Odabrati svoj put

[JESSY]

Iskustva naših roditelja u kombinaciji sa vaspitanjem u velikoj meri
mogu diktirati smer naših života. Većina nas, kada se pogleda u
ogledalo, relativno lako može da zaključi za određene delove tela «čiji
su». Tatine oči, mamin nos, tatina stopala, mamina usta. Može se naći i
ponešto bakino ili dekino, prabakino i pradekino.

 

Raznorazni ljudi iz prošlosti utkani su u naše biološko poreklo, u
genetske šifre koje određuju oblike naših lica, noktiju, trepavica i
ušnih resica. Mi ne poznamo njih, oni ne poznaju nas, a ipak smo tako
očigledno, telesno povezani.

Važno je znati da nam iskustva naših roditelja mogu pomoći, ali nas mogu
i uveliko ometati u prepoznavanju i odabiru sopstvenog životnog pravca i
puta.

Naravno, ne treba zanemariti da se obrasci ponašanja koji se
generacijeski prenose, prenose putem vaspitanja, i da ono što naučimo od
svojih roditelja jako teško menjamo kada vaspitavamo svoju decu. Veoma
često te obrasce primenjujemo nesvesno. Čak i kada ih osvestimo, i
eventualno uvidimo njihovu štetnost, čak ni tada oni ne nestaju nužno iz
ponašanja i svakodnevice. Nekada to činimo direkto, nekada indirektno.
Svojoj deci šaljemo poruke koje su nama slali naši roditelji. Možda čak i
na isti način. Od priča za laku noć, preko izreka, porodičnih priča,
ponekad i tajni, postupaka i ponašanja. Svakog dana po malo, ugrađujemo u
svoju decu, ciglu po ciglu, istu onu građu koju su ugrađivali u nas.
Nešto dodamo neprimetno, nešto namerno, a nešto samo ne obraćajući
pažnju i ne razmišljajući o tom

 

Данас.р.с.

[JESSY]

Većina nas se bar jednom našla u situaciji da preneraženo (u sebi ili
naglas) uzvike: «O, bože, ne, ne mogu da verujem, ponašam se isto kao
moja majka!» ili «Ovo što sad radim je upravo ono što sam uvek
mrzeo/mrzela kod mog oca!». Mnogi se uhvate kako, pri vaspitavanju svoje
dece, prave upravo one iste greške kakve su pravili njihovi roditelji i
čije posledice dan danas osećaju na svojoj koži. Krute odbrane,
sklonost izbegavanju problema, pasivna agresija, uloga žrtve, zavisnost,
perfekcionizam, krivica, «nikad dovoljno dobra»... Ti neprikladni
pokloni koje su nam predali naši roditelji su, ponekad, tako pažljivo i
lepo upakovani da ih je jako teško otkriti. Može se dogoditi da neko ima
uzornu porodicu, večni osmeh na licu, a da se ispod te fino priređene
fasade krije strašan osećaj praznine. Ili
se može dogoditi da neko spolja ostavlja utisak izuzetno snažne i
sposobne osobe, a iznutra nosi snažnu stigmu nesposobnosti i osećanja
manje vrednosti.

Često su čak i te maske koje nosimo nasleđene,
ili je možda bolje reći dobijene, od roditelja. Kada posmatramo druge
ljude, čak i ako zaista umemo da posmatramo, nećemo ni malo lako videti
sve što se krije ispod površine. Nekada je potrebno više, a nekada manje
vremena, ali koliko god vremena da potrošimo, i truda uložimo, gotovo
nikada nećemo videti celu sliku. Ako smo posebno vešti u posmatranju, i
ako nam ta osoba to dozvoli, videćemo jedan deo onoga što se krije iza
maske. Naravno, zavisi i šta je to što osoba sakriva. Neke su maske
transparentnije, neke nisu ni malo. I nisu sve maske namenjene drugim
ljudima…

[19горан80]

Родитеље нисам могао бирати али свој животни пут могу.Кроз читав живот,од родитеља,прихватам оно што је корисно,а одбацујем оно за шта сматрам да није.Нисам могао претерано да утичем на своје васпитање али ако би сутра имао своју децу знам шта би преписао од васпитних метода својих родитеља,а шта не.Мишљења сам да је сваки човек "прича за себе",да деца могу да личе (не само физички) на своје родитеље али шта је онда са ситуацијом где су родитељи побожни људи,а деца нису и обратно?

[emilija]

To i jeste tuga shto se ljudi kriju iza maski ...

da ne ulazim u to zasto, ovo shto se odnosi na "roditelja u nama" je vishe nego tacno. Jedino mislim, ako odrasla osoba zaista osvesti jako loshe iskustvo sa sopstvenim roditeljima da je u stanju da nikako ne sprovede isti model ponashanja prema svojoj deci , iako ce borba u njoj sa starim i dalje da traje.

[JESSY]

To i jeste tuga shto se ljudi kriju iza maski ...

da ne ulazim u to zasto, ovo shto se odnosi na "roditelja u nama" je vishe nego tacno. Jedino mislim, ako odrasla osoba zaista osvesti jako loshe iskustvo sa sopstvenim roditeljima da je u stanju da nikako ne sprovede isti model ponashanja prema svojoj deci , iako ce borba u njoj sa starim i dalje da traje.

тачно тако....ја лично се веома трудим у томе....а и не могу да будем онаква какви су били моји родитељи, јер ми се то није допадало....не желим...

треба пуно радити на себи....ја то почела у време наших несрећних ратова....и до дана данашњег то радим....

[JESSY]

Svoje bolne tačke smo naučili da (više ili manje vešto) prikrivamo.
Kako pred drugima tako i pred nama samima. Potreban je veliki psihički
napor da bismo ih zakamuflirali. A najčešće se događa da ih kamufliramo
tako da se potrudimo da i sebi i drugima dokažemo upravo suprotno. Čovek
sa bolnom tačkom “ja sam nesposoban” će imati izuzetno izraženu potrebu
da sebi i drugima dokaže da je super sposoban. Čovek koji u sebi nosi
poruku “ja sam nevoljen” će ulagati puno truda kako bi stekao priznanje
velikog broja ljudi, kako bi im na neki način udovoljio i tako stvorio
osećaj voljenosti. Međutim, sposobnost koja je tu kako bi kompenzovala
duboko unutrašnje uverenje o sopstvenoj nesposobnosti i voljenost, koja
je tu kako bi zalečila duboko usađeni osećaj nevoljenosti, dovode samo
do još većih komplikacija.

Te duboko utisnute poruke o sebi (kao
što su: ja sam nevažna, bezvredna, nebitna, nesposobna, nevoljena osoba i
slično) predstavljaju vrstu sočiva kroz koje gledamo svet, sebe i
tumačimo ono kakvim nas vide drugi. To znači, ako se nečija bolna tačka
može opisati rečima: “ja sam nesposobna” ili “ja nikad ništa ne uradim
kako treba”, onda i neka sasvim nebitna stvar kao što je dugo čekanje u
redu u banci može da predstavlja potvrdu sopstvene nesposobnosti («jer
sam neorgainzovana, trebalo je da to obavim juče» i sl.). Um takve misli
stvara, preslaže i klasifikuje automatski, centrira ih oko bolne tačke i
tako je samo još više jača. Bolna tačka je kao vir koji crpi našu
životnu energiju i sistematski povlači sve na dno. Razlika je samo u
tome što pravi vir na kraju izbaci sve što je usisao, dok bolna tačka to
ne čini. A često uopšte nismo svesni da se to dešava i da to radimo
sami sebi.

[Гром]

To i jeste tuga shto se ljudi kriju iza maski ...

da ne ulazim u to zasto, ovo shto se odnosi na "roditelja u nama" je vishe nego tacno. Jedino mislim, ako odrasla osoba zaista osvesti jako loshe iskustvo sa sopstvenim roditeljima da je u stanju da nikako ne sprovede isti model ponashanja prema svojoj deci , iako ce borba u njoj sa starim i dalje da traje.

Ми не можемо победити родитеље своје у себи ако не усвојимо неки други ауторитет коме ћемо поклонити своју веру. Јер реодитељи су остварили свој уплив васпитањем баш кроз веру коју смо им дали. Када човек прихвати и призна Бога за Оца он то ради са свешћу да је од земаљских родитеља погрешно научен, И сада прихватајући ауторитет свог духовног Оца кроз веру исправља грешке стечене погрешним васпитањем. 

[Гром]

Једног дана мој син који је тада био прва година средње школе ми се повери да има другере кој не верују у Бога, чудећи се како је то могуће.Објаснио см му да је то њему чудно зато што је он живео окружен нама који верујемо у бога и о богу увек причамо као о нечем стварном, и да је због таквог васпитања Бог стваран за њега. А да су негови другари живели са родитељима који не верују у Бога и да из тога проистиче њихово уверење да Бог не постоји. Из његове приче сам схватио колико је Бог за њега стваран а да у исто време за себе не могу да кажем да је Бог и за мене толико стваран. Ово би требало да ослика колико васпитање утиче на начин на који ми доживљавамо свет у коме живимо. Нема већег блага које човек може да да детету од доброг васпитања!

Кад родитељ лаже, краде, бива неморалан..дете не мора кренути тим путем, иако ће у доброј већини случајева баш кренути тим путем, али ће то погрешно васпитање оставити трага у детињем доживљају света, а самим тим на квалитет његовог живота, јер ће цео његов живот бити филтриран кроз један такав филтер. Обојен једном таквом светлошћу.

[JESSY]

Koliko često se uhvatite da razmišljate onako kako „ne bi trebalo da razmišljate“? Na primer, ulazite u lift i proleti vam kroz glavu: „Što ako lift stane?“ Sledeća misao je: „Nemoj tako da misliš, samo prizivaš da ti se to dogodi.“ Ili, recimo, nalazite se u šumi, dan je predivan, sunce se probija kroz lišće s vrhova stabala. Pomislite: „Sada ću da se opustim, neću ni o čemu da razmišljam, biću sasvim tu, u sadašnjosti.“ Nekoliko sekundi to zaista i potraje – gledate, mirišete, dodirujete hrapavu koru stabla. A zatim se „nepoželjna“ misao pojavi: „Možda tu ima krpelja“ ili „Šta ću da kuvam za ručak?“, nakon čega sledi: „Isprazni glavu, budi prisutan, nemoj da misliš!“

 

Veliko uho koje iznutra pomno sluša i svojim glasom koriguje naš um može nam zadavati mnogo više problema od samih “zabranjenih misli”. Uvereni da stremimo ka stalnoj sreći ili ispunjenju svih svojih želja, lako možemo da postanemo žrtve sopstvenog perfekcionizma. Tome pogoduje činjenica da upravo najpopularnije tehnike ličnog razvoja (pozitivna psihologija i tome slično) pridaju izuzetno veliku moć mislima. Čitajući današnju self-help literaturu stičemo utisak da je misao živa i da uz njenu pomoć možemo stvarati čuda.

 

Ali i ovde se ponovo vraćamo obrascima koje su nam preneli roditelji. Čak i ako zanemarimo self-help literaturu, odakle nam misao? Morala se formirati nekako, zar ne? I to se morala formirati po nekom obrascu? Kom? Ne vraćamo li se ponovo u priču u kojoj su nas roditelji naučili (možda čak ne ni verbalno, ali ipak naučili) kako da razmišljamo. Koji je to ispravan način razmišljanja i ponašanja. Šta je u redu, a šta nije? Koje su to zabranjene misli i zašto su one zabranjene.

[JESSY]

Ako je misao tako moćna, onda je logično da ćemo od nje i strepeti.

Na svu sreću, pridajemo li suviše veliku moć sopstvenim mislima, to ne vodi ka njihovom ostvarenju, već samo ka umišljanju.

Shvatamo li aktuelnu self-help literaturu bukvalno, lako možemo da umislimo da tako povećavamo mogućnost da se to stvarno i dogodi. Na svu sreću, pridajemo li suviše veliku moć sopstvenim mislima, to ne vodi ka njihovom ostvarenju, već samo ka umišljanju.

Sama riječ „umišljenost“ potiče od „u mislima“. Ako verujemo da nečiji život (ili smrt) zavisi od naših misli, a ne od životne priče i okolnosti te druge osobe, onda sebi zapravo pridajemo nerealne moći. Time zapravo ne pomažemo sebi (self-help), već samo zatvaramo svoju prividnu moć unutar zadatih okvira, stavljamo svoj um u zatvor, pod nadzor policije misli.

Ali, ako je „nepoželjna misao“ tu, ona je od nekud nastala i nešto nam govori o nama. Odbacujući je, propuštamo priliku da nas odvede do dubljih slojeva našeg bića gde možemo da osvestimo svoje potisnute strahove, slabosti ili probleme. A njih će, u većoj ili manjoj meri, uvek biti. Kad ih ne bi bilo, onda ne bismo mogli ni da napredujemo. Ako je cilj našeg ličnog razvoja „stalno biti srećan“ i ako stremimo u tom smeru korigujući sopstvene misli, nećemo daleko dogurati.

„Usavršavajući“ svoj um mentalnim zabranama, činimo ga kritičnim, nefleksibilnim i nekreativnim. Ako nemamo pravo na slobodan tok misli u svojoj glavi, kakvu slobodu uopšte možemo da imamo? Kako razviti ideju koja je zanimljiva i inovativna ako se ne usudimo da razmišljamo drugačije od onog kako su nas podučavali? Tu leži osnova svega. Od vaspitanja ne možemo pobeći, ono je tu u nama, zajedno sa roditeljima, zajedno sa svim onim ciglama koje su u vas ugrađene. Na kraju, nije ni cilj pobeći. Važno je samo da osvestimo te poruke u nama. Da te misli ne učinimo svojim pravilnikom, i da im ne pridajemo veću moć no što je zaista imaju. I da dopustimo sebi i neke druge misli.

[JESSY]

Ako čitamo literaturu koja tumači kako „pravilno razmišljati“, ne smemo zaboraviti da su to napisali obični ljudi koje povremeno, takođe, baš kao i sve nas, muče obični problemi. Ako njihova uputstva usvojimo doslovno, to znači da ih postavljamo na povišen položaj u odnosu na sebe i tako jačamo svoju policiju misli. Ono što jedni s drugima možemo podeliti je podsticaj na drugačiji doživljaj sebe i sveta, a ne definicija, pravilo, formula ili zacrtan put. S umom slobodnim od policije misli imamo priliku za razvijanje svoje vlastite individualnosti i kreativnosti.

A to je, na kraju, cilj svega. Cilj nije prihvatiti doslovno sve poruke roditelja, ali nije, isto tako, ni odupreti im se apsolutno i po svaku cenu. Jer i suprotnost, kada je apsolutna, opet je samo druga strana medalje na kojoj piše “prihvatanje”.

Cilj je lični mir. A on se postiže onda kada pomirimo svoje potrebe sa porukama koje su u nas ugrađene i nađemo način da iskoristimo ono dobro iz nas samih, isto kao i ono dobro iz poruka roditelja. I mada vam se možda čini da je sve loše, zapitajte se još jednom. Jer svaka medalja ima dve strane.

[JESSY]

Ništa sem dobrobiti nije, niti je predodređeno da bude naše prirodno stanje, koliko god vam je teško da u to u ovom trenutku poverujete. Zato je jedna od prvih lekcija koju je važno da naučimo ta, da sve ono što smo usvojili ili prihvatili, isto tako možemo i da promenimo. Nije važno od koga smo te rečenice i stavove čuli, nije važno ko nas je i zbog čega povredio, nije istina da nam je suđeno da patimo i da su stvari nepromenjivo onakve kakvim ih u ovom trenutku vidimo. Sve je to samo misao a ništa kao misao nije tako podložno promeni. Nije naše da doživotno istražujemo ko nas je i zbog čega povredio ili ko nam je i zbog čega preneo svoja uverenja o životu i ljubavi. Naše je samo da donesemo ODLUKU da sve one stvari koje su nas do sada vodile u neželjenom pravcu jednostavno promenimo tako što ćemo svoju pažnju usmeriti na suprotnu stranu od problema - zagledaćemo se u rešenje.

 

Kad promenimo misli - promenićemo i život! I to je tako. 

Siniša Ubović