О упокојенима

[JESSY]

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ

 

 Примили смо горко радосне вести о томе да је ваше дете отишло Господу. Плакали смо и јецали заједно са вама, али такво понашање не доликује кад је у питању таква душа, за коју се надамо да ју је Господ прихватио и избавио од овдашњих мука да би јој дао починак у вечним пребивалиштима. Та душа he украсити вашу породицу као најблиставији и најсветији украс, и од сада ће бити вечна бакља која ће за нас посредовати пред Господом. Његова девственост, његова дугогодишња болест и трпељивост, као и друго крштење, односно ангелска схима, уверавају нас да га је Господ Исус прихватио као миомирисни тамјан. Преклињем вас да не будете тужни него да се радујете, јер сте положили велико благо у ризницу Божију, велику суму која ће вас подржати. Смрт је привремено раздвајање, јер је Христос дошао на земљу и бацио светлост на велико тајинство смрти: Ја сам васкрсење и живот. Који верује у мене, ако и умре, живеће (Јн. 11;25). Свим срцем се молим да вам Бог подари трпљење, утеху и свете мисли за дубљу духовност.

 

[JESSY]

"Ако Господ не жели да нас помиње пред престолом Божијим, то значи да смо предати забораву. Ето зашто, кад пратимо наше уснуле, за њих просимо вјечнују памјат (вечни помен) код Бога. То не значи да ми нећемо заборављати наше умрле, него да од Господа просимо да их Он никад не заборави. Они које Господ вечно помиње – они су вечно са Богом".

 Епископ Амвросије

[JESSY]

"За мртвима не треба туговати, него се треба борити за своје најрођеније да им Господ додели анђеоско насеље. То се тражи. А тугом се ништа не постиже. Себи се здравље ремети, и својом тугом душама ремети мир који су оне добиле од Господа. Зато треба да будемо молитвени, да се молимо за своје рођене. /.../ Ми се овде припремамо за вечни живот. Треба да будемо благодарни, захвални Богу за оне које Господ узима Себи. Ако се нису на време покајали, ми треба да се молимо од срца Господу, да им опрости грехе јер нема греха неопростивог, осим греха непокајања. За оне ближње који се нису покајали, морамо да чинимо добра дела за спомен и за њихов покој, јер то се прима пред Богом. /.../ Највише што можемо да учинимо за наше миле и драге који су Богу отишли је – да се молимо Богу за покој њихових душа и да, тамо где има свакодневна Света Литургија, дамо њихова имена, и да молимо свештенике да се моле з покој њихових душа. Свакодневна Литургија се служи у манастирима".

 Старац Тадеј

[JESSY]

Старац Михаило Валаамски о молитви за упокојене

Наша светла и радосна вера учи нас да ће доћи време кад ћемо видети своје драге покојнике и кад ћемо са њима нераздвојно вечно живети. Бог је безгранична Љубав. Он неће раздвојити оне, који су били сједињени везама љубави. Ми ћемо се радовати са онима које смо волели и са којима смо овде делили своје радости. Они, који су нам блиски и драги биће нам још ближи и дражи. Наша узајамна љубав биће још већа. Знајући све то, с каквом се ревношћу морамо молити за наше мртве! Наша повремена молитва може их избавити вечних мука. Како ће нам они бити захвални! Наша молитва за упокојене биће онолико снажна колико је то била наша љубав током њиховог живота. Сагласно томе, они ће нам бити блискији. Истинска молитва вере може учинити да нам мртви постану толико блиски да осетимо њихово присуство. Током молитве, једно срце обраћа се другом.

[JESSY]

Мртве спасавају и добра дела и молитве живих током њихових помена. Каквом нежном, светом родитељском љубављу усопши родитељи воле своју децу која су остала на земљи – своје сирочиће! Каквом ангелском љубављу усопша деца воле своје родитеље који су остали на земљи! Каквом снажном љубављу венчани људи који су се упокојили воле своје брачне другове који су остали на земљи! Каквом чистом и истинском љубављу наша браћа, сестре, пријатељи и сви истински Хришћани воле оне који су овде остали, сједињени с њима у светој Вери! Какво нас мноштво душа тамо очекује! "Тамо ће се човекова душа срести са свима за које се молила и којима се током живота молила", рекао је епископ Теофан Затворник. Каква утеха! Како је Бог милостив према нашим душама! Када ступимо у непознату земљу, Он нам одмах у сусрет шаље оне за које смо се молили и којима смо се молили. Ту снажну веру, то предосећање будућег живота, спокојну и блиставу смрт и потпуно прихватање свог удела у животу – све те благодатне дарове Светитељи примају због своје вере у Христа.

Старац Михаило Валаамски

[JESSY]

МОЛИТВА ЗА УПОКОЈЕНЕ

Помени, Господе, оце и браћу нашу уснуле у нади на васкрсење у живот вечни, и све упокојене у побожности и вери, и опрости им свако сагрешење, хотимично и нехотимично, што сагрешише речју, или делом, или мишљу.
И усели их у места светла, у места свежине, у места одмора, одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање, где гледање лица Твога весели све од века свете Твоје.
Даруј им царство Твоје и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима, и наслађивање у Твом бесконачном и блаженом животу.
Јер си Ти живот, и васкрсење и покој уснулих слугу Твојих, Христе, Боже наш, и Теби славу узашиљемо са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, и Благим, и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова.
Амин.

[JESSY]

Патријарх Павле

Јеванђелско учење о бесмртности душе једна је од основних истина православне вере. Шта се са човеком догађа после његовог упокојења – то је највећа и најдубља загонетка људскога живота, од које зависи, од које зависи и одгонетање смисла нашега живота овде, на земљи.

Опело (сахрана) је молитвени чин који свештеник или епископ врше пре погреба над телом упокојеног хришћанина. При вршењу опела и припреми за њега постоје многи обичаји карактеристични за разне крајеве а неки од тих обичаја су не само непотребни већ и потпуно супротни Христу, противе се и супротстављају Цркви Христовој и Њеном учењу о души и бризи за спасење душе као најпотребнијој потреби сваког од нас.

Као за живе, тако и за упокојене (умрле) хришћане најпотребнија служба је Света Литургија. Добро је да се име покојника помиње на 40 Литургија после његовог упокојења, јер то је за њега и његово спасење најпотребнији период (у уводном делу Св. Литургије, проскомидији, ваде се честице за Мајку Божију, светитеље, епископа, све живе и упокојене вернике, те на тај начин наши блиски упокојени верници саучествују са свима у Светој Литургији која је слика Царства небеског на земљи. Проскомидија се у Глогоњу служи од пола 8 ујутру недељом и празником). Друго што је итекако потребно за душе наших покојника је чињење и давање милостиње, уз молбу ономе коме дајемо милостињу да се помоли за нашег покојника. Саме припреме за опело, организација и све што уз то иде су другоразредне. Ипак, треба их обавити у највећем могућем РЕДУ и МИРУ, па је стога итекако пожељно да у свему томе учествују најмирнији рођаци, познаници и пријатељи, људи који се међусобно добро познају и који су заједно већ учествовали у сличним догађајима. Постоје битније и мање битне ствари и потези, као и у свему другоме. Битно је купање, умивање покојника при чему се треба молити Богу да Господ опере душу нашег покојника од свега што прља душу, од мржње, зависти, оговарања других, непажње према Богу, лењост за све што је Божије и Богу угодно… Даље, треба обратити већу пажњу при полагању тела покојника у ковчег, сандук имајући у виду да тиме изражавамо жељу да Бог прими душу нашег покојника мирно у Своја насеља, као што ми његово тело мирно полажемо у ковчег. При изношењу ковчега са покојником из куће у којој је живео, јако је битно да из собе где је тело лежало најпре изађе свештеник, па крст, па родбина и на крају ковчег. При опелу које се наставља у дворишту најпре се ковчег полива са чистим вином (као Крви Христове) а на гробљу са мешавином вина и уља (вина као Крви Христове и уља као знака да желимо да Милост Божија буде на покојнику). За опело треба припремити једну велику породичну свећу, мноштво мањих, жито-панаију (по могућству само кувано, без млевења и додавања ораха, желеа и сл. Жито је симбол жеље да душа покојника васкрсне као што из семена пшенице васкрсава жито), флашу вина, мало уља. На гробу и трпези за покој душе треба водити рачуна о врсти и количини хране. Храна се спрема да се поједе за покој душе, а не за ЈЕЛО, ПИЋЕ И УЖИВАЊЕ. Исто тако, посног дана се ОБАВЕЗНО СПРЕМА ПОСНА ХРАНА И ОБРАТНО. На гробу треба да буде што мање хране, да се не претвори у гозбу.

[JESSY]

Сви они који желе да покажу своју љубав према упокојенима и да им пруже реалну помоћ, могу то на најбољи начин да учине молитвом за њих, а нарочито помињањем на Литургији, када се честице извађене за живе и упокојене стављају у Крв Господњу уз речи: "Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом грехе овде поменутих слугу Твојих, молитвама Светих Твојих".

Ништа боље ни више ни не можемо да урадимо за упокојене, осим да се помолимо за њих помињући их на Литургији. То им је увек потребно, нарочито у првих четрдесет дана кад душа упокојеног тражи пут ка вечним насељима. Тело тада ништа не осећа: оно не види окупљене ближње, не мирише цвеће, не чује надгробне говоре. Али душа осећа молитве које се за њу узносе, захвална је на њима и блиска је духовно са онима који се моле.

О, сродници и ближњи упокојених! Чините за њих оно што је њима потребно и што је у вашој моћи, употребите ваш новац не на спољашње украшавање сандука и гроба, већ да уделите сиромашнима за вечнују памјат упокојених, или га приложите цркви у којој се за њих узносе молитве. Будите милостиви према упокојенима, побрините се за њихову душу. Исти пут је и пред вама, и како ћемо тада хтети да нас помену у молитвама! Будимо онда и сами милостиви према упокојенима.

Чим се неко упокоји одмах позовите свештеника или га обавестите да би прочитао "Молитве на исход душе", које се по правилу читају после престављења сваког православног хришћанина. Постарајте се да колико је год то могуће опело буде служено у цркви и да се над упокојеним пре опела прочита Псалтир. Опело не мора да буде савршено уређено, али је неопходно да буде потпуно без скраћивања; мислите тада на упокојеног, са којим се на земљи заувек растајете, а не на свој комфор. Ако у цркви у исто време буде било неколико покојника, немојте одбити да опело буде заједничко. Боље је да опело буде одслужено истовремено за неколико упокојених, јер ће молитва окупљених ближњих бити усрднија, него да се служи неколико опела заредом и да се због недостатка времена и снаге скраћују, јер је свака реч молитве за упокојене као кап воде за жедног. Одмах се побрините и за то да се покојник помиње сваки дан у току четрдесет дана на Литургији. Обично се у црквама у којима се свакодневно савршава служба упокојени помињу четрдесет дана и више. Али ако је опело било у храму у коме нема свакодневних богослужења, сами рођаци треба да се побрину за четрдесетодневно помињање на Литургији у храмовима где се свакодневно служи. Добро је такође дати прилог за покој душе умрлог неком манастиру или у Јерусалим где се на светим местима узноси непрестана молитва. Али четрдесетодневно помињање треба почети одмах после смрти кад је души нарочито потребна молитвена помоћ. И зато с помињањем треба почети на најближем месту где има свакодневних богослужења.

Побринимо се за оне који су отишли на други свет пре нас, учинимо све што можемо за њих сећајући се речи: "Блажени милостиви, јер ће бити помиловани" (Мт. 5, 7).

 

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ

[JESSY]

У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увијек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вјером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недјељни Господ је васкрсао и однио побједу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свијећу и у молитвама се сјете својих покојних сродника.
Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вјери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вјером живјели, који су живјели у страху Божијем, Господ наћи мјеста у Царству небеском. Њих неће бити мали број, већ много више од оних 365 имена које читамо за сваки дан у календару, али нам све то још није откривено.
 

[JESSY]

Гледано из божанске перспективе, они који су у наручју Божијем имају прави живот, а то су светитељи Божији, и према њима ми смо у смрти, а они су у животу. Од оних који су отишли из овог свијета у нови свијет ми не знамо колико их је светих, јер је Господ само поједине пројавио као светитеље још овдје у историји, али, у Царству небеском ће бити много више оних који ће се показати као свети, праведни и који су задобили живот вјечни,задобили близину Божију.

[JESSY]

Molitvama Ona Koja Te je rodila, Hriste, mučenika Tvojih, apostola i proroka, i pravednika i svih svetih upokoj preminulog raba Tvojega. (Bogordičen)

MOLITVA ANDJELIMA I SVIMA SVETIMA

Molitvama Ona Koja Te je rodila, Hriste, mučenika Tvojih, apostola i proroka, i pravednika i svih svetih upokoj preminulog raba Tvojega. (Bogordičen)

Sveti Arhangeli i Angeli Božiji, koji ste poslati da pomognete onima koji žele zadobiti spasenje, i sve Sile Nebesne, Heruvimi i Serafimi, Prestoli i Gospodstva, Načala i Vlasti! Molim vas kao plamene molitvenike, i svih koji se mole krepke i moćne uzore, prinesite i našu molitvu Gospodu, uznesite je Prestolu Njegovom, za preminulog (-lu) raba Njegovog (rabu Njegovu)(IME); molite skupa s nama Oca i Sina i Svetoga Duha da mu (joj) da Gospod oproštaj i ostavljenje sagrešenja; umolite Ga kao Milostivog Sudiju da ne sustigne preminuloga (-lu) mač gneva Njegovog, da ga (je) razveseli Gospod u svetlosti Svetih Svojih, i da zajedno sa vama i preminuli (-la) proslavi i ushvali Presveto i velikolepno Ime u Trojici slavljenoga Boga u vekove vekova.
I vi, svi sveti, koji ste boravili na zemlji kao Andjeli u telu, sada se radujete u gradu Boga Živoga, Nebeskom Jerusalimu, postavši nebeski ljudi! Molim vas kao nebožitelje koji imaju smelosti predstati Prestolu Višnjega Cara i Boga našega, kao prijatelje Božije i bliske Bogu, molim vas svi sveti: molite se zajedno sa nama za preminulog (-lu) raba Božijeg (rabu Božiju) (IME), da mu (joj) da Gospod oproštaj i ostavljenje grehova, i pokoj u naseljima Svojim.
Časni i slavni Proroče i Pretečo, Krstitelju Hristov Jovane, i svi sveti i slavni proroci i svehvalni apostoli! Molite Gospoda, Kojega kao Spasitelja propovrdaste u svetu, da privedete preminuloga (-lu), uvek pominjanoga (-nu) od nas raba (rabu) Božijed (Božiju)(IME) od njegove (njene) obuzetosti u ovom žitejskom moru iskušenja, sablazni i beda ka tihom i bezmetežnom pristaništu.
Sveti mučenici, koji ste svojom krvlju posvedočili vašu krepku i neizrecivu ljubav prema Gospodu! Molie Sveštedrog Boga da radi plamenij molitava vaših očisti od grehova preminuloga (-lu) raba Božijega (radbi Božiju) (IME) i da ga (je) spodobi ući u Carstvo Nebesko. Molite Pravednog Sudiju da primi radi vaših svetih molitava, otišllog (-lu) k Njemu raba Svojega (rabu Svoju)(IME) milostivo na nebesima, i da ga (je) nastani u raju, u mestu svetlom, u mestu pokoja, mestu večne radosti. Amin.

[Ромејац]

 

Када ја размишљам о упокојенима… Шта је то више – вапај, јаук, или кукање? Сетите се како се лоше осећате када сте заиста пали или када сте учинили нешто што нисте смели. Шта се у том тренутку дешава? У том тренутку ви знате каквог је укуса смрт, због тога што вам је у устима управо смртна горчина. И у вашим ноздрвама је мирис смрти, а ви сте на граници. И чиме ћеш онда доказати да ниси у аду? Можда тиме што ходаш, поздрављаш се и покушаваш да се насмејеш. Истина, између тебе и покојника је велика разлика. Ипак си ти још жив, а и псу живом боље је него мртвом лаву (Проп. 9, 4). Али само замисли да је мука у души једнака, а да је могућност покајања одузета заувек. Замисли да ти је укинута свака утеха: и утеха разговором, и утеха храном, и уопште свака могућа утеха. И замисли још да си постао прозорљив са закашњењем. Постао си прозорљив на своју несрећу. Тачније, сада јасно схваташ шта у животу ниси учинио како треба, односно шта си учинио а није требало да чиниш. А колико потребног и корисног уопште није урађено! И сав живот ти је као на длану. И све је јасно као дан. Само што од тог сазнања нема никакве користи. Постоји једино горчина због протраћеног живота, као да то и није твој живот. Шта ће тада чинити човек? Он ће кукати и јаукати. Он ће горко жалити и плакати. Не чује ли се тај вапај чим се замислимо о преминулима?

Тај плач не носи утеху. (О, Небо! Јер проливајући сузе на земљи, ми се истински тешимо, и изливамо душу, и налазимо тишину. Али тај плач је неутешан плач. Каква ужасна реч!) И то није само једна особа, нити две, то је мноштво људи које се не да избројати. И када размишљаш о преминулима као да чујеш тај вапај или јаук. Чујеш звуке закаснелог кајања и жаљења због протраћеног и улудо проживљеног живота.

Ни издалека то не бива тако увек. Иначе ни живот не би био живот, него непрекидно ослушкивање страшних звукова. Али ако је тако с времена на време, онда неподношљиво тешко бива и онима који прелазе границу видљивог света. И као да тада роса пада на душу и чује се заупокојена хришћанска служба. Сва та опела, све те суботње задушнице, све заупокојене јектеније на Литургијама и сва та приношења на софрама, девет дана, четрдесет дана… Све то леже на душу као изгубљени део слагалице, без којег не може да се сложи цела слика. И ти схваташ да је Црква љубав. Не сентиментална, него једноставна и права љубав. Љубав која није слепа. То је љубав углавном према беспомоћнима, укључујући ту и преминуле, који оданде – из недокучивог далека молећиво протежу своје руке.

Нехотично помислиш и на себе, јер ћеш једном и сам отићи одавде и пресећи црту. Ко ће се за тебе помолити? И да ли ће бити довољне нечије молитве да на твоју душу падне свежина као на земљу роса? И још једно: постаје јасно због чега су свети за живота тако горко себе оплакивали. Пред њима су се делимично откривале тајне будућег века и они су се осећали као да су већ на Суду, због тога су горко плакали за собом као за непокајаним покојницима. Они су сада у тишини и радости. Али плачу они који су као ветропирасти вилин коњиц цело лето провели певајући и веселећи се. Без обзира на то колико су сами криви због своје незавидне судбине, такође ти их буде жао. И Црква која је раније таквима говорила: „Покајте се“, сада говори Богу: „Помилуј их по великој милости Својој“.

Треба размишљати о упокојенима, итекако треба. И треба да обамреш ослушкујући да ли ћеш чути јаук, кукање или плач. Јер много је њих „који су упали у ту отворену провалију у даљини“. А када сагрешиш и почнеш смртно да тугујеш (јер грех рађа смрт), захвали Богу што још ниси мртав и што за тебе и даље постоји покајање. А ако чујеш подругљиви шапат оних који не разумеју ништа од онога што је изречено, онда ти њих остави са њиховом замрлом душом и оглувелим срцем. Као што је Данте говорио: „Погледај и заобиђи!“ Ми имамо тако много посла, да нам је жао да трошимо време на бескорисне расправе. Треба размишљати о упокојенима, наравно да треба.

 

Протојереј Андреј Ткачов

 

Са руског: Наташа Јефтић

 

Извор

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

 

 

„Исто као што по природи ствари кад бременита жена дише, снага дисања прелази на дете, тако и Црква дише заједничком за све молитвом, а снага молитве прелази на умрле који су у недрима Цркве, коју чине и живи и мртви. Немој да те мрзи да у свакој молитви споменеш своју браћу и ближње који су умрли: то ће им бити твоја милостиња“.

Свети Теофан Затворник

[JESSY]

Hrišćani imaju veoma ozbiljnu vezu sa svojim umrlim. Mi često pričamo sa njima i stalno ih pominjemo Bogu. 

 

Da budemo precizniji, za nas oni koji su napustili svoje tijelo nisu mrtvi, već živi (metaforički mi za njih kažemo da su „usnuli“ i na ovaj način se odnosimo prema njima kao prema živima koji su naprosto otišli i naselili neko drugo mjesto). Mjesto gdje je njihovo tijelo sahranjeno naziva se počivalište (od grčke riječi “κοιμητήριο” = mjesto za spavanje, počivanje).

 

Naprotiv, mi smatramo da su mrtvi oni ljudi koji su iz svog srca odstranili Boga, Njegovu ljubav i Njegovu milost, bez obzira da li oni žive među nama ili su se preselili na mjesto gdje borave duše. Ovo je prava smrt, izbacivanje Boga iz našeg srca, jer ako Mu dozvolimo da uđe u naše srce mi smo potpuno živi, bez obzira da li smo u ovom ili u svijetu duša. 

 

Kada kažemo da Bog ulazi u naše srce, mi ne mislimo da On preuzima kontrolu nad nama ukidajući našu dušu i oduzimajući nam slobodu (Bog to nikad ne radi, samo duhovi koji su zastranili to rade). To znači da se Božija milost useljava u nas (Njegova životvorna, nestvorena, vječna i blistava energija) i preobražava nas približivši nas Njemu. Ovo preobraženje je usko povezano sa svetim tajnama hrišćanske Crkve, kao što ćemo uskoro vidjeti. Ako Bog da, sada ćemo vidjeti šta znamo o mrtvima ili upokojenima.

 

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=7206

[JESSY]

ОБАВЕЗНА МОЛИТВА ЗА УПОКОЈЕНЕ

Материјални и привремени свет у коме обитавају душе у телу је испит за вечност. Како се покажемо овде са таквом карактерном особином и добрим и лошим делима идемо пред Бога на тас, неко ће пре а неко мало касније, али све једно то је све веома брзо, живот је кратак, и по томе ће нам се судити како се покажемо овде. Господ је рекао - " У чему те затекнем твога судњега часа по томе ћу ти и судити". Дакле у каквом стању пређемо из овога света у вечност, без телесну духовну димензију - по томе ће нам се судити. Ако се нисмо исповедили и покајали за грехе ништа нам неће помоћи осим молитви живих који остају за нама, такав је духовни закон слободне воље, сами бирамо пут, Бог помаже али ми сами не прихватамо Његову помоћ а после смрти је касно за лично покајање и све што је могуће је помоћ која стиже од молитви и милостиње намењене за душу које приносе живи.

Малобројни се моле за своје упокојене, или крену пар дана па стану. То је маловерје и лењост и одсуство свести и познања о стању и потреби душе по исходу из тела.

Можемо читати искуства верних и црквењака који су искусили смрт па се вратили у тело или оних који су видели душе у стању после смрти.

Ево један пример монаха коме се јавила душа момка који је страдао мотором на магистрали како се мучи и где је. Душе оних који су прошли са најблажом пакленом епитимијом се налазе у тоталној тами и пустињи, 100 пута им спорије траје време, 1 сат код нас на земљи је у њиховој димензији око 4 дана у доживљају.

Тај моториста је страдао пре пар година а мислио је да су векови прошли до сада. У константној је тами и бриги и досади и страху, ругају му се демони али га не бију, не види друге душе око себе. Рекао је да нема светлости (логично тамо није материјални свет и сунце не сија, а није ни код Господа да светли). Није постио и није живео црквено и као момак је грешио просечно као и многи данас али је срећом био крштен. Господ се смиловао па је допустио Анђелу чувару да сиђе и да му каже да се јави том монаху, душа је махнула и представила се именом, монах је видео душу плавичасте боје као море, као када трепери ваздух, стао је поздравивши га са Христос Васкрсе да не би запао у демонску обману! када је душа одговорила са Ваистину Васкрсе, монах је пришао и дошао до споменика. Душа је стајала уз споменик, душа не види као ми, већ само сенке, и свуда таму и пустињу, јер је била у том стању епитимије без молитви живих за њом. Како је монах очитао канон за упокојене души је лакнуло одмах и само је захваљивала и говорила не заборави ме и питала јел ту за вечност где су остали зашто је заборављен, помолио се за његову душу поново и прочитао акатист, онда је души сишао анђео чувар и више није била сама и демони - црни високи око 3 и по метра са капуљачама су такође одступили, монах је узео да се моли наредних 40 дана за душу младића и дао је име да се спомиње по светињама.

Ето, а породица тог страдало младића не верује у Бога ни у душу осим традиционално и не само да се нису молили за њега после смрти већ су још горе оптеретили душу стављајући цигаре и храну испред споменика, душа је рекла да јој то много отежава муке, парче хлеба које оставе много муке за њега. Рекао је причај људима да постоји душа и живот после смрти, да не живе у сластима, лепе ствари уништавају душе (мислећи на грех) па и најмање сласти. Причај свима. Монах је само рекао, причам ја брате мој али не верују.

Монах је рекао да је таквих душа као мрава свуда и да има много горих стања, али да скори нико не верује у то. Свестан је да ову сурову реалност, истину, неки од нас који су сазнали треба одмерено да кажу и објасне јер се људи плаше али рекао је и то да некада мора и чврста храна да се једе а то је сурова истина.

Ето а у шта се ми надамо када живимо распусно и у греху и у телесности.

Људима је тешко 40 дана да се моле, 40 дана да читају канон за упокојене или акатист а то је преко потребно.

Ако сте заборавили на своје упокојене одмах сада узмите папир и оловку и упишите имена свих својих упокојених предака и пријатеља (осим обешењака, самоубица) и почните сваки дан да читате акатист или канон за упокојене, тако без прескакања 40 дана чините за њихове душе.

Благо и њима и вама ако тако учините, нисте свесни колико им помажете а једино тако и можете а Господ ће да благослови