Како променити другог?

[Никола Ђоловић]

Није све из незнања. Неко има знање како треба да реагује па не реагује. Као што рекох, људи се разликују па самим тим не постоји универзалан рецепт. И мислим да није само акценат на том полуживљењу или псеудо-живљењу Христа и Христом, колико ова тематика отвара питање како да човек препозна моменат у свом историјском животу као могућност да излије љубав која не мари за потребе, правила и расуђивања овога света којом би потврдио есхатолошки печат Духа Светога на себи?

[Oglo]

pa dobro,

ja sam odgovorio na pitanje zašto,

a na pitanje kako,da malo razmislim

[jermel]

pa iz neznanja

АЛИ, зашто Јуда и после три године и даље не зна?

[Mironosica]

АЛИ, зашто Јуда и после три године и даље не зна?

zato sto je ne vera

[Oglo]

АЛИ, зашто Јуда и после три године и даље не зна?

Zato što život upravo nije ono o čemu pričamo,

nije kalup,nije kliše unaprijed određenih sistema ponašanja,

sa bezbjedonosnom šifrom.

Već je neprestano otkrivanje Života i otkrivanje sebe Životu...

sve manje od toga je izdaja

[Mironosica]

pa iz neznanja

izvini stavrno nisam videla

[jermel]

Već je neprestano otkrivanje Života i otkrivanje sebe Životu...

sve manje od toga je izdaja

Ово је све тачно али зашто у мени видим више издаје него чојства?

Која је то сласт слађа и од Господа?

Када говорим о себи говорим и о свету.

[Oglo]

Ego

[jermel]

Ако је одговор тако лак, а то је да Господин Его стоји предамном и гура ме са пута који води у вечност, зашто га онда просто не одгурнем од себе и узлетим у небески олтар Свете Тројице?

[Walter]

Фина расправа.. и фини тонови исте...

Само бих додао као, мислим, јако битно.. факт који поред осталих не сме да се сметне с' ума ..а то је - Петрово одрицање, не једном(!) него три пута...

Што би реко један јако интелигентан познаник... :

.. ''Живот је ситуација''...

[jermel]

Петрово одрицање, не једном(!) него три пута..

и која је та суптилна разлика у његовом плачу и покајању и депресије Јудине ?

[Walter]

Петрово одрицање, не једном(!) него три пута..

и која је та суптилна разлика у његовом плачу и покајању и депресије Јудине ?

Jedno interesantno vidjenje delim sa vama... prijatelja koji je umeo da kaže..da je Juda samo jednom izdao Hrista a Petar ČAK..tri puta..

Ali ba$ tu, nekako paradoksalno,najbolje uvidjamo da opet nije brojka bitna nego kvalitet... ili ti... iskrenost..a to je priznanje krivice... što priznaju i Juda i Petar...ovaj depresijom drugi plakanjem...kako kažeš..

Ali onda nastupa razlaz...Juda diže ruku na sebe.. a Petar POKAJANJE .. Juda i dalje beži od Istine a Petar Joj pribegava...

Pravo Hrišćanstvo je zapravo Paradoks..

Ne kontradiktornost... paradoks.

Sam Hristos je bio paradoksalan..a to baš zbog ''drugog'' (dakle nas), zbog kojih je na kraju i stradao, ni tada ne pokazujući Božansku silu, koja se baš na taj način, opet, PARADOKSALNO pokazala još većom.

Sila se Božija u nemoći pokazuje..kud ćete većeg paradoksa

[jermel]

Ево да пресликам и овде(ако допушташ Никола), вреди, заиста је добро и садржи одговоре:

Дубина Божанске Љубави лежи у познању да је Бог Отац. Гондикакис, тумачећи дирљиво причу о блудном сину, говори да је млађег сина спасиооо оосећај да је Бог Отац. Заиста, свако од нас се влада према својим осећањима, њима верује и њима тежи. Проблематика осећања се састоји у томе што сама по себи немају критеријум за добро и зло, те отуда једнака, чак и хедонистичка, жеља за једним и другим. Треба поимати осећањем да је Бог Отац. То није сентименталност јер у сентименталности је више патетике и смрти неголи разума и живота. Као што имамо осећања према својим очевима, умногоме више би требало оОсвестити осећања за Богоочинство. Јер, без обзира на погрешке, када нас биолошки очеви тако неповратно прихватају, зар неће умногоме више Сам Отац небески?

Познање Оца треба да нам пружи чак и психолошко исцељење поред благодатног. Нема философије и теологије без макар мало психологије јер у свакој психологији лежи личносни профил сваког од нас. Ако некога спасава психолошки осећај да му је Бог Отац, онда је он кроз своје психолошко дошао до духовног кроз своју веру. Квази-психолошко је када Богу придајемо особине и тумачења која спадају у наш субјективни домен мимо догмата Цркве. Јер, имамо онда и квази-психолошко да када неко стоји у догматима осећа презир према онима који стоје у незнању.

Дакле,осећање оБога Оца спасава човека од његове жудње за грехом. Осећање му предочава искуства која је имао са љубављу Божијом. То психолошко је оно апостолско када говори о онима који стојећи ван Израиљевог Закона имаше познање Закона кроз своју савест. И Сократовдемон је савест која не да мира оном срцу које стојећи у самом добру жуди за оним што добро није.

Отац, прејака реч! Колико се од нас до сада молило речима „ОЧЕ!“? Верујем ниједан. Чак сумњам да се и „Оче наш“ осетно доживело (егзистенцијално препознало) на тако дубок начин. Не говорим о разликовању Оца и Сина које се подразумева, него о осећању да нам је Син омогућио да имамо Оца. То осећање постаје освештано јер је Отац Узрок Сина и Духа будући да Сам одређује постојање Својом слободом. Познање Богоочинства доноси егзистенцијалне промене по читаво личносно постојање јер нова онтологија силази у град човечијег срца. Онда се душа (=личност, тело) не може више владати према светским категоризацијама него према осећањима која има у Оцу усред града. Естетика је та која му лечи и етику. Чак и када падне у наручије таме, а да се сама тама нема на кога наслонити у чему се огледа њено ништавило, опет га на покајање враћа осећање милости које је једном већ доживео. Не само естетско-етичка милост код Бога него осећање свог синовства које му је кроз Христа дато да Бога позна и опитује као Оца. Јер, ипак, суштински то јесте Христов Отац а благодатно наш. Зато када на осећање капне благодат, она је та која омогућава осећању да каже: „Авва, Оче!“

Чему вера ако нема осећања своје вере? Чему молитва ако нема осећања своје молитве? Чему милост ако нема осећања своје милости? Чему спасење ако нема осећања свог спасења? Свако етичко и онтолошко растојање од Бога бива због непознавања осећања Његовог Очинства. Јер, и по нижим бићима у творевини као свет животиња, а и код неморалних људи, видимо да се са лакоћом приклањају свима онима који су према њима родитељски нежни и љубазни. Прича о блудном сину намерно остаје незавршена јер Отац зна да ће се она још много пута понављати у нашим животима, како код поједница тако и код човечанства, у сваком нараштају и у све векове до свршетка светске историје када Есхатолошки стадијум покаже Своје Лице.

http://upodobljavanj...b8%d0%bd%d1%83/

[Макрина]

Петрово одрицање, не једном(!) него три пута..

и која је та суптилна разлика у његовом плачу и покајању и депресије Јудине ?

Не постоји у овоме суптилна разлика већ огромна разлика

Свети Апостол Петар је веровао да је Исус Христос,његов учитељ,Син Божији и то је и исповедио,међутим,као слаб и нејак човек,из страха Га се одрекао,док је Јуда све то што је учинио,учинио из страсти среброљубља,преко које је сатана ушао у њега и за њега је било све завршено.

Петар се одриче из страха,и Господ је знао да ће тако бити,као Свезнајући,унапред му опрашта(ово је моје неко расуђивање) и касније враћа у апостолство,питајући га три пута:"Волиш ли ме Петре?

Дакле,страх понекад буде јача од љубави,то смо закључили.

Среброљубље,нема места за љубав,сем за себе.

[Toma]

Nisam siguran da su Gospodnja tri pitanja Apostolu Petru 'kompenzacija'

za trostruko Apostolovo odricanje. Mislim da je razlog Gospodnjeg propitivanja

u Njegovim komentarima ("Napasaj Moje jaganjce" i sl.).

A kroz prizmu ovog Apostola i Judine 'priče' vidimo da se neko može

pokajati ... ispravno ali i pogrešno. Vrlo, vrlo pogrešno.

A što se tiče ove teme, na finom kantaru mojih unutrašnjih razmišljanja

počinje da preteže onaj 'Toma' koji veruje da je odustajanje od sopstvenih

stavova zarad spasenja duše i tela bližnjeg (ne)prijatelja - blagosloveno

sočinjenije. Ali .. ovo još ne potpisujem!