У сусрет Васкрсу.....:)

[Иван Ивковић]

„ Када човек креће на пут, он мора да зна куда иде. То важи и за Велики пост. Превасходно, пост је духовно путовање, и његово одредиште је Васкрс- Празник над празницима.“ - прота и професор Александар Шмеман

 

Увек занимљиви о. Шмеман, похваљујем те за избор цитата. Усудићу се да додам да је васкрсење заправо одредиште читавог хришћанског живота а пост његов најбољи образац.

[JESSY]

Прва недеља Великог поста - беседа и Заамвона молитва

11. Март 2008 - 10:58

НЕДЕЉА ПРВА ПОСТА - ЧИСТА - ПРАВОСЛАВЉА

Сутрадан хтеде Исус изићи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече му: Хајде за мном!

А Филип беше из Витсаиде, из града Андрејева и Петрова.

Филип нађе Натанаила и рече му: Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, Назарећанина.

И рече му Натанаило: Из Назарета може ли бити што добро? Рече му Филип: Дођи и види!

А Исус виде Натанаила где долази к њему и рече за њега: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства.

Рече му Натанаило: Откуда ме познајеш? Одговори Исус и рече му: Пре него те позва Филип, видех те кад беше под смоквом.

Одговори Натанаило и рече му: Рави, ти си Син Божији, ти си цар Израиљев.

Одговори Исус и рече му: Зато што ти казах да те видех под смоквом, верујеш? Видећеш више од овога.

И рече му: Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијега.

(Свето Јеванђеље по Јовану 1, 43-51)

БЕСЕДА НА ПРВУ НЕДЕЉУ СВ. ВЕЛИКОГ ПОСТА

 

Во имја Отца и Сина и Свјатаго Духа

И опет наша Св. црква слави победу наше Св. вере над њеним непријатељима; и опет јерес пропада и опет православље побеђује! Па зато, колику радост треба да осећају хришћани сећајући се данас оних богоносних Отаца, који са божанским одушевљењем на толиким саборима бранише, очуваше и утврдише Хришћан ство и побожност! Али, какву би опет жалост осетили ови исти Св. Оци, кад би видели како православии хришћани, оно исто благо чашће, за које су се они против ј еретика борили, данас слабо по штују и мало уважавају?

Хришћанство је препородило свет и под упливом његових бо жанских идеја слави се и велича данашњи нараштај. А та слава и величина данашњег света, шта је друго ако не венац славе на на шој глави, - али венац, који је стекла победа наших богоносних Отаца, а за благо и срећу нашу? Но кад би било могуће да се Христови Апостоли, да се црквени учитељи и свети оци врате натраг у овај свет, који је помоћу хришћанства пун напретка, који по сво ме опредељењу непрестано тежи за напретком и који се већ могао уверити, да без хришћанства нема напретка а међутим хришћанско благочашће тако осетно занемарује - кад би велимо било могуће, да се они велики и славни црквени учитељи врате к' нама, е да ли не би требало, да опет из основа Христовој вери верне уче, да опет од самог почетка православље православнима проповедају? Православље је помоћник свију наука, православље благосиља вештине и проналаске, оно освећује слободу мисли и удружења, оно налаже узајамно потпомагање, оно ујамчава личну и општу сигурност, оно чува светињу части, имена и слободе, оно је напре дак за којим цео свет тежи. И после близу 2.000 год. свога благотворног рада на препорођају овога света упитајмо се, драга браћо са чиме смо му благодарили, или какву му пошту данас одајемо? Па за то, кад би било могуће да се опет врате у овај свет они велики цр­квени учитељи, они славни борци духовног и световног истинитог напретка, да ли би требало да полемишу непријатеље вере, или би било прече, да верне вери врате! Јер Св. веру Спаситеља света већ не напада безбоштво и руга ј еретика, него незнање и небрига са­мих хришћана! И тако, најсветија вера Христа Спаситеља, која је у средини незнабожачких заблуда засијала као сунце међу обла цима; која је у средини јеретичког трња процветала као ружа; ко ја је при ужасима страшних гоњења славно победила - та вера да­нас изгледа помрачена и слабо уважена у средини хришћанских друштава - онде, где ј е у теориј и истине требало све јаче да светли и на делу светости све боље да цвати!

Па и поред свега тога и ми заједно са незлобним Израиљћани ном Натанаилом исповедамо; да је Христос син Божији, да је цар Израиљев! Али, ми не разумемо шта верујемо и ми не живимо као што верујемо. Ми верујемо Св. веру нашег Спаситеља и Господа, но ми смо у познавању вере слепи а на делу вере мртви, па за то на­ша вера и јесте непотпуна. Непотпуна у познавању, јер не знамо оно што верујемо; непотпуна на делу, јер не живимо као што веру јемо, па с тога и јесте нужно, да се данас, на празник православља, поучимо у православљу с погледом на обе битне црте његовог ка рактера, с погледом и на веру и на дела почев као што је тело без духа мртво, тако је и вера без добрих дела мртва, каже Св. Апостол.

Кад је син Божији, Спаситељ света, сишао с неба на земљу дао нам је закон о томе, како треба да верујемо и шта треба да радимо. Па да би постигли вечно блаженство показао нам је два пута: је дан за познавање истине а други за чињење добрих дела И ова j двојаки закон јесте наша Св. вера, а хришћанин, који га потпуно не извршује јесте као болесник, који не може да иде. Ако хришћа нин верује а не чини добра дела, његова вера није потпуна, па зато је преко нужно да знамо истине које садржи наука наше Св. вере и да чинимо добра дела, кој а нам налаже наша вера. Дакле ми тре­ба добро да знамо оно што верујемо и треба да живимо као што ве рујемо.

Ми верујемо у Господа Исуса Христа, но да ли знамо чуда Ње говог живота; да ли нам је позната истина Његове науке; да ли разумемо важност Његових страдања; да ли појимамо величину Његове славе? Ако све то добро не знамо, онда је Он за нас непознати бог. Хришћани имају Јеванђеље, но да ли су им познате јеванђелске заповести и догмати? Хришћани светкују празнике, но да ли знају какав је циљ цркве с тиме? Ми постимо, но да ли знамо дужности поста? Чувајући се од јела, да ли у нашем друштву ви­димо и уздржавање од страсти? Ми примамо Св. тајне, но да ли разумемо њихов благотворни уплив? И тако, ми имамо веру, но да ли смо богати и са познавањем и разумевањем вере? Кад хришћа нин на сва ова питања узможе дати повољан одговор, тек онда ће бити прави хришћанин, јер вера, коју смо са крштењем добили, јесте само почетак вере. Она је као корен, који треба да расте, да цвати и да уроди богатим плодом у овоме земном рају Христове цркве. Почетак захтева напредак, корен тражи плод и вера хоће дела, јер је без њих мртва. Ми верујемо и у цркву долазимо, но колико пута у години? Ми постимо од јела, но да ли се од страсти уздржавамо? Ми се исповедамо, но да ли смо се са свима опростили, да ли смо из нашег срца искоренили сваку злобу и мржњу - да ли смо престали грешити? Ми се причешћујемо, па примајући у себе тело и крв Христову да ли као хришћани и представљамо Христа Спаситеља, који је непријатељима праштао и за њих се Богу молио, који је био друг и добротвор сиротиње, који је мученички умро за благо и срећу општу? На ова питања нека свакоме његова савест одговори, али је већ крајње време да сваки од нас озбиљну пажњу обрати на своје хришћанске дужности које има према Бо­гу, према себи и према ближњем; јер није далеко време „ кад ће Го­спод послати анђеле своје и сабраће из царства његова све који чи­не саблазни и безакоња и бациће их у пећ огњену; а праведници засијаће као сунце у царству Оца њихова". Па зато, долазећи у цркву са вером за спасење наше душе, покажимо да смо и на делу хришћани. Чинећи добра дела ми их чинимо човеку, нашем брату, ми их чинимо Србину, ономе, који нам је најмилији. У Нојевом ковчегу пуних 40. дана живели су сложно и мирно лав и во, кур јак и овца и једном се храном заједнички хранили, па зато и ми као људи и хришћани при нашем благовању не треба да заборави-мо на нашу браћу, која се муче и злопате, јер је и Господ наш Исус Христос образовао од нас овај спасоносни ковчег да нас у име Ње гово спасе од светске покварености, давши нам заповед да љубимо један другог. У Нојевом ковчегу заповеда Господ животињи, да се слаже и узајамно потпомаже и животиња га слуша; и нама, људи ма, заповеда да љубимо један другог, да се узајамно потпомажемо, и ми ту Божију заповед често не испуњавамо, ми, који имамо јед ну природу, једно име, једну веру и једнога Бога! Ми знамо, да нам је дужност да и наше непријатеље љубимо, но колико пута пријатељ не воле пријатеља, брат не мари за брата па зар често и деца не поштују родитеље, који су их родили? Дакле, ми слабо знамо оно, што верујемо, и ми врло често не живимо као што верујемо.

С тога је нужно да знамо, да се за чисту веру и добра дела траже од сваког хришћанина само две ствари: чист разум и непокварено срце. Разум за познавање истина и заповеди вере и срце за љубав према Богу и ближњему. И стари хришћани вазда су имали једно срце и једну душу. Но да ли је и код нас тако? Кад после потопни свет из велике гордости поче зидати вавилонску кулу са намером да се на небо попне, Бог се наљути и рече: хајде да сиђемо и да им помешемо језик да не разуму један другог шта говоре (Бит. 11. 7) те тако сва­ки говораше другим језиком, не може се разумети и међу њима беше само шум, неспоразумевање и неслога. Па да ли и од дана шњих хришћана сваки нема по један различан језик , или да ли међу њима није колико страсти толико и језика? И тако, да ли и наше друштво данас није као кула вавилонска а наша вера смеса језика? Јер име хришћанског друштва није име себичности, мр жње и поцепаности, него пожртвовања, љубави и слоге.

Па зато и ја драга браћо не срамотећи вас ово говорим ( I Кор. 4, 14.) него да се не би старали само сваки за себе већ и за друге (Фал. 2.4 ) обраћам вашу озбиљну пажњу на следеће речи слова Божјег, које веле: Не изно­си лажних гласова и не пристај с безбожником. Не иди за множином на зло и не говори криво да се Правда не изврне. Немој изврнути Правде сиромаху. Безазленога и иравога немој убити, до шљака не цвели. Поклона не у зимај, јер поклон заслепљује окате и изврће речи правима. Шест дана ради а седми дан посвети Господу Богу на молишву. Па кад само тако радили будемо онда ће мо разумети оно што верујемо и живети као што верујемо; онда вера наша неће бити непотпуна, јер ће бити спојена са добрим де­лима и онда ћемо достојно и као истинити чланови цркве живети у цркви и ползовати се њеним поукама, постом и молитвом, испо вешћу и Св. причешћем, што нас спроводећи кроз овај велики пост спрема, да радосно, са чистим срцем и чистом савешћу дочекамо и светли празник Христова васкрсења. Амин.

Текст преузет из књиге:

Архимандрит Фирмилијан,

ТУМАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА

-СА БЕСЕДАМА- ,

СПЦО Линц,

Линц - Аустрија, 2003.

ЗААМВОНА МОЛИТВА

У ПРВУ НЕДЕЉУ ПОСТА

Владико, Боже наш, молимо Твоју доброту услиши нас, недостојне слуге Твоје, и оспособи нас да достигнемо до жељеног завршетка ових дана поста које си нам дао на исправљање, те нâс који се дотакосмо предложених блага води ка венцима којима се надамо; и свуци са нас оружје таме, а украси нас оружјем светлости; даруј нам уздржање нелицемерно, молитву без истицања и Теби благопријатну, милостињу без таштине и благоугодну. Род наш украси да у посту и молитви победама блиста.

Милосрђем Јединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са јединим пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин.

Извор: Епархија бачка

 

• Пост

[JESSY]

[Иван Ивковић]

"Гле, да ме и убије, опет ћу се уздати у Њега, али ћу бранити путеве своје пред Њим.

И Он ће ми бити спасење, јер лицемер неће изаћи пред Њега."

(Јов 13, 15-16)

[JESSY]

 

http://www.studiob.rs/info/vest.php?id=98878

[Ненад Р.]

ВАСКРШЊИ ПОСТ – ВРИЈЕМЕ ДУХОВНОГА ЖИВЉЕЊА

 

 

Закорачивши у подвиг васкршњег поста, ми, правослани хришћани постајемо учесници најсветијег и најважнијег догађаја наше свете Цркве. Васкршњи пост није само временски период када се вјерници уздржавањем од масних јела и пића припремају за примање светих Христови Тајни. То је велики спасоносни и есхатолошки подвиг у коме свако од нас постаје активни и пуноправи учестник цјелокупнога Божанскога Откривења. Тихо и благодатно вријеме када се Царство Божије нуди много више него у обичне дане и постаје много доступније људскоме роду. Због тога постити значи прије свега осјетити ту неизрециву благодат пасхалнога догађаја, која нас кроз подвиг поста, покајања и врлинскога живљења потпуно мјења, свлачи са нас старога и ,,облачи у новога човјека, созданог по Богу у праведности и свјетлости истине,, (ЕФ. 4,24).

 

    

 

Због важности праздника Васкрсења Христовог у ове свете дане поста Црква позива све вјернике к активном покајању и молитви, исповједању гријехова и примању светога Причешћа. Вршећи ове заповјести са страхом Божијим, ми прије свега треба да схватимо да пост, молитва и покајање имају циљ да принесу плодове у нашим душама и нашем животу. Подвиг поста није циљ сам по себи, него средтсво које нас води до циља – до духовног савршенства. Човјек цјелокупним својим бићем прима на себе залог спасоноснога обећања, које га води и уздиже на високи ниво духовнога живљења. Будите савршени као што је савршен Отац мој небески – говори Господ. И управо то савршенство које Христос очекује од нас достиже се правилним постом.

Сва суштина хришћанскога поста изражена је ријечима самога Господа ,,да се овај род изгони само постом и молитвом,,. То јесте гријех и свако ђаволско лукавство, које нас удаљује од Бога и води у пропаст, могуће је побједити искључиво спасоносним оруђем поста, као небескога дара од свеблагог Спаситеља. Јер сваки добри дар и савршен поклон одозго је силази од Оца свјетлост и(Јак. 1,17). Људи добивши от Бога дар поста, треба да с њиме доносе духовне полдове, који нас чине достојним сусрета са Богом. А плод духовни је ка што знамо из Светога Писма љубав, радост, мир, дуготрпљење. Вјерник је дужан да увијек у своме срцу носи сазнање о овим врлинама, и што је још важније да се труди да их све испуњава са љубављу, а никако не са злобом. Посни процес нас својом благодатном динамиком истински ослобађа од свакога недостатка и оспособљава за стваралаштво. Због тога пост носи у себи дубоки смисао и садржај који води ка спасоносном остварењу човјека, али и читаве заједнице. Његовим посредством ми се отварамо за благодат, која нам се даје као награда за труд и подвиг, и која нас на крају води ка духовном преображају. Ово сазнање је темељ на коме се изграђује учествовање у Царству Небеском и вјечноме животу. Ослободивши се од гријеха, страха и свега нечистога човјек великим корацима хита на сусрет Човјекољубивоме Богу, који га са радошћу прима у заједницу са собом. На тај начин пост је благост спасења и не представља нешто што тек треба да се догоди, него је свједок онога што се већ догађа. Кроз пост ми постајемо спремни да се одазовемо позиву Христовом ,, ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити,, (Мт.11.28) Одазивајући се ми улазимо у нову ставрност у којој Христос каже,, узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим,, (Мт. 11.29).

Као благодатно и благопријатно врије пост нас упућује на праведан живот и живљење у складу са Хрисовим заповјестима. Живот по Јеванђељу је жртвено себедавање ради највишега циља – приближења Богу и уласка у заједницу са њим. То је спасоносна побједа над собом и узмање Христовога крста. Живјећи у складу са заповјестима човјек свједочи да живи по вјери и самим тим узраста у благодати. Постати хришћанин својим животом, не само именом, значи водити непрестано овоземаљски живот по мјери самога Христа. На то нас упућује и Господ када Кајину говори ,,кад не чиниш добро гријех је на вратима,, (Пост. 4,7). Вјера се поткрјепљује добрим дјелима, а свако дјело мора бити проткано искреном љубављу да би било угодно самоме Богу. Љубав је главна и основна врлина, без које човјек по ријечима апостола Павла само ,,звоно које јечи или кивал који јеч,,и.

Главни циљ поста је, да кроз цјелокупну радост свога подвига покрене у човјеку покајни процес, који треба да се заврши побједом над гријехом и ослобађањем од њега. Богослужбени циклус великога поста открива и објелодањује сву трагедију живљења са гријехом. Довољно је обратити пажњу на духовни садржај молитвених текстова који се користе током васкршњега поста и увидјети да покајање игра главну улогу у посноме времену. Посредством гријеха ђаво не само да уништава цјелокупнога човјека, него га и лишава могућности спасења. Јер, немогуће је служити Богу и мамону... Због тога покајати се значи с љубављу према Богу побједити овоземаљско. Увидјети сву штетност и пролазност гријеха, те усмјерити цијелога себе на искрено кајање и жаљење за лошим поступцима који су учињени. Јер иако разорна моћ гријеха тренутно присутна у животу, она неможе да заустави спасоносну стварност вјере која наступа са покајањем. Гријех покорава и раслабљује, али неможе и да одузме стварност спасења, јер нас Бог не оставља никада саме у немоћи. Све ово нам указује на потребу сталности покајања и исповјести.

Многобројни примјери светих Божијих угодника који су се подвигом поста ослободили од гријеха, и ушли у радостну заједницу са Богом, свједоче нам о његовој спасоносној стварности. Пост је за све светитеље био норма истинскога живљења – провјерени пут који води у живот вјечни. Посматран у овоме контексту, Црква позива све вјерне да прихвате на себе подвиг поста као Богодаровану слободу и радост спасења. Та реалност се данас нуди нама. То никако није нешто што је било предвиђено за само велике подижнике благочешћа, него достојанство које се нуди свакоме човјеку жељном истине и спасења. Одазвавши се овоме позиву човјек почиње правилно да реализује свој живот и да га води ка испуњењу свог главног циља и назначења – остварењу благодатне заједнице са Богом. Јер живјети праведно, поступати часно, и увијек имати добру намјеру могуће је само онда када схватимо да прави и истински живот јесте живот са Богом. Због тога је пост вријеме када се ми свеколико посвећујемо грађењу заједнице са Христом путем молитве, покајања и врлинскога подвига.

Свештеник Миладин Митровић

 

05 / 03 / 2014

Извор :http://www.pravoslavie.ru/srpska/68960.htm

[Данче*]

https://www.facebook.com/518098048210191/photos/a.518102028209793.124543.518098048210191/741006272586033/?type=1&theater

ВЕЛИКОПОСНА МОЛИТВА СВЕТОГ ЈЕФРЕМА СИРИНА
Ова се молитва чита за време Великог Поста.
Након сваког стиха се прави велики (земни) поклон.

Господе и Владико живота мога,

духа лености, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми,

духа целомудрија, смиреноумља, трпљења и љубави подај ми, слузи твоме.

Да Господе царе, подај ми да сагледам своја сагрешења, и не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

[JESSY]

Теодорова субота - прва субота Часног поста

 

После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Одступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А уз то бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама.

Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара и изложи на свим пијацама намирнице оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава.

Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив.

Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

[JESSY]

Владика Милутин: На путу ка Васкрсењу

 

Бог нам је даровао живот и само у Њему и Њиме човек може да живи и да има радост стварања. Без Бога човек, иако физички живи, он, у ствари, непрестано умире.

Због греха, који је човек увео у свет, он је сам себе осудио на смрт. Зато је задатак и циљ човека да победи смрт, а он то може само и једино Богом и у Богу. Тужно је видети људе отпале од Бога, јер тада, у ствари, ми гледамо смрт. Зато на нашем путу ка Царству Божијем требамо непрестано ићи са покајањем како бисмо стигли до сједињења са Богом причешћем у живот вечни.

На том путу ка вечности добро је имати духовника – исповедника, јер духовник прима душу о којој се брине и просуђује. Он треба да више воли своје чедо, а мање да испитује. Док говори, из њега треба да избија смирење, а када ћути треба да зрачи надом.

По речима једног великог духовника: „Свештеници су простирка по којој корача Бог, отирачи преко којих гази народ Божји, сакупљачи народног кала, да би народ улазио чист.“ Наш свештеник – духовник труди се непрестано да поверене му народне душе у чистоти приведе у Царство Божје. Имајући свога духовника – исповедника, остаје нам да на нашем путу ка вечности што чешће приступамо исповести, како бисмо кроз исповест ушли у покајање.

Најпре, треба да нам грех постане одвратан и да нам се згади. Треба умом да схватимо да смо грехом увредили љубав Божју и да променимо своје размишљање. Затим треба да спустимо своје грехе у срце како бисмо их ту сагорели, јер се у њему, срцу, врши сама тајна покајања. У њему се пере наша нечистота и оно осећа свепраштајућу љубав Божју. У њему треба да се води борба против греха.

Кад све ово знамо, онда приступајмо исповести, како бисмо на тај начин признали грехе своје пред Богом. Ту је свештеник као сведок пред Богом, од Кога добија власт да веже и разрешава грехе људске, силом и влашћу Господа Христа. Ако је наша исповест искрена, а не формална, и ако смо се згадили на грех и покајали, тада се разрешавамо од греха. Али ако је исповест била само формална, онда нас речи свештеника неће ослободити греха, него ћемо, чак, отићи помрачени. Јер Христос невидљиво стоји и слуша нашу исповест и тада можемо чути речи Његове: „Не опраштам ти“. Не дао Бог да то икада доживимо.

Када смо спремни, приступимо Светој Чаши да се причестимо. Причест је центар нашег духовног живота, наш савез и сједињење са Богом, наше додиривање Бога. Да да Бог да нам то буде главни посао на земљи. Да бисмо кроз то сједињење, у телу и крви Христа Спаситеља, постигли и наше обожење, што је и главни циљ свакога човека.

"Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан" (Јн. 6, 54).

Епископ ваљевски
+ Милутин

[JESSY]

 

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=1&t=3464&p=265508

[JESSY]

 

Шта чекаш? О чему размишљаш? Зар ће неко други одговарати за тебе? Зар не знаш да ће свако сам за себе дати одговор Богу, да ће свако пожњети оно што је посејао, и да ће свако понети своје сопствено бреме? Растури то бреме грехова, док још има времена.

 

Немој да се заносиш тиме што си млад. Напротив, нека у твојим устима увек буде Псалам. Јер, изговорено име Божије прогони бесове. Чак и кад на посао простиреш своје руке, нека ти језик говори Псалме, а ум твори молитву. Сам Господ убеђује свакога да се још овде припрема за будући живот.

Потрудимо се да тако и чинимо. Ако се и спотакнемо и сагрешимо, лечимо се сузама, док је још време покајања. Време покајања је кратко, а Царство небеско нема краја.

 

 

[JESSY]

Прва недеља Великог поста

НЕДЕЉА ПРВА ПОСТА - ЧИСТА - ПРАВОСЛАВЉА

Сутрадан хтеде Исус изићи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече му: Хајде за мном!

А Филип беше из Витсаиде, из града Андрејева и Петрова.

Филип нађе Натанаила и рече му: Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, Назарећанина.

И рече му Натанаило: Из Назарета може ли бити што добро? Рече му Филип: Дођи и види!

А Исус виде Натанаила где долази к њему и рече за њега: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства.

Рече му Натанаило: Откуда ме познајеш? Одговори Исус и рече му: Пре него те позва Филип, видех те кад беше под смоквом.

Одговори Натанаило и рече му: Рави, ти си Син Божији, ти си цар Израиљев.

Одговори Исус и рече му: Зато што ти казах да те видех под смоквом, верујеш? Видећеш више од овога.

И рече му: Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијега.

(Свето Јеванђеље по Јовану 1, 43-51)

БЕСЕДА НА ПРВУ НЕДЕЉУ СВ. ВЕЛИКОГ ПОСТА

Во имја Отца и Сина и Свјатаго Духа

И опет наша Св. црква слави победу наше Св. вере над њеним непријатељима; и опет јерес пропада и опет православље побеђује! Па зато, колику радост треба да осећају хришћани сећајући се данас оних богоносних Отаца, који са божанским одушевљењем на толиким саборима бранише, очуваше и утврдише Хришћан ство и побожност! Али, какву би опет жалост осетили ови исти Св. Оци, кад би видели како православии хришћани, оно исто благо чашће, за које су се они против ј еретика борили, данас слабо по штују и мало уважавају?

Хришћанство је препородило свет и под упливом његових бо жанских идеја слави се и велича данашњи нараштај. А та слава и величина данашњег света, шта је друго ако не венац славе на на шој глави, - али венац, који је стекла победа наших богоносних Отаца, а за благо и срећу нашу? Но кад би било могуће да се Христови Апостоли, да се црквени учитељи и свети оци врате натраг у овај свет, који је помоћу хришћанства пун напретка, који по сво ме опредељењу непрестано тежи за напретком и који се већ могао уверити, да без хришћанства нема напретка а међутим хришћанско благочашће тако осетно занемарује - кад би велимо било могуће, да се они велики и славни црквени учитељи врате к' нама, е да ли не би требало, да опет из основа Христовој вери верне уче, да опет од самог почетка православље православнима проповедају? Православље је помоћник свију наука, православље благосиља вештине и проналаске, оно освећује слободу мисли и удружења, оно налаже узајамно потпомагање, оно ујамчава личну и општу сигурност, оно чува светињу части, имена и слободе, оно је напре дак за којим цео свет тежи. И после близу 2.000 год. свога благотворног рада на препорођају овога света упитајмо се, драга браћо са чиме смо му благодарили, или какву му пошту данас одајемо? Па за то, кад би било могуће да се опет врате у овај свет они велики цр­квени учитељи, они славни борци духовног и световног истинитог напретка, да ли би требало да полемишу непријатеље вере, или би било прече, да верне вери врате! Јер Св. веру Спаситеља света већ не напада безбоштво и руга ј еретика, него незнање и небрига са­мих хришћана! И тако, најсветија вера Христа Спаситеља, која је у средини незнабожачких заблуда засијала као сунце међу обла цима; која је у средини јеретичког трња процветала као ружа; ко ја је при ужасима страшних гоњења славно победила - та вера да­нас изгледа помрачена и слабо уважена у средини хришћанских друштава - онде, где ј е у теориј и истине требало све јаче да светли и на делу светости све боље да цвати!

Па и поред свега тога и ми заједно са незлобним Израиљћани ном Натанаилом исповедамо; да је Христос син Божији, да је цар Израиљев! Али, ми не разумемо шта верујемо и ми не живимо као што верујемо. Ми верујемо Св. веру нашег Спаситеља и Господа, но ми смо у познавању вере слепи а на делу вере мртви, па за то на­ша вера и јесте непотпуна. Непотпуна у познавању, јер не знамо оно што верујемо; непотпуна на делу, јер не живимо као што веру јемо, па с тога и јесте нужно, да се данас, на празник православља, поучимо у православљу с погледом на обе битне црте његовог ка рактера, с погледом и на веру и на дела почев као што је тело без духа мртво, тако је и вера без добрих дела мртва, каже Св. Апостол.

Кад је син Божији, Спаситељ света, сишао с неба на земљу дао нам је закон о томе, како треба да верујемо и шта треба да радимо. Па да би постигли вечно блаженство показао нам је два пута: је дан за познавање истине а други за чињење добрих дела И ова j двојаки закон јесте наша Св. вера, а хришћанин, који га потпуно не извршује јесте као болесник, који не може да иде. Ако хришћа нин верује а не чини добра дела, његова вера није потпуна, па зато је преко нужно да знамо истине које садржи наука наше Св. вере и да чинимо добра дела, кој а нам налаже наша вера. Дакле ми тре­ба добро да знамо оно што верујемо и треба да живимо као што ве рујемо.

Ми верујемо у Господа Исуса Христа, но да ли знамо чуда Ње говог живота; да ли нам је позната истина Његове науке; да ли разумемо важност Његових страдања; да ли појимамо величину Његове славе? Ако све то добро не знамо, онда је Он за нас непознати бог. Хришћани имају Јеванђеље, но да ли су им познате јеванђелске заповести и догмати? Хришћани светкују празнике, но да ли знају какав је циљ цркве с тиме? Ми постимо, но да ли знамо дужности поста? Чувајући се од јела, да ли у нашем друштву ви­димо и уздржавање од страсти? Ми примамо Св. тајне, но да ли разумемо њихов благотворни уплив? И тако, ми имамо веру, но да ли смо богати и са познавањем и разумевањем вере? Кад хришћа нин на сва ова питања узможе дати повољан одговор, тек онда ће бити прави хришћанин, јер вера, коју смо са крштењем добили, јесте само почетак вере. Она је као корен, који треба да расте, да цвати и да уроди богатим плодом у овоме земном рају Христове цркве. Почетак захтева напредак, корен тражи плод и вера хоће дела, јер је без њих мртва. Ми верујемо и у цркву долазимо, но колико пута у години? Ми постимо од јела, но да ли се од страсти уздржавамо? Ми се исповедамо, но да ли смо се са свима опростили, да ли смо из нашег срца искоренили сваку злобу и мржњу - да ли смо престали грешити? Ми се причешћујемо, па примајући у себе тело и крв Христову да ли као хришћани и представљамо Христа Спаситеља, који је непријатељима праштао и за њих се Богу молио, који је био друг и добротвор сиротиње, који је мученички умро за благо и срећу општу? На ова питања нека свакоме његова савест одговори, али је већ крајње време да сваки од нас озбиљну пажњу обрати на своје хришћанске дужности које има према Бо­гу, према себи и према ближњем; јер није далеко време „ кад ће Го­спод послати анђеле своје и сабраће из царства његова све који чи­не саблазни и безакоња и бациће их у пећ огњену; а праведници засијаће као сунце у царству Оца њихова". Па зато, долазећи у цркву са вером за спасење наше душе, покажимо да смо и на делу хришћани. Чинећи добра дела ми их чинимо човеку, нашем брату, ми их чинимо Србину, ономе, који нам је најмилији. У Нојевом ковчегу пуних 40. дана живели су сложно и мирно лав и во, кур јак и овца и једном се храном заједнички хранили, па зато и ми као људи и хришћани при нашем благовању не треба да заборави-мо на нашу браћу, која се муче и злопате, јер је и Господ наш Исус Христос образовао од нас овај спасоносни ковчег да нас у име Ње гово спасе од светске покварености, давши нам заповед да љубимо један другог. У Нојевом ковчегу заповеда Господ животињи, да се слаже и узајамно потпомаже и животиња га слуша; и нама, људи ма, заповеда да љубимо један другог, да се узајамно потпомажемо, и ми ту Божију заповед често не испуњавамо, ми, који имамо јед ну природу, једно име, једну веру и једнога Бога! Ми знамо, да нам је дужност да и наше непријатеље љубимо, но колико пута пријатељ не воле пријатеља, брат не мари за брата па зар често и деца не поштују родитеље, који су их родили? Дакле, ми слабо знамо оно, што верујемо, и ми врло често не живимо као што верујемо.

С тога је нужно да знамо, да се за чисту веру и добра дела траже од сваког хришћанина само две ствари: чист разум и непокварено срце. Разум за познавање истина и заповеди вере и срце за љубав према Богу и ближњему. И стари хришћани вазда су имали једно срце и једну душу. Но да ли је и код нас тако? Кад после потопни свет из велике гордости поче зидати вавилонску кулу са намером да се на небо попне, Бог се наљути и рече: хајде да сиђемо и да им помешемо језик да не разуму један другог шта говоре (Бит. 11. 7) те тако сва­ки говораше другим језиком, не може се разумети и међу њима беше само шум, неспоразумевање и неслога. Па да ли и од дана шњих хришћана сваки нема по један различан језик , или да ли међу њима није колико страсти толико и језика? И тако, да ли и наше друштво данас није као кула вавилонска а наша вера смеса језика? Јер име хришћанског друштва није име себичности, мр жње и поцепаности, него пожртвовања, љубави и слоге.

Па зато и ја драга браћо не срамотећи вас ово говорим ( I Кор. 4, 14.) него да се не би старали само сваки за себе већ и за друге (Фал. 2.4 ) обраћам вашу озбиљну пажњу на следеће речи слова Божјег, које веле: Не изно­си лажних гласова и не пристај с безбожником. Не иди за множином на зло и не говори криво да се Правда не изврне. Немој изврнути Правде сиромаху. Безазленога и иравога немој убити, до шљака не цвели. Поклона не у зимај, јер поклон заслепљује окате и изврће речи правима. Шест дана ради а седми дан посвети Господу Богу на молишву. Па кад само тако радили будемо онда ће мо разумети оно што верујемо и живети као што верујемо; онда вера наша неће бити непотпуна, јер ће бити спојена са добрим де­лима и онда ћемо достојно и као истинити чланови цркве живети у цркви и ползовати се њеним поукама, постом и молитвом, испо вешћу и Св. причешћем, што нас спроводећи кроз овај велики пост спрема, да радосно, са чистим срцем и чистом савешћу дочекамо и светли празник Христова васкрсења. Амин.

Текст преузет из књиге:

Архимандрит Фирмилијан,

ТУМАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА

-СА БЕСЕДАМА- ,

СПЦО Линц,

Линц - Аустрија, 2003.

ЗААМВОНА МОЛИТВА У ПРВУ НЕДЕЉУ ПОСТА

Владико, Боже наш, молимо Твоју доброту услиши нас, недостојне слуге Твоје, и оспособи нас да достигнемо до жељеног завршетка ових дана поста које си нам дао на исправљање, те нâс који се дотакосмо предложених блага води ка венцима којима се надамо; и свуци са нас оружје таме, а украси нас оружјем светлости; даруј нам уздржање нелицемерно, молитву без истицања и Теби благопријатну, милостињу без таштине и благоугодну. Род наш украси да у посту и молитви победама блиста.

Милосрђем Јединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са јединим пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин.

[JESSY]

Праштање је изнад поста

 

Има јунаштва над јунаштвом и подвига над подвигом. Свети Епифаније Кипарски позвао на ручак Илариона Великог, па да би показао што веће гостољубље према свом знаменитом госту изнесе на трпезу печено пиле и понуди. Рекне му Иларион: „Опрости, но од када се замонаших не једох ништа заклано!" На то Епифаније: „А ја од када се замонаших не легох никад у постељу докле најпре не опростих противнику своме!" Удивљен Иларион рече: „Твоја је врлина, свети Владико, већа од моје!" - Ово је велика поука за све нас. Превасходна је ствар пост, али је још превасходнија опраштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда показује великодушност. Оно претходи овоме, но само оно не спасава без овога.

Свети Николај Жички

[JESSY]

Св. Јован Златоусти, на другом месту, рече: "Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измирисе са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама исвим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње."

[JESSY]