и дела, и мисли, и осећања, наносе ти штету, све је пуно недостатака, помешано са пороком, нечистотом, све је бедно и убого.

Видиш ли да су те страсти опколиле и да се поигравају тобом, бацајући те с руке на руку? Да те на кратко остављају на миру и смеју ти се, и стојећи недалеко посматрају како ти, немоћан, мислећи да си их се ослободио, сам из себе рађаш гордост, заборавност, безбрижност? Смеју ти се, јер и додир само једне од њих, руши и уништава сав твој мир и покој; смеју ти се јер си њихова својина, њихов роб, и то такав роб, који сматра себе слободним. То лицемерје роба који мисли о себи као о господару, чини им нарочито задовољство.

Видиш ли срце своје, источник греха? Како дању и ноћу клевета браћу своју, све људе, цео свет?

Исцели Господе! Затвори изворе нечистоте, греха, и порока. Срце ми чисто саздај, Боже, и дух истине обнови у мени.

+ Живот у Духу, то је потпуна новина. Иако споља све изгледа као раније, изнутра је све толико обновљено, да заиста постаје ново.

Вода, коју је Господ претворио у вино, није изменила свој спољашњи изглед, већ је изменила своје унутрашње својство. Тако је и живот у Духу по изгледу као вода, а по укусу – вино, које весели срце човеково.

+ Пимен Велики је говорио: '' Засигурно, чада, где је сатана, тамо ћу и ја бити. '' Он не само да је тако мислио, већ је тако и осећао.

Господ даје да видимо своје срце, које клевеће братију, Господа, цео свет и дању и ноћу, и тада видимо сву немогућност исправљања себе, сву бесконачност свога пада, бездан адски.

Тада увиђамо да где је сатана, тамо ћемо и ми бити. Но, то је сазнање, то је мисао. А код Пимена Великог, то је осећање. То су земља и небо. Стога се ми само узнемиравамо због своје греховности, а Велики проливају непрестане сузе. Њихова душа реално осећа адске муке, она их познаје.

+ Старац Силуан пише: '' ... и окајана душа моја силази у ад ''. Такво је било његово унутрашње умно делање у борби са страстима, нарочито са гордошћу и сујетом.

Господ даје силазак у ад, усмеравајући твој поглед да увидиш клеветништво свог срца, да се мучиш и сажижеш у огњу те клевете. У том пламену очајања, вера те чува неповређеним, и теши те тиме да Господ све види и да је увек спреман да нам милостиво притекне у помоћ, али нас учи трпљењу. '' Где си био, Господе ? '', упитао је свети Антоније Велики, када су га демони испребијали. '' Био сам уз тебе и посматрао сам те ... ''

Но, може се и другачије. Заволети ближњег као самог себе, молити се за њега као за самог себе, и тако увидети да су греси ближњег – твоји греси, па сићи с њима у ад, а тим гресима, ради спасења свога ближњег.

Господе, дао Си ми љубав и променио Си ме целога, и ја сада не могу поступати другачије већ прихватити и мучење ради спасења ближњег мојега. Уздишем, плачем, бојим се, но не могу другачије, јер ме љубав Твоја води и не желим да се одвојим од ње, и у њој проналазим наду за спасење и не падам у очајање до краја, видећи је у себи.

+ Нема века сиромашнијег и покваренијег духом од нашег. И нема века благодарнијег Господу за обраћење Савла у Павла. Свако од њих имао је свој пут у Дамаск, на коме га је изненада ослепела светлост с неба, и потресена душа је упитала: '' Господе, шта ми заповедаш да чиним? ''.

Обраћење многих било је притом тако ватрено, да је од првог сусрета са Богом до монаштва, био кратак пут. Управо тако су дошли у манастир тројица новомученика наших дана, које цео православни свет већ зна по именима – јеромонах Василије, монах Трофим, монах Терапонт.

+ По свом најдубљем смирењу, о.Василије је сматрао себе неспособним да подражава подвизима древних светих Отаца и говорио је: '' Откуда би ми, немоћни, могли чинити такве подвиге? ''

Ако би узео на себе најстрожи пост, значи да је то било неопходно.

Јер, пост није сам себи циљ, већ средство одбране од поднебесних духова злобе. Каква је била та борба, није нама дано да знамо.

+ Месец дана пред Пасху о.Василије отишао је на дан у Москву, и најпре одслужио помен на очевом гробу.

Вративши се са гробља кући, упитао је: '' Мама, где је моја штедна књижица? ''

Историја те штедне књижице је следећа.

Некада су отац и мајка отворили штедну књижицу на име сина и за кратко време сакупили пет хиљада рубаља. Тада се за тај новац могао купити ауто. Управо су тако и размишљали о будућности – син ће се оженити, купиће ауто. Али, будућност се показала другачијом – син је отишао у манастир, новац је појела инфлација, и за уштеђевину, дуго година мукотрпно стицану, могуће је било купити само флашу сирћета. Међутим, стара мајка се није предавала, и опет је почела правити планове за будућност, надајући се да је манастир нешто привремено, и да ће се син ипак вратити кући. Са својих седамдесет година, отишла је да ради као гардероберка, да би, смањујући издатке за храну, уштедела нешто за будући живот сину.

Вера у Бога је дошла касније, а док није умела да живи другачије, то је био врхунац жртвеног подвига материнске љубави.

Отац Василије је жалио мајку и одлагао је разговор о штедној књижици, но, очигледно, више се није могло одлагати. Отишао је у штедионицу, угасио рачун и, дајући сав новац мајци, рекао: '' Мама, немој више да штедиш новац за мене, па како ћу ја са тим стати пред Господа? ''

+ О о.Василију:

Он је био руски човек са тим карактеристичним осећањем кривице за све што се догодило, што је својствено људима обдареним великом силом жртвене љубави. Монаштво и свештенство удвостручили су то осећање и, ступивши у манастир, он је написао у дневнику: '' Када осуђујеш, моли се овако: то сам ја Господе, сагрешио, мени опрости, мене помилуј ''. А један од последњих записа у дневнику: '' Возљуби ближњега као самога себе, и самим тим ћеш увидети, да су греси ближњега – твоји греси, и сиђи у ад с тим гресима ради спасења ближњег. Господе, Ти Си ми дао љубав и свог ме променио, и сада не могу поступати другачије, до претрпети сваку муку ради спасења свог ближњег. Уздишем, плачем, бојим се, али не могу другачије јер ме води љубав Твоја и не желим да се раздвојим од ње, и у њој проналазим наду на спасење и не очајавам до краја, видећи је у себи. ''

+ Голгота има своју климу, и подвижници разних векова сведоче: што је човек ближе Христу и спасењу, то су јаче духовне препреке.

+ Смрт никада не походи мужа који стреми савршенству, већ одабира праведника када је СПРЕМАН.

+ Отац Василије је имао обичај да пажљиво напише у дневнику од ког аутора је узет овај или онај цитат. Но, испод једног текста нема потписа аутора и изгледа као да је то лични текст:

'' Молим вас да ме не задржавате привременом љубављу, оставите ме да будем храна зверима, да бих могао доћи к Богу. Пшеница Божија сам, зубима звери самлевена, како бих чисти хлеб Богу принео. ''

+ Тако, ми смо покушавали да обраћамо, а о.Василије је тих дана записао у дневнику: '' Бог управља судбином света и судбином сваког човека. Животна искуства у потпуности потврђују учење Јеванђеља. Треба са страхом и трепетом стати пред ту, за нас тајанствену, промисао Божју, коју Он попушта како на појединце тако и на народе, како у погледу обичног живота, тако и духовног.

Откуда то да наш дух устаје против намера и допуштења Божјих?

Отуда што нисмо поштовали Бога као Бога. ''

+ '' Како је Библија мудра књига '', рекао је јеромонах П.

'' У њој све пише о нама ''.

+ Прича баке Доротеје из села Ново-Казаче, потврђена од њене ћерке Татјане: '' Једном сам пошла са медицинском сестром и ћеркицом Тањом у болницу. А велика врућина, жедне смо. Медицинска сестра каже: '' Свратићемо у ову кућу, ту живе моји познаници ''. Ушле смо. Чим сам села на клупицу, одузела сам се од страха: на кревету леже три девојчице и безумно се врте – ћелаве, страшног изгледа и штипају саме себе. Нисам издржала и упитала сам домаћицу: '' Каква је то несрећа наишла на твоје девојчице? ''

'' Ох '', каже, '' глуве су, неме и умно заостале. Све лекаре сам обишла, а никакве вајде. Медицина је немоћна, кажу. Један прозорљиви оптински старац вратио се у то време из логора и многе исцелио. Чула сам за то и пошла к њему. Тек што сам стала на праг и још ни реч нисам рекла, он ми је казао да је мој муж рушио звонару у Оптини пустињи и збацио звона са ње. '' Твој муж '', каже, '' цео свет је учинио глувим и немим, а ти хоћеш да твоја деца говоре и чују ''.

+ Карл Маркс, ступивши у младости у секту сатаниста, написао је стихове: '' Адска пара се подиже и испуњава мој мозак, док не сиђем с ума и срце моје се не промени у корену. Видиш овај мач? Кнез таме ми га је продао. ''

По тврђењу психијатара, данас половину пацијената психијатријских болница представљају некадашњи чланови секти и љубитељи окултне литературе. Поред тога, застрашујуће расте број самоубистава и уочљива је до сада невиђена појава – ђавоиманост деце. Духовник Псковско – Печерског манастира испричао је један такав случај – у манастир су довели, ради причести, двогодишњу болесну девојчицу. Дете је било толико слабо, да су му ручице висиле као да су од дрвета. Но, када су је на рукама принели Чаши, зграбила је за грло свештеника и стезала га је са таквом снагом, да су четворица монаха једва одвојили њене руке.

+ о. Василије: '' Свет, одузимајући од Бога улогу даваоца земаљских добара, присваја је гордељиво себи, али тиме полаже на себе и бригу о њиховом чувању и страх од њиховог губитка.

Када пак Бог даје, тада се Он и стара о своме дару и његов губитак не узнемирује срца наша. ''

+ Када је мајка о.Василија дошла у Оптину на гроб сина, није плакала, већ је тихо питала све, гледајући их у очи: '' Зашто су убили мога сина? Зар је он некога увредио? Зар је он могао увредити било кога? ''

'' Не мрзе пастире због личних грехова '', писао је 1925.г. протојереј Валентин (Свенцицки), '' већ због духа Христовог, који живи у Цркви ''.

+ Десило се нешто огромно, што није могло да се смести у мене. Умрети на Пасху, пола сата после причешћа, и умрети на послушању у своме манастиру, као мученик за Христа, о таквој смрти је могуће само маштати. То је било далеко више од обичне смрти, да су ми саме од себе потекле сузе. Осећало се да је Господ веома близу, а Његова љубав излила се на нас тако изобилно, да је тешко било сместити је у себе. Као што душа грешника ослепи од Божије светлости, тако је и моја грешна душа ослепела и изнемогла од преизобиља љубави Божије. Сви су одавно престали плакати, а из мене су и даље текле сузе. Нађа је певала заупокојене молитве у храму, одлазила у келију и враћала се, упитавши ме на крају: '' Зашто ти и даље плачеш? '' А ја сам могла само рећи: '' Господ нас толико воли! '' И Нађа је заплакала, понављајући: '' Да, да, да. ''

[Маша]

[Маша]

+ Када смо се, после погреба, молили на гробовима новомученика и клањали пред њиховим крстовима, само ми је о.Терапонт одговарао на молитву радосним куцањем у срце. У почетку сам помислила да је то случајност, но то се понављало сваки пут. Зашто је тако – не знам, но срце зна и гори.

+ Монах Макарије је рекао: '' Зашто тражите прошлост које нема? С Богом мојим прећи ћу зид (високи) (Пс.17,30). Господ је обрисао прошлост и грех безбожништва, ако се човек покајао. ''

+ '' Шта да очекујеш од себе? ''

Заволео сам манастирски живот и почео сам маштати:'' Отићи ћу '', кажем о.Терапонту, '' у пустињу и постићу као древни пустињаци ''. '' А како ћеш у пустињи постити? '', каже он. '' Тамо ионако нема ничега за јело. Пробај ти да постиш у трпезарији, где свега има, тада ћеш постати посник. '' Тога дана, подражавајући испоснике, решио сам да не једем. Ходам тако, са очигледно испосничким изразом лица, а о.Терапонт ставља испред себе млад сир са киселом павлаком, гледа у мене, смеши се и једе. Међутим, и ја сам почињем да једем. Једном нам је отац економ организовао гозбу – изнео је на сто сир, рибу, јаја. Очи су ми заиграле: '' Шта ћете ви изабрати? '' '' А шта да изаберем? '', каже о.Терапонт. '' У желуцу ће се све то ионако измешати ''. Насуо је себи супу са киселим краставцима, направио кашу, узео компот и сео да једе. '' Оче Терапонте, како можеш такву гадост да једеш? '' '' Па, нама треба само да напунимо трбух '', одговара он. '' У супротном, шта да очекујеш од себе? ''

Други пут је за обед такође било много укусних јела, али је била и овсеница, коју од детињства не подносим. '' Не могу да смислим овсеницу! '' '' Ни ја такође '', одговара он. А гледам, само овсеницу једе, чак ни слатку павлаку није окусио. '' Оно што је укусно '', каже, '' ми једемо са уживањем. А пробај из љубави према Богу, да једеш и оно што ти се не допада. ''

+ Сећам се да сам, када би почеле да навиру успомене, одлазио у шуму. Једном сам ишао шумским путем, кад су се одједном појавили рокери на мотоциклима и, урличући почели да круже око мене. Били су пијани и као демонизовани. Тада сам се први пут обратио новомученицима, молећи их да ми помогну. Шта се даље догодило, мени ни до данас није јасно – направио сам свега три корака и нашао сам се далеко од мотоциклиста, на потпуно другом шумском путу. Касније сам пажљиво проверавао – тамо од једног до другог пута нема мање од пола километра, и са три корака не можеш их проћи.

+ Отићи из Оптине и напустити гробове братије било је веома тешко. Било какву муку да имаш, одеш одмах к њима, а они, као живи, помажу. Приметио сам да Трофим, као и за живота, помаже да се одагна униније. Дођеш као покисао, а одеш весео. Многи су долазили ту, чак и не због тога да би се помолили због неке невоље, већ зато што се код гробова новомученика разведри у души. Као да се чак и у ваздуху нешто мења, а у Оптини говоре: '' Овде је увек Пасха ''.

+ Док је манастир био мали, из магацина су издавали на реч: '' Отац економ је благословио. '' Међутим, како се манастир разрастао, увели су нова правила: да би се нешто добило из магацина, требало је писати захтев. На писање тада људи нису били навикли, и неки су пробали, правдајући се хитношћу, да истога трена добију тражено, да не би сав њихов важан посао пропао због ''бирократије''. Монах Трофим, радећи по послушању у магацину, у таквим случајевима поступао је једноставно – весело би отрчао у књиговодство и, оформивши документ, издавао би тражено. Монах Терапонт је у почетку најпре издавао, а тек потом одлазио у књиговодство по документ. Код њега ништа никада у магацину није нестало, али су се у књиговодству дешавале ''сцене'' :

Књиговођа Лидија се сећа: '' Почнеш му приговарати да је најпре требало написати а тек потом издавати, а срце ти се стеже. Како је то доживљавао о.Терапонт! Стоји, оборио поглед и само тихо каже: '' Али ми смо хришћани. Како је могуће не веровати људима? '' Он није био човек од овога света и био је такве чистоте, као порцелан. Живео је по законима Јеванђеља, а то је мучеништво у нашем веку. ''

Разуме се, није исправно накнадно направити документ. Но, можда се зато и појављују међу нама такви људи, као о.Терапонт, да би нас подсетили на другачији поредак: пре само једног века, у нашој отаџбини купци и продавци уговарали су милионске послове без икаквих папира, само на поверење православних једног према другом. Страшна претња: '' У прах ћу те претворити '', означавала је следеће: купац је записивао дуг кредом негде на довратнику. И ако би се десила нечасна превара, име дужника су ''брисали у прах''. То јест, преварена страна једноставно би пребрисала запис, не тражећи враћање дуга и предајући преваранта Суду Божијем. Некада су се, више од свега, људи бојали греха и Суда Божијег.

+ А о.Василије је са о.Терапонтом био из рода тог древног монаштва, што зна само за два пута из келије: у храм и у гроб.

+ Преподобни Пајсије Величковски:

Ако хоћеш да победиш страсти, одсеци сласти.

Ако уздржиш чрево, ући ћеш у рај.

Нечистота срца – блудна страст и срдачна греховна распаљеност.

Молитва (трезвена) сједињена с постом сажиже демоне.

Довољно је о себи да се старамо, и о свом спасењу. Према недостацима своје браће, које видиш и чујеш, односи се као глув, слеп и нем – не видећи, не чујући и не говорећи, не показујући себе мудрим; већ према себи буди пажљив, расудљив и оштроуман.

+ Преподобни Макарије Египатски:

'' Господ тражи од тебе да ти сам на себе будеш гневан, да се супротставиш уму своме, не саглашавајући се са њима. Али, да искорени грех и зло који живе у нама, може само Божја сила. Јер није дано и немогуће је човеку да искорени грех својом сопственом силом. Борити се с њим, супротстављати се, наносити и задобијати ране – у твојој је моћи; а искоренити – Божије је дело. ''

+ Олга је ушла у Цркву, у њој није било икона, а људи је било веома мало. У сусрет им је дошао монах и казао: '' Олга, ти си дошла к нама, а ми се молимо за тебе и за цео свет. Ја се зовем монах Терапонт. '' Олга је питала: '' А зашто у вашем храму нема икона? '' '' Код нас су сви свети живи. Они се овде лично са нама моле. '' '' А зашто је мало људи у храму? '' '' Зато што смо мало њих измолили. ''

+ Уверена сам да за свако дете Господ даје храну. Чим сам одлучила да родим, одмах смо добили документа, запослили смо се, чак смо и ауто могли купити.

+ После смрти о.Трофима, са том књигом догодило се следеће. Један човек ме је оклеветао и баћушка, поверовавши, казнио ме је тако да сам се ужаснула. Пала сам у страшно униније. Ујутру сам заказала помен за убијену оптинску братију, молећи их за помоћ. А увече ме је баћушка позвао и, разјаснивши све, тако ме је утешио, да сам радосна дошла кући. Узела сам књигу '' Христа ради јуродиви '', а из ње је испала забелешка која је лежала пет година непримећена: '' Ако вам се убудуће било шта догоди, јавите. Алексије. '' Причам потом о тој забелешци баћушки, а он каже, смешећи се: '' Сада си схватила ко ти је помогао. ''

+ Погледи светих имају способност свевиђења. За њих нема ничег тајног у мојој души, све им је доступно, све откривено. Како постаје непријатно од помисли, када знаш да су оне некоме познате! Како је страшно сазнање да се нигде не можеш сакрити, да чак ни тело не може затајити скривене мисли и осећања! То сазнање лишава душу бескорисне самоуверености: нечистоће и пороци више немају оправдања и несхватљива туга притиска срце. Како се од неочекиване боли и тегобе разбуђује душа, и схвата да не може сама себи помоћи, и да јој нико од људи својом силом не може помоћи! Криком новорођенчета она вапије: Господе, помилуј, не остави ме! Све је заборављено, све ишчезло, остаје само вапај: Господе, помилуј! Замире ум мој, стеже се срце моје, а очи се пуне сузама покајања.

+ '' Без попуштања искушења немогуће нам је познање истине '' – св. Исак Сирин

+ Из писма рабе Божије И., парохијанке Оптинског подворја у Москви:

'' Једном смо разговарали са 90-годишњим дедицом, који је под старе дане прешао из православља у адвентисте. Свој поступак деда је објашњавао тиме што му адвентисти помажу у животу, а помоћ од своје поћерке није хтео да прима. Адвентисти су тако заглупели дедицу, да је било жалосно видети га, и успели смо да га наговоримо да пође са нама у православну Цркву.

У храму је деди било лепо, мада службу готово да није ни чуо јер је био наглув. Замолили смо о.Василија да поразговара са њим. Деда је дуго причао о.Василију како му адвентисти помажу и да би било ружно, после тога, да их изда. Од узбуђења, деда је сасвим престао да слуша, не реагујући на доказе које је наводио баћушка. Тада се о.Василије приклонио уз његово уво и узвикнуо: '' Деда, ускоро ћеш умрети! Одреци се својих адвентиста и враћај се у православље! ''

Деда се збунио и кренуо је кући. Отац Василије нас је замолио да га не остављамо, рекавши да ће се молити за њега. Међутим, на путу из Цркве, ми смо се посвађали са дедом – увредио се због мојих речи да смо сви грешни, изјавивши: '' Ја немам грехова!''.

Молба о.Василија да не напуштамо деду, остала је неиспуњена. Он, међутим, своје обећање није заборавио, и од свег срца се, очигледно, молио за деду.

Када смо кроз пола године дошли да се поклонимо Плаштаници, нисмо могли да поверујемо својим очима – у храму, ослањајући се на штап, седео је и молио се наш дедица. ''

+ Шта да радимо, пошле смо у храм и, застидевши се, ставиле смо крстиће. У Цркви нас је обузело некакво умилење, па смо зажелеле да се исповедимо и причестимо. По великој милости Божјој, причестиле смо се тог дана, а те ноћи ишао је ауто за Москву и Игор нас је њиме вратио кући. Тешко му је било с нама. Тек сада схватам колико му је било тешко са нама. Сада и мене саму понекад вређа ако неко не поштује Бога и не иде у храм. А како се сећам да смо и ми сами донедавно тако радили, јасно ми је да никога не треба осуђивати. За мене је живи пример наш о.Василије. Он нам веру никада није силом наметао нити нам је превацивао због неверовања. Он се само молио за нас Господу и уздао се у Његову помоћ. Јер, шта ми сами можемо? А Господ може све.

+ Успут смо срели и мог познаника који је, пошто су га претукли, '' сишао с ума ''. Пре тога је био кинооператер, имао је жену и љубавницу и пуно је пио.

'' Блажен је који добије казну на земљи '', рекао је о њему тихо о.Василије и целим путем се, ћутећи, молио на бројанице.

+ У стану родитеља се открило да моја мама не носи крст. Док је она тражила крст, о.Василије јој је причао да су некада робу око врата стављали огрлицу са именом његовог господара. '' И тако, једном ћемо умрети '', говорио је, '' и изаћи ћемо на Суд пред нашег Владику, а Господ ће упитати: чије сте ви слуге? И оне који на себи буду имали Његов знак, призваће к Себи, а на друге неће ни погледати. ''

+ '' Оче Василије '', питам га, '' зашто се Господу, светима и владикама обраћамо са '' ти '' : Свјатјејши Владико, благослови '', а баћушкама са '' Ви ''?

'' Они су јачи и наша блискост им неће нанети штету '', одговорио је о.Василије, '' а ми, попови, смо слаби, и из уважавања те слабости нама се треба обраћати са '' Ви ''.

+ Негде у Сибиру постоји необележена гробница шездесет осам свештеника, које су, кажу, стрељали на следећи начин. Нарешивали су им да стану на ивицу гробнице и постављали су једно питање: '' Реци, попе, верујеш ли у Христа? ''

'' Верујем '', одговарао је свештеник и, стрељан, падао у гроб, а потом би на његово место доводили следећег, који би одговорио: '' Верујем ''.

Јеромонах Василије је сматрао да би била част за њега да буде прибројан тој групи руских '' попова '', оклеветаних, понижених, али спремних да приме смрт за своју веру. Он је био један од оних које други потцењивачки називају '' баћушка – требник '', но радо је служио требе – крштавао, вршио опела и одлазио да причешћује болесне и утамничене.

+ Запамтио сам следећи случај. Храма у затвору тада није било – изградили су га сами затвореници после убиства о.Василија. У то време морало се крштавати у купатилу, и дошло је да се крсти 39 људи, а четрдесети, како су нас упозорили, дошао је ту да се забави: био је страшан богохулник и за њих ''ауторитет'''. Пре крштења о.Василије је одржао беседу. Тај човек га је веома

[Маша]

пажљиво слушао, а потом упитао: '' Баћушка, а да ли мене можете крстити? '', и почео је брзо да се скида.

После крштења је пришао о.Василију: '' Баћушка, хтео бих да се покајем због својих грехова. Можете ли ме исповедити? ''. Отац Василије га је исповедао два часа, а на растанку је замолио баћушку да му да нешто одакле би могао да чита о Богу. Чини ми се да му је о.Василије дао књигу '' Отац Арсеније'', не сећам се тачно.

Следећег пута се опет исповедио и замолио је о.Василија да му да молитвеник и да га научи да се моли. Затим је упутио молбу затворској управи да га премести у самицу. Седео је тако у самици и све време се молио. Изненада је у затвор стигао документ о томе да је његов случај преиспитан и казна скраћена, те да га треба ослободити. Затвореници су тада почели причати да је очигледно случај преиспитан и казна скраћена, те да га треба ослободити. Затвореници су тада почели причати да је очигледно његова родбина потплатила кога треба и да су пронашли вештог адвоката. На то им је човек одговорио: '' Ја чак ни молбу да се преиспита случај, нисам подносио. То ме је Бог помиловао и ослободио. ''

+ Игуман Михаил (Семенов) прича: '' Као поклоник, радио сам у Оптини на послушању и живео у келији са поклоником Г. У време Великог Поста Г. се тешко разболео, а о.Василије му је доносио ручак из братске трпезарије и сваког дана га исповедао. У таквим ситуацијама, трудио сам се да изађем из келије, но о.Василије би ме увиђавно зауставио: '' Не, не, боље да ја одем да вам не бих сметао. '' Г. је имао тешко нервно растројство, повезано са опседнутошћу, но, молитвама оца Василија, дошло је до исцељења. Завидео сам Г. '' белом

завишћу '' – каквог доброг духовног оца има!

+ Баћушка је говорио једноставно. Једанпут сам му рекла да сам се олењила и да нисам прочитала вечерње правило и да сам зато имала вражје нападе, а он ће: '' Па, јеси ли сада схватила? ''

+ Оче Василије, зашто је код мене све – жалост до жалости? И да ли ћу дуго морати да трпим? – упитала је монахиња Никона.

- До смрти.

+ Одлазећи из Оптине пустиње, московљанка Марија Руденко пожалила се о.Василију:

- Каква је благодат у Оптини! А треба ићи кући, траћити живот, у суштини – на ситнице.

- Наш посао је да се бавимо прашином – одговорио је о.Василије, и одједном рекао, засијавши – Када би ви знали, колико нас Господ воли!

+ Тада сам била веома ревносна у Богу. Као и све почетнице, хтела сам да се што пре исправим и да достигнем нешто више. Одједном, на проповеди пред заједничку исповест о.Василије је рекао да се не треба заносити и надати се да ћемо се одједном поправити и постати праведни: '' Потребно је увек имати на уму да смо непоправљиви и смиривати се тиме да смо гори од свих ''. Ја сам горела од жеље да се поправим, а сада – '' непоправљиви ''. И нисам се саглашавала са том миљу о.Василија док нисам схватила: он говори о смирењу, као основи свега. Не дај Боже да доживимо себе као праведнике – то је фарисејство.

+ Испричаћу и други случај. Када сам се, по благослову старца, из великог града преселила у Козељск, родбина ме је у почетку корила. Међутим, све је било по Промислу. У Козељск сам дошла већ болесна, са тумором. Нисам желела да се лечим али сам, на наваљивање родбине, била у болници у Москви, где су лекари установили размере тумора и одредили начин лечења. Годину дана сам се савесно лечила, но поновљено испитивање је показало да од лечења није било никакве користи. Престала сам са лечењем, положивши сву своју наду на Господа.

Сада схватам да је то дрскост и да је у мојој нади на чудо постојала танка нит гордости. Но, тада сам много ишла по манастирима и умивала сам се у светим изворима. Духовна корист је била огромна, али мој тумор, колики је био, толики је и остао, подсећајући ме на своје постојање поприличним боловима.

На Велики Петак 1993.г. вратила сам се са поклоничког путовања на своје послушање у Оптину, а на Пасху се догодило убиство. Сећам се да сам дуго ишла шумом по трагу убице, надајући се да ћу га стићи. Страха за сопствени живот уопште нисам имала, толико ме је уздрмао тај чудовишни злочин.

По професији сам геолог и цео радни век провела сам у мушком колективу, навикнута да се ''држим'' и да не дам сузама на вољу. На погребу нисам плакала, али неисплакана жалост ме је просто гушила. Једанпут, када никога није било на гробовима Новомученика, загрливши крст на гробу о.Василија, први пут сам пустила сузама на вољу. Ни за шта нисам молила, само сам плакала, тугујући за братијом. Одједном сам осетила такав бол на месту где је био тумор, да сам морала да седнем. Некако сам се довукла до храма, одмарајући се после свака два корака. Бол је био веома јак, чинило ми се – исцељујући, као да неко извлачи тумор напоље. То је трајало петнаестак минута и одједном сам осетила да сам исцељена. Да бих избегла искушења, трудила сам се да чак и не мислим о томе, већ да се просто радујем стању лакоће и здравља.

Но, очигледно, Господу је било угодно да се посведочи моје исцељење, јер сам ускоро доспела у болницу на контролу, и то код истог оног лекара који ми је и пронашао тумор. Доктор је био збуњен: где је тумор? '' Овде, докторе, овде '', говорим му и показујем на некада оболело место. '' Овде је само удубљење од тумора '', одговара он. Не верујући, одредио је да дођем на контролу кроз пола године, када се поново потврдило – исцељење је било потпуно.

У почетку сам скривала своје исцељење. Међутим, чудо није било пројављено ради мене грешне, већ ради прослављења Оптинских новомученика. Зато сам одлучила да писмено посведочим чудо исцељења и, ако треба, да приложим медицинску документацију.

+ Последње странице из дневника јеромонаха Василија:

Молитва, то је бедем који опасује срце. Његов спокој и мир.

Молитва и срце треба да буду сједињени, сливени, између њих не треба да буде празнине. Ако је тако, онда је све крепко, чврсто, спокојно, мирно. Срце је иза чврстог бедема и одбија све нападе непријатеља.

Ако, пак, у бедему настане пукотина, срцу одмах приступају непријатељи. Тада настаје бол, жалост у срцу. Треба истрпети и Господа молити за помоћ – сопственим силама ништа нећеш учинити.

Уопште, сва суштина је у томе где је молитва: у срцу или ван њега.

+ Смирење, то је осећај да си гори од свих. Не треба то мислити, не треба то схватати, већ треба осећати свим срцем. То онда значи: видети себе смиреним.

Срце својим очима види осећања. Оно их разликује, као што наш поглед разликује боје: ово је кротост, ово је милосрђе, ово је гнев, ово је туга, итд.

Очи срца отварају се само благодаћу Божијом.

То је чудо.

Чудо исцељења слепог.

+ На рекама вавилонским седесмо и плакасмо ... Извиру из срца мога реке вавилонске, реке осуђивања моје браће и гордости, реке малодушности, бојазни и страха пред сваким послушањем, реке самоугађања и самосажаљења, реке славољубља и гнева, унинија, лењости, печали, реке сваке скверни, хуле, неверја, лукавства, нечистоте.

Силазим у своје срце и плачем због неисцрпности тих река. Подземни бездани упијају реке, и реке мојих страсти упија бездан греховни мојега срца. Господе! То је бездан. Бездан пакла. Тамо се немам на шта ослонити, немам се чиме успокојити. Све је јаук, све је гнусоба, све пустош.

Боже, имена Твога ради, спаси ме и, као Петру, пружи ми руку!

+ Видиш ли ти да свакодневно придодајеш грехе гресима? Да се сваког дана враћаш у смрдљиво блато својих страсти и порока?

Видиш ли да те свако дело које си учинио, разобличава, разобличава твоје незнање, твоју нечистоту ума и несавршенство твог срца? Све твоје, и дела, и мисли, и осећања, наносе ти штету, све је пуно недостатака, помешано са пороком, нечистотом, све је бедно и убого.

Видиш ли да су те страсти опколиле и да се поигравају тобом, бацајући те с руке на руку? Да те на кратко остављају на миру и смеју ти се, и стојећи недалеко посматрају како ти, немоћан, мислећи да си их се ослободио, сам из себе рађаш гордост, заборавност, безбрижност? Смеју ти се, јер и додир само једне од њих, руши и уништава сав твој мир и покој; смеју ти се јер си њихова својина, њихов роб, и то такав роб, који сматра себе слободним. То лицемерје роба који мисли о себи као о господару, чини им нарочито задовољство.

Видиш ли срце своје, источник греха? Како дању и ноћу клевета браћу своју, све људе, цео свет?

Исцели, Господе! Затвори изворе нечистоте, греха, и порока. Срце ми чисто саздај, Боже, и дух истине обнови у мени.

+ По делима својим заслужио сам вечну муку, но Господ тајанствено одржава у души наду у милосрђе Своје. Без тога би немогуће било живети. 

[Маша]

[Ромејац]

 

 

18. априла 1993. године, убијена су од руке сатанисте три монаха Оптине Пустиње: јеромонах Василије, монах Трофим и монах Терапонт.

Размишљајући о њима, сама од себе нам се намеће мисао св. муч. протојереја Јована Восторгова: „На жртву Богу приноси се не оно што је лоше већ оно што је најбоље“. Заиста, сваки од тројице мученика пострадалих за Христа, још за живота је принео Богу на дар све што је имао: вољу, разум и осећања. На њима се испунила заповест Христа Спаситеља о савршенству: Ако хоћеш савршен да будеш, иди, продај све имање своје, и узми крст свој и хајде за мном (Мт. 19, 21).

Житељи Оптине и људи који су били блиски убијеним монасима приметили су, да су свакоме од тројице биле дате некакве личне духовне особености, – особити дарови Божји. Дар речи, помазан благодаћу, био је својствен јеромонаху Василију; дар милостивог срца и састрадања, био је одлика монаха Трофима; дар молитве и молчанија – „које је тајна будућег века“, по св. Исааку Сирину, – осенио је монаха Терапонта: ти дарови су процветали на земљи чистих срца, која су имала једно заједничко монашко делање покајања кроз одречење од своје воље. Оптински страдалници су се удостојили мучеништва, испуњавајући свето послушање; они су убијени управо зато што су били монаси. Монаштво, то бескрвно мучеништво, привело је своје ревнитеље проливању крви за Христа.

 

 

Мучеништво је један од најсилнијих доказа постојања Вечносуштног Бога, истинитости Христовог учења, бесмртности душе, будућег свеопштег васкрсења. Мучеништво, као подобије Голготског страдања Самога Христа, као узимање удела у Жртви Христовој и Слави Његовог Васкрсења, јесте најделотворнија проповед Јеванђеља.

Мучеништво је најсавршеније испуњење Јеванђелских заповести. Страдање за Христа садржи сву пуноћу таквих врлина као што су тврда вера, непоколебљива смелост, покајање, смирење и послушање чак до смрти, смрти крсној (Фил. 2.8) и на крају савез свих савршенстава – љубав Божја (Кол. 3. 14.).

Мучеништво, слично пшеничном зрну које падне на земљу (Јн. 12, 24) постаје семе Хришћанства, доносећи обилну жетву. Она постаје несаломљивом основом Цркве; и само на моштима Христових мученика савршава се Божанствена Евхаристија.

На крају своје хиљадугодишње историје, Руска Црква је изашла на своју Голготу. И крв сведока Христових, нових мученика, пролива се и данас: јер не силази са Крста.

Данашњи страстотерпци Русије и Србије, сједињују ово наше време са временом страдалника за Христа првих векова и будућих великих мученика који ће бити убијени од антихриста и његових присталица. Међу те претече и предводнике у историји човечанства последњих мученика, спадају и монаси Оптине Пустиње, оци Василије, Трофим и Терапонт убијени од руке сатанисте.

Богоугодност подвига јеромонаха Василија, монаха Трофима и монаха Терапонта, потврђена је и оним сведочанствима благодатне помоћи по молитвама њима које су забележене за ових 10-так година. Важно је приметити, да, упоредо са случајевима помоћи у животним невољама и исцељењима од тешких болести, догодили су се и случајеви духовног препорода, благодатне промене душе.

Верујемо, молимо се и надамо се, да ће по Божјем промислу убијена братија бити прослављена од Свете Цркве у лику светих мученика Христових.

 

 

Извор

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[draganzzz]

Davno, jako davno sam citao o njihovom stradanju,

 

sveti optinski mucenici Hristos vaskrse!

[marko_13]

Диван је Бог у Светима својим!

[Guest - . . .-]

Читао сам књигу, једна од мени омиљених. Волео бих да је неко има у .pdf па да је поставимо да људи преузму и читају.

[свештеник Александар]

Бог да им душу прости.Заиста трагично.

[Олимп]

Ево једна кратка, прелепа књижица, која је написана уз помоћ људи који су познавали оца Василија и монахе Терапонта и Трофима. Књига је у пдф-у:

http://tolmach.org/o.Vasilije.pdf

[JESSY]

МОЛИТВА

СВЕТИМ ПРЕПОДОБНИМ МУЧЕНИЦИМА ОПТИНСКИМ

Василију, Трофиму и Терапонту, на Васкрс пострадалима

 

О, преблагословени и приснопамјатни мученици Христови, преподобни оци Оптински Василије, Трофиме и Терапонте!

Услишите ово мољење наше, дивни страдалници, који гледате сада у Свету Тројицу! Измолите од Господа Сведржитеља трпељивости и благодатну помоћ у невољама и болестима многим, одагнајте страсти и подајте мир и спокој душама нашим. Јер погледаће Господ на ваше заступништво, пред којим крв ваша мученичка сија као драго камење, и шири миомирис свој јаче од тамјана.

Угодници Божији, изабраници Христови, не оставите нас, него нас управите на пут истине. Да се вашим молитвама не усели у нас дух демонски у дане тешких искушења. И да молитвама вашим, ступимо и ми у нетрулежно Царство Небеско, где ћемо заједно са вама славити и величати пречасно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у све векове. Амин.

 

Тропар, глас 6.

Земаљске цркве, трострука жртва Богу, преподобни мученици Оптински, Богомудри Василије, милосрдни Трофиме и молитвениче преславни Терапонте, похвало монаха и Православља расадниче, Ангелима предстојите ликујући пред Престолом Пресвете Тројице, молећи је да и нас обасја радошћу Васкрса и опрости нам прегрешења наша и дарује нам велику милост.

[Олимп]

Овај запис ће вам после књижице употпунити целу слику о овим дивним светитељима!

 

[мирођија]

  Када сам први пут сазнала за ову трагедију дуго сам била под великим утиском свега прочитаног.

  Али некако и са радошћу за ове свете људе.