Како променити другог?

[Макрина]

Nisam siguran da su Gospodnja tri pitanja Apostolu Petru 'kompenzacija'

za trostruko Apostolovo odricanje. Mislim da je razlog Gospodnjeg propitivanja

u Njegovim komentarima ("Napasaj Moje jaganjce" i sl.).

A kroz prizmu ovog Apostola i Judine 'priče' vidimo da se neko može

pokajati ... ispravno ali i pogrešno. Vrlo, vrlo pogrešno.

A što se tiče ove teme, na finom kantaru mojih unutrašnjih razmišljanja

počinje da preteže onaj 'Toma' koji veruje da je odustajanje od sopstvenih

stavova zarad spasenja duše i tela bližnjeg (ne)prijatelja - blagosloveno

sočinjenije. Ali .. ovo još ne potpisujem!

То није компезација,већ да кажем"формула" и поновно узвођење у Апостолство.

Мислим да,када је љубав и жртва у питању,треба да постоји једно побожно ћутање и живљење истих.Немогуће је расправљати о томе а опет,добро је видети на једном месту велики број "томаита"

[jermel]

Не постоји у овоме суптилна разлика већ огромна разлика

суптилна јесте јер између безнађа и спасења је само један корак, један мали трзај душе (у правом смеру)...

Човек коме је он сам сва нада је на много већој раздаљини од спасења од онога који је сву наду изгубио...

[Toma]

То није компезација,већ да кажем"формула" и поновно узвођење у Апостолство.

Мислим да,када је љубав и жртва у питању,треба да постоји једно побожно ћутање и живљење истих.Немогуће је расправљати о томе а опет,добро је видети на једном месту велики број "томаита"

Drago mi je da si i ti svoju terminologiju ('formula') kao i ja svoju ('kompenzacija')

stavila pod navodnike.

Ne zalažem se za pobožno ćutanje u svim okolnostima mada je mudriji od mene

rekao da pobožnost treba pokazivati bližnjima na sve načine a ako baš mora -

onda i rečima. Tako da se slažem sa tobom da je nemoguće raspravljati o tome.

Suviše mnogo ima različitih ljudi i okolnosti da bi razvili neku ...'šemu'.

[Макрина]

суптилна јесте јер између безнађа и спасења је само један корак, један мали трзај душе (у правом смеру)...

Човек коме је он сам сва нада је на много већој раздаљини од спасења од онога који је сву наду изгубио...

Жао ми је не могу да се сложим,ипак,са тим*суптилним*

[Walter]

Не постоји у овоме суптилна разлика већ огромна разлика

Свети Апостол Петар је веровао да је Исус Христос,његов учитељ,Син Божији и то је и исповедио,међутим,као слаб и нејак човек,из страха Га се одрекао,док је Јуда све то што је учинио,учинио из страсти среброљубља,преко које је сатана ушао у њега и за њега је било све завршено.

Петар се одриче из страха,и Господ је знао да ће тако бити,као Свезнајући,унапред му опрашта(ово је моје неко расуђивање) и касније враћа у апостолство,питајући га три пута:"Волиш ли ме Петре?

Дакле,страх понекад буде јача од љубави,то смо закључили.

Среброљубље,нема места за љубав,сем за себе.

Страх човијеку образ каља често

[jermel]

Жао ми је не могу да се сложим,ипак,са тим*суптилним*

ако имате вере колико зрно горушичино ( тако мало, тако суптилно), рећи ћете гори овој: пријеђи одавде тамо, и пријећи ће, и ништа неће вам бити немогуће.

ни мањег зрна ни веће разлике.

[Макрина]

Страх човијеку образ каља често

Да,истина,али све док има образ,он га може и опрати,и баш ти хвала на овој речи,одлична је за ову нашу дискусију.

Јуда је изгубио свој образ,будући да га је продао за новац који је волео изнад свега.

Ех....

[Макрина]

ако имате вере колико зрно горушичино ( тако мало, тако суптилно), рећи ћете гори овој: пријеђи одавде тамо, и пријећи ће, и ништа неће вам бити немогуће.

ни мањег зрна ни веће разлике.

Добро,ово стоји,али већ прелазимо овде на нешто друго а моје неслагање је било око терминологије везане за Петра и Јуду,ипак мислим,да је огромна разлика између тренутног страха и слабости и греха среброљубља коју је имао Јуда,просто нису нијансе у питању,то је све што овако тврдоглаво желим да докажем

[Макрина]

Још једна прича,лична,што се тиче жртвовања става.

Мама ми је скоро била у гостима,живи у Македонији,практично сам одрасла са баком а не са мајком...но добро,и код нас у кући је типик такав кад је пост-пост је и износи се на трпезу само посна храна.Била је среда,ја се нешто сажалим,није ми била мајка две године,питам мужа,могу ли њој макар да ставим у тањир сира и кајмака,супруг ми одобри.Она зна да то није наше правило и да смо то учинили из љубави али није је то подстакло да устане кад ми читамо молитву него је све време седела за столом.

Наравно,ми се нисмо увредили нити смо јој рекли да треба да устане али чињеница је да се не отвара сваком да препозна туђу жртву и реагује на њу,то је просто чињеница

[jermel]

Страх човијеку образ каља често

Да ли је управо тај (опет ћу рећи суптилни јер му тако мало треба) прелаз од страха до љубави - уствари вера,

која је као један корак, корак у непознато, управо у оно што нам изазива и највећи страх, у мрак (Као што ономе не навикнутом на светлост огромно исијавање може деловати као тмина), у који мора човек да загази да би спознао истину.

[jermel]

И опет о Јуди и Петру. Мени се управо чини да и један и други имају страх, јер ако љубав сваки страх изгони то исто значи да тамо где има страха нема осећања љубави (осећања Оца који те воли). Јуду је страх, да не изгуби душу своју, везао за новац у коме налази утеху. Утеху за тај исти страх.

[Никола Ђоловић]

Mislim da je ipak nacelni problem sama perspektiva slobode. Slazem se da se ljudi razlikuju i da svako ima drugaciji blagodatni afinitet, i da covek ne moze ici preko svojih snaga, ali se opet vracamo na pocetak: sta je ono sto coveka sputava ako ne licna sloboda da projavi dela ljubavi u vecem obimu od uobicajenog skromnog sebedavanja? Vezanost za obicaje? Vezanost za ljude sta ce pomisliti? Ususkanost u sigurnost licnosnog cirkulisanja u kojem covek ne zeli da izgubi i ono malo sto ima? Vezanost za porodicu? Ovog trenutka covek moze izaci na ulicu i videti odredjenu situaciju u kojoj moze reagovati na taj nacin a da se ne ogradjuje staticnoscu i uzurbanoscu da dodje od zacrtane tacke "a" do zacrtane tacke "b". Kao da se covek boji da ce izgubiti kontinuitet palog postojanja izmedju te dve tacke u vakumu "prostor-vremena" ako dejstvuje drugacije?

p.s.

Једини проблем остаје тај есхатолошки упит смртности – колико волимо Бога ради других?

И да ли је човеку овако нешто могуће?

Може ли се човек поништити толиким максимализмом зарад другог а да самом поништењу не дамо темперамент ништавила већ Свеваскрсну позадину?

Јер човек данас није способан да учини најмање - да се одрекне свог става, а камоли да учини највеће - да допусти тријумф зла над собом у име Васкрслог.

[И.стојковић]

Мишљења сам да се често "погубимо" у постављању приоритета. Наиме, несумњиво је да је основни постулат однос Бог-ја-Бог, из кога произилазе сви остали односи и реакције. Сталним преиспитивањем тог основног односа, прецизније, преиспитивања свог одступања од Љубави и милости Божије, као и "савета" које нам Је Христос Оставио у Светом Јеванђељу, трудећи се да будемо потпуно објективни према самом себи, а затим исправљањем уочених промашаја, ми заиста чинимо Богоуподобљавање. Ово јесте болан и тежак процес који не престаје, јер "гађамо" сопствени најосетљивији део, свој его, али као и било која активност коју чинимо да би се осећали добро, тако и сваки "милиметар" којим се приближавамо Богу, сједињујемо се с њим и снажније осећамо Божију присутност, потпуно анулира све "тешкоће" које смо трпели.

Да послушамо и да будемо свима све Христа ради, у молитви и нади да ће кад тад отворити и сами своје срце Христу, јесте најважније послушање самом Господу, Прихватање реакција других стрпљењем и смиреношћу, даје простора у времену том другоме да се и сам запита Која и Чија је то сила, која нам омогућава да своје спољашње ставове уподобљавамо њима, а истовремено нимало не мењајући сопствену суштину.

Слажем се са свима који негативан одговор на питање теме приписују и егу, али и маловерју. Односно, его и јесте подстицај маловерју. Јер ако послушамо да не живим ја већ Христос у мени, его нестаје, а ако истовремено и црпимо упуте из Светог Јеванђеља, као и снагу Светим Причешћем, тада заиста себе у потпуности Христу Богу предајемо, чиме престаје да постоји иједно питање пред којим Он кроз нас Неће Имати одговор.

[Walter]

Да,истина,али све док има образ,он га може и опрати,и баш ти хвала на овој речи,одлична је за ову нашу дискусију.

Јуда је изгубио свој образ,будући да га је продао за новац који је волео изнад свега.

Ех....

''То ти причам'' prst ka gore ...

Да не заборавимо само, да Јуда после свега, ИПАК баца тај исти новац и одриче га се ..

..Прво је хтео да га врати... па га је бацио... па су купили ону ''Лончареву њиву''..

[Никола Ђоловић]

Мишљења сам да се често "погубимо" у постављању приоритета. Наиме, несумњиво је да је основни постулат однос Бог-ја-Бог, из кога произилазе сви остали односи и реакције. Сталним преиспитивањем тог основног односа, прецизније, преиспитивања свог одступања од Љубави и милости Божије, као и "савета" које нам Је Христос Оставио у Светом Јеванђељу, трудећи се да будемо потпуно објективни према самом себи, а затим исправљањем уочених промашаја, ми заиста чинимо Богоуподобљавање. Ово јесте болан и тежак процес који не престаје, јер "гађамо" сопствени најосетљивији део, свој его, али као и било која активност коју чинимо да би се осећали добро, тако и сваки "милиметар" којим се приближавамо Богу, сједињујемо се с њим и снажније осећамо Божију присутност, потпуно анулира све "тешкоће" које смо трпели.

Да послушамо и да будемо свима све Христа ради, у молитви и нади да ће кад тад отворити и сами своје срце Христу, јесте најважније послушање самом Господу, Прихватање реакција других стрпљењем и смиреношћу, даје простора у времену том другоме да се и сам запита Која и Чија је то сила, која нам омогућава да своје спољашње ставове уподобљавамо њима, а истовремено нимало не мењајући сопствену суштину.

Слажем се са свима који негативан одговор на питање теме приписују и егу, али и маловерју. Односно, его и јесте подстицај маловерју. Јер ако послушамо да не живим ја већ Христос у мени, его нестаје, а ако истовремено и црпимо упуте из Светог Јеванђеља, као и снагу Светим Причешћем, тада заиста себе у потпуности Христу Богу предајемо, чиме престаје да постоји иједно питање пред којим Он кроз нас Неће Имати одговор.

Ако нечију једноставност богосмислених логоса волим да читам, онда су то Ваши коментари поштовани Ивице. Међутим, ако дозволите, нисам сигуран колико овакав аспект који сте поменули има додира са питањем које заокупља проблематику. Као да је дошло до извесне дигресије.

Питање "приоритета" се уопште не доводи у сумњу ако полазимо од ауторитета који је Сам Христос. Даље, наводите један помало аскетски мотив који се као такав већ подразумева (труд+Литургија+покајање+уподобљавање+трпљење+молитва) у постављеној дилеми.

Заиста ми се допада ваша завршница да је Бог Онај који даје одговор на сваку акцију и реакцију.

Међутим, поред слике коју сте представили на изразито богат начин, њу саму већ подразумевам у теми која је пред нама, тако да ми се чини да је човеку већ све дато и задато (труд+Литургија+покајање+уподобљавање+трпљење+молитва) али да човек не показује даљи искорак да пројави "већа дела љубави" од "минимално тривијалне" управо због заоденутости у сигурне обрасце (труд+Литургија+покајање+уподобљавање+трпљење+молитва). Знам да је то контрадикторно, али је несумњиво присутна реалност.