Не могу после литургије кући - Литургијска заједница и агапа

[JESSY]

Јако нам је важно да сваки мирјанин има своју мисионарски задатак. То је део социјалног служења хришћанина. Када се то служење укључује у мисионарскку делатност парохије. Да би свако осећао своје припадање заједничком делу мисије. Одсуство такве активности парохијана изазива умор, изнемоглост и просто обредоверје када људи не учествују у активном животу парохије. Зашто? Па зато што их нико не зове.

А ако парохија буде имала истинску мисионарску усмереност и мисионарски програм, онда постоје сви услови за такав унутрашњи потенцијал, посебно младих парохијана да би активно сведочили о Христу у различитим формама. Мислим да форме мисионарских задатака за мирјане треба да постану предмет разматрања на нашем скупу. Тада ћемо улагати мање напора да би „отимали“ људе и деструктивних секти. Када људи живе парохијским животом, они већ почињу да разликују те „духове злобе“ по речи светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова: „Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет“ (1 Јн. 4:1). Мирјани треба да имају посебно важну улогу у „мисији помирења“ када хришћани живе у друштву, социјалној сфери, у општењу су са другим људима о доносе мир.

 

http://www.spc-novagorica.eu/srb/notizie-2/121-misionarska-odgovornost

[Guest]

 

 

Пише: јереј Синиша Максимовић

           парох Треће парохије дервентске
 

Посебно мјесто у богослужењу ране Цркве заузима установа под називом агапа. Прве помене о савршавању агапа налазимо у Дјелима светих апостола и посланицама Апостола Павла. Наиме, ријеч је о заједничком обједу (трпези) у којем су узимали учешћа сви чланови Цркве. О животу прве хришћанске заједнице у Јерусалиму, апостол Лука пише сљедеће: „А у народа који повјерова бјеше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко.“ (Дап. 4, 32).

Трпеза је неодвојиви дио хришћанског богослужења! Коријене свештеног односа према трпези (храни) можемо наћи у традицији јудејског народа, али, и првенствено у животу самог Спаситеља. Проповиједање Ријечи Божије и заједничко обједовање били су нераскидиво везани са Господњим дјелом. У својим бесједама Спаситељ описује Царство небеско као заједничку трпезу свих спасених: „ А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме.“ (Мт. 8, 11).

Јеванђелисти нам предају да је Господ присуствовао и трпезама које су приређивали његови слушаоци. Карактеристичан примјер је боравак Спаситељев у кући кнеза фарисејског (Лк. 14, 12), у којем имамо образац за потоње агапе: „А ономе што га је позвао рече: Када дајеш ручак или вечеру, не зови пријатеље своје, ни браћу своју, ни рођаке своје, ни богате сусједе, да не би онда и они тебе позвали и вратили ти. Него кад чиниш гозбу, зови сиромахе, богаље, хроме, слијепе; И блажен ћеш бити што ти они немају чиме вратити; него ће ти се вратити о васкрсењу праведних.“ Као што видимо, један од циљева агапе јесте брга за сиромашне.

Још један догађај, који је претходио Христовом страдању, а десио се такође у кући једнога од фарисеја, по имену Симон. Наиме, поменути домаћин је уготовио вечеру и позвао Господа да обједује код њега. У току вечере, у кућу је ушла жена блудница, позната присутнима; „и ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом. А кад видје фарисеј који га је позвао, рече у себи: Да је он пророк, знао би каква га се жена дотиче; јер је грјешница. И одговарајући Исус рече му: Симоне, имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу кажи. А Исус рече: Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара,  а други педесет. А кад они не имадоше да му да врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: право си судио.“ (Лк. 7, 38 - 43). Коначан суд над женом Господ је изрекао рекавши: „Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало прашта малу љубав има“ (Лк. 7, 47). Ако пажљиво сагледамо овај догађај можемо уочити и другу особину агапе, а то јељубав према ближњем. Симон, који је припремио вечеру, оказао се недостојан агапе, док је блудница донијела најнеопходније.

Установљење Тајне вечере на Велики четвртак је коначно одредило правац у којем ће се развијати хришћанско богослужење. У самој основи, хришћанска служба је трпеза ријечи Божије и евхаристијских дарова.

О првим агапама, непосредно након Силаска Светога Духа, апостол Лука нам даје сљедеће свједочанство: „ И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно  у храму, и ломећи хљеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца.“ (Дап. 2, 46). Првобитно је агапа била сједињена са самом евхаристијом. Трпезу су сачињавали приноси које су вјерни доносили од својих домова, а затим полагали на заједничку трпезу. Евхаристији су претходили: појање псалама и читање библијских текстова, након чега је слиједила проповијед предстојатеља. Заједничка трпеза је била израз јединства свих у Христу, а не знак међусобне солидарности. Радосни осјећај да је Господ Исус Спаситељ свијета; да су вјерни сабрани на службу Његов народ који ишчекује Царство у сили Духа, рађао је код вјерних сазнање да су међусобно браћа и једно у Христу. Ако смо удови једнога Тијела, према ријечима апостола Павла, тада и наша тијела не припадају више нама, већ Цркви. Онда, и храна више није само начин да биолошки преживим, већ у Цркви имам могућност да је прихватам као дар Божији и да дијелећи је са ближњима, имам заједницу (љубав) са њима. Уколико нисам у стању да подијелим свој живот са другим, онда сам још у оквирима биолошког преживљавања.

 

О узроцима који су довели до гашења агапе

 

Посланица Коринћанима нас извјештава о злоупотребама агапе још вријеме апостола Павла. Апостол критикује коринћане за неумјереност у јелу и пићу, и за то што се међусобно не ишчекују кад готове агапе. Овдје бисмо могли направити паралелу са начином слављења крсне славе код нас и општим критичким ставом према духу који влада на њима. Значајан дио православних, који се занима за црквени живот, сматра да смо се начином слављења славе удаљили од првобитне хришћанске једноставности. Милански едикт 313. године и масовни улазак пагана у Цркву, довео је до пада црквене дисциплине и хришћанског живота. Различите злоупотребе на хришћанским сабрањима су довеле до потпуног гашења агапе. Лаици (народ Божији) су изгубили ревност за међусобно обједовање и служење, а клирици постепено подлијегали комфору и компромису. Кажем, комфору, јер управљање агапом и Црквом изискује значајан напор и посебно старање од стране свештенослужитеља. Због тога је апостол Павле са толико доследности умољавао Тимотеја да се постара око уређења Цркве.

 

Остаци агапе у каснијем периоду

 

Неопходно је нагласити да је агапа у суштинском смислу била дио литургије и њен најбољи израз. Нажалост, изазови, пред којима се Црква кроз историју суочила, довели су до одређених одступања од древне праксе. Агапа је временом прерасла у вечерњу службу а служење евхаристије је помјерено са вечера на јутро. Вријеме гашења агапе се поклапа са временом помјерања литургије на јутарње часове. Овај процес се одвијао од 4. до 6. вијека. У потрази да одговори на несређено стање на агапама Црква уводи обавезан евхаристијски пост (пост од вечера до причешћа. У наше вријеме од поноћи до причешћа). Према истакнутом руском литургичару Михаилу Скабалановићу, агапа је прерасла у вечерњу службу. Свеноћно бденије и освећење петохљебнице имају своје коријене у древној агапи. Међутим, сам чин заједничког обједа је у различитим формама преживљавао до наших дана. Можемо слободно рећи да је обичај вршења задушница на гробљима, уз доношење хране на гробове, израз живог црквеног предања које су лаици сачували. Захваљујући богомољачком покрету, који је захватио наше крајеве између два свјетска рата, крсне славе су у многим крајевима биле оличење агапе.

 

        Приједлози за постепени агапијску обнову

 

Зашто не признати да је наш литургијски живот у многоме пасиван. Истина, похвална је појава интензивнијег причешћивања лаика на литургији. Обнова литургијског живота не може бити сведена на један од њених елемената. Литургија представља искуство укупног живота. Заборављајући ту чињеницу, противници литургијске обнове имају негативан став према учесталом причешћивању лаика (народа). Критичари сматрају да на такав начин долази до профанације Свете тајне и да ће њени учесници изгубити побожност због честог приступања чаши. Недостатак ове критике је у томе, што њени заговорници причешће искључиво виде као личну ствар појединца а не као догађај изграђивања заједнице. Поставља се питање: желим ли ја да имам јединство у Христу са многима? Желим ли да моја парохија недјељом оствари јединство у Чаши? Истина, није довољно да их све позовем да приступају, а да запоставим остале неопходне елементе пастирског служења, који воде ка литургијској обнови. Нагласио бих да је агапијска обнова неопходан корак ка обнови црквеног живота! Овдје имам у виду сабрања народа након литургије у црквеним салама уз одређено послужење. Ова пракса је већ присутна у многим парохијама наше епархије, и шире. Таква сабрања би отворила могућност да се пројави јединство које се остварило претходно у светом причешћу. У многим сеоским парохијама на дан крсне славе поставља се гозба за све присутне. Мада је то похвална пракса, нажалост, често је супротна духу агапе. У великом броју случајева, осим ако слава не пада у посту, на тим саборима нико се не причести. Ако јединство  није остварено у Христу, онда ни каснија трпеза нема исти смисао. Таквим трпезама недостаје скромност, а присуство музике и алкохола осликава секуларни карактер прославе.Слабљењем црквене свијести и славе су  примиле „дух овога свијета“. У сваком случају, у нашем народу је сачуван агапијски дух у многим приликама. Недавно сам имао прилику да на задушнице идем на једно мало гробље. Након парастоса и прелива гробова вином, имао сам прилику да присуствујем правој агапијској трпези. Наиме, сви вјерни су донијели понешто од хране и неколико столова, затим су храну поставили на поредане у једном низу столове, и заједнички обједовали. Осим хране, молитва и помен уснулих су били саставни дио агапе. Познато је у којој мјери је важан заједнички ручак у сваком дому, он постаје начин јединства једне породице. Исти је значај и за Цркву! У недостатку трпезе, на сабрању се може изнијети и доста скромније послужење. Многи вјерници са посебним пијететом причају о шољици кафе коју су попили након литургије у неком од наших манастира. Ова пракса је много више неопходна у парохијским заједницама него у манастирима. Она није само дјело свештеника и неколицине изабраних послужитеља. Улога презвитера је на првом мјесту управитељска, а народ ће подстакнут од свештеника доносити приносе за потребе послужења. Свакако, треба нагласити да је ово само један од елемената литургијског живота парохије, и да његов „успјех“ зависи од исправног служења евхаристије. Главна препрека парохијском свештенику за овакав начин сабирања парохијана, јесу обреди који слиједе након литургије. То је, свакако, само изговор! Ако ствари у Цркви поређамо по важности онда ће препреке бити елиминисане. На првом мјесту у литургији треба да стоји оно што је на изграђивање заједнице! Рецимо, ако црквењак нашег храма последњих десет година није био на литургији, зато да би наши парохијани обавили индивидуални ритуал паљења свијећа у вријеме кад треба да стоје на литургији, онда праксу продаје свијећа у вријеме литургије треба елиминисати, зато што она разара јединство Цркве. Треба изабрати шта је важније: присуство свих на једном мјесту или индивидуална потреба појединца. Ако је јавно читање добровољних прилога у супротности са Христовим ријечима: „што чини десница да не зна љевица“, онда не користи на изградњу Цркве. Ако је изградња заједнице циљ Цркве, онда оно што је изграђује, мора да стоји у првом плану. Тако ни крштење не може бити довршено ако се новокрштени на првој сљедећој литургији не причести! Овај моменат захтијева појашњење: циљ Крштења је уцрковљење, сједињење са Тијелом Христовим (Црквом), а то не може бити остварено без Литургије и причешћа. У раној Цркви су три тајинства: Крштење, Миропомазање, Евхаристија, чинили јединствену тајну иницијације (увођења) у Цркву. Питање савремене праксе савршавања свете тајне Крштења  и њеног утицаја на црквени живот, потребује један засебан осврт.

 

Закључак

 

Питање литургијске обнове није преживљена тема, она је актуелна у сваком времену и мјесту гдје Црква постоји. Литургија је пројава Божијег Царства у свијету, деградирајући њу – деградирамо сопствени живот! Суштински, нисмо ми ти који обнављамо литургију, него њено правилно конституисање обнавља нас. Зато, када се говори о литургијској обнови, има се у виду неопходност уклањања оне праксе која непосредно омета нашу обнову. Наш лични живот не може бити освећен ако се не обнављамо као заједница. Зато је повратак древним црквеним установама, попут агапе, неопходан ради изграђивања заједнице. На ово служење су позвани и народ и свештенство, кроз покајање и приношење себе на служење заједници, свако у ономе у чему је призван!

 

Надам се да ће неки ставови изнесени у овом чланку послужити за неку ширу анализу  нашег црквеног живота и потребе његове обнове.

 

http://bogoslovsketeme.blogspot.com/2015/01/blog-post_12.html

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[feeble]

Sa stranice oca Nenada Ilica

 

https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10206632552800855:0

 

ЗАЈЕДНИЦА

Ваши одговори:
Заједништво које постоји на Литургији треба да се само настави и после. Као прво – потребно је боље упознавање људи између себе. Подлога за успостављање блиских веза, па и бракова. Црква мора да искорачи из своје уобичајене протоколарности. Ствара се војска глумаца у црквама војска црквене елите која се крије иза речи Христове. “Исправи себе немој друге исправљати”. Нужно је да се у оквиру цркве формира једна заједница, да се они који редовно долазе на богослужења осећају делом те заједнице. Да једни дугима помажу, али то неко мора координисати. То би могли бити свештеници, или неко кога они задуже. Ако би се људи више окупљали, пре свега око неких заједничких послова (на селу је то лако, међутим град је проблем), сама Литургија би добила свој пуни животни смисао. Не може бити говора ни о каквој заједници, па ни црквеној, ако се људи који је чине и не познају. Не вреди ни то што се верни окупљају сваке недеље, док сви не крену после литургије или каже свештеник “Е браћо и сестре идемо данас да радимо заједно, да помажемо”! Свака црква која има могућности - требало би да има парохијски дом- дом православне културе- где би се нудили садржаји разних врста. Ту би се верници скупљали да заједно проведу време, да учествују на некој трибини, да се заједно организују да се некоме помогне. За неупућене - пре или после Литургије у зато одређеним просторијама (не у самом храму, јер он служи за молитве Богу!) - требало би да се одржавају “часови и увод у веру и хришћанство”. Није свака душа довољно јака да може да преброди све препреке. “Очекујем да ми Црква помаже у преображавању ''из славе у славу'', ''до пуне мере Христовога раста''. Сам не могу и нећу.”

Коментар:
Овде заправо има неколико важних тема, али све се мање-више своде на јачање парохије. 
Без интензивирања парохијског живота нема црквене обнове.
Како ојачати парохију? Као прво – парохија се не може ојачати без свештеника. Наравно, не може се ојачати ни без парохијана. Ако постоји потреба за јачањем парохије, могуће је неколико основних ситуација на основу односа свештеника и верника према потреби обнове.

1.
Свештеник жели да јача парохију, парохијани желе чвршћу црквену заједницу – парохија постаје узор. Има и таквих парохија, али оне су само драгоцени изузеци. Свеједно, треба се учити на њиховим искуствима, сабирати такве примере без много теоријских украса и учинити их приступачним. То може да се уради релативно лако. Направи се књига, страница на интернету, дистрибуира се и све заједно постаје подлога обнове. Не довољна, али корисна, инспиративна подлога. То могу да финансирају и ураде и појединци, постојећи црквени и други издавачи, али и парохијске заједнице. Ко може да уради а не уради – одговоран је.

2.
Свештеник жели да јача парохију, али парохијани не желе чвршћу црквену заједницу. Одговара им наслеђено стање и обичајно умерена црквена активност. Свештеник се труди да то промени. 
Проналази макар по неког са више црквеног жара, са више дара за веру. Мора да пронађе за почетак макар двоје-троје. Док не пронађе проповеда, предлаже заједничке послове. Прилази проблему из угла друштвено корисних активности где је црква само трансмисија, па полако чвршће повезује те практичне друштвене активности са литургијом. Тешка мисија. Предузимају је обично млађи свештеници али се временом уморе и разочарају. Усамљеност таквих свештеника је проблем који морају да решавају оне успешније, масовније парохије. Како?

3.
Свештеник се труди само око бројности парохијана „који га примају“ и нема жељу да посебно интензивира живот парохијске заједнице а парохијанима то одговара. Мртво море. Ту је нужно мисионарско деловање са стране као да се ради о некрштенима. У томе могу учествовати и оне активне парохије делегирањем мисионара, контактима са „умртвљеном“ парохијом.

4.
Свештеник се у најбољем случају труди само око бројности парохијана „који га примају“ и нема жељу да посебно интензивира живот парохијске заједнице, а парохијани желе пуно активирање живота у парохији. По многобројним коментарима, ово је вероватно најчешћи случај. Кад би верници у већини били за промену која не задире у догматику, каноне, већ се тиче само организације, вероватно би лако приволели свештеника на промене које желе. Или не би? У чему може да буде проблем, зашто је тако тешко покренути било какву промену? Важно је да стање реално сагледамо да бисмо могли даље.
По правилу парохија је раслојена на неколико основних група. 
1. Верујући људи који у цркву долазе редовно, причешћују се релативно често, по неки и на свакој литургији ако им то свештеник допушта. Они су најужи круг, најмалобројнији су али највише склони захтеву за интензивнијим црквеним животом парохије. Логично је јер они обично имају највише слуха, дара за веру, гладни су и жедни хришћанског живота близу ранохришћанске мере (што не значи аутоматски да имају идентичну спремност на жртву). Често су вишег образовног нивоа па и са одеђеним теолошким образовањем, али они су истовремено обично начети индивидуалистичким начином живота. Зато им је заједница (црквена) посебно важна, али некако теоријски, апстрактно. Желе заједницу, али често некако анемично, „хигијенски“, зато не умеју за њу да се боре и жртвују. Појединачно могу бити и те како пунокрвни па и бунџије. Њима као групи ипак пре прети замка интелектуализма и одређене млакости и неборбености кад се ради о питањима важним за Цркву. 
2. У нешто бројнијој групи су они који долазе на литургију редовно али се причешћују само четири пута годишње, плус-минус. Такође су људи веома жељни Бога, са јаким позивом. Међутим то су углавном људи који своју потребу за заједницом задовољавају ван уже парохијске заједнице. Заједништво које им пружа породица, комшилук, нација довољни су им те у цркву долазе по појединачно духовно усавршавање и спасење. Пошто имају темељиту јаку заједницу или макар слику заједнице ван цркве (неки од њих су у Цркви управо што болно осећају ампутираност из традиционалне заједнице – брака, некадашњег комшилука), њихов омиљени мото је отшелнички: „Спаси себе, па ће се хиљаде око тебе спасити!“ или „исправљај себе а не друге око себе“. Тачно и драгоцено, али не и довољано кад се примењује на градску цркву. Парадоксално, пошто су утемељени у мањим традиционалним заједницама ови верници често су жешћи и поузданији борци од оних из најужег језгра за оно што виде као борбу за Православље, заштиту Цркве као заштитника мањих традиционалних заједница. Њихова веза са црквом је природнија, спонтанија, мање интелектуална. Због традиционалистичког пристанка на поредак који су у цркви затекли нису склони да иницирају промене. Сумњичави су према променама и од цркве управо траже стабилност, непроменљивост. Тамо где је свештеник склон организовању и интензивирању парохијског живота, они ће му бити одлични сарадници, али тамо где није - неће бити добри савезници онима који од свештеника траже промену, макар она очигледно била на боље. Спремни су на учтиву, па делимично и присну, „комшијску“ комуникацију са осталим члановима црквене заједнице. Они усамљенији и старији успевају и да је користе као центар социјалне мреже за упознавање. 
3. Они који примају свештеника и долазе на литургију на све веће празнике, понекад и недељом, повремено се и причешћују. Могло би се рећи да су ово представници традиционалне српске црквености. Они су најмање склони промени било чега у цркви, а склони су подразумевањима свих врста, па и оних најпогрешнијих. 
4. Верујући људи који примају свештеника два до три пута годишње (водице, слава) али не долазе у цркву, или то чине сасвим ретко, или долазе ван богослужења (да се „на миру“ помоле, запале свеће). Чешће их можемо видети на гробљу него у Цркви. Неће прекршити ниједан обичај везан за однос са упокојенима, док се према осталим црквеним правилима односе прилично слободно.
Многи из последње (делимично и из претпоследње групе) су уствари латентни „двоверци“. И хришћани и поштоваоци прастарог култа предака, култа мртвих. Њих је убедљиво више него припадника осталих група и они су у економском смислу за цркву далеко важнији. Они издржавају и свештенство и црквене активности. Много чешће из њихових редова долазе и они који дају велике прилоге.
5. Кад се посматра црква у народу у целини, па и у границама једне парохије, највећа група су они крштени, који са Црквом и свештенством немају скоро никаквог додира. Нити примају свештенике, нити долазе у цркву, сем понеко у тренуцима кризе или посебним поводима – крштења, венчања, сахране, парастоси. Све претходне групе заједно у већим градовима не прелазе укупно 10% становништва. Ако се узме да је велика већина становништва крштена, види се да овог у потпуности црквено неактивног становништва има у распону од 70%-85%. И ова група може повремено да има одређени економски значај за функционисање Цркве, али и потенцијал да се због преплетености националног и црквеног осећаја из ње у кризним или ратним временима појаве неочекивани браниоци вере, па и мученици. У анкетама велика већина припадника ове групе изјашњавају се као православни верници, мада их има и атеиста, највише у већим градовима. Оваква разнородност унутар наше цркве с једне стране отежава било какава практична решења која се тичу интензивирања парохијског живота, али јасно сагледавање стања можда ипак може да помогне.

5.
Пре него што почнемо са разрадом могућих решења „парохијских проблема“ морамо још мало да закомпликујемо слику стања уочавањем мешаних облика. У градским условима литургијска заједница и парохија се не поклапају у потпуности. Једна црква, храм, обично је место сусрета неколико парохија, а сваку од њих води посебан парохијски свештеник. Један од парохијских свештеника се одређује за старешину храма. Верници више парохија сабирају се на Литургији у цркви која има припада. Проблем који се овде може јавити, а понекад се и јавља је да неки од свештеника желе интензивирање црквеног живота, други не. Литургијска заједница не само да се састоји од неколико поменутих група него у градовима често и од парохијана неколико парохија. Свака промена кренуће од те литургијске заједнице. 
Од најширег црквеног круга, до најужег језгра које покушава или макар жели да прати праксу раног хришћанства, бројност веома опада. Оних који редовно долазе у Цркву и учествују у литургијама има мање од 1%, тек део једног процента од укупног становништва, а видели смо и да се они могу поделити на макар две групе. Све у свему, иако многи желе промене у Цркви спремних да изведу те промене је веома мали број.

Антрополог Маргарет Мид оставила је и следећи запис: „ Никада не треба сумњати да мала група промишљених, посвећених грађана може променити свет. Заправо то је једина ствар која га је икад и мењала“. Тим пре се ове речи односе на „два или три“ окупљена у Христово име, на „мало стадо“. Стотинак Јевреја проширило је хришћанску веру на читав свет. Неколико стотина или хиљада Срба данас сигурно могу да обнове црквени живот наше цркве. То би благотворно утицало и на опоравак целе земље. Подизање посрнулог и уморног народа. Величанствено је да захваљујући посебности цркве која је и институција али и богочовечански организам, тако мали број људи може да изврши тако велики задатак, то даје наду, али крије и велику оптужбу, ако до обнове ипак не дође.

За почетак, пре покушаја остваривања неких од предлога из анкете, важно је ово сагледавање стања. Да би се дошло до реалних предлога и решења, свако од нас би могао да препозна којој групи унутар Цркве припада (која му је "крвна група" smile emoticon ), а тек затим да види како може да учествује у жељеној обнови, заједно са понеким из своје групе или у садејству са другим групама (наравно идеално би било одмах у пуној заједници). Нико сам овде не може много да учини, уосталом циљ и јесте заједница, а она се заједнички гради.
Тек кад се овде дође до неких резултата може се имати реалног утицаја на „више црквене инстанце“ које би многи хтели да покрену из неке врсте летаргије - Сабор, Синод, па и на надлежне епископе, а затим и на српски народ у целини.