Не могу после литургије кући - Литургијска заједница и агапа

[Guest O.Ugrin]

To o cemu vi pisete, Natasa T., jeste rak rana postmoderne, gde se povrsnost proglasava doslednoscu, tradicija mudroscu, nacionalni folklor religioznom pripadnoscu. I, zaista... sta se onda i moze ocekivati da ce se cuti? Mada, znajte, odstupanje od svoje parohijske zajednice jeste odustajanje od ljudi koje su vase komsije i sa kojima biste trebali, ne da idete u Crkvu, vec da cinite Crkvu na dogadjaju Svete Liturgije, odnosom ljubavi i radosnim usklikom - Ljubimo jedni druge da bismo jednodusno ispovedali... Hristos jeste Crkva, Crkva jeste ljubav a Ljubav... Ljubav ne odustaje. Mislite o tome!

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[Nataša T]

o. Ugrine!

Hvala na savetu,mada se ja trudim da ne odstupim od zajednice i aktivno učestvujem u njoj,samo sam preoštro izložila moje viđenje cele situacije ostanka posle Liturgije.Ali bez obzira na sve, mislim da se isuviše ćuti i toleriše sve ono  u čemu se slažemo...Nekako ispade da je to zabranjena tema, jer dira u mnogo što šta lično kod mirjana.

Svako dobro od Boga!

[Guest O.Ugrin]

0110_hahaha o. Ugrine!

Hvala na savetu,mada se ja trudim da ne odstupim od zajednice i aktivno učestvujem u njoj,samo sam preoštro izložila moje viđenje cele situacije ostanka posle Liturgije.Ali bez obzira na sve, mislim da se isuviše ćuti i toleriše sve ono  u čemu se slažemo...Nekako ispade da je to zabranjena tema, jer dira u mnogo što šta lično kod mirjana.

Svako dobro od Boga!

Kada sam pisao o odstupanju od zajednice, mislio sam, pre svega, na vasu parohijsku zajednicu, od koje odstupate time sto idete u manastir. Sto manastiru dajete prvenstvo u odnosu na vasu parohijsku crkvu. O tome se radi, ne samo vi, vec uopste, ljudi precenjuju manastirsko sabranje i potcenjuju parohijsko sabranje. Od ''lova'' na duhovnike do permanentnog zapostavljanja sopstvene parohije jeste trasa medjuljudskog otudjenja na kojoj se stalno cezne za idejom pa se, sletstveno tome, Liturgijska svakodnevica totalno gasi. Razumete? Nikako da se prihvati Liturgijski standard zivljenja koji nije u ideji vec u zivotu, svakodnevici, koju sobom, sopstvenom svescu o ''uskom putu'' preobrazavate. Vise o ovome mozete naci u mojim tekstovima, krajnje je jednostavno a, opet, ontoloski bitno i nezaobilazno... Mislite o tome.

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[marija]

da li će se posle Liturgije kući ipak zavisi od sveštenika, nemojmo da se lažemo

Bih, videh, doživeh, i poslala bih većinu sveštenika iz svoje parohije u Višnjicu, da vide, i dožive...

[Guest O.Ugrin]

0110_hahaha Ljubazni ste, Lazarice, kao i uvek...

Bog vas blagoslovio - Ugrin

[И.стојковић]

Kada sam pisao o odstupanju od zajednice, mislio sam, pre svega, na vasu parohijsku zajednicu, od koje odstupate time sto idete u manastir. Sto manastiru dajete prvenstvo u odnosu na vasu parohijsku crkvu. O tome se radi, ne samo vi, vec uopste, ljudi precenjuju manastirsko sabranje i potcenjuju parohijsko sabranje. Od ''lova'' na duhovnike do permanentnog zapostavljanja sopstvene parohije jeste trasa medjuljudskog otudjenja na kojoj se stalno cezne za idejom pa se, sletstveno tome, Liturgijska svakodnevica totalno gasi. Razumete? Nikako da se prihvati Liturgijski standard zivljenja koji nije u ideji vec u zivotu, svakodnevici, koju sobom, sopstvenom svescu o ''uskom putu'' preobrazavate. Vise o ovome mozete naci u mojim tekstovima, krajnje je jednostavno a, opet, ontoloski bitno i nezaobilazno... Mislite o tome.

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

Поштовани о.Угрине,

Да ли исти став имате и према онима који "лов" на духовнике чине, не у манастирима, већ у другим црквама, такође, перманентно запостављајући своју парохијску цркву?

Не сумњајући у доследност, ако је Ваш одговор потврдан на претходно моје питање, да ли би сте и на који начин реаговали, у случају да видите људе у цркви у којој сте Ви јереј, а знате да нису са Ваше парохије, а све у општезначајном циљу да свако буде "со своме најближем"?

[Tanja]

da li će se posle Liturgije kući ipak zavisi od sveštenika, nemojmo da se lažemo

Bih, videh, doživeh, i poslala bih većinu sveštenika iz svoje parohije u Višnjicu, da vide, i dožive...

Da znas da si u pravu! Verujem da ce mi neki i zameriti, mozda i otac Ugrin koji uvek insistira i na odgovornosti nas laika, mirjana, naroda da sobom, svojom voljom  mozemo da animiramo i svestenike(mada mi ocekujemo taj poziv od njih!) da ne budemo samo pasivni posmatraci nego, pre svega, aktivni ucesnici. Da zajednicku sluzbu prenesemo u portu, parohijski dom, na ulicu, u svoju kucu... ma sa krovova da se vice  4chsmu1!

Ostvarivanje Liturgijske zajednice, afirmacija nas samih kao aktivnih tada i nema granica. I "realni" svetovi i ovi "cyber", nema granica.

I stvarno se pitam koliko bi u tome uspeli da otac Ugrin nije imao toliko strpljenja i volje.

Danas se citav dan samo nesto pitam. Mozda mi nedostaje Neven "Pitam se, pitam..."  0442_feel

[Nataša T]

Pomaže Bog o. Ugrine,

drago mi je da s Vama razgovaram i ne bih volela da moje odgovore protumačite kao tvrdoglavost i ne razumevanje. Moja parohijska Crkva je Hram koji je u izgradnji,u koji sam ja išla i stajala i ako imam teško  oboljenje butne kosti, ali pošto je jako hladno,zbog betona,prinuđena sam da idem u manastir.Između ostalog, oba monaha su veliki prijatelji moje porodice, pa je moj odlazak tamo povezan i sa tim.

Ali upravo to što posle Liturgije u Hramu, nema ostajanja, me žalosti.Kompletna moja porodica se raduje svakoj Nedelji i svakoj besedi i miru koji ponesemo kući, od kada ostajemo, verujte mi, da su nam svima mnogo lepši i mirniji dani i da svi jedva čekamo da napunimo baterije tokom Liturgije i posle...

S obzirom da sam vezana stambeno za više Eparhija samim tim i parohija, ne mogu svuda stići, ali zato svaku poštujem i trudim se da u svakoj učestvujem, pa čak i ona koja se nalazi uz moje porodično groblje je ispoštovana i ako se nalazi u selu Darosava kod Aranđelovca. Meni je najdraža i ako je mala, najlepša, a reči utehe sveštenika Branimira, su mi bile velika prekretnica i snaga za dalje.

Tako da se o. Ugrine trudim da pripadam Hristu ma gde to bilo i koliko bilo naporno. Sa svim sveštenicima volim da razgovaram,trudim se da me svaki nauči nečem korisnom za moje spasenje. Eto mislim da sam Vam sada objasnila,nešto gde ste me, možda, pogrešno razumeli.Mada se apsolutno slažem i o tome sam u prvom tekstu htela da kažem, da ljudi ne precenjuju, nego i zloupotrebljavaju manastirsko sabranje.A parohijsko ne postoji izuzev u toj Hrišćanskoj zajednici za koju nam treba članska karta.Eto, nadam se da me razumete?

Veliki pozdrav i svako dobro od Boga!

[Никола Ђоловић]

За ову тему постоји доста "техничких проблема".

Колико постоји наклоност клира да позове и задржи своје парохијане након Литургије, самим тим и да их упозна, а самим тим да и наша сагласност да останемо након Литургије не буде протумачена као наметање?

За две године колико сам водио ђаке на Литургију нешто нажалост нисам приметио предусретљивост клира да нам изађу у сусрет. Нажалост и напротив, били су спремнији да одмеравају сваки гест и држање неголи да уђу у дијалог. Наравно, не сви.

Друго техничко питање, како неко ко има обавезе након Литургије може да остане (нпр. дете, посао, итд.?)

Треће техничко питање, познајем људе који некако "искривљено" поимају то заједничарење након Литургије као неку партијску припадност, као да си нужно осуђен ако не можеш да дођеш...

Четврто питање: шта ако цела Црква пожели да уђе у парохијски дом - хоће ли сви стати (хипотетички)

Питам - не констатујем...

[trapa]

Додао бих један свој став на питање око парохијских заједница.

Нисам присталица "лова на духовнике" али такође не сматрам да територија нужно одређује нашу парохију. Природно би било да човек живи у литургијској заједници са својим комшијама и у храму из свог краја. Али дешава се да се човек више проналази у другим парохијама, тј. да стварно осећа заједницу са тим људима. Например ако је човек млад а у свом најближем храму, литургије слабо посећује омладина већ само старији и човек не може да себе пронађе у тој заједници нема шта да прича са тим људима или га можда заједница не прихвата, док се на некој удаљенијој парохији налазе људи са којима се нпр. боље познаје или по било ком основу одговарају и једноставно човек се тамо осећа заиста као део заједнице и после литургије има са ким и да поприча и попије кафу и слично, и човек може бити спреман зарад такве заједнице да устане мало раније да пређе већи пут да потроши паре на превоз јер осећа заједницу са тим људима. Разлози могу бити многи може се деси и свештеник да буде разлог. Не сматрам да треба тако лако мењати парохију али ако стварно немамо живу заједницу не видим разлог зашто се неко не би потрудио да нађе своје.

[И.стојковић]

................

Брате мој у Христу,

Читајући Твој одговор, одлуку да неко сталност свог одлажења у на Литургије у цркву која није на његовој парохији, можемо "оправдати" тиме што браћа и сестре са парохије на неки условно речено начин, не одговарају том неком, или свештеник парохијски, опет не одговара том неком.

Читајући Твоје раније одговоре, сигуран сам да је и овај писан из неизмерне Љубави према људима, и то је сјајно што Ти Бога такву благодат Даде. Сведочење Радости. Зрачење Љубави требамо чинити увек, свуда и према свима. Када знамо да не постоје случајности, већ да се све одвија по Божијем Промислу,онда и чињеницу да је заједница у парохијској цркви недовољно жива,требало би да нам буде позив да умножимо благодат коју задобисмо од Бога, јер можда Бог баш то од нас тражи....можда тиме и сами потврђујемо Христове речи да смо со свету, и да као лекари лечимо болесне...Одласцима у цркве где постоје живе заједнице, солимо већ слано, што опет може довести до потпуног пресољења...лечимо се између себе....Пунимо већ пуну комшијску кућу, сурово гледајући сопствену како се урушава, а не размишљајући, да у комшијској може доћи до препуњења...колико ћемо стида осетити, тада,  када се вратимо у своју кућу, урушену, напуштену, осамљену...

Брате мој "Трапо",

Ради дружења, поклоничког путовања или једноставно жеље, свако од нас  увек може отићи до друге цркве на Литругију, претходно своју намеру наговестивши свом свештенику, као што би и из своје куће одлазимо, на викенд, летовање, зимовање. Али онај који своју кућу не одржава, врло брзо неће бити радо виђен гост ни у другим кућама. Можда је то проблем, што још увек не схватамо довољно снажно, да је парохијска црква моја друга кућа....или моја ПРАВА кућа....

aman

4chsmu1

[trapa]

4chsmu1

Јес вала управу си. Тако би требало да буде, мада увек остављам мало простора, није све увек црно бело а и тад смо чешће ми сами криви, али углавном прихватам и слажем се са твојим речима

[Tanja]

Evo zasto :

Aristokratija Duha

Počelo je kada smo prestali da u mimohodu napuštamo portu crkve. Kada je to tačno bilo više i nije toliko važno, traje...

„Razgovori o veri“ su bili početak. Svakog četvrtka, posle akatista. Razgovori za koje smo očekivali da će biti verska nastava. Ipak su bili razgovori. Lakše je kada je verska nastava, dođeš, slušaš, misliš o tome, o temi, ali možeš  lepo da ćutiš. Nismo imali tu čast. Otac Ugrin Popović, u to vreme đakon, očekivao je i tražio aktivno učestvovanje.

Proširilo se, sa nedelje i četvrtka i na subotu. Agape. Trpeza ljubavi gde smo delili i reči i hleb. Sa nama je bio i Ranko. Voli Ranko svoje pse, ali sa njima ne može da podeli reč, a i reč mu je kao i hleb bila potrebna.

Deca iz udruženja RO-DE su bila toliko fina da su nas pustili u svoj svet, svet igre, sporta, njihov drug (otac Ugrin) igra fudbal kao Ronaldinjo!

Da bi im na neki način uzvratili gostoprimstvo, pozvali smo ih kada je pokrenut kreativni talas. Gostovali su glumci Pravoslavne omladine sa predstavom „Zemlja Nedođija“ Vladike Nikolaja Velimirovića. Bez aktivnog učešća drugara iz udruženja RO-DE predstava ipak nije mogla da se izvede na domaćem terenu. Sporedne, ali ne manje važne uloge u predstavi ostvarili su Nikola i Marko. Glumili su čuvare. Publika je, ove izuzetno odigrane role umela da ceni.

Pored RODA tu je i udruženje dece sa autizmom a mi smo otkrili da izuzetno cene okretne igre. Zajedno smo plesali.

Udruženje slepih nam je upriličilo predivno veče poezije. Pevali smo na stihove Branka Miljkovića, a ugostili smo i jedno veliko pozorište sa predstavom  „Isidorine izohimene“.

Gospođa Rosa je u jednim dnevnim novinama pronašla članak o porodici kojoj je bila potrebna pomoć. Pozvali smo redakciju i ponudili pomoć. Sve je brzo i lako dogovoreno i realizovano. Bilo ih je još, ali s obzirom da je već sve objavljeno, neću vas dalje zamarati.

Poželeli smo da proširimo prostor. Naše dvorište je postalo malo. Izabrali smo, u to vreme malo neuobičajeno nebo, cyber nebo(zamena za vrištanje sa krovova ). Izbor je pao na facebook. Deluje čudno, možda. Za nas je bilo idealno. Razgovori su mogli da traju. On-line. Oformili smo grupu i nadenuli joj ime „Duhovna aristokratija“.

Ime je označavalo naša osećanja i težnje. Mi smo :

“Grupa za odabir drugačije realnosti, realnosti koja je u ovom svetu ali suštinski  nije od ovoga sveta jer preobražava isti uzvodeći ga ka drugačijoj realnosti, realnosti koja oslobođa ali ne negira...”

Reakcije u prvi mah i nisu bile pozitivne, ali to smo i očekivali više zbog potrebe reagovanja na prvu loptu, što je nažalost postao obrazac ponašanja, ali brzo smo prevazišli početnu zbunjenost i nerazumevanje.

Novi početak. Kao što smo progovorili na Razgovorima, sada smo samo imali novu formu za isto. Trebalo je svedočiti, sobom pozivati, druge animirati da dođu i vide a jedino što nismo želeli je da citati i misli drugih budu naš način svedočenja toga imamo i previše na našem nebu.

Delimo svoje misli, ideje, nedoumice. Učimo se. Shvatili smo da  je živa rec ipak najbolji način. Kao što Nedeljom posle Liturgije vidimo licem k licu, taj duh širimo dalje.

Mnogi su se priključili. Na grupi objavljujemo i svoje radove. Neki su, što bi otac Ugrin rekao „izašli iz kutije“. Do sada imamo stotinak različitih autorskih tekstova. Neke od autora ćete prepoznati a mnogi do sada nigde javno nisu objavljivali svoje radove. Imamo i galeriju fotografija. Potrudili smo se da neke od akcija, koje smo organizovali prikažemo i na taj način. Objavljujemo slike i naših okupljanja sa razgovora, druženja. Iskoristiću misao jednog od nas da bih vam to lepše prikazala. Ovo je Miša podelio sa nama, a mi delimo sa vama :

“Draga moja grupo,oče Ugrine,braćo i sestre.Družimo se nešto nešto godinu dana ovim cyber putem.Nisam nikada još imao zadovoljstvo prisustvovati i fizički vašoj(našoj) zajednici,ali u svakom duhovnom pogledu sam sa vama,baš kao i vi svi samnom!O da jeste.Kada ispijam kafu sa društvom naprimer uvek u meni progovori tu i tamo mudrost o.Ugrina,Jelenina energetičnost,Tanjina ljubav i razumevanje,Nikolin stav itd...sve to u jednu prekrasnu i jedinstvenu melodiju koja me prati u nazovimo "vanjskom" svetu, čuvajući me i pazeći da ne zalutam.I u ovoj pustinji nepreglednoj koju zovemo internet, punoj sivila,ja vas vidim grupo moja kao gorući stup Gospodnji koji me vodi na Put,Istinu i Život iz ropstva u slobodu!Oduvek sam bio svestan da sam dete Božije,ali ovde sa vama i preko vas ja sam toliko zavoleo,toliko se uživio u tu ulogu za koju sam još svesniji da sam je nesebično dobio.”

Poslednja akcija je uručivanje pomoći porodici Vujaković, a što se tiče cyber prostora, aktivno smo učestvovali u pripremi novog foruma sajta Sveti Jakov.

Pozvaću vas još da pogledate fotografije sa proslave četvrtog rođendana Udruženja RO-DE. Videćete nove kreacije naših drugara. Očekujemo i posetu udrženja dece sa autizmom. Njih ćemo ugostiti u Zelenom salonu.

Cyber tkanje nastavljamo. Izvolite se pridružiti. Izađite iz kutije preko wall-a,

topic-a. Kako vam drago. Ono što vam možemo obećati je da smo on line. Nemamo problem sa konekcijom. Reč se čuje. Reč zajednice. Ovo je naš način. I kao što rekoh, kada je to tačno počelo, više i nije toliko važno, traje…

Tanja Nakić

[Jelena Vitorovic]

Pec, zamisli zelju  0409_feel

[Guest O.Ugrin]

Koliko dobro poznajete ljude iz svoje E.Z. i o cemu razgovarate kada, i ako, se okupite nakon Liturgije. Hvala.

Bog vas blagoslovio - Ugrin

P.S. Ovo je veoma bitno pitanje od kojeg zavisi sta, i koliko, i da li, smo ista naucili od Sv. Otaca... Mislite o tome.