Донирање органа?

[Лидија Миленковић]

Kada bi nekom mom voljenom bila neophodna transplantacija, prizeljkivala bih je nestrpljivo da stigne organ, i donoru i njegovoj porodici bila zahvalna za vecita vremena. U skladu sa tim, i vrapci na grani znaju, a sto je najvaznije, i moja porodica, da sve sto bude od mog tela moglo da se iskoristi na neciju korist, i na slavu Boga, neka neka uzmu.

[АлександраВ]

  On 11. 8. 2016. at 16:46, JESSY рече

..поставила сам цео чланак....

Expand  

  On 11. 8. 2016. at 16:51, JESSY рече

zabranio je porodici preminulog muškarca da donira srce

Expand  

Ипак, како то забранио?....

Мислим да је ово суштина - Porodica koja doživi smrt bliskog srodnika često ne može odmah da razmišlja nesebično. Ipak, nije problem u nedostatku humanosti, već pre svega, u niskom stepenu obrazovanja, predrasudama, verskim tumačenjima i običajima.

[Sandrabg]

Doniranje organa je isto sto i davanje krvi. 

 

[Arsenija]

Ja sam se uvek divila ljudima koji doniraju kožu .

[АлександраВ]

Na ovim brojevima telefona možete da se informišete o donorstvu i da naručite donorsku karticu na kućnu adresu:

• 011 367 07 84 - Vojnomedicinska akademija Beograd - od 8h do 20h
• 021 520 141 - Donorski Centar Novi Sad - od 8h do 14h
• 018 4530 856 - Klinički Centar Niš - od 8h do 14h
• 0800 111 800 - besplatan poziv sa teritorije Srbije - non-stop (automat)

Prilikom poziva jednog od ovih centara ostavljaju se lični podaci, a dalja komunikacija se obavlja poštom.

[АлександраВ]

Деца у Србији чекају трансплантацију много дуже од вршњака у Европи 

Од почетка године сагласност за трансплантацију у Србији је дало шест породица. Урађено је 11 трансплантација бубрега, пресађене су две јетре и једно срце, а осморо пацијената добило је рожњаче донора. Захваљујући породици пацијента у Новом Саду коме медицина више није могла да помогне, недавно су урађене две трансплантације. У Клиничком центру Војводине и у Дечјој клиници у Тиршовој.

Да ураде прву кадаверичну трансплатацију после скоро годину дана, с нестрпљењем је чекао тим Дечје клинике у Тиршовој. Чекала је и тринаестогодишња Сара која је четири године три пута недељно на дијализу у Београд долазила из Зајечара.

Сара време после операције проводи уз цртаће и игрице, и каже да ће кући ићи за две недеље, а да јој највише недостају браћа.

Јелена Стефановић, Сарина мајка, прича о ноћи када је јављено да је дониран орган.

"Мењала су се осећања. То је била среда увече кад су нас позвали. Брзо смо се спремили и кренули. Већ у пола једанаест смо били овде. Време је споро пролазило док смо чекали до јутра да нам јаве да је бубрег за Сару. Наравно, захвалност тој породици, коју не знамо, нисмо упућени. Знамо само да је из Новог Сада", прича Јелена Стефановић.

Поручује људима да потписују донорске картице и виде сву децу која су на дијализи, које је сваког дана све више.

Десет дана прошло је од Сарине трансплантације и лекари кажу да се добро опоравља.

Бранкица Спасојевић Димитријева, педијатар нефролог из Дечје клинике у Тиршовој, каже да су сви пресрећни јер је Сара на неки начин добила нови живот и што више није везана за апарате.

"Порука за грађане је да схвате значај донирања. Ако су већ изгубили неког најмилијег, можда ће осетити олакшање да већем броју људи омогуће нови живот и врате осмех на лице", каже Спасојевић Димитријева.

У овом тренутку на дијализу у Дечјој клиници у Тиршовој мора 15 малишана.

На трансплантацију они чекају много дуже него њихови вршњаци у Европи и свету, јер Србија и даље нема довољно донора.

http://www.rts.rs/

[LogosAgape]

Mislim da nije napredak medicine doveo do veće potrebe za ovakvim operacijama
nego je upravo nebriga pojedinaca za svoj život i neadekvatan odgovor lekara.

Tako da se meni cela priča o donatorima organa čini kao kompenzacija za
nemogućnost rešavanja ova dva problema. 

Samim tim, humaniji gest svakako jeste pozabaviti se uzrocima i to pokazati 
primerom, umesto psiholoski nametnutim "prodavanjem" sebe pod izgovorom dobrog dela.

[АлександраВ]

  On 11. 8. 2016. at 20:50, LogosAgape рече

nebriga pojedinaca

Expand  

Небрига нису трауме (саобраћајне несреће, различите повреде и др - нпр. рожњача), урођене болести и аномалије (нпр. срце), генетички условљене аномалијае и ретке болести (нпр. бубрези) и тако даље. Управо је напредак медицине довео до могућности извођења оваквих операција (не повећане потребе, потребе су мање-више ту негде), због тога што се без напретка медицине није могао решити низ проблема који су пратили трансплантацију раније. Није неадекватан одговор лекара, лекари нису одговорни за лош здравствени систем који гњави, оскудева и пролонгира, а такође нису одговорни ни за то што људи не препознају донорство као хуман и нормалан одговор на љубав према човеку. Па ми ни крв нећемо да дамо, а камоли нешто више. 

Не разумем шта значи да је хуманији гест да се свако позабави узроцима и да покаже примером.

[Ayla]

  On 11. 8. 2016. at 20:50, LogosAgape рече

Samim tim, humaniji gest svakako jeste pozabaviti se uzrocima i to pokazati 
primerom, umesto psiholoski nametnutim "prodavanjem" sebe pod izgovorom dobrog dela.

Expand  

Pozabaviti se kojim uzrocima?
...i možeš li objasniti boldovano?
Ne shvatam šta si time želio reći.
 

[Јелена011]

Verovatno neku teoriju zavere ili tome slicno

Cuh i ja za Joila i bolje da ne nastavim..

Ko je zdrav i ko moze pre svega mislim zbog zdravstvenog stanja, mislim da nema humanijeg gesta nego da donira organe tj bude potencijalni donor.

[JESSY]

Никад мање трансплантација у Србији

Само 14 пацијената ове године добило је нови орган, док је 2013. године прилику за нови живот добило 95 болесника. – Криви су координатори, лекари који разговарају са породицама, њихова ефикасност и ентузијазам су на недопустиво ниском нивоу, каже др Миљко Ристић

Аутор: Оливера Поповићпетак, 12.08.2016. у 20:05

Одељење за трансплантацију срца КЦС (Фото: А. Васиљевић)

У Србији је ове године урађено само 14 трансплантација: једна срца, две јетре и 11 пресађивања бубрега. За разлику од ових скромних бројки, пре само три године обављене су четири трансплантације срца, 17 јетри и чак 74 пресађивања бубрега. Укупно – 95.

Кардиохирург, проф. др Миљко Ристић, национални координатор Министарства здравља за трансплантације срца, који је после 14 година паузе 21. септембра 2013 обновио програм пресађивања срца, коментаришући ове скромне бројке, тешко успева да сакрије разочарење. Штавише, пре тачно три године у разговору за лист „Политика” најавио је и обећао да ћемо крај 2013. године дочекати са првом успешном трансплантацијом плућа у Србији. То се није догодило ни до данас. Да ли је професор Ристић брзоплето обећао ову интервенцију?

– Нисам брзоплето најавио трансплантацију плућа. Стварно сам веровао да ћемо у томе успети. Још у лето 2013. године, током посете највећем европском центру за трансплантацију плућа у Бриселу, договорили смо обуку наших грудних хирурга за трансплантације плућа, али то се нажалост није догодило. Не желим никога да оптужујем, али одговорност за неурађени посао остаје на грудним хирурзима. Осећам горчину што програм трансплантација који се 2013. године „захуктао” није доживео пуну експанзију – одговара др Ристић.

Нажалост, ни област за коју је професор Ристић директно задужен и после одласка у пензију, координација трансплантација срца, ове године не блиста. Урађена је само једна таква интервенција.

– То нас је „заковало” на последње место у Европи по броју трансплантација, јер имамо једног до два донора на милион становника. За тако мали број давалаца органа криви су координатори, лекари који разговарају са породицама не би ли добили сагласност за узимање органа од њиховог преминулог члана. Њихова ефикасност и ентузијазам су на недопустиво ниском нивоу. Просто је немогуће да за три године, колико је прошло од обнављања програма трансплантације, никада није било ни једног даваоца органа у Крагујевцу или у Нишу, који имају велике клиничке и ургентне центре, као и запослене координаторе – сматра наш саговорник.

Он верује да би садашњи координатори требало да буду послати на додатне обуке или да на њихова места буду изабрани други лекари.

– Немам ништа против младих људи, али верујем да би у овом послу били успешнији старији и искуснији лекари, јер родбина очекује да са њима о даривању органа ипак разговара неки старији професор, са више ауторитета и искуства – додаје др Ристић.

Лекари координатори беже од овог задужења јер је посао тежак, одговоран и без радног времена. Они разговарају са родбином у тренутку када она губи вољену особу и некада су такве ситуације на граници физичког обрачуна

Др Ненад Милојичић, директор Управе за биомедицину Министарства здравља, негира да су наши координатори млади, неискусни или необучени и да раде без ентузијазма.

– Имамо укупно 14 донорских болница, а у великим трансплантационим центрима, где се слива највећи број повређених који би могли да буду даваоци органа, као координатори већ раде искусни, дугогодишњи лекари специјалисти. У мањим донорским болницама избор се сужава, јер ни једног лекара не можемо приморати да буде координатор. Лекари беже од овог задужења јер је посао тежак, одговоран и без радног времена. Мало се прича и о терету са којим се они суочавају, јер су стално изложени смрти и разговору са породицом у тренутку када она губи вољену особу, а они морају чланове родбине да замоле да дарују органе. Некада су такве ситуације на граници физичког обрачуна и нису нимало пријатне – објашњава за „Политику” др Милојичић.

Директор Управе за медицину подсећа да су сви наши координатори прошли најбоље курсеве у Шпанији и Хрватској, државама које су данас лидери у свету по броју давалаца органа: 33 до 39 на милион становника. У Србији нас чека много тежи задатак – подизање свести о важности даривања органа. Др Милојичић радо истиче 2013. годину као успешну у развоју националног програма трансплантације.

– Србија је тада имала највећи број икада обављених трансплантација, 41 донора или 5,7 донора на милион становника. Сваког трећег дана у Србији се радила нека трансплантација. Узлазну кампању 2014. године прекинуле су поплаве и велики број жртава, када је било крајње неумесно пропагирати трансплантацију – објашњава др Милојичић.

А колико је неплаћање прековремених сати проведених у операционој сали или у шок-соби уз пацијента којем је пресађен орган или додатно награђивање чланова тимова за трансплантацију разлог за пад броја трансплантација? Др Милојичић оставља могућност да један од разлога буде и немогућност плаћања учесницима у тиму за трансплантацију, али сматра да то сигурно није пресудан фактор. Ипак, додаје да се тражи модел да се и плаћањем мотивише рад у тиму за трансплантације, а да се то не ради мимо закона. Чудно звучи да три протекле године нису биле довољне да се овај проблем реши.

[LogosAgape]

  On 11. 8. 2016. at 22:10, АлександраВ рече

Небрига нису трауме (саобраћајне несреће, различите повреде и др - нпр. рожњача), урођене болести и аномалије (нпр. срце), генетички условљене аномалијае и ретке болести (нпр. бубрези) и тако даље. Управо је напредак медицине довео до могућности извођења оваквих операција (не повећане потребе, потребе су мање-више ту негде), због тога што се без напретка медицине није могао решити низ проблема који су пратили трансплантацију раније. Није неадекватан одговор лекара, лекари нису одговорни за лош здравствени систем који гњави, оскудева и пролонгира, а такође нису одговорни ни за то што људи не препознају донорство као хуман и нормалан одговор на љубав према човеку. Па ми ни крв нећемо да дамо, а камоли нешто више. 

Не разумем шта значи да је хуманији гест да се свако позабави узроцима и да покаже примером.

Expand  

Dobro pomenute genetske anomalije i slični ređi poremećaji postaju češći zbog čega ?
Da li "uspešnija" medicina to više detektuje ili je jednostavno manje sposobna da to reši nekeom ne-auto mehaničarskom metodom (zamenom delova).

Inače lekar nije odgovoran za loš zdravstveni sistem isto koliko i dželat nije odgovoran što je sekira oštra ali gle čuda odgovoran je zato što je drži jer ga niko ne tera na to. (ovo nije namenjenao kao uvreda)

Donatorstvo je inače divna stvar kada se iscrpe sve druge metode. Problem jeste što čujemo samo tu stranu priče da nema alterantive. I to je svakako istina ako gledamo isključivo u okviru farmakomafijom održavanog sistema ali eto kao što nisu svi materijalisti nego neki i bolji svet vide, tako i za ovu oblast postoji "alternativa".

Za primer je jasano kad gledamo uputstva za duhovni život i jasno je da fizički takođe ima uzroke i posledice. Pošto se medicina uglavnom bavi sanacijom kolateralne štete, mi se možemo baviti uzrocima. Ono mantranje bolje sprečiti nego lečiti se gotovo nikad ne primenjuje a to bi zaisza bilo humanije.
 

  On 11. 8. 2016. at 22:26, Ayla рече

Pozabaviti se kojim uzrocima?
...i možeš li objasniti boldovano?
Ne shvatam šta si time želio reći.
 

Expand  

Radi se za platu jel da? Neko ti kaže šta je dobro, ti ponavljaš i primaš platu, 
ako pričaš drugačije proslede te u drugu instituciju

[Ayla]

  On 13. 8. 2016. at 14:54, LogosAgape рече

Radi se za platu jel da? Neko ti kaže šta je dobro, ti ponavljaš i primaš platu, 
ako pričaš drugačije proslede te u drugu instituciju

Expand  

Ko radi za platu?
Zaista ne razumijem o čemu govoriš i na šta misliš.

[LogosAgape]

Skoro svi radimo za neku platu samo su doktori malo odgovorniji po svom izboru.

[АлександраВ]

  On 13. 8. 2016. at 14:54, LogosAgape рече

Donatorstvo je inače divna stvar kada se iscrpe sve druge metode.

Expand  

Трансплантација је метода избора када нема друге опције. Нико не мења орган из некаквог хира.

  On 13. 8. 2016. at 14:54, LogosAgape рече

Dobro pomenute genetske anomalije i slični ređi poremećaji postaju češći zbog čega ?
Da li "uspešnija" medicina to više detektuje ili je jednostavno manje sposobna da to reši nekeom ne-auto mehaničarskom metodom (zamenom delova).

Expand  

Нико није рекао да су постали чешћи, само су сада медицина и сродне науке на таквом нивоу да могу да их препознају, региструју, класификују и даље изучавају, а такође и да помогну да се и трудноћа изнесе и беба одржи у животу, као и да многи људи са различитим обољењима и повредама преживе, што некада раније не би био случај. То је исто и што се тиче других наведених случајева, није било саобраћаја али су падали људи са коња нпр, итд. Живот је продужен и многима омогућен, захваљујући напретку, тако да се не бих сложила да је медицина мање способна да реши многе здравствене проблеме. Опште је позната ствар да се хирургија ангажује тек када су све конзервативне методе исцрпљене. "Механичарска метода" како си је назвао, се примењује када су људи витално угрожени, значи нису болесни и са тим ће да умру, него од тога ће да умру. Не разумем какав је грех медицине у том смислу?

  On 13. 8. 2016. at 14:54, LogosAgape рече

Inače lekar nije odgovoran za loš zdravstveni sistem isto koliko i dželat nije odgovoran što je sekira oštra ali gle čuda odgovoran je zato što je drži jer ga niko ne tera na to. (ovo nije namenjenao kao uvreda)

Expand  

Лекар није одговоран за здравствени систем односно ситем здравствене заштите у смислу здравствене инфраструктуре која обезбеђује програме и услуге појединцима. Може да буде одговоран ако нешто не примењује а прописано је и обрнуто. Нпр, ако те оперише секиром.

  On 13. 8. 2016. at 14:54, LogosAgape рече

Ono mantranje bolje sprečiti nego lečiti se gotovo nikad ne primenjuje a to bi zaisza bilo humanije.

Expand  

Постоји читава област која се зове превентивна медицина. Итекако се примењује само није атрактивна као хирургија па људи мање читају о њој, што не значи да нема озбиљно утемељење у друштву и добре резултате за здравље становништва.