PODVIG: Kako je Hasan spasao Aca od maskra u Dobrovoljačkoj!

[Дејан]

Prišao sam ja njemu pozadi, udario ga nogom otpozadi, i on je mene vidio. Samo sam mu kazao: 'Ne brini, samo šuti. Dok sam ja, ostaćeš živ', priča Hasan zvani Duša

 

SARAJEVO - Kad je 3. maja 1992. godine kolona JNA iz tadašnje komande na Bistriku izlazila iz Sarajeva i bila zaustavljena u Dobrovoljačkoj ulici, paralelno uz događaje koji će kasnije biti predmetom sudskih sporova odvijala se drugačija priča. Hasan Jusović, tada pripadnik Teritorijalne odbrane, spasao je iz kolone vojnika Aca Nenadića. Odveo ga je svojoj kući gde ga mesec dana čuvao, sve dok nije našao način da bezbedno napusti grad. I danas su u kontaktu. Priča o Aci i Hasanu koga zovu Duša, jedna je od onih koja govori o dobrim ljudima u lošim vremenima.

Dok se u jednom dijelu kolone JNA koja je kroz Dobrovoljačku ulicu u Sarajevu napuštala grad odvijala prava drama,  u drugom je za vojnika JNA Acu Nenadića počinjala drugačija priča, koja će njemu i jednom pripadniku Teritorijalne odbrane BiH, Hasanu Jusoviću, zauvek da promeni život.

Jusović je kao civil u službi, mesec dana pre događaja koji će postati predmetom sudskih, pa i međudržavnih sporova, bio vozač generala JNA Vojislava Đurđevca. Tamo je i upoznao Acu koji je bio na odsluženju vojnog roka. 

„Lepo smo se slagali, pili kafu zajedno, pili sok zajedno, ne znajući za rat. Normalno. On je bio pri kraju odsluženja vojnog roka kad je nas rat obojicu zatekao u komandi. Ja sam osećao potrebu da ipak moram preći u Armiju BiH, tad je to bila Teritorijalna odbrana. Ja sam se poverio tom vojniku i rekao mu: 'Aco, ja bih morao da pobegnem'. On je rezonov'o fino i rekao: 'Znam, Duša, ja moram da ostanem, ti mora da odeš. Čuvaj se, pozdravi svoju porodicu, želim ti sve najbolje.'. I on mene isprati nekim, jel', kanalom, kuda sam ja pobegao“, priča on.

4. aprila 1992. su se razišli, da bi se 3. maja sreli u posva drugačijim okolnostima.

 

 

„Kolona je presečena na Skenderiji, prišli iz kuća, raznoraznih, sa raznoraznim naoružanjem. Zarobili nas. Onda sam Hasa video u koloni kad su nas bili 'spakovali'. Prišao mi je polako i rekao: 'Ne boj se ništa dok sam ja tu.'.“

Jusović, videvši tada 19-godišnjeg momka među zarobljenicima nije imao dilemu.

„Kad sam ja njega ugledao da je on u koloni, sa njima, zarobljen, ja sam se iznenadio. Samo mi je proletelo kroz glavu kako da ja njemu pomognem, da mu uzvratim. Setio sam se da je i on meni pomogao kad sam ja bežao iz Armije. Gledao sam da mu pomognem, da bi on preživeo, da bi ostao živ, ne znajući šta se može desiti s njim. Prišao sam ja njemu pozadi, udario ga nogom otpozadi, i on je mene vidio. Samo sam mu kazao: 'Ne brini, samo šuti. Dok sam ja, ostaćeš živ'. Ja sam tu kolonu čitavu propratio hodajući ispred njega, iza njega, gledajući slučajno da ga ko ne izvede, da ne bude nešto sa njim. Tako sam s tom kolonom otišao do FIS-a, gde su oni bili smešteni“, priseća se Jusović. U Sportskom FIS zatražio je da Acu povede sa sobom, što su mu i dozvolili.

„Čim smo izašli iz FIS-a, pošto je on bio u uniformi, ne znam ni sam kako to, spontano, da sam ja pokucao na neka vrata od stana, neka gospođa je bila, i zamolio da mi da neku košulju i pantalone, da bih presvukao tog vojnika. Žena mi je to odmah dala, ja sam njega presvukao i mi smo pošli mojoj kući koja je na Sedreniku, udaljena negde oko dva i po kilometra. U jednom momentu ja njemu kažem, pošto su barikade bile po putu 'Odsad se ti zoveš Mirsad'. On je to prihvatio i došli smo mi u mene do kuće“, kaže Jusović.

U Jusovićevoj kući u sarajevskom naselju Sedrenik Aca je proveo mesec dana. Zajedno su jeli, pili, tik ispod prve linije odbrane. Dok ljudi okolo ginu nije bilo jednostavno vojnika JNA sačuvati živog i zdravog. I Aco je toga bio svestan.

 

„Fenomenalno. Doveo me u kuću i dao mi pištolj i dva okvira metaka i rekao: 'Ovo ti ne dajem radi tebe, nego radi moje žene i dece'. Nijedno jutro nisu popili kafu dok ja nisam ustao iz kreveta. Hranili su me. Svi su me poštovali, ceo kraj tu, mada je bilo jako teško kada je Sarajevo tu bombardovano.“

No, i komšijama je ubrzo prirastao za srce, kaže Hilmo Kozica. 

„Hasi je najteže bilo, kad ga je doveo, obući ga, jer je on bio visočiji od Haska, nije imao šta obući, pa sam mu ja dao kompletnu moju garderobu. Taman je bila za njega, k'o skrojena. U to vreme on nije znao šta će s njim biti uopšte, dal' će živ iz svoje kuće, tako da nam je najduži taj period, a najdraži nam je period onaj kada je on već otišao odavde na Mrkoviće, kad je to sve regulisano, s Mrkovića na Pale, u Beograd, kad se on javio da je došao živ u Beograd i da je došao svojim roditeljima živ.“

Tako je Dobrovoljačka ulica u Sarajevu zahvaljujući Hasanu i Aci dobila novi prizvuk. Ljudski i prijateljski, koji je obojicu vezao za čitav život.

 

Kurir

[Ivana032]

Кад је неко Човек, за њега не постоје препреке. Мој течо је цео рат извлачио људе из Сарајева, Србе, Хрвате, муслимане, свима је помагао не мислећи какав је то ризик за њега. Никад га метак није окрзнуо. Упокојио се пре месец дана у 86-ој години.

[Raymond Red Reddington]

Човек је учествовао у нападу на војнике.

то што је спасао некога кога зна лично...не чини га хуманистом..

он је и даље убица

[Ivana032]

Слажем се. Наравно да ће медији да трубе о томе. Мени су те теме иначе јако мучне, свега је ту било, не поновило се. Мој течо је ипак био Човек, није учествовао у рату, нити убијао, већ помагао.

[Ivana032]

Уф људи, ајмо на другу тему.

[Rašo]

Тешко је бити човјек. Овај је бар мало смогао снаге, многи нису и не би ни толико.

[Avocado]

Тешко је бити човјек. Овај је бар мало смогао снаге, многи нису и не би ни толико.

 

Kao što se i u komentarima na ovoj temi vidi, nekima je teško da "budu ljudi" i u miru...

[о.Небојша]

Још један доказ колико је прошли систем био труо, како је све било засновано на лажима.

Јадни Срби су зарад лажног братства и јединства заборавили своје порекло, постали Југословени и комунисти, док су неки као овај Хасан, који иако је прошао све провере да би могао да ради као грађанско лице у ЈНА у Команди корпуса, кад је почео рат стао је на страну свог народа и пуцао на ту исту Армију која му је хранила породица, дала стан и све погодности и којој се заклео на верност.

 

И реченица

U jednom momentu ja njemu kažem, pošto su barikade bile po putu 'Odsad se ti zoveš Mirsad'.

  говори да је у Сарајеву био отворен лов на Србе и да се нису бранили од војске , него да су им и Срби староседиоци били мета.

Ово ме подсетило на интервју једног кошаркаша, мислим да је Предраг Даниловић у питању, који је као клинац са другом муслиманом пошао код његових у други дио града и овај му рекао на поласку, ако те неко буде питао како се зовеш реци Неџад.

[fsa]

Негде је било опасно звати се Ацо Ненадић, а на другом месту Ален Главовић...

 

 

[о.Небојша]

Не контам те, можда је кум крив.

Ален може бити муслиман, а и Србин, као и Јасна, Златко, Југослав, исто што сам имао у парохији Салка, коме су сви преци православни Срби, али куму се свидело то име. Или што знам о.Гордона који нема везе са Енглезима.

Само знам да нико у Србији није убијао несрбе војнике који су остали у ЈНА после проглашавања независности одцепљених република.